Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, универзитетски професор
Малвинска или Фокландска острва су субантарктички архипелаг од посебног геостратешког, еколошког и историјског значаја, смештен у јужном делу Атлантског океана. Око четири стотине осамдесет километара од источне обале Аргентине и више од хиљаду километара од Антарктика, овај удаљени архипелаг састоји се од два главна острва, Источног и Западног Фокланда и више од седам стотина мањих острва, стена и острваца. Физички идентитет острва одређују сурови и веома специфични природни услови. Главна острва су раздвојена Фокландским мореузом, а њихов рељеф карактеришу ниски планински ланци, стеновите висоравни, огромна тресетишта и брда, као и типична океанска вегетација. Због оштре умерено-хладне и изузетно ветровите поморске климе, нема природних шума и острва су пуста и драматична, али су ипак дом изузетном броју животиња, укључујући велике колоније пингвина, морских лавова, јужних морских слонова и ретких морских птица као што је црнобради албатрос.
Историја Фокландских острва је обележена деценијама сукоба између европских колонијалних сила и дуготрајним спором око суверенитета који траје до данас. Иако је питање ко је открио острва део дуготрајног спора између британских, шпанских и холандских морнара, прво стално насеље на Источном Фокланду основао је француски навигатор Луј Антоан де Бугенвил 1764. године. Назив Малвинас потиче од француског назива Malouins, којим су означавани становници и морнари из Сен Малоа. Недуго затим, Британија је основала своје насеље Порт Егмонт на западном острву, несвесна француског присуства. Када је Шпанија преузела француско насеље и превела име у Малвинас, започео је први дипломатско-војни сукоб између Британије и Аргентине, који је завршио привременим британским повлачењем, али је задржао формални суверенитет острва 1820. године. Међутим, 1833. године британска Краљевска морнарица преузела је контролу над острвима, протерала аргентинске власти и успоставила сталну администрацију под круном.
Након што су вековима служиле као стратешке поморске станице и станице за снабдевање угљем у служби британске флоте кроз Магеланов пролаз и Пацифик, који су играли кључну улогу у чувеној поморској бици код Фокландских острва 1914. године током Првог светског рата, економија архипелага заснивала се на великим фармама оваца и трговини вуном. Међутим, дуготрајна напетост између Аргентине и Британије добила је нову димензију у пролеће 1982. године са једним од најзначајнијих ратова друге половине 20. века. Аргентинска војна хунта предвођена генералом Леополдом Галтиеријем извршила је инвазију и окупацију острва 2. априла 1982. године. Британска влада под премијерком Маргарет Тачер била је приморана да пошаље војну поморску јединицу у Атлантик и три месеца вођене су интензивне борбе на копну, мору и ваздуху. Фокландски рат је завршен 14. јуна 1982. године када је Аргентина капитулирала пред британском контролом, а резултат је био скоро хиљаду живота, политичка катастрофа у Аргентини и дугорочна војна одбрана острва.
Фокландска острва су британска прекоморска територија са веома високим степеном унутрашње аутономије, а административни центар је Стенли (или Пуерто Аргентино за аргентинску страну). Економски пејзаж острва се радикално променио у последњих неколико година: векови монокултуралне зависности од извоза вуне замењени су уносним комерцијалним риболовним лиценцама (посебно за врсте лигњи високог квалитета) и експедицијским еколошким туризмом у потрази за нафтом и гасом на мору. Иако су острвљани на референдуму 2013. године убедљиво гласали за британску власт, Аргентина и даље сматра да Малвинска острва, Јужна Џорџија и Јужна Сендвичка острва чине део њене националне територије под страном окупацијом. Ова мешавина сурове природне лепоте, острвског начина живота и дуготрајне међународне напетости чини Фокландска острва занимљивим и контроверзним подручјем у свету.
Геолошка и геоморфолошка структура и геоморфолошки облици Малвинских острва причају причу о њиховом древном пореклу, у распаду суперконтинента Гондване. Острва су углавном изграђена од палеозојских и мезозојских седиментних стена. Она су, за разлику од Кару стена Јужне Африке, веома удаљена од копна Јужне Америке. Један од најзанимљивијих природних феномена на острвима су такозване „камене реке“ (стоне рунс или рíос де пиедра) које су специфична камена мора формирана периглацијалним процесима као последица ледених доба и биле су предмет интересовања Чарлса Дарвина када је посетио острво 1833. године. Планина Асборн на Источном Фолкланду и планина Адам на Западном Фолкланду, планине које се уздижу изнад тврдих влажних висоравни и робусне вегетације траве тусок, стварају пејзаж који је суров, али фасцинантан.
Еколошки систем острва је деликатна равнотежа између локалне флоре и фауне и људске активности. Ретка врста копненог сисара, фолкландска лисица коју је Дарвин описао, готово је истребљена у другој половини деветнаестог века због лова и заштите оваца. Данас екосистемом доминирају морске врсте и птице, међу којима је и ендемска нелетачка фолкландска парна патка, али и магелански, генту и краљевски пингвини. Субантарктичка тресетишта и обални морски појас су уточиште за морске сисаре и птице које мигрирају глобално, па је модерна управа острва увела строге еколошке праксе како би заштитила природу и спречила уношење инвазивних врста као што су пацови и зечеви, који такође могу негативно утицати на птице које се гнезде на земљи.
Друштвена архитектура и начин живота на архипелагу обликовани су географском изолацијом и суровом климом, па постоји јединствени идентитет локалног становништва, често познатог као Келпери или једноставно Фолкландери. Једини урбани центар Стенли, где живи преко 80 процената становништва, налази се у руралном залеђу познатом као Камп (шпанска реч кампо). Живот у Кампу традиционално се заснива на самодовољности, удаљеним фармама оваца и блиској повезаности с природом. Али демографија острва се драстично променила у последњим деценијама због миграције радника из целог света (углавном са Свете Јелене и Чилеа) и присуства велике војне базе на Маунт Плезенту, због чега мала острвска заједница сада живи у веома мултикултуралном окружењу.
Економска прекретница и модерни развој острва директно су повезани с експлоатацијом морских ресурса и откривеним енергетским потенцијалима. Успостављање заштићене зоне риболова крајем 1980-их омогућило је локалној управи да контролише богате воде и продаје лиценце за улов врста лигњи Illex argentinus и Loligo gahi, што је такође довело до наглог повећања друштвеног производа по глави становника и финансијске независности од британске метрополе у свим доменима осим одбране. Географска потрага за угљоводоницима у северним и јужним басенима Малвинског платоа, с открићем великих подводних нафтних поља као што је поље Си Лајон, додала је додатну геополитичку и економску димензију спору с Аргентином. Ова економска стварност додатно оптерећује односе између Буенос Аиреса и Лондона и трансформише овај удаљени јужноатлантски архипелаг из удаљене колоније за узгој оваца у геополитички важну и ресурсима богату поморску територију.
Улога Малвинских острва као лансирне рампе за истраживање Антарктика је можда најважнији, али често занемарен елемент њиховог пејзажа. Стенли је био последње сигурно уточиште за најлегендарније поларне експедиције свих времена и склониште за бродове који су пловили да освоје легендарни Рт Хорн. Опасне воде око острва, магла и гребени на острву учинили су га својеврсним музејом поморске историје на отвореном. Још увек постоје десетине олупина прошлих трирема и трговачких једрењака из деветнаестог века које су очуване у плићацима и заштићеним заливима, сведочанство времена када су Малвини били важна тачка транзита на светским трговинским рутама. Данас се ова поморска традиција користи за олакшавање међународне научне авантуре антарктичких истраживача и истраживачких ледоломаца који путују у Јужни океан и Антарктик одатле.
Међународна регулација и контрола ексклузивне економске зоне су у средишту тренутног правног и дипломатског спора између Аргентине и Уједињеног Краљевства. Према Конвенцији Уједињених нација о праву мора, развој заштићених риболовних и поморских зона око архипелага омогућио је контролу стотина хиљада квадратних километара субантарктичких вода. Овај спор је био још напетији када су обе стране потписале Комисију УН за границе континенталног појаса. За Аргентину ово међународно признање проширења њеног континенталног појаса је потврда суверенитета над морским дном које повезује копно Јужне Америке са Малвинском плочом, а за Уједињено Краљевство то је позиција локалне острвске владе да контролише ресурсе у својим поморским водама. Овај комплекс правних и географских спорова директно је релевантан за међународне споразуме о одрживом риболову и комерцијалном транзиту кроз Јужни Атлантик.
Друштвена и еколошка обнова острва након рата 1982. године значајно су промениле просторну географију архипелага. Један од најтежих и најопаснијих изазова за локално становништво био је уклањање десетина хиљада мина и противтенковских мина закопаних на плажама, пешчаним динама и тресетиштима након завршетка рата. Деценијама су нека популарна места била затворена за људе и тако су створени заштићени микрорезервати где су колоније пингвина цветале и напредовале без ометања. Након много година напорног рада и година чишћења земљишта (које је званично завршено тек 2020. године) острвљани су успели да повратиме физичку повезаност кроз архипелаг развојем модерних програма очувања за праћење утицаја климатских промена на Малвинску хладну океанску струју чија су температура и салинитет примарни фактори који утичу на обиље планктона, крила и лигњи у целом ланцу исхране у региону.
Архитектура и просторни карактер Стенлија представљају јединствену мешавину британске колонијалне архитектуре и прилагођавања субантарктичкој клими. Лепе дрвене куће са крововима од валовитог гвожђа, изграђене да издрже снагу олујних ветрова, дају граду посебан изглед. Унутар англиканске катедрале Христа (најјужније англиканске катедрале на свету), најистакнутији је велики лук направљен од вилица два плава кита постављен 1933. године у част стогодишњице британске владавине. Стенли је средиште административног, привредног и културног живота острва. Локални музеји и архивске збирке чувају сведочанства о прошлости архипелага и културном наслеђу његовог становништва.
Остави коментар