Аутор: Ђорђо Сладоје
Нема никакве сумње да су се у Европи појављивали часописи прије покретања Летописа Матице српске, али ниједан није издржао тако дуго – гасили су се, па након дуже паузе обнављани и потом нестајали. Једино Летопис, као и Матица српска, траје без прекида, у континуитету, како Срби воле да кажу, ево готово два вијека, уз изнуђене и неизбјежне прекиде у вријеме два велика рата. Отуда је тачна тврдња да је Летопис Матице српске најстарији књижевни часопис у Европи, што је с правом, па и поносом истакнуто на предњој његовој корици.
Летопис Матице српске је производ „чуда и труда”, да се послужимо овом синтагмом Марине Цветајеве. Чудо је божије да у нас нешто траје два вијека, а да га нисмо реформисали, прилагодили сезонским модама и на крају растурили, као што се догодило са многим творевинама и институцијама за које се мислило да ће трајати вјечно. Летопис је надживио царевину у којој је основан и неколике наше државе које су брутално растуране. Чудо је, такође да је Летопис издржао многе идеолошке и политичке насртаје и отворене покушаје да се сведе на провинцијско гласило, а онда једноставно угаси. Чудо је велико да нисмо одустали од таквих подухвата на дуге стазе који подразумијевају упорност и посвећеност, као и нарочиту врсту енергије, стрпљивост и трпељивост, па и свијест о томе да је обрт духовног капитала дуг и спор, али да је добит загарантована и огромна, готово немјерљива.
Летопис је живи свједок да ипак нисмо народ „врапчијег интензитетаˮ који дјелу-је на махове и лако одустаје од тешких и дуготрајних послова. Овај часопис је уствари памтилац наше богате и дуге културне и књижевне традиције, чија се најбоља дјела могу поредити са европским и свјетским достигнућима. Када би неким несрећним случајем нестали сви трагови о нашој књижевној и културној историји, она би се знатним дијелом могла реконструисати на основу онога што је, за протекла два вијека, објављено на страницама Летописа. Другачије речено – наша духовна историја, наша култура у цјелини без Летописа и без Матице српске изгледала би сасвим другачије и много оскудније. Летопис је по свему један од важних градивних елемената нашег националног, историјског и културнoг идентитета. То су веома добро знали они који су га покретали, те је њихова национална, културолошка и државотворна свијест била много јаснија и интензивнија него код знатног дијела данашње српске интелигенције, а чула за општу ствар и ползу народну неупоредиво развијенија.
Чуда о којем говоримо не би било без великог труда многих генерација врсних интелектуалацa и књижевника, али и имућних људи који су у Летопис и у Матицу српску улагали сву своју енергију, знање и иметак, а нису малобројни ни они који су на тим пословима и здравље изгубили.
Летопис је, дакле, производ њиховог труда и јасне свијести о значају књижевности и културе за идентитет сваког, а поготово малог народа. Та свијест, као и онај романти-чарски занос који је, заправо европски феномен тога времена, основали су и Матицу српску и њен Летопис.
Да се подсјетимо – часопис је под насловом Сербска летопис основао 1824. године, професор Карловачке гимназије Георгије Магарашевић уз свесрдну помоћ Јожефа Павела Шафарика, који је послије Добровског, био највећи слависта свога времена, те српско-словачке културне везе, које су њих двојица утемељили, трају и до данас. Часопис је одмах наишао на велике финансијске, организационе и друге проблеме, али је некако успио да се одржи до 1826. године кад је основана Матица српска којој се придружио и за кратко вријеме, од сиротог посвојчета, постао њен заштитни знак. Тако је и данас.
Основна уређивачка концепција Летописа проистиче из самих начела и задатака Матице српске, а то значи да Летопис од почетка његује, афирмише и шири српску књижевност и културу у најширем смислу те ријечи и то на свим просторима гдје Срби живе. Свако од бројних уредника додавао је понеку нијансу сопственог сензибилитета, почев од графичког изгледа до самог садржаја, али је основна концепција остајала иста.
Послије Георгија Магарашевића Летопис су уређивали и Јован Хаџић илити Милош Светић, познат у књижевности по својим полемикама са Вуком, као и врстан правни стручњак, затим Теодор Павловић, Јован Суботић, Јован Ђорђевић, Васа Стајић, Јаков Игњатовић, Антоније Хаџић, Милан Савић, Тихомир Остојић, Марко Малетин, Тодор Манојловић, Жарко Васиљевић, Живан Милисавац, Димитрије Вученов, Младен Лесковац, Александар Тишма, Бошко Петровић, Бошко Ивков, Славко Гордић, Иван Негришорац (Драган Станић), Слободан Владушић, Ђорђе Деспић. Чини ми велику част, али и обавезу, што сам се, вољом Управе Матице српске, придружио овом импресивном низу.
На страницама Летописа истакнуто мјесто заузима оригиналана домаћа књижев-ност – поезија и проза које настају сада и овдје. Летопис је једним дијелом и научни часопис, па се сходно томе објављени прилози из науке о књижевности – теоријски, књижњвноисторијски, критички и други вреднују, односно бодују. Сви прилози морају бити опремљени научном апаратуром, како то већ налаже оваква врста текстова – научни есеји, огледи и слично. Нешто слободнији и комотнији су текстови у рубрици „Сведо-чанстваˮ, и то у виду класичног, монтењевског есеја, записа, бесједа о разним књижев-ним, културним и научним проблемима и феноменима које пишу не само књижевници, већ и други значајни ствараоци из различитих области.
Рубрика „Поводиˮ посвећена је знаменитим личностима наше и свјетске књижевне и културне историје о којима добри познаваоци пишу, најчешће поводом округлих годишњица. У рубрици под једноставним називом „Критикаˮ, објављују се критички прикази о новим прозним, пјесничким и научним дјелима, док рубрика „Из светаˮ доно-си занимљивости из књижевног живота са свих меридијана.
Важан дио Летописа, по доброј традицији, чини преведена литература, с тим што ваља напоменути да часопис није англоцентричан, већ се пажња поклања и словенским књижевностима, не само руској, већ и пољској, чешкој, словачкој, али и шпанској, њемачкој, француској, те и мање познатим дјелима турске и кинеске књижевности, које су нам до јуче изгледале далеке и егзотичне.
Летопис је једини часопис на Балкану који излази мјесечно, па је понекад тешко, при таквој динамици, прибавити прилоге врхунског квалитета и отуда су повремени падови неизбјежни. Летопис је часопис у коме не могу баш сви објављивати; до њега ваља сти-ћи, а најбољи и најприроднији пут води преко других књижевних гласила.
Треба ли уопште напомињати да је Летопис отворен за писце свих генерација, поетичких и идеолошких оријентација, осим оних који никада нису написали ниједну лијепу ријеч ни о Србији, ни српском народу, нити о његовој историји и култури.
Ако бих, ипак, морао да издвојим ону уредничку нијансу о којој је већ било ријечи, онда би то било настојање да се, колико је то могуће, уравнотежи представа о савременој српској књижевности и то тако што ће се на страницама Летописа наћи и дјела писаца традиционалније оријентације и наглашене националне и културолошке свијести, а који су по инерцији скрајнути и у јавности мање присутни од својих колега постомодерни-стичог усмјерења, махом анационалних и склоних самопорицању.
Међу њима нису ријетки они који сматрају да је Летопис анахрон и није у складу са духом времена и вриједностима које они заступају. Овакве примједбе су колико мали-циозне и уз то произвољне, толико су и нетачне. Летопис се према темама и проблемима савременог свијета, културе и књижевности односи озбиљно и тумачи их стручно, аналитички и критички у складу са најбољом традицијом, без површности и непод-ношљиве лакоће, без јефтиног сензационализма, настојећи да афирмише вриједна дјела наших савременика и оне вриједности српске традиције, коју наши критизери сматрају изразом паланачког духа.
Одакле год почнемо причу о Летопису Матице српске, неизбјежно ћемо је заврши-ти констатацијом да се ради о својеврсном културном и књижевном феномену у европским оквирима и о непоткупљивом свједоку нашег дугог духовног трајања у тим истим оквирима.
Велика је част бити дио Летописа Матице српске, у нади да нећемо покварити оно што су нам у насљеђе оставили наши добри и велики преци. Настојаћемо да понешто вриједно и сами придодамо и то пренесемо онима који ће послије нас преузети Летопис.
Остави коментар