Makijaveli i njegovo doba

30/08/2017

Makijaveli i njegovo doba

Autor: Lazar Slepčev

Cilj ovog prikaza svakako nije u dubokom poniranju u suštinu Makijavelijeve praktičke filozofije, niti suštine samog praksisa toga doba. Naša ambicija, usmerena je ka prihvatljivosti prikaza široj publici. Otuda, postaraćemo se da osvetlimo epohu koja je iznedrila Makijavelija, te duh te epohe. Epohe, koju istorija ljudske kulture prepoznaje kao Renesansu.

Epohu renesanse, istoriografija obično vezuje za 15. i 16. vek, mada kroz pokret humanizma, njeni počeci datiraju i ranije. Prostor na kome se ovaj istorijsko-kulturološki novum odvija, uglavnom je tlo današnje Italije. Međutim, renesansa je kroz široku lepezu oblasti ovoga manifestovanja, živela i u drugim delovima, uglavnom Zapadne Evrope.

Temelj epohe, zasniva se na potrebi za novom paradigmom, koja raskida sa viševekovnom dominacijom sholastičke nauke i teologije. Centralna tema više nije Bog, već čovek, i to čovek shvaćen kao univerzalno obrazovani humanista, predstavnik novčane i intelektualne elite.

Antički klasici postaju uzor i naučna, estetička i filozofska mera renesansnog delanja. Nauka i umetnost postaju oblasti u kojima renesansni duh doseže najviše domete.

Neizbrisiv literarni trag ostavljaju, kako renesansne preteče Dante, Petrarka i Bokačo, tako i gorostasi poput Šekspira, Servantesa, Rablea, Erazma Roterdamskog.

Slikarstvo i vajarstvo su verovatno i najupečatljivija asocijacija na Renesansu. Ova činjenica najviše duguje imenima poput Leonarda, Mikelanđela, Đota, Botičelija, Rafaela, Ticijana, Tintoreta, braće Van Ajk, Boša…

Procvatu nauke i novim otkrićima doprinose Nikola Kuzanski, Nikola Kopernik, Johan Kepler, Galileo Galilej, Kordano, Tiho de Brahe.

Živost duha epohe upotpunjuju i geografska otkrića novih svetova.

Za dalji tok istorije, od prvorazrednog značaja je i proces Reformacije u Nemačkoj.

Kada je o renesansnoj filozofiji reč, ona nije bila kadra da parira onim dometima, do kojih se duh ispoljavao kroz nauku i umetnost.

Zarobljena potrebom osporavanja sholastike, renesansna filozofija se u najvećoj meri okreće obnovi Platonove filozofije, kao instrumentima u obračunu sa sholastičkim, (izvitoperenim) Aristotelizmom.

Kasnija pojava novoaristotelovaca, koji izvornim tumačenjem Aristotela takođe osporavaju sholastički koncept, obogaćuje renesansni filozofski diskurs, ali ne pravi i velike pomake duha.

Kao najznačajniju figuru renesansne teorijske filozofije možemo zasigurno izdvojiti Đordana Bruna, dok se svi ostali napori uglavnom svode na tumačenja.

Međutim, istorijska je konstanta da svaka epoha u nastajanju ima potrebu da sebe odredi i utemelji u sferi realnog, konkretnog i zbiljskog. Oblasti države, prava, morala i ekonomije su uvek ključne teme kada nestaje staro, a nastaje novo. Otuda i ne čudi što je filozofija renesanse svoje najviše domete ostvarila upravo u sferi praktičkoga mišljenja. Nikolo Makijaveli, Tomas Mor, Tomazo Kampanela, Hugo Grocius, Žan Boden su imena koja su ljudskom rodu u nasleđe ostavili dela na kojima se kasnije temeljila moderna postavka sveta.

U ovom sažetom spisu mi ćemo se osvrnuti na delo verovatno najlucidnijeg među nabrojanima Nikolo Makijavelija.

Moderan pojam praksisa kao i same politike, nastaje dakle na tlu renesansne Italije. Procesom emancipacije od feudalnog i crkvenog nasleđa stvaraju se posebne gradske zajednice (komune) koje funkcionišu na principu zajednice slobodnih građana, ujedinjene zajedničkim interesima. Stvara se neka vrsta gradske demokratije gde celokupno stanovništvo čini legislativni korpus. Sve se čini da se umanji moć i uticaj katoličke crkve.

U takvom društvenom miljeu Nikolo Makijaveli (1469-1527) zasniva potpuno novo političko mišljenje i novi pojam politike koji će sudbinu ove discipline određivati do danas.

„Cilj opravdava sredstvo“ je krilatica po kojoj se najčešće Makijaveli predstavlja i raspoznaje u svakodnevnom diskursu. Međutim, principi politike koje Makijaveli izlaže u svojim delima „Vladalac“ i „Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija“ mnogo su temeljnije u dublje od pomenute pojednostavljene krilatice.

Naime, u duhu sveopšte emancipacije od katoličke crkve i Makijaveli čini sve da politiku odvoji od celine tomističke sholastike.

Zasnovana na umskom principu, politika postaje slobodna da sama određuje ciljeve i metode, te da vlastitu uspešnost meri postignutim rezultatima. U najkraćem, politika postaje zanat, i to zanat u kome više nije važna moralna dimenzija za uspešnost same politike.

Objektivna i zbiljska istina stvari, sistematsko posmatranje političkog iskustva, hladna analiza političkih procesa i tekstualna analiza istorijskih dela čine noseće elemente Makijavelijeve induktivne empirijske metode razumevanja politike.

Politika dakle postaje suštinska ljudska delatnost.

Kada sagledamo sveopšti duh renesanse, vođen potrebom za rušenjem srednjevekovnog feudalnog koncepta, sasvim je razumljivo što je i filozofija sebe mogla da postavi u rangu duha vremena samo u svojoj praktičkoj dimenziji.

Država, pravo, politika i ekonomija su one oblasti ljudske zbilje koje postavljaju temelj i određuju okvir u sklopu koga je moguća egzistencija i drugih „likova duha“. Zato su renesansni filozofi praktičkog, ništa manje značajni od jednog Petrarke ili Mikelanđela. Nikolo Makijaveli nesumnjivo zauzima posebno mesto u toj plejadi, jer i danas kada kažemo politika, moramo biti svesni da sve što pod tim pojmom podrazumevamo, utemeljio je ovaj veliki Firentinac.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja