Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Када је својевремено Небојша Медојевић упозорио на опасност од промене демографске структуре у Црној Гори, која се манифестује кроз неконтролисани прилив турских држављана и капитала, многима је ова врста исказа деловала као покушај саморекламирања познатог политичара чији је опозициони став према актуелној власти позната чињеница. Подсетимо, Медојевић је говорио о стотину хиљада држављана Турске, Азербејџана и других исламских држава, који легално и илегално бораве у Црној Гори, и више од пет хиљада компанија – регистрованих углавном у Подгорици и Будви, које у областима грађевинарства, трговине и угоститељства, остварују енормне профите и последично политички и друштвени утицај.
Медојевић је посебно указао на чињеницу да „безбедносне службе не прате овај процес, нити се врше детаљне провере приликом издавања радних и боравишних дозвола јер је систем заробљен корупцијом и личним интересима појединаца на власти“. Он је указао да је реч о организованом и дугорочном процесу који може трајно да измени идентитет државе, а који се одвија у складу са „геополитичком стратегијом неосманизма“. После инцидента, у ноћи између 25. и 26. октобра, када су двојица Азебејџанаца и један турски држављанин у подгоричком кафићу у насељу Забјело тешко ранили младића, избили су неконтролисани нереди не само у Подгорици него и другим црногорским градовима, где је насумично уништавана имовина турских држављана, а било је и радикалнијих захтева за њиховим протеривањем из Црне Горе. Влада је у покушају „гашења пожара“ реаговала укидањем безвизног режима са Турском на 90 дана, као и најавама доношења рестриктивнијег Закона о странцима. Међутим, утисак је да проблем ни изблиза није решен.
Стратегијска дубина
Завршетак Хладног рата у Турској схваћен је као прилика за обнову утицаја ове државе у оним деловима света где живе тзв. туркофони народи, односно где постоје јаки историјски сентименти према тзв. османском наслеђу, као што је случај на Балкану. На тим премисама почетком деведесетих настала је идеја о турској интересној сфери „од Кинеског зида до Јадрана“ коју је касније у свом чувеном геополитичком огледу Стратегијска дубина теоријски уобличио Ахмет Давутоглу, потоњи министар иностраних послова. Давутоглу је као стратешке приоритете турске спољне политике навео подручја Кавказа, Блиског истока и Балкана, где је улога његове земље много значајнија од пуке промоције прагматичних интереса.
Као типичан пример овакве оријентације аналитичари наводе Давутоглуов говор од 16. октобра 2009. године на сарајевској конференцији „Османско наслеђе и муслиманске заједнице Балкана данас“ на којој су се могле чути неуобичајене оцене о „османском Балкану“ као центру светске политике у XVI веку, разуме се под турским предводништвом.
„Турски Кисинџер“ у поменутом излагању навео је да је „османска историја, историја балканског региона, историја посебног значаја балканског региона у светској политици…. То је био османски Балкан. Ми ћемо обновити овај Балкан. Људи то зову неоосманизмом. Зато ја не упућујем на Османску државу као на спољнополитичко питање. Оно што ја наглашавам у наслову је османско наслеђе. Османски векови Балкана су успешна прича. Сада је треба обновити… Имамо више Бошњака који живе у Турској него у Босни! Више Албанаца који живе у Турској него у Албанији! Више Чечена који живе у Турској него у Чеченији! Више Абхаза који живе у Турској него у Абхазији! Зашто је то тако – због османског наслеђа. За све различите народе на Балкану, Средњем истоку и Кавказу, Турска је сигурно уточиште, њихова домовина. Ви сте добродошли! Анадолија припада вама, наша браћо и сестре! И ми смо сигурни да је Сарајево наше!…. Ми ћемо реинтегрисати балкански регион, ми ћемо реинтегрисати Блиски исток, ми ћемо реинтегрисати Кавказ, на овим принципима регионалног и светског мира, не само за све нас већ за цело човечанство…… Због ових историјских веза спољна политика Турске настоји да успостави ред у свим овим околним регионима, на Балкану, Кавказу и Блиском истоку, јер, ако нема реда ми ћемо платити цех. За дипломате из другог дела света – наставио је Давутоглу, босанско питање је техничко питање. За нас је то питање живота и смрти. То је тако важно. За нас је територијални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као територијални интегритет Турске. За Турску је безбедност Сарајева једнако важна као безбедност и просперитет Истамбула“ – закључио је тада министар иностраних послова Турске.
Заиста, од Давутоглуовог говора на конференцији у Сарајеву до данас, Турска се непрекидно потврђивала као бранилац интереса балканских муслимана, правдајући овакав приступ историјском одговорношћу у овом делу Европе. Турска је својевремено била иницијатор потписивања Истамбулске декларације којом се поред помињања „геноцида у Сребреници“, додатно учвршћује територијални интегритет Босне и Херцеговине, кроз спречавање Републике Српске да оствари самосталност, а после признања „независности Косова“ наставила да подржава албанске власти у Приштини, што је потпуно у складу са садржајем Давутоглуовог сарајевског говора. Сетимо се само Ердоганове изјаве у Призрену о томе да је „Косово Турска а Турска је Косово“ као и чињенице да се касарна у овом граду, где се налазе турски војници у саставу КФОР, назива „Султан Мурат“. Уз то, у међународним форумима, попут Светске исламске конференције или Уједињених нација, Турска је увек гласала противно српским интересима у складу са „геополитиком стратегијске дубине“ чији је „неосманизам“ идеолошка рефлексија. Турска политика на простору српских земаља, посебно у Рашкој области, делује и као посредник у решавању међумуслиманских политичких спорова, уз посебно исказану бригу о обнови исламског верског, културног и историјског наслеђа.
Оријенталиста Дарко Танасковић указује да је „неоосманизам могуће најсажетије одредити као идеолошки амалгам исламизма, туркизма и османског империјализма“. Како истиче „неоосманизам је и стање духа, сидриште особеног менталитета, самосвојан систем вредности и са њим усклађен поглед на себе и на свет“. У сваком случају он (неосманизам) постаје особен вид трансисторијске легитимације „турског повратака на Балкан“ који има снажну психосоцијалну димензију, посебно у делу турске елите, за коју простор некадашњег порекла има кључни идентитетски значај. Управо, ова околност додатно усложњава односе балканских држава и Турске, односно измешта их из амбијента стратешког прагматизма у димензију емоционалне сфере којем шире тенденције у међународној политици и економији свакако погодују.
Албанска „операција Црна Гора“
Пошто смо у претходном одељку објаснили Давутоглуово виђење неосманизма као сидришта особеног менталитета турске друштвене и политичке класе, чини нам се занимљивим да укажемо на одређене пројекте прекомпозиције Балкана, па самим тим и Црне Горе, који су тренутно у фиокама утицајних центара моћи, али које је у сваком моменту могуће изнова активирати под изговором „недовршених послова на Балкану“.
Наиме, није непозната чињеница о томе да је албански лоби у САД, поред промоције „независности Косова“, веома ангажован и на теми тзв. статуса Албанаца у Северној Македонији и Црној Гори. Када је реч о Црној Гори већ одавно је у Америчком конгресу депонован Документ о формирању једног албанског региона, који би био саставњен од три суб-региона. У то време формиран је и Конгресни комитет који је подржао ову платформу на чијем су челу били познати антисрпски лобисти Елиот Енгел и Сју Елин. Занимљиво је да је на помпезно уприличеној церемонији предаје овог документа био присутан и Пол Вилијамс, професор међународног права и учесник Конференције у Рамбујеу, који се ангажовао на изради тзв. Охридског споразума којим је тадашња Македонија практично федерализована у корист албанског фактора. Овоме треба додати чињеницу и да су делови Црне Горе са већинским албанским становништвом већ одавно уцртани на мапи „Велике Албаније“.
О везама Турске и Албанаца говори и један наизглед безначајан детаљ. Описујући географску карту коју је видео приликом обиласка једне истамбулске антикварнице, професор Дарко Танасковић указао je на просторни садржај тзв. Зелене трансверзале из угла емигрантских великоалбанских претензија. На поменутој карти приказан је својеврсни „челични ланац који се спуштао од Мађарске, линијом коју оличава река Дрина, а чији је завршетак на јадранском делу албанске обале, уз напомену да је описани ланац пресечен по средини изломљеном зеленом линијом, са стрелицом на врху, која се од Турске преко Балкана завршавала негде на западу Херцеговине”. Из свега овога, Танасковић је истакао битну симболичку поруку о Зеленој трансверзали „која раскида карике неверничког фронта и победнички наставља пут ка Европи”, уз опажање о Косову и Босни као карикама које омогућавају пуцање описаног челичног ланца. Црногорски Јадран се ту спомиње као логички просторни продужетак, баш као што се и тзв. „санџачко питање“ рефлектује у Црној Гори у мери која одговара турским интересима на Балкану.
Из мита у стварност
Идеја о просторном повезивању подручја „од Залива до Босне“ први пут се недвосмислено појавила у огледу Трећа америчка империја чији су аутори били двојица чланова Савета за спољне послове САД Џејкоб Хајлбрун и Мајкл Линд (јануар 1996). Ево како у поменутом тексту овај републиканско-демократски двојац описује амерички ангажман за време рата у Босни и Херцеговини: „Уместо да Босну схватимо као источну границу НАТО, на Балкан би требало гледати као на западну границу нагло ширеће америчке сфере утицаја на Блиском истоку. Ваља се подсетити да је све до Другог светског рата Балкан сматран делом Блиског истока, а не подручјем Европе. Чињеница да су САД више обузете државом босанских муслимана него њихови европски савезници одражава, поред осталог, нову америчку улогу предводника једног незваничног скупа муслиманских нација у покрету од Залива (мисли се на Персијски залив) закључно са Босном. Тако област под некадашњом управом османских Турака показује знаке постанка срца Треће америчке империје“.
Нема сумње да је у условима промене геополитичке парадигме сасвим извесно слабљење глобалног утицаја Европске уније, чије су акције још увек активне на Балкану. У одређеним кулоарима ЕУ Црна Гора се помиње као наводно нова чланица, па је утисак да је том циљу подређена њена укупна спољна и унутрашња политика. Како је наратив Уније у последње време отворено антисрпски, није чудо да власти у Подгорици следе директиве бриселских комесара. Посебно је опасно то што многи унутрашњи фактори у Црној Гори за последње догађаје окривљују званични Београд, иако је сасвим јасно да је истина на другој страни. Суштина је у чињеници да је Црна Гора као чланица НАТО у формално савезничким односима са Турском. То подразумева сарадњу на свим новоима власти, укључујући и војно-обавештајни сектор.
Подсетимо се да је први значајнији прилив турског капитала у Црној Гори евидентиран после неуспелог преврата у овој земљи 2016. године. По свему судећи прве придошлице били су пословни и финансијски кругови блиски покрету Хизмет – чији је вођа био Фетхулах Гулен. Црна Гора је под влашћу ДПС била њихова сигурна кућа, али и својеврсна перионица прљавог новца. Турски инвеститори као предности Црне Горе наводили су „близину Турске и постојање евра као валуте“, јер је велика предност радити и уновчавати свој посао у снажној валути. Међутим, поред чистих инцвестиција, Црну Гору је захватио и талас криминалних активности, којем на руку иде како црногорска глад за инвестицијама тако и систем који одавно прожима ендемска корупција. Према речима турског новинара Ибрахима Хаскоглуа, многи од турских криминалаца се у Црној Гори осећају сигурно, првенствено збох могућности да своје криминалне послове на овом подрчју легализују. Као кључни канали „легализације“ криминалног новца наводе се коцкарнице и бројни маркетиншки ланци продаје. Уз све то иде и одговарајући политички утицај са којим свакако кокетира и званична Анкара. Тиме је створена једна верзија савременог „комерцијалног данка у новцу“ који је понекад веома тешко контролисати. Овом процесу је свакако ишла на руку и укупна атмосфера у региону и међународној политици где је пажња на другим темама.
Коначно, аналитичар Душан Лековић сматра да је генератор последњих кризних догађаја у Црној Гори у недостатку било какве јасне стратегије актуелне власти, подсећајући на нереална обећања о „Швајцарској на Балкану или Сингапуру у Европи“. Уместо тога, Црна Гора је постала уточиште силоватеља, хулигана, перача новца и БИЛ (безбедносно интересантних лица) , уз напомену да нам је уприличен сценарио који се ових дана манифестује „кроз слике ксенофобије, исламофобије и хипокризије“. Овакав пут и политика – сматра Лековић, Црну Гору води „ка тихом нестајању и непостојању државе“. Уосталом, неко је умесно приметио: „ Простор остаје, али становништво се мења“.
ЛИТЕРАТУРА:
Милорад Вукашиновић, Тренутак истине, Европа –нација, Београд 2006;
Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, Нови Сад 2011;
Милорад Вукашиновић, Пет година црногорског освајања слободе, КЦНС 2025.
Остави коментар