Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Стварање Совјетског савеза представља један од најважнијих догађаја XX века и оставио је трајне последице како по судбину руског народа тако и на глобалне геополитичке односе. Русија је у то време доживела потпуну унутрашњу политичку, економску и друштвену трансформацију на темељу марксистичких идеолошких постулата. Односно, постала је прва комунистичка земља у свету, бастион глобалног комунизма, као и генератор експанзије те идеологије на свим светским меридијанима. Врхунац моћи СССР достигао је након Другог светског рата. Совјетска Русија тада је постала лидер Комунистичког или Источног блока, једног од два најмоћнија геополитичка савеза у Хладном рату. Управо тај сукоб Истока и Запада, прожет снажном идеолошком компонентом, обележио је другу половину XX века. Тек када узмемо у обзир да је креатор те нове и моћне комунистичке Русије био Владимир Иљич Лењин, онда можемо на прави и свеобухватан начин разумети и значај личности тог руског политичара, револуционара и друштвеног теоретичара. И то не само у контексту судбине Русије, већ када говоримо о целокупној историји човечанства.
Претпоставља се да је надимак Лењин Владимир Иљич Уљанов узео по сибирској реци Лени. Овај комунистички револуционар рођен је 22. априла 1870. године у Симбирску (данашњи Уљановск) у тадашњој царској Русији. Отац малог Волође, Иља Уљанов, био је школски инспектор прво у Симбирску, а затим у целом тамошњем округу. Иако је пореклом припадао нижој класи тадашњег руског друштва, Лењинов отац успео је да стекне високо образовање, да постане угледан државни службеник и добије наследно племићко достојанство. Лењин је са очеве стране имао руско и калмичко порекло, док је са мајчине стране вукао јеврејске, немачке и шведске корене. Лењинова мајка Марија била је такође веома образована, али је, за разлику од супруга, потекла из угледне породице. Лењинов деда по мајци био је руски лекар јеврејског порекла. Иља и Марија имали су осморо деце, а треће по реду био је Лењин. Припадали су средњем вишем сталежу руског друштва.
У детињству Лењина је, уз бистрину и марљивост, красила љубав према шаху и физичкој активности. Гимназију у Симбирску завршио је као један од најбољих ученика. Потом је уписао Универзитет у Казању 1887. године, одакле је убрзо избачен. Наиме, Лењин је узео учешће у студентским протестима против одлуке власти да се ограничи слобода организовања студената на високошколским установама, што су тадашње власти оштро санкционисале. И можда његова казна не би била тако драконска да му породица није била под посебном пажњом органа реда. Разлог проналазимо у томе што је Лењинов старији брат због учешћа у припреми атентата на тадашњег руског цара Александра III, био ухапшен и осуђен на смрт. Лењинов брат Александар студирао је у Санкт Петербургу, где се повезао са радикалним левичарима блиским терористичкој организацији Народна воља. Самим тим, Лењинова породица не само што је смрћу Александра преживела велику трагедију, него се због веза са непријатељима цара и државе нашла под лупом безбедносног руског апарата.
Након избацивања с факултета, Лењин је протеран на сеоско породично имање, одакле ће се након годину дана преселити у Самару. Тачније, прво се настанио на једном оближњем пољопривредном газдинству у власништву његове породице. Био је то покушај Лењинове мајке да сина усмери на бављење пољопривредом. Међутим, како за ту делатност није показивао посебно интересовање – план је пропао, а он се преселио у Самару. Лењин је ванредно завршио право у Санкт Петербургу, да би се потом бавио адвокатским послом. Међутим, то му је представљало само секундарну делатност, нешто од чега је живео, док су његова страст и преокупација већ тада постали политика и социјалистичке идеје. Читао је левичарске ауторе, посебно је ценио Чернишевског и Плеханова. Мисли Маркса и Енгелса постале су његове „звезде водиље“. Проучавао је Капитал и преводио Комунистички манифест. Повезивао се са различитим лево радикалним политичким круговима, како у Казању тако и у Самари.
Лењин се у Санкт Петербург преселио 1893. године, где се прикључио тамошњим марксистичко-комунистичким круговима. Међутим, 1895. године полиција је разбила групу његових идеолошких истомишљеника. Након тога је ухапшен, годину дана је провео у затвору, да би потом био осуђен на трогодишње прогонство у Сибиру. Током боравка у престоници царства, Лењин је упознао своју животну сапутницу Надежду Крупскају, која је припадала истим политичким круговима као и он. Пошто је недуго након њега и она ухапшена, па послата у прогонство, венчали су се како би им био омогућен заједнички живот у Сибиру. Време у изолацији Лењин је углавном проводио пишући, читајући и проучавајући различиту, махом марксистичку и левичарску литературу.
Након завршетка прогонства одлази у иностранство где са сарадницима издаје и уређује лист Искра, једно од најутицајнијих марксистичких гласила тог времена. Већ тада је препознат као истакнути представник Руске социјалдемократске радничке партије, што је постало очигледно 1903. године. Тада је организован Други конгрес РСДРП, на коме је дошло до раскола и поделе те партије на бољшевичку и мењшевичку струју. Расцеп је дошао као последица различитог гледишта по питању функционисања странке. Лењин је заговарао чвршћу унутрашњу кохезију и снажнију страначку дисциплину. Сматрао је да може и мора постојати плурализам мишљења, али онда када Централни комитет већински усвоји један став, сви чланови партије морају га беспоговорно следити. Мењшевици су по том питању били другачијег мишљења. Противили су се наметању става већине, тако да је сукоб био неминован. На самом крају, овај раскол довео је до формирања две одвојене партије. За бољшевике то је имало судбински значај. Прихватањем Лењиновог становишта изграђена је јака бољшевичка партијска организација са високим степеном унутрашње кохезије. Иако су размимоилажења у ставовима код бољшевика и даље постојала, на овај начин спречено је то погубно фракционаштво, карактеристична бољка скоро свих руских партија тог времена.
У Руској револуцији 1905. године Лењин није учествовао. Из иностранства подржавао је и подстицао револуционарно расположење својих суграђана, као и учешће бољшевика у тим догађајима. Међутим, истовремено је, испоставиће се, био оправдано скептичан према успеху револуције. Схватао је да ће грађанске и либералне структуре, чим од цара добију одређене уступке, одустати од даље борбе. У том случају, левичарске снаге остале би усамљене и осуђене на пораз, што се на крају и десило. Ипак, та револуција довела је до делимичне демократизације политичког живота у Русији. Лењин се тада, додуше накратко, вратио у отаџбину. Међутим, већ 1907. године и он и његова партија дошли су под удар царистичког безбедносно-информативног апарата. Лењин је побегао у иностранство, где је провео наредних десет година. У том периоду његова странка, као и друге радикалне левичарске организације у Русији, биле су под ударом руске државе. Суштински, третиране су као антисистемске и забрањено им је деловање. Руководство тих партија махом је побегло у иностранство или се нашло у прогонству у Сибиру. На слободи, у илегали или полуилегали, остао је тек други ешалон партијских активиста, махом окупљених око синдикалних радничких организација или новинских листова блиских њиховим политичким ставовима.
Стање у ком се налазила руска левица није најављивало значајније револуционарне догађаје под њиховим вођством у тренутку кад је избио Први светски рат. Иако је то било идеално време да се подстакне предреволуционарно расположење, што је Лењин добро разумео, спутавала их је организациона, финансијска и кадровска слабост у земљи. Лењина је почетак рата затекао у Аустроугарској, где је ухапшен као држављанин непријатељске земље. Убрзо је пуштен на слободу и прогнан у неутралну Швајцарску. Одатле је пратио дешавања у Русији, да би након избијања Фебруарске револуције одлучио да се врати у домовину. Општепозната је чињеница да су му повратак у Русију омогућили Немци. Власти у Берлину обезбедиле су не само њему, већ групи његових истомишљеника да се у запечаћеном возу преко њихове територије пребаце прво у неутралну Шведску, а затим у Русију. Немци су добро знали шта је Лењинов циљ и да он у Петроград не иде с намером да подстиче руски војни ангажман на фронту, већ да изазове револуцију. Стратези у Берлину одлично су проценили да за њихове интересе људи у том возу могу бити кориснији од десетина хиљада војника на источном фронту. Време је показало колико су били у праву.
Одмах по доласку у руску престоницу Лењин је објавио чувене Априлске тезе у којима је изнео своје политичке циљеве. Заузео је крајње опортун став према скоро свим политичким чиниоцима у Русији. Чак и према мењшевицима и есерима, који су идеолошки били најближи његовим бољшевицима. Отворено је нападао привремену владу због неспособности да решава горућа питања у друштву. На првом месту били су то окончање рата и аграрне реформе. Заступао је став да мир нема алтернативу, што је ратом измученом народу и војсци било веома пријемчиво. Тражио је поделу земље оном ко је обрађује, што је представљало приоритет за већину руских сељака. Такође, инсистирао је на побољшању стандарда и услова рада руске радничке класе, прикупљајући политичке поене и на том плану. Ипак, иако је популарност његове партије расла, бољшевици су били тек трећа опција по снази у Петроградском совјету, револуционарном органу власти лево оријентисаних руских партија. Испред бољшевика по популарности били су и есери и мењшевици.
Јулске демонстрације 1917. године у Петрограду, изазване лошим стањем на фронту и побуном дела трупа које су упућене на бојиште, изазвале су тектонске потресе у престоници. У општем хаосу који је уследио бољшевици су ипак одлучили да не подрже побуну дела војске и народа, који су тражили да Петроградски совјет преузме власт од привремене владе. Лењин је сматрао да је за акцију бољшевика још увек рано и да његова партија нема снаге да преузме и очува власт. Самим тим, побуна је убрзо угушена, а Александар Керенски, кључни човек привремене владе, одлучио је да искористи новонастале околности. Кренуо је у обрачун са радикалном опозицијом на том левом руском политичком спектру. Бољшевици су се нашли под ударом репресивног апарата привремене владе, након чега су многи истакнути активисти завршили у затвору, док су остали, попут Лењина, прешли у илегалу. Затварана су сва бољшевичка гласила, док је њихово политичко деловање стављено ван закона. Чинило се тада да је Керенски тријумфовао и да су бољшевици потпуно маргинализовани.
Међутим, убрзо је дошло до великог преокрета. Покушај команданта војске Лава Корнилова да, под оправдањем неопходности завођења реда и мира у земљи, преузме власт од привремене владе, потпуно је изменио политичку реалност у Петрограду. Керенски је потез команданта војске прогласио реакционарним и контрареволуционарним. Позвао је на окупљање свих расположивих снага како би се заштитиле тековине Руске револуције. Између осталих, рачунао је и на бољшевике. Лењин и његови следбеници на тај начин не само да су амнестирани, већ су добили оружје у руке да се боре против Корнилова. Трупе контрареволуције расуле су се и пре доласка до престонице. Слаб морал, уз саботаже и субверзивно деловање револуционарних активиста убачених у редове војске, узроковали су масовно дезертирање у редовима генерала Корнилова. Била је то велика победа револуционарних снага у којој су се посебно истакли бољшевици. Након тога, њихова популарност драматично је порасла, што су избори за Совјет само потврдили. По први пут бољшевици су имали већину у том најмоћнијем револуционарном телу. Совјет је окупљао бројну руску радничку класу и контролисао најзначајније државне институције и привредне субјекте. Добијањем већине у Совјету уз избор Троцког на његово чело, Лењин је сматрао да су коначно испуњени услови да бољшевици преузму власт.
Иако није имао једнодушну подршку партије за покретање револуционарне акције, Лењин се ипак одлучио да делује. За дан одлуке изабрао је 7. новембар 1917. године, по новом календару, када је у Петрограду заседао Сверуски конгрес совјета. Суштински, била је то идеална прилика да то тело, непосредно након преузимања власти, подржи Бољшевичку револуцију. Троцки је добио задатак да Лењинов наум оперативно спроведе у дело. Пошто се налазио на челу комитета задуженог за борбу против контрареволуције, могао је максимално да искористи ту позицију. Под изговором припрема за одбрану престонице од немачких снага у надирању или од евентуалног новог напада реакције, вршио је полујавне припреме за револуцију. Одлучио се да то буде брза и ефикасна акција у којој ће учествовати мале, организоване и лојалне снаге. Суштински, желео је да избегне окупљања маса, чије понашање је непредвидиво. У раним јутарњим часовима 7. новембра бољшевици су без икаквог отпора ставили Петроград под контролу. Блокирали су све важне мостове, раскрснице и железничке станице. Обезбедили су подршку морнара, преузели све кључне институције и опколили владу у Зимском дворцу. Дан касније заузели су и Зимски дворац, да би потом похапсили већину чланова привремене владе. Керенски је успео да побегне.
Након успешно спроведене Октобарске револуције, бољшевици су искористили заседање Сверуског конгреса совјета да новонасталу ситуацију и потврде. Иако су се мењшевици и есери (осим левих есера) успротивили Бољшевичкој револуцији, били су немоћни да било шта учине. Кључне полуге силе у Петрограду већ су биле у бољшевичким рукама. Есерима и мењшевицима једино је остало да протестујући напусте Конгрес, док су бољшевици и леви есери формирали Савет народних комесара. Створили су нову руску владу на чијем челу се налазио протагониста Октобарске револуције, Владимир Иљич Лењин. Преузимањем власти овај марксистички теоретичар и револуционар обавио је само лакши део посла. У том тренутку пред Лењином тек су били бројни изазови. Формирање власти и њена успостава на целој државној територији представљали су тек део проблема са којима се суочавао, док га је крвава и бескомпромисна борба за очување владајуће позиције тек чекала. И то у околностима када су против бољшевика биле не само царистичке, либералне и грађанске снаге, већ и скоро све левичарске политичке групације. Без обзира на све, Лењин није имао намеру да се повлачи. Напротив! Знао је да циљ коме тежи захтева велике жртве и био је спреман да их поднесе. Потпуни преображај руског друштва по марксистичким идеолошко-политичким принципима није се ни могао спровести без крви. Процес рађања комунистичке Русије тиме је започео, а време изазова и искушења тек је долазило.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Базилов, Лудвик. (1980). Рушење рускога царства. Нови Сад: Матица српска.
Волков, Владимир. (2010). Тројство зла: Лењин, Троцки, Стаљин. Београд: Плави јахач.
Живанов, Сава. (2007). Пад руског царства. Књ. 2, Фебруарска револуција. Београд: Нолит.
Медведев, Рој. (1986). Револуција 1917. године у Русији. Београд: Рад.
Митровић, Андреј. (1974). Време нетрпељивих: политичка историја великих држава Европе : 1919–1939. Београд: Српска књижевна задруга.
Пајпс, Ричард. (2017). Руска револуција. Београд: Филип Вишњић.
Фишер, Луис. (1985). Лењинов живот. Књ. 1. Загреб: Глобус.
Фишер, Луис. (1985). Лењинов живот. Књ. 2. Загреб: Глобус.
Остави коментар