Македонска православна црква – раскол који траје

30/01/2022

Аутор: Милован Балабан, историчар

Увод

Архијереји Српске православне цркве дочекали су нову власт 1944. г. као ослободиоце, покушавајући да прихвате амбијент који је доносило ново време. Новостворена реалност није била обећавајућа за СПЦ јер се знала атеистичка идеолошка основа комунистичке власти. Но, упркос томе црква и њени предводници су у складу са миленијумском праксом прихватили нове околности, спремни да дају све од себе како би остварили добар контакт са новим властодршцима. Није било илиузија да ће проблеми бити реалност новог доба, али ипак се није очекивало да би процес разбијања цркве могао бити у тој мери драстичан, како се показало већ после кратког периода од устоличења Тита у Београду.

 

Од старта проблеми СПЦ и нове комунистичке државе били су велики, а притисци државе на цркву снажни и вишеслојни. У овом есеју ћемо покушати да прикажемо један део тих проблема. Наиме, причаћемо о фокусираности државе усмериних да на простору ингеренција СПЦ створи независну Македонску православну цркву као финалaн и неопходан потез у стварању македонске нације. Циљ је био разбијање српског националног простора, пошто су, као што знамо, Срби и српска нација били означени као хегемонистички и као највећа препрека остварењу наводне равноправности и братства свих народа и народности у новонасталој држави.

 

Отуда смо у наслову ставили Македонска православна црква, мада када то кажемо мислимо на расколничку организацију, која је губљењем контакта, литургичког и канонског јединства са СПЦ, изгубила контакт са свим помесним црквама, а тиме и са васељенским православљем. Оно што је битно да истакнемо је да раскол представља једно нелегитимно стање, за расколнике опасно, а уколико не дође до превазилажења раскола и фатално за њихову духовну егзистенцију. Овај раскол траје од 1967. г. када је једнострано проглашена аутокефалност расколничке МПЦ.

 

Аутокефалност се не добија једностраним актима. Она је плод саборног духа, како је било и када је СПЦ добила томос и аутокефалију, упркос томе што је охридски архиепископ Хометијан био против тог чина. Патријарх и цар Ромеја у Никеји су дали томос Светом Сави и тиме потврдили да је на том простору постојала зрелост за аутокефалију једне заједнице, везане литургијски и догматски са читавом православном васељеном. Овде то није био случај. Формирање нације под комунистичком влашћу, а онда форсирање, подстакнуто атеистима, да се створи аутокефална црква у најмању руку изазива сумњу. Односно, говори да мотиви за овај чин нису били црквене и духовне природе, већ вођени интересима једне пролазне, а што је још индикативније атеистичке власти.

 

О расколу

 

Но, само у неколико реченица да кажемо нешто о расколу и о његовим погубним последицама за духовну егзистенцију расколника. Раскол може да се дефинише и окарактерише као супротстављање унутрашњем устројству цркве. Дакле, раскол је непослушност цркви, неуважавање унутрашње организације помесне цркве а тиме и читаве васељенске цркве. Отуда МПЦ није добила признање аутокефалности од помесних православних цркава. Код раскола формално постоји јединство у учењу и формално се савршавају Свете тајне. Свете тајне (пре свега евхаристија) оличавају јединство читаве цркве, извор су њеног благодатног карактера и саборности свих њених удова, без обзира одакле долазе и где живе причесници јединственог тела Христовог.

 

Расколници својим актом, покушајем да издејствују статус мимо саборних одлука унутар цркве, практично сами себе изопштавају. Изопштење је резултат непослушности цркви која проузрокује једнострани акт покушаја задобијања новог статуса. Иако расколници формално имају јерархију која има апостолско пријемство, иако формално саврсавају Свете тајне, оно што је најбитније они немају благодат. Дух Свети не борави међу расколницима јер они нису признати од стране цркве, а изопштени су због свог једностраног чина, односно непослушности, чиме су се одрекли саборности.

 

МПЦ је расколничка од 1967. г. Тада је пренебрегла да митрополита и епископе треба да потврди патријарх СПЦ, чиме је иступила из канонског јединства са СПЦ. Ово је био пројекат комунистичке власти за, како је речено, заокруживање македонске нације. Представници расколничке цркве су се надали добијању благослова, или макар некој врсти притисака на СПЦ од стране осталих помесних цркава, нарочито Васељенске цариградске патријаршије, како би издејствовали своју аутокефалију. Међутим сам начин, мотиви, евидентан недостатк зрелости, као и неспремност да се овако значајан чин обавља и одвија саборно и какнонски изазвао је супротан ефекат, који се и данас одражава у усамљености расколничке МПЦ и немогућношћу правазилажења овог стања.

 

Код расколника Дух Свети није присутан у пуноћи, односно још прецизније речено Бог и божанске енргије као једини основ спасења нису присутни код расколника. Дух Свети, који је Дух животни, борави код расколника исто онако како борави и код свих неправославних, одржавајући у животу појединца и заједницу, али што је најбитније без шансе за потенцијално напредовање, усавршавање, остваривање пуноће и спасење. Оно што је такође битно је то да у случају повратка расколника, које је могуће њиховим покајањем, све оно што је било формално може опет да постане суштинско. Односно, могуће је да божанске енергије почну да се изливају на заједницу у пуноћи. Међутим, уколико не дође до повратка васељенској цркви и духу саборности све ово што је формално, најпре у виду Светих тајни, а нарочито евхаристије, бива на осуду и духовну погибију. Отуда се говорило, а и данас се говори, да расколницима нема спасења без повратка у окриље цркве, чак да раскол не може да спере и поништи ни крв мученичка.

 

Дакле мотив за издвајање расколничке МПЦ је етнофилетизам, али подстакнут комунистичком влашћу која је стварањем аутокефалне цркве желела да створи македонску нацију зарад слабљења српског националног корпуса. Етнофилетизам је осуђен од стране Цариградске патријаршије као јерес, јер негира оно суштинско што се добија у цркви. А то је ново изабрање и нови откривени дух који нацију третира као народ Божји, преображен народ, литургијски јединствен у презничном доживљају личности и народа кроз јединство и сабраност надахнуту божанским духом, што се види код српског народа који је у овом вишем смислу формиран око светосавског и косовског завета, те у том благодатном простору доживљава своју пуноћу, потпуну реализацију и суштинско одређење. Овде је било супротно. Хтело се унети у цркву оно старо, наводно национално, а које треба да се превазилази у цркви. Отуда су мотиви за аутокефалију били спорни. Када томе додамо сву политичку позадину разумљиво је што аутокефалија није могла бити призната.

 

Стање у расколничкој цркви

 

Управо због недостатка благодати, недостатка пуноће спасавајућег божанског Духа Истине, стање у расколничкој МПЦ је незадовољавајуће. Без надахнућа аутентичним духом немогуће је сачувати црквеност и духовну равнотежу у заједници. Она временом почиње да се урушава што се одражава како изнутра тако и споља гледано. Временом долази и до губитка свести трагике раскола и трагичности борављења у расколу. Отуда многи храмови на овом простору (неки датирају још од Климента, Наума и других који су ударили темеље духовности Словена) су запуштени, те нису више у својој намени.

 

Храм Св. Пантелејмона је претворен у хотел и ресторан. Саборни храм Света Софија у Охриду је претворен у концертну дворану. Манастир и храм Светог Наума Охридског, једног од ученика Ћирила и Методија и утемељивача словенске православне духовности, претворен је у хотел. Дакле мошти Светог Наума бораве у једном световном духу, поред туриста и оних који хоће да се разоноде, што је на неки начин и извргавње руглу светитеља. Простор расколника се, без обзира и на изградњу неких нових храмова, девестира, најпре духовно, а онда као последица духовног и световно.

 

Рад на превазилажењу раскола и стање у канонској Охридској архиепископији

 

Подсећања ради, а како би објаснили разлоге овог стања, рећи ћемо неколико речи о покушају превазилажења раскола. Северна Македонија је 1992. г. добила независност. После скидања комунистичких стега СПЦ је оценила како је дошао тренутак да ступи у преговоре са архијерејима расколничке цркве, како би обновила контакт и саборност. После неколико година преговора 2002. архијереји расколничке цркве ставили су потпис којим је требало да се врате у оквире СПЦ, као аутономна архиепископија. Међутим, уследио је велики притисак државе, те су повукли потпис. Потом се синод СПЦ одлучио да сваком појединачном архијереју упути појединачан позив са циљем да се врате у оквире СПЦ, под условима који су формулисани 1959. Дакле да имају аутономију највишег степена, али без аутокефалије. Наиме да се врате у легитимно стање, које подразумева самосталан избор архијереја, укључујући скопског митрополита, али да тај избор потврђује српски патријарх у којем се огледа јединство читаве СПЦ, као и да се успостави нарушено канонско и литургичко јединство.

 

Државни интереси Северне Македоније су давно перципирали стварање аутокефалне цркве као део пројекта заокруживања македонске нације, те је притисак на архијереје био очекиван. Отуда је било за очекивати да онај ко се успротиви држави може ући у велике проблеме. Али са друге стране у питању је духовна егзистенција, што је епископа Јована водило у правцу одговора на позив српоког патријарха и враћања у окриље мајке цркве. Тада је практично наставила да живи архиепископија, која је на простору Северне Македоније једина призната, пошто је у канонском и литугијском јединству са СПЦ, а преко ње и читавим васељенским православљем.

 

Архиепископ Јован је због овог става прогањан, више него што је било очекивано. Преживео је праву голготу бивајући више пута у затвору, у ком је провео у више наврата око 7-8 година, а и данас доживљава притиске разних врста. Храм који је градио на имању својих родитеља македонске власти су срушиле. Манастири који су следили архиепископа Јована и обновили јединство са СПЦ изложени су прогонима. Монаси из манастира су протерани, а храмови и манстирски поседи одузети, иако су они прешли у легално, законско и канонско јединство са мајком црквом, те отуда имају сва права, баш они а не расколници, на манастире и црквену имаовину.

 

Канонска православна црква у Северној Македонији делује у катакомбним условима. Литургије се одржавају у кућама верника, који су под притиском државе. Као први хришћани они се окупљају кришом прогоњени од световних власти. Храмове не могу да граде, док мноштво светиња које су изграђени у време српске средњовековне државе припадају држави, мада би требало да буду у власништви једине канонске цркве, односно аутономне Охридске архиепископије, чији је архиепископ Јован.

 

Упркос страдањима, или саобразно са страдањима, управо је та прогоњена, законита црква жива. У њој верници живе црквеним животом, за разлику од расколника који у велелепним храмовима немају благодат, те су им цркве, осим великих празника, пусте, а рекли би и безживотне. У канонску Охридску архиепископију верници долазе баш зато што су позвани благодаћу Духа Светога. Штавише можемо са сигурношћу рећи да они који су од Бога призвани и позвани управо и долазе у простор Охридске архиепископије, упркос притисцима и недостатку храмова, одузетих силом државе.

 

Кратак генеза настанка расколничке МПЦ

 

Расколничка МПЦ гради свој легитимитет на постојању македонске нације. Но, македонска нација до комуниста није дефинисана и заокружена. У Македонији, као географском подручју које увелико премашује простор данашње Северне Македоније, по мишљењу Срба, Бугара и Грка, живели су припадници ових народа. Дакле, нико није рачунао са мекедонском нацијом. Чак су и Бугари признавали да је један део народа на том простору српски. У оквиру комунистичке партије, а зарад разбијања Југославије и пре свега српског националног простора, почиње да фигурира идеја о македонској нацији, а сходно томе и праву становништва у Вардарској Македонији да форимра своју федералну јединицу и државу.

 

Став са Дрезденског конгреса, када је у питању македонска нација, потпуно је заокружен на Другом заседању АВНОЈ-а, када се недвосмислено ово тело одредило, на неки начин прокламовало постојање македонске нације. У том духу констатовано је да ће македонска држава, или федерална јединица бити у саставу Југославије. Са друге стране на тим прросторима, поготово на северним деловима, деловали су одреди југословенске војске у отаџбини, одреди Војча Трбића. Ово говори да су се на тим просторима заиста многи осећали као Срби, али су касније били изложени мекедонизацији.

 

Било како било, историјске околности су биле такве. Долазак комунистичке идеологије, њено јачање под утицајем најбитнијих међународних фактора, била је нова реалност становништва на овим просторима. Већ током 1943. г. једна група свештеника се придружује НОП-у и ствара основе за касније формирање Иницијативног одбора, са задатком да организује црквени живот на просторима Македоније. У августу 1944. г. Одржано је прво заседање АСНОМ-а, Антифашистичко собрање народног ослобођења Мекедоније. Ту је поменути Иницијативни одбор фомиран.

 

После Првог светског рата на просторима Вардарске Македоније обновљеној (1922. г.) Пећкој патријаршији сада у звању СПЦ припадале су епархије Скопљанска, Злетовско-струмичка, Охридска и Битољска – 1931. г. уједињене у једну епархију. Све до 1941. г. ове епархије су биле канонски и суштински у јединству са СПЦ. Када су Бугари окупирали ове просторе протерали су епископе српске, као и многе свештенике и монахе. Довели су из Бугарске јерархију, а канонски простор СПЦ прикључили свом егзархату.

 

После рата, после доласка комуниста у Београд, Јосифу Цвијовићу, митроплолиту скопском и Викентију Проданову, епископу злетовко-струмичком и администатору Охридско-битољске епископије, нове власти нису дозволиле повратак у њихове епархије, што је значило да се СПЦ не дозвољава успостављање канонског поредска и јединства са својим окупацијом одвојеним деловима у Вардарској Македонији. Дакле није успостављено редовно стање, што је девалвирало будућу причу о евентуалном новом устројству. Просто речено о новом устројству, уколико је потребно, не може бити равноправан преговарач нелегални и од цркве непризнати некакав Иницијативни одбор.

 

Али комунистичка партија је имала циљ да створи нацију македонску, негирајући оно српско. То је диктирало потезе нових комунистичких власти. А под њеним покровитељством деловао је Иницијативни одбор за обнову црквеног живота на просторима Македоније. Већ у марту Иницијативни одбор, као неканонски и непризнат у цркви, шаље допис синуду СПЦ са захтевом да се прогласи аутокефална МПЦ. Синод одговара после неколико месеци (под великим је притиском) не признајући овај одбор, који руководи црквеним животом, неканонски поставља и отпушта свештенике и руководи целокупним верским и црквеним животом. Ово је наравно нерегуларно, па можемо рећи чак и скандалозно.

 

Када је постало јасно да синод неће попустити 1947/48. г. прелази се на мекши став. Иницијативни одбор сада захтева најшири степен аутономије, без аутокефалије, где би патријарх СПЦ био симбол јединства. Ствар стоји у месту до 1950. г., а тада, на избору новог патријарха појављује се и иницијативни одбор, што је издејствовано преко удружења свештеника, такође под покровитељством комунистичке власти. Српска црква под великим, вишеслојним притисцима, какве вероватно не памти у историји, донекле попушта те, како је речено, нелегално тело Иницијативног одбора учествује у избору новог патријарха Викентија Проданова.

 

Тиме се на својеврстан, индиректан начин признаје Иницијативни одбор. Постаје преговарач са синодом и 1955. г. упућују патријарху у Светом архијерејском сабору захтев да се на просторима епархија у Мекедонији бирају за епископе домороци, те да службени језик у цркви постане македонски, с тим што би литургијски остао црквенословенски. СПЦ је пристала на овај предлог, сматрајући да се тиме простор мекедонских епархија СПЦ враћа у кононско јединство. Следећих година Патријарх Викентије, у циљу обнављања канонског јединства, одређује архијерејске заменике, а он постаје администартор епархија на простору СР Македоније до избора епископа домородаца, или локалаца, како је и договорено.

 

Следеће 1958. г. патријарх посећује Македонију. Чинило се да се ствар стишава и улази у један миран период. Патријарх је нагласио, знајући да је ово привидно, како је најбитније да у својим срцима будемо једни са другима, а да ће спољашње јединство проистећи из унутрашњег, хришћанског осећаја. Знао је патријарх за потпору државе овом пројекту и овим је апеловао на хришћанско осећање свих у Македонији, поготово свештенства. У контексту мешања државе почиње да фигурира, као један од кандидата за првог човека цркве која је у стварању, епископ моравички Доситеј, што је било битно за расколнике, јер су у њему нашли колико толико образованог јереја спремног да крене у конфронтацију са СПЦ и да буде играч расколничких снага.

 

Иницијативни одбор је послао четири кандидата за епископе Светом архијерејском сабору. Међутим, сва четири кандидата су били жењени људи, иако се зна да по канонима епископ мора бити монах. Не улазећи у мотиве Иницијативног одбора, можемо само констатовати да Свети архијерјски сабор није могао да испуни овај захтев, иако је прихватио пре тога све договорено, односно прихватио да епископи буду домороци. Иако је и Тито током заседања сабора позвао и примио архијереје СПЦ овај захтев због канонске препреке није могао бити усвојен у овој форми. Кандидати за епископе су морали бити калуђери како би дошло до њиховог устоличења за епископе.

 

Синод СПЦ је констатовао да патријарх затражи да Иницијативни одбор кандидује из редова домородаца за епископе оне који испуњавају услове. Међутим, убрзо умире патријарх Викентије. У септембру исте године нови патријарх постаје Герман. Уследили су велики притисци на патријарха Германа и СПЦ. Тражило се да буду потпуно кооперативни у некакнонском одвајању њеног интегралног дела. Циљ је био да патријарх и СПЦ буду помирљиви према новом, нелегалном народном сабору, који је за октобар 1958. г. заказао нелегални Иницијативни одбор, да га признају, као и да признају његове одлуке.

 

На том сабору су под изговором да СПЦ није испунила њихове захтеве за устоличење епископа домородаца потпуно нелегално, нецрквено, хиротонисали епископа топличког Доситеја за митроплоита скопског и тиме прогласили МПЦ, још увек у јединству са СПЦ. СПЦ је била спремна да чак и на овај чин одговори попустљивошћу, али уз то да се устав нове МПЦ измени у неким деловима, те би тада признала новонастало стање. Отуд је од стране патријарха, затим епископа Хризостома и Доситеја хиротонисан Климент као други епископ аутономне МПЦ. После митрополита Скопског Доситеја једнострано и нелегално устоличеног, а којег је СПЦ ипак признала, Климент је био други епископ на овим просторима.

 

Али нешто касније Климент и Доситеј су рукоположили Наума за новог епископа, чиме су изиграли договор са патријархом, хотећи да створе самосталан синод, што није било договорено. Синод чине најмање три архијереја, који могу даље да рукополажу нове епископе без потребе за другим епископима, у овом случају из других делова СПЦ. Тада је већ МПЦ имала највиши степен самосталности, али је у њиховим главама већ била аутокефалија, а све до тада урађено македонски новоархијереји су сматрали само фазом ка потпуном одвајању од СПЦ.

 

СПЦ, притиснута од власти, чак је и ово стање невољно прихватила, али сада чврсто одлучна да не прихвати евентуално проглашење аутокефалности, које је било очекивано. Притисци су се до 1967. г. умножавали. Све је било спремно за завршни чин. Митрополити Доситеј и други архијереји су званично крајем 1966. г. и почетком 1967. г. затражили аутокефалност, на шта су патријарх и Свети архијерејски сабор одговорили негативно, те са поруком да уколико не одустану од свог захтева сматраће дружину око наводне аутокефалне МПЦ као расколничку, односно наводну МПЦ као одметнуту и као ону која је ушла и налази се у расколу.

 

Закључак

 

Овакво стање опстало је током комунистичке власти, упркос покушајима и притисцима државе на патријарха и архијереје. Иако је било мноштво покушаја да се међу осталим помесним црквама издејствује признање, до дана данашњег МПЦ је остала расколничка, са танденцијом, како смо нагласили на почетку, пропадања духовног и световног, што суштински и јесте судбина расколника. Верници окупљени око архиепсикопа Јована су на путу обнављања Охридске архиепископије, једине легитимне и канонске у оквиру СПЦ и целокупног васељенског православља. Обнова је тешка, страдалничка, али покренута живом вером и благодатном енергијом, што гарантује њен добар исход. Уз страдање, наравно, али то је миленијумско искуство цркве. Страдање и ношење крста су увек били благодатни и спасавајући за вернике на свим  просторима, диљем наше планете, па тако и за вернике са простора Северне Македоније, што се и потврђује кроз животворни рад канонске Охридске архиепископије, која је лука спасења свим људима у Северној Македонији.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања