Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Неколицина особа које познајем Милоша Црњанског доживљава као судбинског писца – некога чије су дело, заносе и пркосе поставили у темеље своје научноистраживачке мисли и стално му се враћају како би на ту зиданицу додали нову, другачију циглу. Црњански као судбински писац категорија је која сабира велики број људи – истраживача, професора и читалаца који у његовом делу непрестано проналазе нове путеве тумачења и нове разлоге за повратак већ прочитаном. Његови текстови као да поседују особену способност да при сваком новом читању покажу нешто што је претходно остало скривено, па се однос према његовом делу често претвара у вишедеценијски дијалог између писца и читаоца. Прилично сам сигурна да је исти случај на снази када је у питању Јаков Игњатовић. Иако можда не окупља тако бројан круг поклоника као Црњански, Игњатовић је за поједине истраживаче постао не само предмет научног интересовања већ и својеврсна животна тема, а његова проза простор у ком се увек изнова откривају нова питања и неочекиване везе.
Познајем две особе посредством чијих надахнутих излагања сам имала прилику да се и сама заинтересујем за писца који је до тада у мојој свести егзистирао само као аутор Вечитог младожење. Захваљујући њиховим предавањима, разговорима и текстовима, преда мном се постепено отворио много сложенији и занимљивији лик писца него што сам га до тада познавала. И један и други написали су изванредне, темељне и духовите књиге о делу Јакова Игњатовића, показујући да озбиљна наука не мора бити лишена духа, нити темељност нужно искључује читалачко уживање. Уз његов лик везали су и низ интересантних прича које су додатно подстакле моју радозналост: у кући једног Јаша је становао, док је други постао најупорнији детектив када је у питању трогодишња мистериозна рупа у биографији славног писца, трагајући за документима, сведочанствима и могућим објашњењима једног од најзанимљивијих биографских питања у српској књижевној историји.
Осим што смо рођени на исти дан, као значајан аутор Јаков Игњатовић стоји и у мом академском раду. Та подударност датума рођења, иако сасвим случајна, временом је постала симпатична лична веза са писцем чијим сам се делом све више бавила. Први текст који сам објавила био је посвећен грађанској поезији у његовој прози, а током рада на том истраживању постало ми је јасно колико је Игњатовићев опус разуђен и колико различитих праваца проучавања отвара. Ипак, највеће изненађење нису ми донели његови романи и приповетке, већ Мемоари, књига која се показала као неочекивани извор података и својеврсни архив једног времена. Мемоари су ми открили једну велику тајну, ону врсту открића која истраживачу донесе осећај да је на тренутак успео да завири иза завесе историје.
Наиме, пишући мастер рад о хорор фантастици у роману српског предромантизма, суочила сам се са биографском рупом, већом од оне у Јашином животу, будући да о једном од аутора нисам могла да пронађем готово никакав поуздан податак. Име је постојало, дело је постојало, али човек као да је нестао из историје. Архиви, речници и историје књижевности нису нудили одговоре које сам тражила, а сваки траг завршавао се новим питањима. Пратећи оне које су остављали поједини извори, обрела сам се у Мемоарима, у бурној 1848/49. години и Игњатовићевом приповедању о притвору након Мајске скупштине. Читајући те странице, нисам ни слутила да се налазим на корак од решења проблема који ме је већ дуже време пратио. Тада сам открила да је Игњатовић био утамничен – ни мање ни више него са мојим загонетним аутором. Штавише, није га тек успутно поменуо, већ га је веома детаљно описао, са оном врстом пажње и приповедачке живости коју је иначе посвећивао својим прозним јунацима. Тако је један мемоарски запис постао драгоцен биографски документ, а случајни сусрет са страницама Игњатовићевих сећања отворио врата ка личности која је до тада за мене била готово потпуно обавијена тајном.
Седма књига сабраних дела Јакова Игњатовића под називом Романтичарско историјске приповетке сабира живописне портрете, интригантне индивидуалне и колективне приче преломљене кроз призму значајних историјских збивања која су потресала Србију у минулим вековима. Реч је о причама које настају на раскршћу историје и маште, где се документарно и легендарно преплићу у настојању да се дочара дух једног времена, а не само његова фактографска основа. Игњатовићев интерес за прошлост није усмерен искључиво ка реконструкцији догађаја, већ ка разумевању људских судбина које се у тим догађајима обликују, ломе и потврђују. Због тога његове приповетке функционишу као својеврсне слике историје виђене из перспективе појединца, али и као покушај да се кроз литерарно обликовање оживе вредности, страхови и идеали који су покретали читаве заједнице. Будући да није био савременик ових догађања, Јакова Игњатовића не можемо назвати непосредним опсерватором, али литерарни поступци којима је прибегао како би сваку ситуацију уверљиво и веродостојно описао чине га писцем невероватно разгранате имагинације и изузетно развијеног осећаја за детаљ. Историјска дистанца за њега није представљала ограничење већ подстицај за креативну реконструкцију прошлости. Ослањајући се на народну традицију, историјске изворе, легенде и епску поезију, он ствара свет који читаоцу делује уверљиво зато што је испуњен конкретним призорима, препознатљивим карактерима и пажљиво грађеном атмосфером. Његова прошлост није музејски експонат већ жив простор у ком се људи крећу, страдају, воле, ратују и доносе судбоносне одлуке.
Шест приповедака – „Арап и Персијан“, „Манзор и Џемила“, „Крв за род“, „Краљевска снаха“, „Дели-Бакић“ и „Један слепац“ – део су, како Бошко Новаковић истиче, неговања „личне мисије поносног, занесеног и романтичног виђења прошлих векова“, што је импулс који се може пратити и до самог краја живота Јакова Игњатовића, у недовршеним текстовима грађеним на основама историјских дешавања. Ова одредница веома прецизно описује суштину његовог односа према прошлости: она није предмет хладног проучавања већ простор идеализације, националног поноса и романтичарске потраге за херојским примерима. Игњатовић у прошлости проналази теме које му омогућавају да говори о слободи, части, жртви и оданости, вредностима које су у романтичарској поетици имале готово програмски значај. Приповетке у којима је радња иницирана љубавним „дејствијима“ јесу две сродне приче о див-јунаку и отетој девојци које се усложњавају ширењем фокуса на колективно, односно на околности под којима љубавна срећа може доћи до остварења у пуном капацитету. Љубавни заплет у њима није сам себи сврха, већ полазна тачка за развијање ширих друштвених и историјских конфликата. Судбине заљубљених испреплетене су са судбином заједнице, па се лична срећа показује зависном од исхода колективне борбе. Тако се приватно и јавно, интимно и историјско, непрестано прожимају, што овим текстовима даје динамику и сложеност које превазилазе оквире једноставне романтичне приче. Љубав се у овим приповеткама не јавља само као покретач радње, већ и као испит карактера, оданости и спремности на жртву. Кроз љубавне односе Игњатовић приказује судар личних жеља са захтевима заједнице, као и напетост између индивидуалне среће и колективне дужности. Због тога су његови јунаци често приморани да доносе одлуке које превазилазе оквире сопственог живота и постају део ширег историјског контекста. У таквом приповедном свету љубав није уточиште од историје, већ један од начина на који се историја најдубље проживљава. Истовремено, оваква структура омогућава писцу да романтичарске идеале верности, храбрости и пожртвованости представи не као апстрактне вредности, већ као животна начела која се потврђују у конкретним искушењима и драматичним околностима.
Литература
Игњатовић, Јаков (1988). Романтичарско историјске приповетке. Нови Сад: Матица српска; Приштина: Јединство.
Новаковић, Бошко (1988). „Историјска проза“. У: Јаков Игњатовић. Романтичарско историјске приповетке. Нови Сад: Матица српска; Приштина: Јединство, 7–23.
Скерлић, Јован (2019). Јаков Игњатовић. Београд: Порталибрис.
Остави коментар