Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista
Leonid Vladimirovič Savin (Suma, Ukrajina 1974) jedan je od najistaknutijih ruskih politikologa i geopolitičara srednje generacije. Diplomirao je na Sumskom inženjerskom fakultetu 1993. godine. Studirao je antičke jezike na Sumskoj bogoslovskoj školi (2000–2002) i završio Školu za mlade novinare u Kijevu 2005. godine. Od 2007. godine živi i radi u Moskvi gde je glavni urednik analitičkog centra koji se bavi izučavanjem savremenih geopolitičkih tendencija. Pored toga angažovao se na promociji Međunarodnog evroazijskog pokreta u okviru kojeg obavlja više funkcija. Poslednjih nekoliko godina ima status jednog od najbližih saradnika istaknutog filozofa Aleksandra Dugina.
Od 1995. godine je u svojstvu profesionalnog novinara objavio mnogobrojne tekstove i publikacije. Bio je urednik lista Hardvej (1995–1999), urednik kulturnog almanaha Kali juga (1999–2003), zamenik urednika kritičko-bibliografskog časopisa Nova knjiga (2002–2004), urednik serijala Nova politika (2003–2005), kao i priređivač knjiga Globalni diskurs, Protiv diskriminacije i dr. Kao dopisnik regionalnog ukrajinskog lista Panorama izveštavao je od 2003. do 2006. godine, a zatim se posvetio uređivanju lista Evroazijska invazija (2007–2008). Trenutno je urednik internet portala Geopolitika.ru. Neke od njegovih najznačajnijih knjiga su: O geopolitici, Od šerifa do teroriste: ogledi o geopolitici SAD, Etnopsihologija, Novi načini ratovanja itd. Posebnu pažnju stručne javnosti i čitalačke publike privukla je knjiga Mrežno-centrični i mrežni rat: uvod u koncept, gde se pored A. Dugina, pojavljuje kao koautor.
Leonid Savin kao jedan od najuticajnijih ideologa „novog evroazijstva“ zastupa stanovište o svetu multipolarnosti, uz napomenu da se pojavljivanje nove svetske političke i bezbedonosne strukture „odvija korak po korak“. U razgovoru s Borisom Nadom (Pečat, 25. 10. 2019) predvideo je da bi proces stvaranja istinske multipolarnosti mogao da potraje nekoliko godina, ili čak nekoliko decenija. Ovakav stav proističe iz njegovog uverenja da će „SAD kao hegemonska sila pokušati da zadrži zone sopstvenog uticaja, bilo direktno ili indirektno“. Čini se da poslednja dešavanja u Ukrajini ovakva predviđanja nedvosmisleno potvrđuju.
Podsetimo da je Leonid Vladimirovič svoje minuciozne procene o karakteru američke geopolitike objavio u spektakularnoj monografiji Od šerifa do teroriste koja je objavljena na srpskom jeziku 2013. godine. Reč je o izboru geopolitičkih eseja u kojima obrađuje izazovne teme poput neoatlantizma u Evropskoj uniji, novih koncepcija ratovanja, strategije i vlasti, budućnosti terorizma posle događaja od 11. 9, odnosima Amerike prema Iranu, islamskoj pretnji kao projektu obaveštajnih službi, ulozi Kube, ali i novom američkom sagledavanju položaja Kine u svetskoj politici. Jedan od njegovih najvažnijih stavova je onaj o kibernetičkom prostoru kao novom području sučeljavanja velikih sila. Ovome dodajmo kao veoma inspirativna i njegova kritička opažanja na teorije istaknutih američkih autora (Imanuela Valerštajna, Frensisa Fukujame, Samjuela Hantingtona i dr)
Rusko evroazijstvo
Posle završetka Hladnog rata ideje evroazijstva sticale su sve više pristalica u Rusiji. Pored novih evroazijaca i drugi teoretičari (koji nisu izvorni evroazijci – prim. autora) njihove hipoteze ugrađivali su u različite sfere ruske stvarnosti: versko-civilizacijsku, ideološko-političku, vojno-strategijsku, ekonomsku, kulturološku i medijsku. Neki teoretičari su tradicionalni kontinentalistički slovensko-pravoslavni diskurs postepeno ugrađivali u neoevroazijstvo kao širi i kompleksniji program. Tako je general Leonid Ivašov svoje prvobitno geopolitičko polazište o integraciji Rusije i Belorusije dopunio zalaganjem za reintegraciju nekih bivših sovjetskih republika (Ukrajina, Jermenija, Kazahstan) kojima bi trebalo priključiti „muslimansku komponentu“, što je gledište blisko neoevroazijcima.
Aleksandar Panarin je kao oštar protivnik američke hegemonije i koncepcije unipolarizma pisao o „pravoslavnoj civilizaciji u globalnom svetu“ uz zanimljiva zapažanja o evroazijskom položaju Rusije koja je ogromnom teritorijom i geodiverzitetom predodređena da igra posredničku ulogu. On je posebno isticao važnost velike ruske ravnice kao najkraćeg kopnenog puta koji povezuje Indijski okean sa Atlantikom i Severnim ledenim okeanom, kao i centralnu Aziju sa Evropom. Na taj način Rusija spaja evroazijski Zapad i Istok i tako razblažuje dijametralno različite kulturne kodove. Otuda je Panarin evroazijski ruski prostor smatrao paradigmom prožimanja arhetipova Stepe i Mora.
Delo Aleksandra Dugina Osnovi geopolitike, I – II, koje je objavljeno 1997. godine u velikoj meri sadrži neke od najznačajnijih stavova „klasičnih evroazijaca“ koji su ovde dopunjeni odgovarajućom kartografijom. U svojevrsnom manifestu „novog evroazijstva“ ovaj filozof ukazuje na najznačajnije geopolitičke doktrine nastale krajem 19. i početkom 20. veka. Reč je o kratkim analizama teorija zapadnih mislilaca poput Racela, Kjelena, Mekindera, „francuskih posibilista“, Haushofera, Spajkmana i Mehena, ali i ruskih teoretičara Leontjeva, Trubeckog, Savickog i Gumiljova. Posebnu pažnju privlači kritička analiza Mekinderove Geografske osovine istorije i njegovog poimanja Rusije kao „Hartlenda – središnje zemlje“ oko koje se vrti osovina svetske istorije.
Suština Duginovog „novog evroazijstva“ je u praktičnoj primeni načela „misliti prostorno“. To podrazumeva radikalan otklon u odnosu na dotadašnje forme ruske državnosti. Na primerima kritike državnosti u vreme carske Rusije ili Sovjetskog Saveza, Dugin gradi strategiju Rusije u 21. veku koja je zasnovana na ideji „evroazijske imperije“, što podrazumeva odbacivanje „ruskog nacionalizma“ i dijalog sa drugim civilizacijama ukorenjenim na evroazijskom tlu. Zbog toga je Rusija kao najvažnija država Evroazije u obavezi da integriše ceo kontinent, koristeći se onim činiocima koji su joj na raspolaganju.
Sa ove distance posebno su zanimljiva tadašnja Duginova zapažanja o situaciji u državama na postsovjetskom prostoru, posebno u Ukrajini, koja se od 2014. godine do danas, pretvorila u područje nepomirljivog sudara dva različita geopolitička koncepta (atlantističkog i evroazijskog), a gotovo proročki deluju ondašnje analize o procesima u islamskom svetu čije se unutrašnje protivrečnosti odavno koriste u jednoj suptilnoj geopolitičkoj bici za ovladavanje naftnim i gasnim resursima u regionu Bliskog istoka. Kada je 1997. godine objavio Osnove geopolitike, Dugin je kritički ocenjivao ulogu Kine u svetskoj politici, posebno njen strateški savez sa zapadnim atlantistima. Zanimljivo je da je Dugin još tada uočavao postojanje „dve Kine“, i to one kontinentalne, koja naseljava unutrašnjost ove zemlje, i pomorske koja je od sedamdesetih godina uključena u razne mondijalističke nadnacionalne strukture, poput Trilaterale. Kao pristalica saveza sa „tradicionalističkim islamom“, Dugin se u Osnovama otvoreno zalagao za dezintegraciju Kine i podršku muslimanskom ujgurskom separatističkom pokretu u provinciji Sinkjang, ali je u nekim kasnijim radovima odustao od ove ideje.
U svakom slučaju „mistični zov Evroazije“ naglašen u etnološkim, istorijskim i geografskim istraživanjima nekih autora, poput Gumiljova, naišao je na odgovarajući odjek u radovima najuticajnih geopolitičkih mislilaca savremene Rusije. U ovoj zemlji osnovan je i Međunarodni evrozijski pokret koji je svojim delovanjem izazvao pažnju u mnogim evropskim i azijskim vojnim i intelektualnim krugovima (dobar primer je Turska). Zajednički odjek navedenih razmatranja jeste da je doktrina evroazijstva temelj budućeg sveta multipolarnosti.
Preispitivanje atlantizma
Leonid Vladimirovič je u svojim ogledima ukazivao na jednu od ključnih geopolitičkih tendencija u Evropskoj uniji, a to je uspostavljanje projekta atlantizma. Reč je o strategiji koju političke elite SAD ostvaruju uz podršku dela evropskih političkih struktura. Ruski politikolog, kao naročito značajnu, navodi izjavu nekedašnje nemačke kancelarke Angele Merkel koja je 2010. godine otvoreno govorila o krahu multikulturalizma u EU. Radi se o projektu koji je poslednjih decenija brižljivo negovan u Uniji i čiji je krah poslužio kao novi povod američkim startezima za dalje pokoravanje Evrope. Ovome dodajmo da Savin pravi jasnu razliku između koncepcije mondijalizma (koju sprovode liberalni krugovi) i modela atlantizma koji počiva na potpunoj dominaciji SAD u međunarodnim poslovima. Na području EU ovaj koncept se najčešće označava kao evroatlantizam ili transatlantizam.
Evroatlantizam je geopolitička filozofija koja počiva na ideji zbližavanja država Severne Amerike i Zapadne Evrope, a na temelju određenih zajedničkih vrednosti kao što su: slobodna demokratija, lične slobode i vladavina prava. Britanski političar DŽon Vilijams proširuje ovaj termin koristeći se izrazom „atlantistička teologija“. U praksi je evroatlantizam počeo da se ostvaruje posle završetka Drugog svetskog rata, kada su Amerikanci konstruisali „mit o sovjetskoj pretnji“ kao izgovor za formiranje NATO i uspostavu svojevrsne kontrole nad Zapadnom Evropom. Tako se Zapadna vojna alijansa pretvorila u glavnog sprovodnika transatlantske saradnje u Evropi. S druge strane, politički vektori su se veoma razlikovali u zavisnosti od toga o kojoj državi je reč. Tako su u Francuskoj postojala tri politička pravca: degolizam, evrokomunizam i evroatlantizam. U Zapadnoj Nemačkoj je rukovodstvo sprovodilo politiku „Prodora na Istok“, imajući u vidu svoje nekadašnje teritorije, dok je Italija u evroatlantizmu podržavala samo odbrambenu komponentu, uz napomenu da je njeno interesovanje za atlantizam počelo da opada još pre raspada Sovjetskog Saveza. Ova činjenica se naročito ispoljila u italijanskom protivljenju bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine. Teoretičar Pjetro Pijani ukazuje na osobenost italijanske strategijske kulture koja je oslonjena na pacifizam i pragmatizam. Upravo zbog toga na italijanskom tlu nastao je pojam neotlantizama koji je prvi još 1957. godine upotrebio Đuzepe Pela kako bi označio nove odnose unutar atlantističke zajednice. Reč je o nastajanju da se, u okviru atlantske zajednice, posebno afirmišu italijanski strateški interesi u Sredozemlju na čemu su insistirali političari demohrišćanske orijentacije, ali i određeni poslovni krugovi u ovoj zemlji (Enriko Matei, predsednik kompanije ENI).
Aktivizacija atlantizma je otpočela posle pada Berlinskog zida kada je na strogo zatvorenim sednicama svetske zakulise razmatrano pitanje geopolitičkog identiteta Evrope u novim okolnostima. Pod uticajem atlantista i uz podršku tadašnjeg vrha Rimokatoličke crkve prevladalo je stanovište o podeli Evrope „na rimski i vizantijski deo“. Na taj način evroatlantisti su suštinski sprečili proces njene geopolitičke emancipacije, a umesto dotadašnje ideološke podele nametnuta je nova civilizacijska gvozdena zavesa na Starom kontinentu. Dodajmo da se na toj osnovi odvijao i proces razaranja nekadašnje SFRJ i Sovjetskog Saveza. Po završetku Hladnog rata devedesetih godina prošlog veka proces atlantizacije Evrope pratilo je i potpisivanje niza strateških dokumenata. Leonid Savin kao posebno važan izdvaja događaj iz 1996. godine kada je u Pragu lansirana Nova atlantska inicijativa čiji je pokretač bio Institut preduzetništva SAD koji je jedan od moždanih centara neokonzervativaca. Posle agresije na SRJ 1999. godine usledilo je izvesno zatišje jer je ova koncepcija u osnovi bila svedena na temu evropske bezbednosti i humanitarnog militarizma.
Posle terorističkih udara na SAD od 11. 9. 2001. godine dogodile se se prve velike pukotine unutar atlantske zajednice, koje su se ispoljile u otvorenom nemačko-francuskom protivljenju vojnoj interevenciji u Iraku i Avganistanu. Jedan od saradnika Instituta Brukings Ivo Dalder napisao je ogled Kraj atlantizma (2003) u kojem je iskazao stav o tome da će se Evropa sve više udaljavati od SAD. On je iskazao naročito interesovanje za ideje Halforda Mekindera, britanskog geopolitičara, koji je još dvadesetih godina prošlog veka predlagao stvarenje Sanitarnog kordona kao eksluzivne zone angloameričkih intersa, koja bi neprekidno sprečavala povezivanje Sovjetske Rusije i Nemačke. Ovaj model geopolitičke budućnosti Evrope kasnije je preuzeo američki ministar odbrane Donald Ramsfeld koristeći sintagmu o Novoj Evropi umesto nekadašnjeg pojma Istočna Evropa. Već 2006–2007. godine bilo je jasno da su u toku nove inicijative za obnovu strateškog partnerstva SAD–Evropa. Po Leonidu Vladimiroviči njihov suštinski cilj je legalizacija američke hegemonije na Starom kontinentu, uz podršku evropskih političkih klasa. Savin kao tipičan primer navodi uticaj evroatlantizma na spoljnu politiku Francuske za vreme mandata predsednika Nikole Sarkozija, koji je podržao ne samo tzv. nezavisnost Kosova (2008) nego i seriju američkih vojnih intervencija na Bliskom istoku pod šifrovanim nazivom Arapsko proleće. Sadašnja ratna situacija u Ukrajini svakako je u funkciji realizacije interesa evroatlantizma kao geopolitičke doktkrine koja počivana premisi o tome da Evropa i Amerika pripadaju istom kulturno-civilizacijskom krugu.
Mrežno-centrični ratovi
Leonid Savin i Aleksandar Dugin autori su knjige o mrežno-centričnim i mrežnim ratovima koja u potpunosti razotkriva mehanizme na kojima počiva američka dominacija na evropskom kontinentu. Objašnjenje mrežnocentične teorija rata zasnovana je na fundamentalnoj podeli ciklusa ljudske istorije na agrarnu, industrijsku i informacionu. Svakom od ovih ciklusa strogo odgovaraju sociološki pojmovi predmoderne, moderne i postmoderne.
Teorija mrežno-centričnih i mrežnih ratova predstavlja model vojne strategije u uslovima postmoderne. Ključni činilac za čitavu teoriju postmodernih ratova je pojam „mreže”, a smisao mrežnog ratovanja je „razmena informacija”, odnosno maksimalno širenje oblika proizvođenja informacija, pristupa informacijama, njihove raspodele i povratne veze. Ovako posmatrana „mreža je novi informacioni prostor ratovanja“ u kojem se odigravaju strateške operacije, obaveštajnog i vojnog karaktera, a takođe i njihova diplomatska, ekonomska i tehnička podrška. Borbene jedinice, sistem veza, informaciona podrška operaciji, oblikovanje javnog mnjenja, diplomatski potezi, socijalni procesi, obaveštajna i kontraobaveštajna služba, etnopsihologija, religiozna i kolektivna psihologija, ekonomska podrška, akademska nauka, tehničke inovacije, sve se to posmatra kao objedinjena celina unutar čijih sastavnih elemenata se mora vršiti neprekidna razmena informacija. Centralni zadatak vođenja svih mrežnih ratova predstavlja izvođenje Operacije baznih efekata koja se definiše kao „sveukupnost radnji usmerenih na formiranje modela ponašanja prijatelja, neutralnih snaga i neprijatelja u situaciji mira, krize i ratova”. Operacija baznih efekata je nastojanje da se u uslovima postmoderne uspostavi planetarna diktatura po američkom modelu, uz napomenu da je osnovna karakteristika novog ratnog modela njegov totalni karakter.
Pojava mrežno-centričnih ratova posledica je strukturalnih promena u raznim sektorima američkog društva, pre svega u ekonomiji, biznisu i tehnologijama, pri čemu je informaciona dominacija njegovo osnovno obeležje. Informaciona nadmoć treba da obezbedi: veštačku potrebu protivnika za informacijama uz smanjenje pristupa onim najznačajnijim informacijama, zatim da omogući širok pristup informacijama za svoje snage uz zaštitu od ubacivanja protivnika, kao i da smanji potrebe za statičnim informacijama. Smisao ratova postmoderne je prvenstveno u demasifikaciji vojnih snaga, što smanjuje potrebu za klasičnom stajaćom vojskom i povećava fleksibilnost trupa na terenu.
Mrežno-centrični ratovi obuhvataju četiri sfere delovanja: fizičku, informacionu, kognitivnu i socijalnu. Dok su prve dve sfere bile karakteristika klasičnih industrijskih ratova, dotle je kognitivna oblast suština mrežne teorije rata. Ovladati svešću neprijatelja i njegovim vrednosnim sistemom, to je krajnji cilj i smisao mreže. Posebnu misteriju predstavlja socijalna sfera delovanja, jer je reč o oblasti sadejstva ljudi gde preovlađuju istorijske, kulturne i religiozne vrednosti, ali i psihološke smernice i etničke osobenosti. Upravo to je ona dimenzija mrežnog ratovanja koja ima za cilj razbijanje socijalnih veza među ljudima, solidarnosti, tradicionalnih vrednosti i nacionalne samosvojnosti. Jedna grupa teoretičara tvrdi da se proces globalizacije manifestuje kao činilac dezintegracije društava a koja, prema teoretičarima mrežnog rata, treba da se odvija neprekidno u svim pravcima. „Naše ime je kreativno razaranje, kako u našem vlastitom društvu tako i u inostranstvu. Mi svakoga dana rušimo stari poredak” – napisao je neokonzervativni autor Ledin, najpotpunije opisujući sadržaj i smisao mrežno-centričnih (mrežnih) ratova.
Evroazijski multipolarizam
Leonid Vladimirovič Savin bio je 2021. godine u Moskvi jedan je od inicijatora obeležavanja stogodišnjice evroazijstva – osobenog intelktualnog i filozofskog pravca koji je ruska emigrantska inteligencija artikulisala u Sofiji 1921. godine, objavljivanjem zbornika Izlaz ka Istoku. Jedan od vodeći mislilaca evroazijstva Petar Savicki je u članku Evroazijstvo (1925) reinterpretirao ideje V. Lamanskog o postojanju tri makroceline u Evroaziji (Lamanski navodi tri sveta azijsko-evropskog kontinenta) urušavajući dotadašnje „evropocentrično stanovište“ o postojanju dva kontinenta – Evrope i Azije, koje deli planina Ural. Polazeći od fizičko-geografske integralnosti evroazijske kopnene mase, Petar Nikolajevič je u geopolitički rečnik uveo pojam Evroazije „kao trećeg kontinenta“ u okviru kojeg su Evropa i Azija periferne oblasti sa manje-više izraženim maritimnim uticajima sa Atlantskog, odnosno Tihog i Indijskog okeana. Na taj način je ideja o geografskoj integralnosti i centralnosti Rusije–Evroazije poslužila kao teorijski predložak za reviziju celokupne ruske istorijske i kulturne samospoznaje (P. Savicki, Geografske osobenosti Rusije, 1927), a što je i osnova „novog evroazijstva“ kao filozofskog i geopolitičkog fenomena savremene Rusije.
Takođe, nema sumnje da je ideja evroazijske integracije postala privlačna i u drugim kulturama i civilizacijskim arealima. Manifestacije ovog raspoloženja su svakako osobene koncepcije kineskog, indijskog, turskog (islamskog), ali i evropskog evroazijstva, koje proizilaze iz različitog poimanja sopstvene uloge u savremenom svetu. NJihovo zajedničko obeležje je izraziti antiantlantizam (antiamerikanizam). U kineskoj verziji evroazijstvo je moćan savez dve kontinentalne velesile, Kine i Rusije, koji kao takav podrazumeva viševektorsku saradnju prvenstveno u oblastima energetike, tehnologije i vojne bezbednosti. Za Tursku spoljnu politiku evroazijstvo je koncepcija koja, osim oslobađanja od američkog uticaja, pruža i mogućnost objedinjavanja područja koje naseljavaju tzv. turkofoni narodi (Azeri, Ujuguri), dok je iz evropskog ugla reč o modelu „geopolitičke emancipacije Evrope“ koja se posmatra kao jedinstven prostor od Atlantika do Urala, a u nekim radikalnijim verzijama od Atlantika do Vladivostoka.
Ovome dodajmo da je Leonid Savin na više mesta komentarisao domete ruske „specijalne vojne operacije u Ukrajini“. On ističe da je ključna posledica ovog događaja „konačno razdvajnje Rusije od Zapada“, uz napomenu da je pored očiglednih političkih posledica u toku i proces kardinalnih promena u ruskoj ekonomiji čija je osnovna karakteristika sve veće oslanjanje na nezapadna tržišta i sopstvene resurse (proizvodne i prirodne). Za Savina je takođe veoma značajan i proces „dedolarizacije svetskog finansijskog sistema“ koji je najsigurniji simptom sveta buduće višepolarnosti. Svakako najvažnija geopolitička pomeranja trenutno se dešavaju na Globalnom jugu gde dojučerašnji američki sateliti (Saudi Arabija) sve otvorenije okreću leđa projektu Paks amerikana. Pored nestanka „suverene Ukrajine“, sadašnji sukob će najviše koštati Evropu, dok je savez Rusije i Kine sasvim izvesna činjenica, i osnova novog sveta multipolarnosti.
LITERATURA:
Leonid Savin, Od šerifa do teroriste. Ogledi o geopolitici SAD, MIR Publishing, Beograd 2013.
Milorad Vukašinović, Misliti prostorno, SAJNOS, Novi Sad 2021.
Leonid Savin, Konačno razdvajanje Rusije od Zapada, Pečat, 8. VII 2022. (intervju s Borisom Nadom).
Ostavi komentar