ЛЕКТИРА

Аутор: Ђорђо Сладоје 

Тек што су се надлежни за образовање и васпитање наше младежи смиловали на Десанку и, након бурних протеста у јавности, ипак је оставили у лектири, ево опет сличних невоља са увијек проблематичним Његошем и незгодним и пргавим Црњанским. Ни један ни други нису, као што је познато, марили за политичку коректност, па су имали обичај да кажу понешто и против силних господара који, oткад је свијета и вијека, не подносе ништа друго осим поданичке послушности. Тако су у књизи „Писма из Италије“ Љубомира Ненадовића, најпоузданијег Његошевог биографа, забиљежене владикине прекорне ријечи о похлепној Европи. И то је било довољно креаторима наставног програма да из читанке за осми разред основне школе изоставе тај дио књиге да се „милостива“ Европа не би на нас наљутила зато што се позивамо на пјесника чији су стихови у сваком погледу, а нарочито они о Косову и косовском завјету, за њу апсолутно неприхватљиви.

Са друге стране, креатори образовања и васпитања као да су жељели да нашу недужну омладину поштеде дилема у погледу европских вриједности које је пожељно неупитно и поданички слиједити, а свако позивање на сопствену традицију, културу и књижевност јесте у мањој  или већој мјери проблематично. Да их у будућности не би излагали ризику ови душебрижници једноставно склоне „сумњиве“ садржаје, па и тако безазлене као ова Његошева о европској похлепи.

Ништа мањи проблем није ни са  Милошем Црњанским, писцем кога српска култура никако не успијева да прихвати у свој његовој величини. Томе у доброј мјери доприноси наслијеђено комунистичко увјерење о Црњанском као идеолошком и политичком непријатељу. И то се мишљење по инерцији провлачи до данас, и све су прилике да ће Црњански, као и у животу, задуго остати усамљени извањац.

Баш као што су из читанки за основце избачени критички интонирани ставови евроскептика Његоша тако је из „Сеоба“ изостављена прича управо о сеобама српског народа и њиховим узроцима, о војевању Вука Исаковича и Подунавско-славонског пука под туђом заставом, о Вуковом одбијању да се покатоличи, иако би му то донијело знатне привилегије, а као најважније остављене су прељубничке сцене између Вукове жене Дафине и његовог брата Аранђела. Из овог великог романа изостављено је готово све што може да асоцира на тежак положај Срба у Аустро-Угарској. Уз то „Роман о Лондону“ се тумачи тако као да га Црњански није писао из  дубоког личног емигрантског искуства. Али креатори нове памети сматрају да нашу дјецу не треба оптерећивати дјелима великих писаца, који су тобожња сметња на европском путу. Није тешко препознати утицај страних издавача и других организација „отвореног друштва“ у овим и сличним пословима од виталног националног значаја, као што не треба велика памет да би се већ сада предвидјеле тешке посљедице које ће оваква пракса оставити на младе генерације које су лишене увида у темељне духовне и културне вриједности народа коме  припадају. А тај осјећај припадности најбоље се остварује преко врхунских дјела културе, науке, књижевности, митологије, религије и језика што заправо и чини идентитет једног народа и сваког његовог  појединца. Бројни су примјери обезвређивања сопствене прошлости и разградње идентитета и у медијима, на филму, у позоришту и књижевности – у јавном дискурсу, како се то каже, тако да се не ради о случајној појави, већ би се могло говорити о системском његовању самозаборава у име „виших“ вриједности. Сјетимо се, с тим у вези, серије о Немањићима, филма о Краљу Петру  Ослободиоцу, те низа књижевних и публицистичких дјела која српску културу третирају као паланачку. А то су нажалост готово једини извори спознаје о прошлости, с обзиром на то да су и у уџбеницима историје и за основне и за средње школе редуковани садржаји о најважнијим историјским догађајима и личностима, почев од Светог Саве, са очигледном намјером да се код младих генерација отупи национална и културолошка свијест и неутралише осјећај припадности српској култури и традицији.

Још један писац се нашао на удару чиновничке мрзовоље. Ријеч је о Милутину Бојићу, пјеснику „Плаве гробнице“ и учеснику свих ратова које је Србија водила почетком двадесетог вијека који је својим стиховима овјековјечио српске жртве и подвиге. Не знам да ли је Бојић у лектири, али видим да је у Нишу остао без  сокачета. Улица која је носила његово име „додијељена“ је глумцу Десимиру Станојевићу.

Треба, разумије се, одати одговарајућу почаст и глумцу који, истини за вољу, не иде у ред великих умјетника као што је то са Бојићем случај. И њему свакако припада неки нишки сокак, али не и улица која је ко зна чијом вољом „отета“ славном пјеснику. Нема никакве сумње да они који цензуришу дјела великих писаца и „сумњиве“ одломке  склањају од ученика, као и они који чувеног пјесника остављају и без уличице не чине добро српској култури, без обзира на то каквим се „вишим“ разлозима правдали. Оно што данас изгубимо на мосту тешко да ће нам сутра ико, а Европа поготово, надокнадити на ћуприји. А не знам зашто би то и чинила.

Она само остварује своје интересе, међу којима је један од важнијих да Србију остави без историјских, културолошких и националних ослонаца. Отуда та свакодневна мантра – суочите се са прошлошћу, што значи одреците је се и прихватите само оно што вам ми нудимо.

Умјесто беспоговорне, поданичке послушности, неопходан је отпор таквим ставовима и пракси, ако желимо да се и на европском путу сачувамо као заједница утемељена у сопственој традицији и култури.

Добро би било да се оствари иницијатива  да креирање и издавање уџбеника из језика и књижевности, историје и географије преузме држава. И да за почетак, из тих уџбеника наши ђаци науче да је наш родоначелник Свети Сава био изузетно цијењен у хришћанском свијету, како се онда говорило за Европу, а да су Његош и Црњански велики српски, али и европски писци. И да то не мора обавезно бити у супротности, како се чини сервилној чиновничкој памети.