Autor: dr Miloš Savin, istoričar
Nakon čitave decenije publicističke borbe, praćene brojnim peripetijama i problemima, koje su mu stvarale aupsolutističke vlasti Bahove Vojvodine, Danilo Medaković je predao uredništvo svog poslednjeg lista, Srbskog dnevnika, Jovanu Đorđeviću 1859. Godine. Tokom jeseni iste godine Medaković je prešao u Beograd, gde je godinu dana bio licejski profesor, nakon čega odlazi u Zagreb, da bi se krajem 1861. vratio u Novi Sad. Usled izmenjenih, povoljnijih političkih okolnosti, u Novom Sadu je 1863. obnovio list Napredak.
Kada se Danilo Medaković vratio u Novi Sad, krajem 1861, izlazila su dva srpska politička lista, Srbski dnevnik (koji je on osnovao i godinama uređivao) i Srbobran. Smatrajući da ta dva lista ne odgovaraju potrebama srpskih čitalaca i javnog mišljenja odlučuje da ponovo pokrene Napredak koji je izdavao 1848. i 1849. Ugarsko namesničko veće je 11. septembra 1862. izdalo rešenje kojim mu se dozvoljava politički list Napredak uz kauciju od 5.000 forinti.
Prvi broj Napretka se pojavio 14. januara 1863. u vreme kada je Srbobran privremeno nesatao sa političke scene što je Medakoviću odgovaralo zbog manje konkurencije. Pozivajući čitaoce na pretplatu naglasio je da mu je cilj „obezbeđenje srpske narodnosti u okvirima Austrije i Ugarske kao i oslobođenje Srba od turskog ropstva kao i namera da u narodu podiže i širi prosvetu i njome krči put državnograđanskoj razumnoj i stalnoj slobodi“. Takođe je želeo da radi na boljem međusobnom upoznavanju i saradnji Južnih Slovena.
U to vreme se rasplamsavala borba između dva zaraćena tabora okupljena oko Srbskog dnevnika i Srbobrana pa se u srpskoj čitalačkoj publici očekivalo kome će se taboru Napredak prikloniti. Međutim, iskusan novinar, sa osećajem za politička kretanja, Medaković se nije slagao ni sa jednom zaraćenom stranom ali to nije otvoreno priznavao da se ne bi zamerao i da se ne bi našao između dve vatre. Želja mu je bila da između dve krajnosti izabere srednji put, ali za ondašnje vreme je taj put neutralnosti bio previše anemičan tako da mu nisu proricali sjajnu budućnost, ipak je iz taktičkih, praktično-političkih i poslovnih razloga u suštinskim pitanjima bio uzdržan i neodređen.
Takva, neutralna, Medakovićeva politika je oštro osuđena od političkog vođstva okupljenog u njegovom nekadašnjem čedu, Srbskom dnevniku. Dnevnikovci su ga napadali govoreći da je spekulant i kesedžija, da je ponovo pokrenuo Napredak samo radi zarade, da je politički šarlatan… Suština je bila u tome što su naslućivali opasnu konkurenciju u poslovnom i koncepcijskom smislu što se pokazalo kao tačno, Napredak je ubrzo imao preko 1.000 pretplatnika što je za ono vreme bila ozbiljna cifra.
Zbog oštre kritike i sumnjičenja, Medaković je vrlo brzo morao da se javno izjasni tako da je u Napretku izložio svoje stavove o čitavom nizu pitanja, prvenstveno o stavu prema Austriji i Ugarskoj. Iako u suštini nije prihvatao Oktobarsku diplomu i Februarski patent, na kojima je počivao politički sistem monarhije Medaković nije formalno odbacio te dokumente. Smatrao je da su Srbi raskomadani, podeljeni i slabi da bi se ozbiljno suprostavili takvoj sili, da ne bi trebali da vode nekakvu višu državnu politiku nego da pažnju posvete očuvanju i obezbeđivanju svog nacionalnog bića. Nalazio je da ti dokumenti pružaju dovoljno osnova za obezbeđenje srpske nacionalne individualnosti, jer sadrže „temelje koji različne narode izmiriti mogu“, zato se protivio Srbskom dnevniku i većini opoziciono nastrojenih Mađara u otvorenom sukobljavanju sa Šmerlingovom politikom. Napredak se prividno saglašavao sa postojećim stanjem a u suštini se zalagao za ispravke, izmene i dopune Februarskog patenta. Verovao je da bi Petent mogao zadovoljiti sve narode kada bi njime bilo priznato načelo potpune narodne ravnopravnosti i kada bi njegova „jedina“ mana, Šmerlongov izborni zakon, bio izmenjen. Medaković je zalaganjem za takve izmene, potpune narodne ravnopravnosti, želeo da promeni suštinu Februarskog patenta, da njegov centralistički smisao preobrati u federalistički sadržaj. Takođe, urednik Napretka se nije slagao sa Oktobarskom diplomom koja je usvojila federalizam na principu istorijskih zemalja, od koje Srbi u Hrvatskoj nisu imali nikakve koristi već se zalagao za federalizam na narodnosnoj osnovi. Kada se uzmu u obzir ovi Medakovićevi stavovi, objavljeni u Napretku, prema državnom uređenju onda se jasno vidi da su neosnovane optužbe njegovih protivnika da je podržavao vladine interese. Iako se Napredak suprostavljao političkim stavovima i pravcima bečke vlade, Medaković je to radio na vešt, pomirljiv način a ne borbeno i izazivački kako je to Srbski dnevnik činio. Napredak je propovedao strpljenje i čekanje pogodnog momenta, kako se u neravnopravnoj borbi sa Bečom i Peštom ne bi trošile i rasipale narodne snage. Naravno da je Medakovićev način bio lagodniji, samim tim i prihvatljiviji, za bečku vladu. Suštinska razlika je bila u tome da je Srbski dnevnik prvenstveno išao zajedno sa mađarskom opozicijom dok se Napredak suprostavljao naročito mađarskim četrdesetosmaškim zakonima i jezičkoj netrpeljivosti. Interesantna je činjenica da, iako je Medaković stalno naglašavao da nije protivnik mađarskog naroda već onih mađarskih političara koji rade protiv srspke narodnosti i njenog nacionalnog razvitka, u očima javnosti Srbski dnevnik je bio prijatelj, dok je Napredak važio za ljutog protivnika Mađara. Zahvaljujući takvom uverenju grupa političara probečke orijentacije predvođena Germanom Anđelićem i dr Pajom Živkovićem je pokušala da potkupi i pridobije Medakovića tako što bi mu platili obiljnu sumu ako im omogući da u Napretku objave svoje političke stavove. Oni su bili u bliskim odnosima sa nadvojvodm Rajnerom, bivšim guvernerom Vojvodine, grofom Kroninijem i dr. i hteli su da u nastavcima objavljuju protivmađarske tekstove koje je u svojoj brošuri napisao dr Živković koji se navodno borio protiv „nacionalističkog besnila“ Mađara. Medakovića nije pokolebala zarada koju bi ostvario ukoliko bi pristao na saradnju sa srpskim centralistima i klerikalima pa je odbio da im štampa ponuđene članke.
To nije bio jedini slučaj u kom je Napredak samostalno istupao protiv interesa Beča i srpske crkvene hijerarhije. Uoči Ilindenskog sabora, na kome je biran novi mitropolit, Medaković je bio protiv vladinog kandidata Maširevića već se zalagao za Nikanora Grujića. Pristalice Maširevića su tim povodom obnovili rad Srbobrana uz pomoć hrvatskog bana Šokčevića i grofa Koroninija. Pokušali su da za svog štićenika pridobiju i Medakovića, kada je ovaj to odbio prvi na udaru je bio Napredak mada nisu štedeli ni Srbski dnevnik. Oba ova lista su bili protiv izbornog i crkveno-školskog sabora, smatrajući da je preče bilo sazvati sabor raspravnog karaktera gde bi se rešavala, za srpski narod, neodložna i goruća pitanja.
Medaković je bio dosledno privržen dinastiji Obrenovića još od početka svoje karijere tako da su tekstovi u Napretku bili izrazito naklonjeni knezu Mihailu u politici srpske vlade. Poznato je da je Medaković bio izraziti rusofil pa je o Rusiji i ruskoj politici objavljivao samo povoljne vesti, koliko su mu političke prilike u Austriji dopuštale. Pravi hvalospev o ruskom caru i njegovoj politici je objavio povodom ukidanja kmetstva 1863. godine, pa su austrijske vlasti tvrdile da Napredak ima subvencije od ruske vlade.
Kada se Napredak ponovo pojavio, u januaru 1863, srpsko-hrvatske razmirice koje su se vodile oko pripadnosti Srema su se još više produbile zbog raznih nesuglasica i nerešenih stavova. Nekada se kao urednik Srbskog dnevnika i Sedmice upuštao u rasprave ali je sada izbegavao polemike i svojski se zalagao da se svađe reše mirnim putem. Često je u svojim tekstovima apelovao na obe strane da se manu jalovih diskusija o jeziku i prevaziđu verske razmirice, upućivao ih je da žive u slozi i da združenim snagama iskoriste neke povoljne prilike u rešavanju mnogo važnijih nacionalnih pitanja. Dugo vremena je radio na stišavanju svađa i hvalio Štrosmajera kao „pravog i najvećeg prijatelja svoga naroda“. U polemiku sa zagrebačkim Prozorom, sa kojim je bio u prijateljskim odnosima, je ušao tek kada pripadnici Hrvatske narodne stranke nisu hteli da priznaju Srbima nacionalnu individualnost, pišući da su pošli „mađarskim tragom… da je Prozor zatrudneo onim mislima, kojim i Mađari, jer neće da zna drugo ime osim za svoje“. Ukazujući da je suština srpsko-hrvatskog spora u tome što se hrvatski političari pozivaju na preživelo feudalno državno i istorijsko pravo a ne na nove ustanove, koje su razumnije, vremenu shodnije i pravednije, Medaković je, otkrivajući suštinu spora, odustao od daljih rasprava.
Na svom umerenom nacionalno-političkom programu Napredak je u to vreme bio usamljen pa je Medaković imao puno problema sa okupljanjem saradnika pa je zbog toga bio prinuđen da traži stalne plaćene pomoćnike i saradnike. Čak je nekim iskusnim novinarima sa čijim se stavovima nije slagao nudio urednička mesta iako ne podržavaju njegov program. Npr. nudio je uredništvo Aleksandru Sandiću sa kojim se nije slagao oko njegovog odnosa Srba sa Mađarima i njegovim stavovima prema Ugarskoj. Naravno da mu nije bilo lako i kada uspe da ih pridobije da sarađuju i kada ih unajmi da ih ubedi da se drže njegovih nacionalno-političkih koncepcija. Zbog toga se dešavalo da u Napretku dođe do neusaglašenosti idejnih i političkih stavova.
Kada je po drugi put pokrenuo Napredak većina mladih srpskih intelektualaca je već bila okupljena oko Srbskog dnevnika tako da se na njih nije moglo računati, međutim Srbobran nije izlazio pa su se neki saradnici sa Đorđem Stratimirovićem, kao najistaknutijim, priklonili Medakoviću što je imalo svojih posledica. Ni sam Medaković nije više bio mladi, poletni, napredni novinar, koji se 1848. žestoko borio pa je Napredak zanačajno skrenuo u desno i postao poprilično konzervativan. Nagomilano iskustvo, odmakle godine i mnogo drugačiji društveni i materijalni položaj su uticali na njegove stavove i shvatanja. To se najbolje može videti po tome što je Napredak, kada je pokrenut 1848. bio prvi list koji je izlazio po Vukovom pravopisu dok je 1863. štampan starim pravopisom. Bio je to uverljiv dokaz da je Medakovića pregazilo vreme te da se udaljio od naprednog puta prepuštajući se strahu od prebrzog kretanja. Jedan od ključnih pokazatelja je i Medakovićevo protivljenje osnivanju Srpskog narodnog pozorišta, ne uočavajući njegovu ulogu u podizanju nacionalne svesti i značaj za kulturu srpskog življa u Vojvodini. Napredak je pisao da Srbi u Ugarskoj imaju mnogo preče potrebe od pozorišta i da bi korisnije bilo osnovati jednu bogosloviju, koja bi školovala dobre sveštenike, nego što troše „grdna narodna sredstva da bi podigli za naše prilike suvišnu i luksuznu instituciju“.
Zbog takvih stavova Medakovića su javno napadali tako da ubrzo shvata da je novo vreme donelo nove ljude sa novim pogledima pa je odlučio da digne ruke od novinarskog posla i Napredak prepusti onima koji imaju više volje i snage da ga uređuju. Nije isključeno da se umorio od prepreka i neprijatnosti skopčanih sa izdavanjem nezavisnih političkih novina, posebno srpskih. Od sredine 1864. vlast je još pažljivije pazila na pisanje srpskih novina i kažnjavala svaki potez tako da je u nekoliko navrata, zbog članaka objavljenih u Napretku imao posla sa Novosadskim magistratom i Vojnim sudom u Petrovaradinu. U prvo vreme gradonačelnik Novog Sada je bio zadužen da iz najvažnijih članaka dostavlja izvode Ugarskom namesničkom veću a kada je uoči Narodno-crkvenog sabora 1864. oživela srpska politička i publicistička delatnost, obrazovano je posebno telo koje je imalo zadatak da posebno motri na pisanje srpskih novina i prati sve šta se događa.
Pooštreni nadzor i neprijatnosti su učvrstile Medakovića u toj odluci koju je doneo onog trenutka kada je zabranjen Srbski dnevnik. Po njegovim rečima on je Napredak ponovo pokrenuo da bi se osvetio Jovanu Đorđeviću koji ga je, nekoliko godina ranije, prinudio da mu preda uređivanje Srbskog dnevnika, kada je Dnevnika nestalo, on je svoj cilj postigao i nije imao više razloga da izdaje i uređuje Napredak.
Napredak 1864-1869 (Đorđe Popović Daničar)
– Nadimak Daničar je dobio po književnom časopisu Danica koji je pokrenuo i uređivao u Vršcu, februara 1860. (kasnije ga seli u Novi Sad) koji je izlazio desetodnevno do avgusta 1872. (Đorđe Popović je prvi preveo Servantesovog Don Kihota na srpski 1895/96)
Kada je doneo odluku da zauvek napusti novinarstvo i napusti Napredak, Medaković je rešio da ga preda svom saradniku Đorđu Popoviću Daničaru koji je do proleća 1864. bio vrlo blizak Srbskom dnevniku. Dobivši od Medakovića primamljivu novčanu ponudu Popović se izvesno vreme premišljao ali u aprilu 1864. se priklanja Napretku i raskida sve veze sa prijateljima iz Dnevnika. S jeseni 1864. Medaković obavlja sve potrebne administrativne radnje potrebne za prenos uredništva na Popovića ali stroga Šmerlingova administracija oteže zbog provere o kakvoj se osobi radi. Ocene koje je prikupilo Ugarsko namesničko veće nisu bile baš najpovoljnije, posebno jer je Đorđe Popović, kao poslanik Sremske županije, pripadao Ugrasko-hrvatskoj ustavnoj stranci koja je bila protivnik dualizam i protivnik Februarskog patenta. Ni njegovo ponašanje u vreme uređivanja Srbskog dnevnika nije mu išlo na ruku, čak je bio prinuđen na smenu, ponovo Jovan Đorđević. Ipak je prevagnulo mišljenje direktora temišvarske policije koji je napisao da je Popović u moralnom pogledu ispravan a u političkom neporočan te da kao urednik Danice, koja je bila posebno obljubljena kod ženskog sveta, nije imao nikakvih političkih problema. Ugarska dvorska kancelarija i namesničko veće tek početkom decembra formalno odobrava Popoviću da preuzme Napredak iako je on faktički na uredničkom mestu bio već duže vreme. Preuzimajući uredničko mesto Popović, u početku, nije ništa bitno promenio, samo ga je poboljšao u tehničkom pogledu, učinio ga preglednijim i čitljivijim, u svemu drugom je sve ostalo isto, samo je produžio Medakovićevim tragom, bio je uzdržan, često je izjavljivao: „Mi ćemo pričekati da događaji zbore“.
Kako je vreme odmicalo a političke prilike se menjale, Popović je u svojim stavovima postajao odlučniji, jasniji i glasniji. Naklonost Napretka prema Srbiji, srpskoj vladi i Knezu Mihailu je postala još uočljivija, dok ih je Miletić i Zastava sve više napadao toliko ih je Popović branio. Popovića su zbog takvih stavova kritikovali i tvrdili da je plaćenik srpske vlade. Slično se Napredak postavljao i prema Rusiji i ruskoj politici. Rusofilsko raspoloženje Napretka je za vreme Popovića bilo žešće nego u vreme Medakovića, pa je direktor peštanske policije tvrdio da prima novčanu pomoć od ruske vlade.
Ono u čemu se Napredak razlikovao je klerikalno opredeljenje, kome se Medaković žestoko suprostavljao jer je bio širokog shvatanja i razumevanja. Popović je zastupao „načelo pravoslavnog slovenstva“ u kome se krila bezrezervna rusofilska politika ističući da je oslabljena Austrija predstavljala opasnost jer je za nju „uvek bio preči jedan farnciskan od stotine hiljada pravoslavnih“. Tesno povezan sa srpskom crkvenom hijerarhijom Popović je zasnovao politiku Napretka na privilegijama i pravu koje je iz njih izviralo smatrajući da će Srbi, ukoliko odbace privilegije, prestati da budu poseban narod, da će postati narodnost i vremenom se pretvoriti u obične građane ugarske države. Napredak je „zahtevao“ od patrijarha Maširevića da isposluje privilegije prilikom krunisanja Franje Josifa za kralja Ugarske 1867.
Na početku svoje uredničke karijere Popović se kao i Medaković zalagao za federalističko uređenje Austrije na narodnosnom osnovu. Nakon zavođenja dualizma Napredak se odlučno protivio tom sistemu i Austrougarskoj nagodbi tvrdeći da dualistički sistem nije u stanju da obezbedi ravnopravnost svih naroda, da će brzo propasti, da je država njime oslabljena itd. Znajući da je dualizam najvećim delom mađarska tvorevina Napredak je „objavljivao“ rat Mađarima pozivajući ih da se pripreme za rat protiv slovenskih naroda. Jedinu korist od nagodbe Napredak je video u tome što su Srbi konačno shvatili da od Beča nikada i ništa više ne mogu očekivati, podvlačeći da su upućeni na zajednički život sa Mađarima, list se zalagao za život u slozi ali je izjavljivao da se Srbi ne plaše ni rata. Kritikujući mađarske političare i njihovu politiku prema drugim narodnostima Napredak je tvrdio da su svojom kratkovidom nacionalnom politikom odbacili od sebe svoje dojučerašnje saveznike i prijatelje.
Ovakav odnos prema dualizmu i Mađarima nije dugo potrajao, kako je Nagodba trajala i sve više se učvršćivala tako je Napredak menjao svoj odnos i postepeno od izrazito antimađarskog lista postao Mađarima naklonjen, prijateljski list. Ovo preobraćenje je bilo iznenadno i toliko očigledno da je izazivalo nevericu. Od višemesečne ratoborne, protivmađarske retorike odjednom su počeli da se pojavljuju uvodnici u kojima je isticana potreba srpsko-mađarske sloge, saradnje i sporazuma. To je posebno uočljivo posle pogibije kenza Mihaila kada Napredak prvi put istupa sa predlogom da Srbi na osnovu dualističkog programa, u okvirima Ugarske treba da obezbede svoje nacionalne interese. Od nekadašnjeg upozoravanja Mađara na pripremu za rat odjednom Napredak poziva na „bratski sporazum sa Mađarima“ na temelju ravnopravnih odnosa i da „Ugarska da bude za sebe samostalno državno telo“. Takvim stavovima Napredak u potpunosti prihvata zvaničnu državnu politiku i saradnju sa vladajućom Deakovom strankom dok se Zastava zalagala za saradnju sa mađarskom levicom koja je bila opoziciji.
Po svoj prilici tu je prste umešala namesnička vlada sa Blaznavcem na čelu koj je vodila politiku sporazuma sa Andrašijevom vladom, tako da je Napredak postao zastupnik njenih intersa na tlu Austrougarske. Popovića, kao urednika, su zbog takve prevrtljive politike žestoko napadali i optuživali da plaćenik beogradske i budmpeštanske vlade. Vladan Đorđević kaže da je Popović „kao dobar Srbin“ sve radio u sporazumu sa ljudima iz Beograda, koji su mu preporučivali „vrlo prijateljsko držanje prema Mađarima“ a on se, poštujući njihova nastojanja, bez ikakve novčane naknade pridržavao dobijenih upustava.
Ne poričući takva mišljenja o političkom opredeljenju Popovića ipak treba uzeti u obzir da je tu bilo više različitih faktora i mnogo složenija situacija. Objašnjenje se može tražiti u činjenici da je posle prestanka izlaženja Srbobrana, Napedak postao organ u društvenom pogledu viših i materijalno bolje stojećih slojeva među Srbima kojima nije bilo u interesu suprostavljanje mađarskoj vladi. Kada se ima u vidu tesna povezanost, ljudi okupljenih oko tadašnjeg Napretka, sa crkvenom hijerarhijom, oportunistička i mađarofilska politika postaje jasnija i razumljivija. Zbog dualističkog preuređenja Monarhije oni su prisiljeni da se distanciraju od Beča, kako ne bi izgubili svoje lične privilegije koje su već bile poljuljane, crkvena hijerarhija je brže bolje požurila da se poveže sa Budimpeštom. U tom povezivanju i tumačenju nove politike značajnu ulogu, pored urednika Đorđa Popovića, su imali: Đorđe Stratimirović, Emil Čakra, Aleksandar Sandić, Milan Dimitrijević Grozni, Jakov Ignjatović, Jovan Grujić Jota, Đura Vukičević itd. Svi oni su nakon prestanka izlaženja Srbobrana prešli u Napredak i priključili se tzv. crnoj četi. U doba Šmerlinga i Belkredija su navijali za Beč, u vreme Bajtsa i Andrašija za Peštu, ti nedosledni ljudi su prvo žestoko napadali Srbski dnevnik, zatim su bespoštedno jurišali na Zastavu. Stupci Napretka su bili prepuni sumnjičenja i kleveta upućenih Miletiću i njegovim pristalicama. Zastavu i Miletića su optuživali da hoće da zbaci zakonitu vladu, da želi da stvori republiku a često su ih optuživali da podržavaju „skotske komunističke ideje“.
LJudi okupljeni oko Napretka su, 1867. na drugoj skupštini srpske omladine u Austrougarskoj pokušali da ga nametnu kao službeni organ, tvrdeći da je to „dostojanstveni predstavnik srpske žurnalistike“ dok je Zastava, strančarski, jednostran i pristrastan list. Taj predlog je odbačen sa obrazloženjem da Napredak jedva životari, da izlazi u jedva 200 do 300 primeraka, od čega 40 šalje u Beograd i još 14 u unutrašnjost Srbije dok je Zastava imala tiraž od 1.300 primeraka i stiže na razne strane sveta pa čak i u Ameriku. Ove tvrdnje su bile blizu istine tako da se Napretku zbog malog tiraža bližio kraj. Krajem leta 1869. list je prestao da izlazi. Pre toga oni su se potrudili da ne ostanu bez novina, ubrzo po prestanku izlaženja Napretka se pojavio naslednik, Srbski narod, gde su se okupili mahom isti ljudi.
Ostavi komentar