Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Од 1931. године на подручју вардарске Македоније постојале су три епархије: Скопска, Злетовско-струмичка и Охридско-битољска и наведено стање трајало је до 1941. године и пораза и окупационе поделе Краљевине Југославије у Априлском рату. Бугарске окупационе власти протерале су архијереје СПЦ, митрополита скопског, господина Јосифа Цвијовића и епископа злетовско-струмичког и администратора охридско-битољског, господина Викентија Проданова, заједно са више од педесет парохијских свештеника и неколико десетина монаха и монахиња. У деловима Јужне Србије који су били анектирани од стране Краљевине Бугарске, Бугарска православна црква успоставила је своју управу са бугарским владикама и око 375 свештеника, махом доведеним из Бугарске. У западним деловима Јужне Србије, који су прикључени италијанском протекторату Велике Албаније успостављена је управа Албанске православне цркве у дотадашњим епархијама СПЦ. Пропусте (углавном условљене кратким интервалом постојања грађанске државе на том простору) југословенских власти и српске академске и политичке елите из међуратног периода у вези са потребним детерминисањем српског националног идентитета у доминантном делу популације у вардарској Македонији, која је и у етничком и историјском погледу припадала српској провенијенцији, после Другог светског рата злоупотребиле су нове комунистичке власти (међу њима, у првом реду, српске) у Југославији, предвођене Јосипом Брозом. На основама марксистичко-материјалистичке филозофске доктрине и политичке праксе односа према српском националном питању и положају српског народа у Југославији, утврђеним на Дрезденском конгресу КПЈ из 1928. године, ослобођење и присаједињење Јужне Србије матичној српској држави, после 1912, 1913. и 1918. године, југословенски комунисти посматрали су као „узурпацију националних права“ македонског народа (који до 1945. године у највећем делу није ни био детерминисан према важећим постулатима социолошког позиционирања националних идентитета у савременој Европи претходног столећа).
У помахниталом револуционарном подухвату сузбијања непостојећих „великосрпских хегемонистичких тежњи“, српски и југословенски комунисти су ослобођење Македоније окарактерисали на двојак начин. С једне стране, поздравили су ослобођење „ове историјске јужнословенске државе од османлијског ропства“, али су и оштро критиковали њено присаједиње матици Србији, као својеврсну окупацију „најјужније југословенске земље“, уз осуду „покушаја асмиловања македонског народа“. Заправо, у погледу својих настојања за поништавњем српског националног и духовног идентитета Македоније, југословенски комунисти доследно су спроводили немачко-бугарска геополитичка и политичко-националистичка схватања о устројству централног дела Балканског полуострва. Сетимо се да је и антифашистички ослободилачки покрет у Македонији, организован од стране комуниста, покренут у „крилу“ бугарске комунистичке партије, која је о националним питањима бугарског народа делила став, веома подударан са схватањима бугарских националистичких, профашистичких и грађанских политичких субјеката. У процесу реализаиције те антисрпске политике у Македонији, у првом реду, на удару се нашла Српска православна црква. Подстичући „македонски национални сензибилитет“, који би био одвојен и од српске, али и од бугарске провенијенције, у новоуспостављеној Федералној Држави Македонији (потом Народној, а онда и Социјалистичкој Републици Македонији), југословенски комунисти „охрабрили су“ неколицину свештеника, али и један број интелектуалаца марксистичке оријентације да покрену захтев за успостављањем засебне „Македонске православне цркве“. Одлуку Светог архијерејског синода СПЦ од 18. октобра 1944. године о „повратку прогнаних архијереја и свештеника у своје епархије и парохије у Македонији“, комунистичке власти углавном су дезавуисале, забранивши митрополиту Јосифу и епископу Викентију да „преузму своју пастирску улогу у Скопљу и Битољу“. У редовима поборника засебног устројства „Македонске православне цркве“ генерисана су два мишљења и две струје. Прва струја (аутономистичка) заступала је мишљење да би у оквиру СПЦ требало засновати самоуправу „Охридске цркве у рангу архиепископије“.
Друга струја (аутокефалистичка) заузела је став да је у Македонији потребно устројство самосталне, националне „Македонске православне цркве“ као аутокефалне, односно помесне цркве у православној васељени. Уз подршку комунистичких власти, крајем 1944. године створен је „Иницијативни одбор за организацију Православне цркве у Македонији“, који је углавном био састављен од чланова Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије за Македонију. Са својим захтевима, Одбор се обратио Синоду СПЦ, који је остао при ставу да „црквено питање“ у Македонији не постоји, те да „припадници Инцијативе не би требало да подлежу политичким страстима“, већ да поштују канонско јединство и постојећи црквени поредак. Незадовољан одговором, Иницијативни одбор сазвао је тзв. „Македонски црквено-народни сабор“, који је, уз учешће 300 представника црквених општина и комунистичких руководилаца и одржан 4. марта 1945. године у Скопљу. Под „строгом песницом ОЗНА и комунистичких јуришника“, овај Сабор је усвојио резолуцију у којој је утврђен захтев „за обнову самосталне Охридске архиепископије на подручју Федералне Македоније“, која би као помесна црква, равноправно са другим црквама (што се односило једино на СПЦ) евентуално могла да ступи у канонско јединство у некој будућој „југословенској православној цркви“. Била је овo победа аутокефалистичке струје у комунистичком „македонском православном покрету“. На епископској конференцији СПЦ од 12. марта исте године, рад, као и одлуке наведеног „Сабора“ проглашене су за неканонско деловање делова свештенства у Македонији, а Свети архијерејски синод СПЦ, на својим седницама од 22. септембра и 21. децембра 1945. године позвао је свештенство и вернике у Македонији да остану у канонском јединству свете и саборне Српске православне цркве. Уследио је страховити државно-партијски притисак југословенских комунистичких власти на СПЦ да српски верски пастири изађу у сусрет расколничким тежњама дела свештенства и, поврх свега, политичких елита у Македонији. Одавно „посејано семе раздора“ сада је „проклијало“, а своју пуну „зрелост“ доживеће у наредним деценијама историјата „југословенске трагедије“.
У складу са никад опозваним одлукама Четвртог конгреса Комунистичке партије Југославије, одржаном у Дрездену 1928. године, као и са начелима и уставно-законским конструкцијама устројства нове Југославије после 1945. године, југословенске титоистичке власти предузеле су свеобухватне кораке у правцу потпуног поништавања српског националног идентитета у југословенској федералној јединици Македонији. Истовремено, приступили су подухвату потпуног детерминисања и „заокруживања“ македонског националног идентитета. У циљу постизања успеха за наведене подухвате, било је потребно дезавуисање сваког вида отпора српских националних, духовних и академско-просветних институција, те установа културе, а посебно Српске православне цркве. „Десрбизација“ некадашње, историјски неспорне Јужне Србије (као и Црне Горе, Војводине и Косова и Метохије) постала је приоритет у идеолошко-политичким работама комунистичких власти Друге Југославије. Упркос страховитим притисцима државно-партијских власти које су генерисале, а потом и „куражно“ подржавале црквени раскол у Македонији, на свом заседању од 13. маја 1947. године Свети архијерејски сабор СПЦ одлучио је да одбије све захтеве тзв. „Македонског црквено-народног сабора“ и „Иницијативног одбора за организацију Православне цркве у Македонији“ у вези са формирањем аутономне или аутокефалне цркве на територији НР Македоније, а где је канонски била уређена јурисдикција српских православних епархија. Дакле, одбачени су и захтеви за устројством територијалне аутономије православних епархија СПЦ у Македонији, што је била тежња дела одметнутог свештенства и јерархије у Скопљу. Морамо да разумемо да су „црквени оци“ СПЦ пружили заштиту канонског поретка, те да су добро разумели идеолошку позадину и политичке мотиве, готово насилног и свакако неканонског поступка „уздизања“ нове црквене организације на институционалној конституцији једине законите помесне цркве. Да би трагедија ове ироније погрома над Српском православном црквом у Титовој Југославији била потпуна, нову помесну цркву градили су декларисани атеисти, заклети марксисти и лењинисти, који су квазирелигиозно одржавали и практиковали само култ, не Божјег Сина, већ „највећег сина наших народа и народности“.
Узгред, Уставом СПЦ систематизовани канонски поредак у епархијама на простору НР Македоније, а који је од стране великобугарских и бугарашких фашиста и окупатора био уништен у Другом светском рату, комунисти нису дозволили да буде обновљен, већ су на његовим „развалинама“, уз злоупотребу непокретне и покретне, често сакралне имовине СПЦ, „градили“ нову црквену организацију и то према узорима бугарашких институционалних решења из времена окупације. Манастири су опустели. Монашким заједницама које су преживеле погром бугарског окупатора није био дозвољен повратак на манастирске поседе. Парохије су укидане, свештеници прогањани, а епархијске старешине систематски су онемогућаване у редовном обављању својих делатности. Скопском митрополиту Јосифу Цвијовићу никада није допуштен повратак у његову епархију. Одлучан став СПЦ у вези с одбијањем захтева за нарушавањем канонског поретка, до 1951. године делимично је утицао на ублажавање дотадашњих тежњи „тврдолинијашких“ твораца тзв. „Македонске православне цркве“. Након смрти патријарха блаженог спомена, Господина Гаврила 1950. године, те избора новог поглавара СПЦ Његове Светости, Господина Викентија (1950–1958), дотадашњег злетовско-струмичког владике, „старешине тзв. МПЦ“ пристале су на понуду Светог архијерејског синода да нови епарси буду бирани из редова јерархије у самој Македонији. На тај начин, дотадашњи викар скопског митрополита Јосифа, владика Доситеј Стојковић изабран је за новог архијереја скопске епархије, док је претходни владика умировљен. Међутим, СПЦ није пристала на формирање територијалне црквене аутономије, али је Свети архијерејски сабор усвојио начелну одлуку 1955. године, на основу које је пристао на захтеве „МПЦ“, који нису били у супротности са канонима и Уставом СПЦ. Уследила је постепена нормализација односа, па је и патријарх Викентије у пролеће 1958. године посетио Македонију, где је разговарао са представницима државно-партијских и црквених власти. Уследио је поступак избора и других владика на упражњене епископске положаје у епархијама у Македонији, али је тај процес „приближавања ставова“ између одметнуте јерархије и свештенства, са једне стране и СПЦ, с друге стране обустављен након патријархове изненадне смрти 5. јула исте године.
Убрзо, 24. јула 1958. године, чланови „Иницијативног одбора“ усвојили су одлуку о сазивању новог „Македонског црквено-народног сабора“ који је одржан од 4. до 6. октобра исте године у Охриду, али без сагласности Српске православне цркве. На овом сабору усвојене су далекосежне одлуке. Обновљена је Охридска архиепископија, као аутономна црквена јединица са три епархије: Скопском, Преспанско-битољском и Злетовско-струмичком. Усвојен је закључак о „задржавању канонског јединства са Српском православном црквом под старешинством српског патријарха као заједничког поглавара“. Припремљен је „Устав Македонске православне цркве”, а за поглавара Охридске архиепископије изабран је митрополит Доситеј Стојковић, који је присуствовао овом сабору без сагласности Светог архијерејског синода СПЦ. Уследили су варварски политички притисци на патријарха Германа (1959–1990) од ког је захтевано да прихвати ове одлуке „Охридског сабора“, што је уз пристанак Светог архијерејског сабора из јуна 1959. године и учињено. Патријарх је посетио Скопље и хиротонисао митрополита Доситеја у архиепископски трон. Неуком оку посматрача политичких процеса у комунистичкој Југославији учинило се да је „дошао крај“ размирицама унутар „црквеног организма СПЦ“ у Македонији, али наредни догађаји показали су да намере комунистичких власти и „одметнутих верских пастира у Скопљу“ нису биле усмерене према генези аутономног статуса Охридске архиепископије, већ се крајњи циљ састојао у тежњи за формирањем потпуно самосталне, етнофилетистички оријентисане Цркве у Македонији, са јасним националним предзнаком, где за српски духовни и етнички идентитет једноставно није било места. Све до 1966. године јерарси Архиепископије непрестано су нарушавали канонске регуле, при чему су снажно негирали постојање јурисдикције СПЦ у Македонији. Након Брионског пленума и јасног пута у потпуну дивергенцију југословенске федерације, те уз подстицај државно-партијске „врхушке“, крајем 1966. године „македонска јерархија“ отворено је упутила захтев за стварањем независне „Македонске православне цркве“.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
Димитријевић, Марко (1971). „Српска црква под бугарском окупацијом”. Српска православна црква 1920–1970. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, 211–216.
Ђурић, Вељко Ђ. (1997). Голгота Српске православне цркве 1941–1945. Београд: Народна књига-Алфа.
Пузовић, Предраг (1997). Раскол у Српској православној цркви: Македонско црквено питање. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
Пузовић, Предраг (1999). „Раскол у Српској православној цркви – македонско црквено питање”. Вардарски зборник. 1: 155–173.
Слијепчевић, Ђоко М. (1969). Македонско црквено питање. Минхен: Искра.
Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. 3. Келн: Искра.
Остави коментар