ЛИРСКА ДРАМА ЗЛАТЕ КОЦИЋ

Аутор: др Милена Кулић

Поетски корпус Злате Коцић карактерише високи степен утемљене кохезије, при чему појединачне песме не функционишу као изоловане целине, већ се органски надовезују једна на другу, градећи унутрашњу поетску логичност и смисаону заокруженост. Такав поетички поступак нарочито долази до изражаја у књизи Осми дан (2021), коју је, према сугестији ауторке, приредио Зоран Ђерић у форми лирске драме, полазећи од драматуршких потенцијала њеног песничког израза. У овој књизи посебно долази до изражаја композиционо-циклични принцип, у оквиру којег се песме повезују у унутрашње целине и међусобно надовезују, градећи смисао који се испољава тек унутар целине:

Као концентрични кругови – једна из друге извире и поново увиру: ту где започињу ту се и враћају; чини се да се не дају извести из тих кругова, а да се нешто не поремети, да се њихов смисао, као вода, не замути. Питке су само на извору и лековите. Чим се одвоје од њега, постају замућене, горке, али и даље су изазов за ожеднеле, и даље су окрепљене. Не само на овом и сличном путу и задатку, него уопште, када је савремена српска поезија у питању, јер оне су њен посебан ток, који стално подсећа на извориште (а има их више), који већ више од четири деценије својом свежином и препознатљивошћу запљускује њене обале и крепи своје читаоце и тумаче (Ђерић 2021: 159).

Овакво тумачење прецизно указује на чињеницу да се појединачне песме у оквиру овако приређене књиге не могу посматрати као изоловани лирски искази већ као делови шире поетске структуре. Управо таква унутрашња цикличност омогућава да се Осми дан чита као јединствена поетска целина са драмским елементима, у којој се лирски дискурс постепено и пажљиво обликује у правцу лирске драматургије. Такав принцип оправдава и њихово приређивачко распоређивање у симболички означене целине, који представљају чинове, јер се композиција гради кроз варијације и повратке у тексту.

Иако дело не поседује све структурне елементе драмске форме у традиционалном смислу (експозицију, заплет, кулминацију, перипетију и расплет), оно успоставља особену лирску драматургију кроз низ песама које се могу интерпретирати као монолошки искази лирских субјеката. На тај начин се ствара емоционално густо ткиво које омогућава читаоцу да препозна драмску напетост унутар лирске форме, као и да идентификује јунаке који, иако нису артикулисани у класичном драмском облику, својим лирским гласом рефлектују сложена егзистенцијална и емотивна стања. Иако поезија Злате Коцић није првобитно писана с намером сценске изведбе, књига Осми дан функционише као лирска драма у најдубљем смислу те речи. Упркос одсуству класичних драмских елемената и сценске упућености, дело поседује унутрашњу динамичност и психолошку напетост, која проистиче из сложених односа лирских субјеката и интензивних емотивних стања која они испољавају. Ова поетска драматургија открива структурне и тематске повезаности које имплицирају међусобне односе, унутрашње конфликте и судбине тих „јунака лирике“. У том смислу, могуће је повући паралелу са поетиком лирске драме Антона Павловича Чехова, посебно у делима као што су Три сестре и Ујка Вања, где драмска радња уступа место атмосфери, психолошком профилисању ликова и унутрашњим превирањима[1]. И у књизи Осми дан, као и код Чехова, иако није реч о истом жанру, доминирају емоционални тонови, суптилне тензије и егзистенцијална упитаност, што омогућава читаоцу (или гледаоцу) да у поезији препозна драмску пуноћу без потребе за класичном сценском артикулацијом. Зоран Ђерић подсећа да се у лирској драми не очекује ни радња, ни динамичност, али да у поезији Злате Коцић тога има на претек (2021: 160). У овом раду тежи се указивању на поетичке елементе који омогућавају читање овог песничког рукописа Злате Коцић у кључу лирске драме. Аналитички приступ усмерен је на препознавање и тумачење драмских потенцијала ове књиге, односно на оне сегменте у којима се унутар поетског дискурса назиру елементи драматуршке организације и унутрашње динамике текста.

У методолошком смислу, приступ Осмом дану као лирској драми подразумева померање аналитичког фокуса са категорије фабуле и сценске радње ка категоријама гласа, ритма, атмосфере и унутрашње конфигурације субјекта. Лирска драматургија се реализује кроз напон између дискурзивних позиција, између молитвеног и исповедног тона, односно слике и рефлексије, који се унутар текста смењују и међусобно осветљавају. Стога се чинови ове лирске драме могу разумети као композиционо-семантички блокови, а не као драмске целине у класичном значењу, у којима се варирају кључни мотиви и симболи, градећи континуирану линију смисла. Тако Осми дан функционише као поетски конципирана целина чији је драмски смисао остварује превасходно на плану интонације и динамике лирског субјекта, чиме се дело приближава поетици модерне поетске драме. У том контексту, појам драмског се може тумачити као последица унутрашњег кретања лирског гласа и симболичке структуре текста. Драмска напетост настаје у простору између различитих интонација, слика и духовних стања која се у песничком ткиву преплићу. На тај начин се поетски текст открива као динамичан простор дијалога између различитих слојева искуства, у којем се лирско и драмско међусобно прожимају.

У свом тумачењу елемената лирске драме у књизи Осми дан, приређивач Зоран Ђерић указује на шире поетичке и жанровске процесе у историји драмске књижевности. Као истраживач који се, поред проучавањем српске поезије, бавио и анализом Стриндбергових драма, и уопште театрологијом, Ђерић препознаје да модерну драму обележавају управо они елементи који се традиционално доводе у везу с поезијом, а то су, између осталог, лиризам, снови и привиђења, унутрашње страсти и међуљудски конфликти. Полазећи од оваквог схватања, с правом можемо указати на чињеницу да се савремена драма развијала управо из лирске, односно поетско-симболичке основе, да би у даљем развоју обухватила различите облике: историјску, политичку, друштвену, а затим и авангардну, експерименталну, епску, па чак и анти-драму. У том контексту, поетска драма, каква је и Осми дан Злате Коцић, представља повратак поетичкој основи драме, али и њену континуирану унутрашњу линију развоја. У жанровском смислу, овај круг започиње и завршава се у поезији, указујући на трајну испреплетеност поетског и драмског у савременој књижевној продукцији. Такав процес жанровског прожимања указује и на све израженију флуидност граница између књижевних родова у модерној и савременој књижевности. Управо у том простору прожимања лирског и драмског могуће је разумети и поетику Осмог дана, чија структура показује да поезија може преузети драматуршке функције и мотиве без напуштања жанровског идентитета. Таква поетичка разиграност потврђује да се у савременом књижевном контексту драмско све чешће остварује кроз унутрашњу динамику језика и лирског гласа.

Књига Осми дан структурисана је у виду лирске драме и подељена на осам тематски и симболички означених целина, које функционишу као чинови, са додатним пролошким одељком под насловом „Простор песме“. Наслови појединачних целина, Клопка за сенку, Оро око гротла, Ребро, Гнездо и купола, Ваздушне фреске, Лазареве лестве, Мелод на води, Бело пуле, Биберче, Грумен, Галгал, указују на вишеслојну симболичку мрежу која носи и митолошке и архетипске, али и емотивно-егзистенцијалне конотације. Сваки од ових „чинова“ представља поетску целину за себе, али истовремено и део шире драматуршке структуре у којој се поступно гради лирска напетост, духовна путања субјекта и симболички простор у коме се та поезија остварује. Пролошки део „Простор песме“ поставља основу за разумевање целине као поетског простора унутрашњих расплета и постепеног уласка у симболичке и архетипске слојеве искуства које ова драма обликује. Таква композиција омогућава читање књиге као постепеног духовног и поетског кретања, у којем се свака целина надовезује на претходну (на „претходни чин“) и проширује њене симболичке импликације. Чинови се могу посматрати као фазе унутрашњег развоја лирског субјекта, али и као различити поетички регистри у којима се обликују основне теме песништва Злате Коцић. Управо та постепена организација поетског материјала доприноси укупном утиску драмске динамике, која се остварује кроз духовно продубљивање песничког искуства.

Пролог под насловом „Простор песме“ састоји се од више аутопоетичких фрагмената који представљају увод у поетички свет Злате Коцић и функционишу као поетска експозиција лирске драме. Ови искази имају изразито рефлексивни и метапоетички карактер, јер ауторка у њима формулише основне координате свог песништва: простор у којем настаје песма, однос песничког субјекта према језику, сенци, празнини, као и начине на које се лирска стварност обликује и настаје. Простор песме није само пролошки оквир, већ и манифест поетичког процеса који следи, па стога ови фрагменти имају пресудну улогу за разумевање како саме књиге Осми дан, тако и ширег поетског опуса Злате Коцић. Посматран у контексту целине књиге, овај текст успоставља оквир за разумевање поетског света који се у наредним целинама продубљује. Његова функција је двострука, с једне стране, он делује као метапоетички коментар који артикулише услове настанка песме, док с друге стране уводи читаоца у симболички и духовни простор у којем ће се одвијати лирска драматургија. Управо зато ови фрагменти имају значајну улогу у разумевању како композиционе структуре саме књиге и ширег поетичког опуса.

Први чин, који носи наслов „Клопка за сенку“, уједно је и прва песничка књига ауторке, објављена 1982. године, и овде је инкорпориран као почетни део драме, са функцијом експозиције. Унутар овог одељка песникиња обликује низ „првих“ поетичких гестова, прво сновиђење, прво братимљење, прва слутња, прво прикрадање, прво двогласје, први призор, прва слика, први додир и први покушај, што у структури драме представља јасну експозициону фазу. У наведеним појмовима препознајемо темељне мотиве поезије Злате Коцић, двојство и сенку као антитезу светлости, као и трагалачку, интуитивну природу поетског субјекта. Експозиција се, дакле, постиже лирским призивањем архетипских искустава и унутрашњих слика које ће бити разрађене у наредним „чиновима“ драме, а почетак можемо тумачити као симболичко исходиште мотива који ће се у каснијим фазама песничког стваралаштва преобликовати.

Други чин лирске драме Осми дан састављен је од изабраних песама из три песничке збирке: Оро око гротла (1990), Ребро (1993) и Гнездо и купола (1995). Ове књиге, премда настале у различитим временским интервалима, у драмском контексту функционишу као тематски и мотивски повезана целина. Њихов спој унутар једног чина омогућава слојевито развијање основних поетичких преокупација Злате Коцић, од вртложне симболике „гротла“ и колективног ритма (оро), преко архетипског женског искуства телесности и страдања (ребро), до симболичког уздизања унутар вертикале постојања (гнездо и купола). Такав распоред омогућава природан прелаз са експозиционе функције првог чина ка комплекснијем, интимнијем и духовније интонираном лирском ткању. У поетичком смислу, можемо овај део тумачити као симболичко разгранавање, у којој почетни мотиви добијају нове значењске слојеве. Истовремено, унутар ових песничких књига примећује се спајање архетипског и песничког индивидуалног искуства, што поезији Злате Коцић даје антрополошку димензију. На овај начин други чин функционише као простор постепеног унутрашњег развоја лирског субјекта, у којем се драмска напетост остварује кроз продубљивање симболичке структуре песничког гласа. У трећем чину налазе се песме из збирки Ваздушне фреске (1999) и Лазареве лестве (2003). У поетичком смислу, ова два циклуса означавају прелом у укупном песништву ауторке, будући да се у њима све израженије осећа стремљење ка трансценденталном, као и интензивна употреба религијске и визионарске симболике. Док Ваздушне фреске тематизују поетски доживљај светлости и унутрашњег узлета, Лазареве лестве се ослањају на библијски и апокрифни слој, успостављајући узлазну духовну путању која превазилази границе личног искуства. Ове збирке се одликују поетиком суздржаног лиризма, често у функцији апокалиптичког гласа. Све јасније долази до прожимања духовног и поетског, а религијска симболика функционише као тематски оквир и структура ове књиге. Лирски субјект све више поприма обрис духовног путника, и управо због тога овај чин функционише као фаза унутрашњег уздизања духовне трансформације, у којој се драмска напетост остварује кроз постепено приближавање трансценденталном хоризонту песничког искуства.

Четврти чин обухвата песме из збирке Мелод на води (2008), која унутар лирске драме функционише као рефлексивна прекретница. Овде долази до смиривања драмске напетости и увођења воде као архетипског и симболичког елемента прочишћења. Вода, као медијум у коме се огледа и одражава свет, овде симболизује нову фазу у поетском развоју, мелодију која тече, али која у себи носи и тугу, и наду, и спремност на прихватање. Истовремено, овај мотив уноси елемент контемплације јер вода постаје место унутрашњег сагледавања и преиспитивања сопственог постојања. На тај начин овај чин можемо тумачити и као тренутак поетског предаха унутар лирске драме, у којем се драмска динамика привремено преображава у медитативну рефлексију. Пети чин лирске драме Осми дан обухвата песме из збирке Бело пуле (2014), која представља значајну поетичку целину у опусу Злате Коцић. У овом делу драме нарочито је наглашена молитвена и медитативна димензија песничког гласа. Лирски субјекат све јасније иступа као глас духовног трагања, у дијалогу с божанским, с природом и с унутрашњим бићем. Поетски израз добија обележја тихог духовног сабрања, у којем се реч све више приближава молитви, а песма постаје простор унутрашњег смирења и духовног преиспитивања. Стога, пети чин делује као фаза продубљене духовности, у којој се лирски глас све изразитије окреће метафизичком хоризонту песничког искуства.

Збирка Бело пуле често је у критичкој рецепцији истицана као пример дубоке повезаности ауторке са природом и архетипским симболима земље, неба, биљног и животињског света, при чему природа представља простор духовног очишћења и смирења. У таквом поетичком контексту мотив „белог пулета“ у том контексту поприма симболички значај чистоте, кроткости и жртве, али и обнове, живота и наде; али истовремено и као медијатор између природног и духовног света, јер у себи обједињује архетипске представе жртвовања. Унутар овако постављене лирске драме овај мотив постаје један од кључних знакова духовног преображаја, указујући на могућност обнове и унутрашњег препорода лирског субјекта.

Пети чин, дакле, делује као литургијска целина унутар поетске драме, као молитвени предах и унутрашњи ослон у процесу лирског путовања, у којем се природа и молитва преплићу у јединствену поетску мисао. Шести и седми чин унутар лирске драме Осми дан функционишу као расплет и завршница драмске структуре, у којима се поетички лук заокружује и уједно проширује новим симболичким и жанровским слојевима. У овим целинама лирска драматургија дотиже свој највећи степен сабраности јер се претходно развијени мотиви и симболи враћају у згуснутом и значењски продубљеном облику. На тај начин завршни чинови делују као синтеза кључних поетичких и духовних искустава који обликују укупну структуру овог лирског рукописа.

Шести чин обухвата песме из збирке Биберче (2014), у којој је централни мотив царства небеског, обликован кроз снажан осећај духовне и звучне пуноће. Цео чин прожимају музички елементи, што је уочљиво у песмама попут „Интонација“ и „Нотни знаци, упутства“, као и у инкорпорацији народних музичких форми, частушке и поскочице. Посебно је значајан поетички поступак у обради поскочица, типичних народних песама еротског, чак ласцивног карактера, које песникиња преображава у задушне песме, чиме им мења функцију и премешта их у домен духовне лирике. Овим поступком Злата Коцић показује изузетну инвентивност у преобликовању народног модела, чиме успоставља дијалог са традицијом и уноси нову функцију у познати жанровски оквир. Разноликост жанрова у овој књизи, од лирске минијатуре до модификоване народне песме, сведочи о комплексности шестог чина као простора где се лирска драма отвара према колективном, ритуалном и архетипском. Истовремено, музички елементи уносе посебну ритмичку и звучну динамику, чиме поетски говор добија обрисе својеврсне духовне партитуре. На тај начин овај чин функционише као простор у којем се поезија и музика прожимају, градећи нови поетички регистар духовног памћења.

Седми чин, посвећен збирци Грумен (2020), доноси додатну тематску згуснутост и поетску сабраност. Сам наслов упућује на песничко језгро, оно што остаје након духовног искуства, као суштина, као збијени остатак постојања. Унутар овог чина препознаје се интенција ка редукцији, ка суштинском, ка гласу који долази из унутрашњег слоја бића, са искуством пролазности и губитка. Поетски говор постаје сажетији, интензивнији, као да се целокупно претходно искуство сабира у неколико кључних симбола. Управо зато Грумен функционише као простор унутрашње смирености, у којем се поетски глас враћа сопственом језгру. На тај начин овај чин представља фазу сабирања и духовног сумирања, непосредно пред завршни, симболички најотворенији чин поетске драме.

Осми чин, заснован на збирци Галгал (2020), представља својеврсни симболички врхунац и крај пута, али не и коначни закључак. Назив галгал (хебр. „точак“, „вртлог“) уноси нове симболе који, иако још увек нису добили ауто-поетичке коментаре у ауторкиној метапоетици, поседују слојевито значење. Поред познатих поетичких симбола који су присутни кроз целу драму, Галгал уводи вртложни, динамични аспект, симбол вечитог кретања, циклуса, прелаза из материјалног у духовно. Поезија Злате Коцић, како примећује Зоран Ђерић, обилује управо таквим симболичким низовима:

Поезија Злате Коцић је надахнута Библијом, али и нашим народним предањем. Њен језик је богат, мелодичан, препун симбола и песничких фигура. Од точкова у сеоским колима, преко „разгали-точка“ и „архи-точка“, до сазвежђа Велика и Мала кола. Од клупка, преко „крилате тачке“, до „крилатог клупка“. Од „водених“ до „огњених“ точкова. Од заколутаних звезда, преко „ора на облацима“, до „срчаног ковитлаца“ (2021: 166).

Овако набројани симболички низови показују да се мотив круга код Злате Коцић појављује као развијени принцип Управо овим делом Злата Коцић заокружује лирску драму у вишем поетичком и онтолошком регистру, чиме последњи чин делује као отворени завршетак, у духу модерне лирске драме, а поетско искуство отвара према космичкој димензији. Симбол точка упућује на идеју сталног кретања и преображаја, чиме се завршница лирске драме отвара према даљем духовном кретању. Управо овим делом Злата Коцић заокружује лирску драму у вишем поетичком регистру, чиме последњи чин делује као отворени завршетак, у духу модерне лирске драме.

У поетском свету Злате Коцић речи нису пука средства изражавања, већ самостална бића, носиоци енергије, звука, значења и дубинске духовне вибрације. За песникињу, реч је истовремено и изазов и подстрек, она је основа песме, али и повод за певање, молитву, причу, бајање, успављивање. Управо та способност да се једноставним, наивним, чак детиње разиграним језичким средствима изрази читава сложеност унутрашњег, духовног живота представља једно од кључних обележја њене поетике.Поезија Злате Коцић настаје поступно, у слојевима, кроз дуготрајан процес настајања и таложења песама, што доприноси њеној густини и контемплативности. Сви ти поетички поступци, симболи, жанровски обрти и мотиви обједињени су у Осмом дану, у лирској драми која је отворена поетска форма, у којој се прожимају индивидуално искуство, колективна меморија, духовна потрага и инвентивна игра са традицијом.

Осми дан је, дакле, више од збирке, то је песнички рукопис духовног пута, мапа у којој реч постепено задобија карактер молитвеног и драмског гласа. У том смислу, поезија Злате Коцић открива се као простор у којем се језик и духовност прожимају и граде аутентичан модел лирске драматургије у савременој српској поезији.

Сагледана у целини, књига Осми дан показује да се поетички пројекат Злате Коцић не може тумачити искључиво у оквирима збирке песама, већ захтева интерпретативни модел који обједињује лирско, драмско и метапоетичко. Њена унутрашња композиција, заснована на симболички профилисаним целинама које функционишу као чинови, омогућава читање у континуитету, као духовно-драмског пута као знака непрестаног кретања и преображаја. Оваква структура потврђује да је реч о тексту који превазилази границе појединачних жанрова и успоставља динамичну форму лирске драме, утемељену у поетској рефлексији, симболичком мишљењу и духовној вертикали. Такав модел доприноси дубљем проучавању поетике и опуса Злате Коцић али и отвара могућност новог читања односа између лирике и драме у контексту савремене књижевности.  Посматрана из ове перспективе, ова књига показује да се поетика Злате Коцић заснива на сталном прожимању лирског и драмског принципа, а да се драматичност остварује кроз унутрашњу динамику лирског гласа и духовне напетости текста. Управо у томе и лежи специфичност лирске драме Злате Коцић. Ова књига демонстрира како поезија може преузети драматуршке функције и обликовати сложену композицију без ослањања на класичну драмску форму. На тај начин Осми дан треба посматрати и као пример померања градица између књижевних родова, а свакако и као нови увид у поетику Злате Коцић. Осми дан несумњиво указује на шири потенцијал поезије да унутар сопственог жанровског оквира обликује сложене драматуршке структуре. Стога, Осми дан можемо разумети као интегративно дело савремене српске поезије, у којем се кроз синтезу индивидуалног искуства, традицијског наслеђа и модерне поетичке свести обликује аутентичан модел поетске драматургије.

ЛИТЕРАТУРА

Ђерић, Зоран. „Лирска драма Злате Коцић“. Осми дан: лирска драма (песме, изабране руком драматурга). Избор и поговор Зоран Ђерић. Нови Сад: Културни центар Војводине „Милош Црњански“, 2021, 159–169.

Коцић, Злата. Осми дан: лирска драма (песме, изабране руком драматурга). Избор и поговор Зоран Ђерић. Нови Сад: Културни центар Војводине „Милош Црњански“, 2021.

Коцић, Злата. „Простор песме“. Осми дан: лирска драма (песме, изабране руком драматурга). Избор и поговор Зоран Ђерић. Нови Сад: Културни центар Војводине „Милош Црњански“, 2021, 5–10.

[1] Приређивач лирске драме Осми дан ову књигу упоређује и са песником-пророком Велимиром Хлебњиковим и његовом последњом књигом Зангези (2021: 161).