Aутор: др Милош Савин, историчар
Након читаве деценије публицистичке борбе, праћене бројним перипетијама и проблемима, које су му стварале аупсолутистичке власти Бахове Војводине, Данило Медаковић је предао уредништво свог последњег листа, Србског дневника, Јовану Ђорђевићу 1859. Године. Током јесени исте године Медаковић је прешао у Београд, где је годину дана био лицејски професор, након чега одлази у Загреб, да би се крајем 1861. вратио у Нови Сад. Услед измењених, повољнијих политичких околности, у Новом Саду је 1863. обновио лист Напредак.
Када се Данило Медаковић вратио у Нови Сад, крајем 1861, излазила су два српска политичка листа, Србски дневник (који је он основао и годинама уређивао) и Србобран. Сматрајући да та два листа не одговарају потребама српских читалаца и јавног мишљења одлучује да поново покрене Напредак који је издавао 1848. и 1849. Угарско намесничко веће је 11. септембра 1862. издало решење којим му се дозвољава политички лист Напредак уз кауцију од 5.000 форинти.
Први број Напретка се појавио 14. јануара 1863. у време када је Србобран привремено несатао са политичке сцене што је Медаковићу одговарало због мање конкуренције. Позивајући читаоце на претплату нагласио је да му је циљ „обезбеђење српске народности у оквирима Аустрије и Угарске као и ослобођење Срба од турског ропства као и намера да у народу подиже и шири просвету и њоме крчи пут државнограђанској разумној и сталној слободи“. Такође је желео да ради на бољем међусобном упознавању и сарадњи Јужних Словена.
У то време се распламсавала борба између два зараћена табора окупљена око Србског дневника и Србобрана па се у српској читалачкој публици очекивало коме ће се табору Напредак приклонити. Међутим, искусан новинар, са осећајем за политичка кретања, Медаковић се није слагао ни са једном зараћеном страном али то није отворено признавао да се не би замерао и да се не би нашао између две ватре. Жеља му је била да између две крајности изабере средњи пут, али за ондашње време је тај пут неутралности био превише анемичан тако да му нису прорицали сјајну будућност, ипак је из тактичких, практично-политичких и пословних разлога у суштинским питањима био уздржан и неодређен.
Таква, неутрална, Медаковићева политика је оштро осуђена од политичког вођства окупљеног у његовом некадашњем чеду, Србском дневнику. Дневниковци су га нападали говорећи да је спекулант и кесеџија, да је поново покренуо Напредак само ради зараде, да је политички шарлатан… Суштина је била у томе што су наслућивали опасну конкуренцију у пословном и концепцијском смислу што се показало као тачно, Напредак је убрзо имао преко 1.000 претплатника што је за оно време била озбиљна цифра.
Због оштре критике и сумњичења, Медаковић је врло брзо морао да се јавно изјасни тако да је у Напретку изложио своје ставове о читавом низу питања, првенствено о ставу према Аустрији и Угарској. Иако у суштини није прихватао Октобарску диплому и Фебруарски патент, на којима је почивао политички систем монархије Медаковић није формално одбацио те документе. Сматрао је да су Срби раскомадани, подељени и слаби да би се озбиљно супроставили таквој сили, да не би требали да воде некакву вишу државну политику него да пажњу посвете очувању и обезбеђивању свог националног бића. Налазио је да ти документи пружају довољно основа за обезбеђење српске националне индивидуалности, јер садрже „темеље који различне народе измирити могу“, зато се противио Србском дневнику и већини опозиционо настројених Мађара у отвореном сукобљавању са Шмерлинговом политиком. Напредак се привидно саглашавао са постојећим стањем а у суштини се залагао за исправке, измене и допуне Фебруарског патента. Веровао је да би Петент могао задовољити све народе када би њиме било признато начело потпуне народне равноправности и када би његова „једина“ мана, Шмерлонгов изборни закон, био измењен. Медаковић је залагањем за такве измене, потпуне народне равноправности, желео да промени суштину Фебруарског патента, да његов централистички смисао преобрати у федералистички садржај. Такође, уредник Напретка се није слагао са Октобарском дипломом која је усвојила федерализам на принципу историјских земаља, од које Срби у Хрватској нису имали никакве користи већ се залагао за федерализам на народносној основи. Када се узму у обзир ови Медаковићеви ставови, објављени у Напретку, према државном уређењу онда се јасно види да су неосноване оптужбе његових противника да је подржавао владине интересе. Иако се Напредак супростављао политичким ставовима и правцима бечке владе, Медаковић је то радио на вешт, помирљив начин а не борбено и изазивачки како је то Србски дневник чинио. Напредак је проповедао стрпљење и чекање погодног момента, како се у неравноправној борби са Бечом и Пештом не би трошиле и расипале народне снаге. Наравно да је Медаковићев начин био лагоднији, самим тим и прихватљивији, за бечку владу. Суштинска разлика је била у томе да је Србски дневник првенствено ишао заједно са мађарском опозицијом док се Напредак супростављао нарочито мађарским четрдесетосмашким законима и језичкој нетрпељивости. Интересантна је чињеница да, иако је Медаковић стално наглашавао да није противник мађарског народа већ оних мађарских политичара који раде против срспке народности и њеног националног развитка, у очима јавности Србски дневник је био пријатељ, док је Напредак важио за љутог противника Мађара. Захваљујући таквом уверењу група политичара пробечке оријентације предвођена Германом Анђелићем и др Пајом Живковићем је покушала да поткупи и придобије Медаковића тако што би му платили обиљну суму ако им омогући да у Напретку објаве своје политичке ставове. Они су били у блиским односима са надвојводм Рајнером, бившим гувернером Војводине, грофом Кронинијем и др. и хтели су да у наставцима објављују противмађарске текстове које је у својој брошури написао др Живковић који се наводно борио против „националистичког беснила“ Мађара. Медаковића није поколебала зарада коју би остварио уколико би пристао на сарадњу са српским централистима и клерикалима па је одбио да им штампа понуђене чланке.
То није био једини случај у ком је Напредак самостално иступао против интереса Беча и српске црквене хијерархије. Уочи Илинденског сабора, на коме је биран нови митрополит, Медаковић је био против владиног кандидата Маширевића већ се залагао за Никанора Грујића. Присталице Маширевића су тим поводом обновили рад Србобрана уз помоћ хрватског бана Шокчевића и грофа Коронинија. Покушали су да за свог штићеника придобију и Медаковића, када је овај то одбио први на удару је био Напредак мада нису штедели ни Србски дневник. Оба ова листа су били против изборног и црквено-школског сабора, сматрајући да је прече било сазвати сабор расправног карактера где би се решавала, за српски народ, неодложна и горућа питања.
Медаковић је био доследно привржен династији Обреновића још од почетка своје каријере тако да су текстови у Напретку били изразито наклоњени кнезу Михаилу у политици српске владе. Познато је да је Медаковић био изразити русофил па је о Русији и руској политици објављивао само повољне вести, колико су му политичке прилике у Аустрији допуштале. Прави хвалоспев о руском цару и његовој политици је објавио поводом укидања кметства 1863. године, па су аустријске власти тврдиле да Напредак има субвенције од руске владе.
Када се Напредак поново појавио, у јануару 1863, српско-хрватске размирице које су се водиле око припадности Срема су се још више продубиле због разних несугласица и нерешених ставова. Некада се као уредник Србског дневника и Седмице упуштао у расправе али је сада избегавао полемике и својски се залагао да се свађе реше мирним путем. Често је у својим текстовима апеловао на обе стране да се ману јалових дискусија о језику и превазиђу верске размирице, упућивао их је да живе у слози и да здруженим снагама искористе неке повољне прилике у решавању много важнијих националних питања. Дуго времена је радио на стишавању свађа и хвалио Штросмајера као „правог и највећег пријатеља свога народа“. У полемику са загребачким Прозором, са којим је био у пријатељским односима, је ушао тек када припадници Хрватске народне странке нису хтели да признају Србима националну индивидуалност, пишући да су пошли „мађарским трагом… да је Прозор затруднео оним мислима, којим и Мађари, јер неће да зна друго име осим за своје“. Указујући да је суштина српско-хрватског спора у томе што се хрватски политичари позивају на преживело феудално државно и историјско право а не на нове установе, које су разумније, времену сходније и праведније, Медаковић је, откривајући суштину спора, одустао од даљих расправа.
На свом умереном национално-политичком програму Напредак је у то време био усамљен па је Медаковић имао пуно проблема са окупљањем сарадника па је због тога био принуђен да тражи сталне плаћене помоћнике и сараднике. Чак је неким искусним новинарима са чијим се ставовима није слагао нудио уредничка места иако не подржавају његов програм. Нпр. нудио је уредништво Александру Сандићу са којим се није слагао око његовог односа Срба са Мађарима и његовим ставовима према Угарској. Наравно да му није било лако и када успе да их придобије да сарађују и када их унајми да их убеди да се држе његових национално-политичких концепција. Због тога се дешавало да у Напретку дође до неусаглашености идејних и политичких ставова.
Када је по други пут покренуо Напредак већина младих српских интелектуалаца је већ била окупљена око Србског дневника тако да се на њих није могло рачунати, међутим Србобран није излазио па су се неки сарадници са Ђорђем Стратимировићем, као најистакнутијим, приклонили Медаковићу што је имало својих последица. Ни сам Медаковић није више био млади, полетни, напредни новинар, који се 1848. жестоко борио па је Напредак заначајно скренуо у десно и постао поприлично конзервативан. Нагомилано искуство, одмакле године и много другачији друштвени и материјални положај су утицали на његове ставове и схватања. То се најбоље може видети по томе што је Напредак, када је покренут 1848. био први лист који је излазио по Вуковом правопису док је 1863. штампан старим правописом. Био је то уверљив доказ да је Медаковића прегазило време те да се удаљио од напредног пута препуштајући се страху од пребрзог кретања. Један од кључних показатеља је и Медаковићево противљење оснивању Српског народног позоришта, не уочавајући његову улогу у подизању националне свести и значај за културу српског живља у Војводини. Напредак је писао да Срби у Угарској имају много прече потребе од позоришта и да би корисније било основати једну богословију, која би школовала добре свештенике, него што троше „грдна народна средства да би подигли за наше прилике сувишну и луксузну институцију“.
Због таквих ставова Медаковића су јавно нападали тако да убрзо схвата да је ново време донело нове људе са новим погледима па је одлучио да дигне руке од новинарског посла и Напредак препусти онима који имају више воље и снаге да га уређују. Није искључено да се уморио од препрека и непријатности скопчаних са издавањем независних политичких новина, посебно српских. Од средине 1864. власт је још пажљивије пазила на писање српских новина и кажњавала сваки потез тако да је у неколико наврата, због чланака објављених у Напретку имао посла са Новосадским магистратом и Војним судом у Петроварадину. У прво време градоначелник Новог Сада је био задужен да из најважнијих чланака доставља изводе Угарском намесничком већу а када је уочи Народно-црквеног сабора 1864. оживела српска политичка и публицистичка делатност, образовано је посебно тело које је имало задатак да посебно мотри на писање српских новина и прати све шта се догађа.
Пооштрени надзор и непријатности су учврстиле Медаковића у тој одлуци коју је донео оног тренутка када је забрањен Србски дневник. По његовим речима он је Напредак поново покренуо да би се осветио Јовану Ђорђевићу који га је, неколико година раније, принудио да му преда уређивање Србског дневника, када је Дневника нестало, он је свој циљ постигао и није имао више разлога да издаје и уређује Напредак.
Напредак 1864-1869 (Ђорђе Поповић Даничар)
– Надимак Даничар је добио по књижевном часопису Даница који је покренуо и уређивао у Вршцу, фебруара 1860. (касније га сели у Нови Сад) који је излазио десетодневно до августа 1872. (Ђорђе Поповић је први превео Сервантесовог Дон Кихота на српски 1895/96)
Када је донео одлуку да заувек напусти новинарство и напусти Напредак, Медаковић је решио да га преда свом сараднику Ђорђу Поповићу Даничару који је до пролећа 1864. био врло близак Србском дневнику. Добивши од Медаковића примамљиву новчану понуду Поповић се извесно време премишљао али у априлу 1864. се приклања Напретку и раскида све везе са пријатељима из Дневника. С јесени 1864. Медаковић обавља све потребне административне радње потребне за пренос уредништва на Поповића али строга Шмерлингова администрација отеже због провере о каквој се особи ради. Оцене које је прикупило Угарско намесничко веће нису биле баш најповољније, посебно јер је Ђорђе Поповић, као посланик Сремске жупаније, припадао Уграско-хрватској уставној странци која је била противник дуализам и противник Фебруарског патента. Ни његово понашање у време уређивања Србског дневника није му ишло на руку, чак је био принуђен на смену, поново Јован Ђорђевић. Ипак је превагнуло мишљење директора темишварске полиције који је написао да је Поповић у моралном погледу исправан а у политичком непорочан те да као уредник Данице, која је била посебно обљубљена код женског света, није имао никаквих политичких проблема. Угарска дворска канцеларија и намесничко веће тек почетком децембра формално одобрава Поповићу да преузме Напредак иако је он фактички на уредничком месту био већ дуже време. Преузимајући уредничко место Поповић, у почетку, није ништа битно променио, само га је побољшао у техничком погледу, учинио га прегледнијим и читљивијим, у свему другом је све остало исто, само је продужио Медаковићевим трагом, био је уздржан, често је изјављивао: „Ми ћемо причекати да догађаји зборе“.
Како је време одмицало а политичке прилике се мењале, Поповић је у својим ставовима постајао одлучнији, јаснији и гласнији. Наклоност Напретка према Србији, српској влади и Кнезу Михаилу је постала још уочљивија, док их је Милетић и Застава све више нападао толико их је Поповић бранио. Поповића су због таквих ставова критиковали и тврдили да је плаћеник српске владе. Слично се Напредак постављао и према Русији и руској политици. Русофилско расположење Напретка је за време Поповића било жешће него у време Медаковића, па је директор пештанске полиције тврдио да прима новчану помоћ од руске владе.
Оно у чему се Напредак разликовао је клерикално опредељење, коме се Медаковић жестоко супростављао јер је био широког схватања и разумевања. Поповић је заступао „начело православног словенства“ у коме се крила безрезервна русофилска политика истичући да је ослабљена Аустрија представљала опасност јер је за њу „увек био пречи један фарнцискан од стотине хиљада православних“. Тесно повезан са српском црквеном хијерархијом Поповић је засновао политику Напретка на привилегијама и праву које је из њих извирало сматрајући да ће Срби, уколико одбаце привилегије, престати да буду посебан народ, да ће постати народност и временом се претворити у обичне грађане угарске државе. Напредак је „захтевао“ од патријарха Маширевића да испослује привилегије приликом крунисања Фрање Јосифа за краља Угарске 1867.
На почетку своје уредничке каријере Поповић се као и Медаковић залагао за федералистичко уређење Аустрије на народносном основу. Након завођења дуализма Напредак се одлучно противио том систему и Аустроугарској нагодби тврдећи да дуалистички систем није у стању да обезбеди равноправност свих народа, да ће брзо пропасти, да је држава њиме ослабљена итд. Знајући да је дуализам највећим делом мађарска творевина Напредак је „објављивао“ рат Мађарима позивајући их да се припреме за рат против словенских народа. Једину корист од нагодбе Напредак је видео у томе што су Срби коначно схватили да од Беча никада и ништа више не могу очекивати, подвлачећи да су упућени на заједнички живот са Мађарима, лист се залагао за живот у слози али је изјављивао да се Срби не плаше ни рата. Критикујући мађарске политичаре и њихову политику према другим народностима Напредак је тврдио да су својом кратковидом националном политиком одбацили од себе своје дојучерашње савезнике и пријатеље.
Овакав однос према дуализму и Мађарима није дуго потрајао, како је Нагодба трајала и све више се учвршћивала тако је Напредак мењао свој однос и постепено од изразито антимађарског листа постао Мађарима наклоњен, пријатељски лист. Ово преобраћење је било изненадно и толико очигледно да је изазивало неверицу. Од вишемесечне ратоборне, противмађарске реторике одједном су почели да се појављују уводници у којима је истицана потреба српско-мађарске слоге, сарадње и споразума. То је посебно уочљиво после погибије кенза Михаила када Напредак први пут иступа са предлогом да Срби на основу дуалистичког програма, у оквирима Угарске треба да обезбеде своје националне интересе. Од некадашњег упозоравања Мађара на припрему за рат одједном Напредак позива на „братски споразум са Мађарима“ на темељу равноправних односа и да „Угарска да буде за себе самостално државно тело“. Таквим ставовима Напредак у потпуности прихвата званичну државну политику и сарадњу са владајућом Деаковом странком док се Застава залагала за сарадњу са мађарском левицом која је била опозицији.
По свој прилици ту је прсте умешала намесничка влада са Блазнавцем на челу кој је водила политику споразума са Андрашијевом владом, тако да је Напредак постао заступник њених интерса на тлу Аустроугарске. Поповића, као уредника, су због такве превртљиве политике жестоко нападали и оптуживали да плаћеник београдске и будмпештанске владе. Владан Ђорђевић каже да је Поповић „као добар Србин“ све радио у споразуму са људима из Београда, који су му препоручивали „врло пријатељско држање према Мађарима“ а он се, поштујући њихова настојања, без икакве новчане накнаде придржавао добијених упустава.
Не поричући таква мишљења о политичком опредељењу Поповића ипак треба узети у обзир да је ту било више различитих фактора и много сложенија ситуација. Објашњење се може тражити у чињеници да је после престанка излажења Србобрана, Напедак постао орган у друштвеном погледу виших и материјално боље стојећих слојева међу Србима којима није било у интересу супростављање мађарској влади. Када се има у виду тесна повезаност, људи окупљених око тадашњег Напретка, са црквеном хијерархијом, опортунистичка и мађарофилска политика постаје јаснија и разумљивија. Због дуалистичког преуређења Монархије они су присиљени да се дистанцирају од Беча, како не би изгубили своје личне привилегије које су већ биле пољуљане, црквена хијерархија је брже боље пожурила да се повеже са Будимпештом. У том повезивању и тумачењу нове политике значајну улогу, поред уредника Ђорђа Поповића, су имали: Ђорђе Стратимировић, Емил Чакра, Александар Сандић, Милан Димитријевић Грозни, Јаков Игњатовић, Јован Грујић Јота, Ђура Вукичевић итд. Сви они су након престанка излажења Србобрана прешли у Напредак и прикључили се тзв. црној чети. У доба Шмерлинга и Белкредија су навијали за Беч, у време Бајтса и Андрашија за Пешту, ти недоследни људи су прво жестоко нападали Србски дневник, затим су беспоштедно јуришали на Заставу. Ступци Напретка су били препуни сумњичења и клевета упућених Милетићу и његовим присталицама. Заставу и Милетића су оптуживали да хоће да збаци закониту владу, да жели да створи републику а често су их оптуживали да подржавају „скотске комунистичке идеје“.
Људи окупљени око Напретка су, 1867. на другој скупштини српске омладине у Аустроугарској покушали да га наметну као службени орган, тврдећи да је то „достојанствени представник српске журналистике“ док је Застава, странчарски, једностран и пристрастан лист. Тај предлог је одбачен са образложењем да Напредак једва животари, да излази у једва 200 до 300 примерака, од чега 40 шаље у Београд и још 14 у унутрашњост Србије док је Застава имала тираж од 1.300 примерака и стиже на разне стране света па чак и у Америку. Ове тврдње су биле близу истине тако да се Напретку због малог тиража ближио крај. Крајем лета 1869. лист је престао да излази. Пре тога они су се потрудили да не остану без новина, убрзо по престанку излажења Напретка се појавио наследник, Србски народ, где су се окупили махом исти људи.
Остави коментар