Макијавели и његово доба

query_builder

Макијавели и његово доба

Аутор: Лазар Слепчев

Циљ овог приказа свакако није у дубоком понирању у суштину Макијавелијеве практичке филозофије, нити суштине самог праксиса тога доба. Наша амбиција, усмерена је ка прихватљивости приказа широј публици. Отуда, постараћемо се да осветлимо епоху која је изнедрила Макијавелија, те дух те епохе. Епохе, коју историја људске културе препознаје као Ренесансу.

Епоху ренесансе, историографија обично везује за 15. и 16. век, мада кроз покрет хуманизма, њени почеци датирају и раније. Простор на коме се овај историјско-културолошки новум одвија, углавном је тло данашње Италије. Међутим, ренесанса је кроз широку лепезу области овога манифестовања, живела и у другим деловима, углавном Западне Европе.

Темељ епохе, заснива се на потреби за новом парадигмом, која раскида са вишевековном доминацијом схоластичке науке и теологије. Централна тема више није Бог, већ човек, и то човек схваћен као универзално образовани хуманиста, представник новчане и интелектуалне елите.

Антички класици постају узор и научна, естетичка и филозофска мера ренесансног делања. Наука и уметност постају области у којима ренесансни дух досеже највише домете.

Неизбрисив литерарни траг остављају, како ренесансне претече Данте, Петрарка и Бокачо, тако и горостаси попут Шекспира, Сервантеса, Раблеа, Еразма Ротердамског.

Сликарство и вајарство су вероватно и најупечатљивија асоцијација на Ренесансу. Ова чињеница највише дугује именима попут Леонарда, Микеланђела, Ђота, Ботичелија, Рафаела, Тицијана, Тинторета, браће Ван Ајк, Боша…

Процвату науке и новим открићима доприносе Никола Кузански, Никола Коперник, Јохан Кеплер, Галилео Галилеј, Кордано, Тихо де Брахе.

Живост духа епохе употпуњују и географска открића нових светова.

За даљи ток историје, од прворазредног значаја је и процес Реформације у Немачкој.

Када је о ренесансној филозофији реч, она није била кадра да парира оним дометима, до којих се дух испољавао кроз науку и уметност.

Заробљена потребом оспоравања схоластике, ренесансна филозофија се у највећој мери окреће обнови Платонове филозофије, као инструментима у обрачуну са схоластичким, (извитопереним) Аристотелизмом.

Каснија појава новоаристотеловаца, који изворним тумачењем Аристотела такође оспоравају схоластички концепт, обогаћује ренесансни филозофски дискурс, али не прави и велике помаке духа.

Као најзначајнију фигуру ренесансне теоријске филозофије можемо засигурно издвојити Ђордана Бруна, док се сви остали напори углавном своде на тумачења.

Међутим, историјска је константа да свака епоха у настајању има потребу да себе одреди и утемељи у сфери реалног, конкретног и збиљског. Области државе, права, морала и економије су увек кључне теме када нестаје старо, а настаје ново. Отуда и не чуди што је филозофија ренесансе своје највише домете остварила управо у сфери практичкога мишљења. Николо Макијавели, Томас Мор, Томазо Кампанела, Хуго Гроциус, Жан Боден су имена која су људском роду у наслеђе оставили дела на којима се касније темељила модерна поставка света.

У овом сажетом спису ми ћемо се осврнути на дело вероватно најлуциднијег међу набројанима Николо Макијавелија.

Модеран појам праксиса као и саме политике, настаје дакле на тлу ренесансне Италије. Процесом еманципације од феудалног и црквеног наслеђа стварају се посебне градске заједнице (комуне) које функционишу на принципу заједнице слободних грађана, уједињене заједничким интересима. Ствара се нека врста градске демократије где целокупно становништво чини легислативни корпус. Све се чини да се умањи моћ и утицај католичке цркве.

У таквом друштвеном миљеу Николо Макијавели (1469-1527) заснива потпуно ново политичко мишљење и нови појам политике који ће судбину ове дисциплине одређивати до данас.

„Циљ оправдава средство“ је крилатица по којој се најчешће Макијавели представља и распознаје у свакодневном дискурсу. Међутим, принципи политике које Макијавели излаже у својим делима „Владалац“ и „Расправе о првој декади Тита Ливија“ много су темељније у дубље од поменуте поједностављене крилатице.

Наиме, у духу свеопште еманципације од католичке цркве и Макијавели чини све да политику одвоји од целине томистичке схоластике.

Заснована на умском принципу, политика постаје слободна да сама одређује циљеве и методе, те да властиту успешност мери постигнутим резултатима. У најкраћем, политика постаје занат, и то занат у коме више није важна морална димензија за успешност саме политике.

Објективна и збиљска истина ствари, систематско посматрање политичког искуства, хладна анализа политичких процеса и текстуална анализа историјских дела чине носеће елементе Макијавелијеве индуктивне емпиријске методе разумевања политике.

Политика дакле постаје суштинска људска делатност.

Када сагледамо свеопшти дух ренесансе, вођен потребом за рушењем средњевековног феудалног концепта, сасвим је разумљиво што је и филозофија себе могла да постави у рангу духа времена само у својој практичкој димензији.

Држава, право, политика и економија су оне области људске збиље које постављају темељ и одређују оквир у склопу кога је могућа егзистенција и других „ликова духа“. Зато су ренесансни филозофи практичког, ништа мање значајни од једног Петрарке или Микеланђела. Николо Макијавели несумњиво заузима посебно место у тој плејади, јер и данас када кажемо политика, морамо бити свесни да све што под тим појмом подразумевамо, утемељио је овај велики Фирентинац.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language