LAZAR DUNĐERSKI

Autor: dr Miloš Savin, istoričar

Porodica Dunđerski, poreklom iz Srbobrana, važila je za jednu od najznamenitijih među Srbima u Vojvodini. Zahvaljujući nasledstvu koje su dobili, Gedeon i Nestor Dunđerski postaju bogati paori. Živeli su u istom domaćinstvu koje je funkcionisalo kao porodična zadruga. Gedeon je bio vredan i štedljiv, privržen porodici ali i veoma strog. Kao takav, Gedeon je bio glava kuće. U upravljanju domaćinstvom pokazao je velike sposobnosti, iako se zbog nepismenosti teško snalazio u javnim poslovima. Imao je tri sina Aleksandra – Šandora, Novaka ‒ Novu i najmlađeg Lazara. Veliko iskušenje za porodicu, uostalom kao i za čitav srpski narod u Ugarskoj, donela je revolucionarna 1848/49. godina. Poginula su trideset i dva člana šire familije Dunđerski, a sva imovina je uništena. Aleksandar i Novak Dunđerski su se borili u čuvenoj bici za Sentomaš, dok su Gedeon i Nestor izbegli u Golubince gde su teško živeli. Nestor je ubrzo umro, a Gedeon je jedva preživeo. Kada je oružje utihnulo, porodica se vratila u Sentomaš i na razorenom imanju morala je početi od početka. Zemlja je bila jedino što im je preostalo, pa je razvijen njen kult koji je po značaju bio rame uz rame s nacionalnim identitetom i pravoslavnom verom. Aleksandar je tada počeo da se bavi stočarstvom, a novac je ulagao u posede oko Sentomaša i Bečeja, gde će se odvojiti njegova grana porodice. Novak se bavio unapređenjem poljoprivrede, dok je Lazar, nakon neuspešnih studija prava, otišao korak dalje u proširivanju imetka, baveći se trgovinom poljoprivrednim produktima i kasnije industrijom.

Lazar je bio najuspešniji predstavnik treće generacije Dunđerskih. Bio je treći sin Gedeona Dunđerskog i Perside Letić, koja je od svog supruga bila starija četiri godine. Rođen je 25. marta 1833. u Sentomašu. U rodnom mestu je završio srpsku osnovnu školu, a potom prva tri razreda gimnazije u Vrbasu. Školovanje prekinuto Mađarskom revolucijom 1848. godine nastavio je u Karlovcima, a zatim u Požunu gde je i maturirao 1853. godine. Studije prava u Beču napustio je posle nepunih godinu dana. Naime, pošto se razboleo, dvadesetogodišnji Lazar vratio se u Srbobran radi oporavka, nakon čega se više nije vraćao studijama. Najverovatnije mu učenje nije baš išlo najbolje, pa je nakon oporavka počeo da pomaže braći oko domaćinstva. Međutim, Lazar je vrlo brzo počeo da traži svoj put i našao ga je u trgovini. Ne zna se pouzdano na čemu se zasnivao njegov prvi trgovački poduhvat, ali je poznato da je bio neuspešan, uz gubitak od 4000 forinti. Iako očajan, Lazar nije odustajao, najviše zahvaljujući savetima svog oca Gedeona. Sa nepoznatim ortacima Lazar je nastavio da trguje: kupovao je tovare hrane koje je Dunavom prebacivao do Đera. Tamo ju je prodavao „kirijašima“, odnosno hrvatskim trgovcima koji su karavanima robu prevozili dalje u Austriju i Štajersku. Na taj način je početni neuspeh prebrođen i Lazar je sve više napredovao. O težini Lazarevog uspeha govori i činjenica da je tada zavisio od pozajmica đerskih trgovaca svinjama. Novac je dobijao tek kad hranu istovari u magacin, nakon čega je poveriocima davao ključ. U slučaju da je ne proda, robom bi platio dug. Sedamdesetih godina Lazar je mogao ozbiljnije da ulaže tako što se preko Trsta zaduživao kod Rotšilda iz Pariza i Kredit-Anšalta iz Beča.

Nakon prvobitnih iznajmljivanja, Lazar je u Bezdanu i Apatinu počeo da gradi svoje lađe koje su prenosile robu Dunavom do Beča, Tisom do Segedina, Dravom do Barča, Savom do Siska, kao i kanalima po Vojvodini. Svoje lađe koristio je i za nabavku potrebnih resursa kao što su drvna građa, kreč i ugalj. Osnivao je i stanice za kupovinu hrane u kojima je uveo decimalnu vagu, čime je srpske seljake štitio od zelenaša. Pored toga, postepeno je uvećavao i zemljišni fond, što je dovelo do toga da poseduje najviše žita u čitavoj Habzburškoj monarhiji – oko 11.000 vagona. U proširivanju zemljišnih poseda Lazar se oslanjao na savete svog oca, kao i na kult zemlje, te je zbog toga najviše kupovao posede – spahiluke ugarskih plemića. Za kratko vreme kupio je spahiluk Crnu Baru i Turski (Novi) Bečej u Banatu, posede u Peštanskoj županiji, pustaru Kirt u Solnočkoj županiji, kao i veliki broj poseda i industrijskih kompleksa u Bačkoj: Čibu (Čelarevo), Kamendin (Sirig), Hajdučicu i Kulpin. U zakupu je držao i imanja katoličke i pravoslavne crkve. Oko 1900. godine obrađivao je ukupno 42.000 katastarskih jutara, a goveda, ovce i svinje, koji su se na njegovim posedima brojali u hiljadama, bili su na ceni u Pešti, Beču i Parizu. Lazar je ovim poslovima bio izuzetno posvećen: ustajao je pre zore, satima je putovao kolima od poseda do poseda, gde je lično davao savete kako i šta treba raditi.

Poslednjih godina 19. veka Lazar Dunđerski se polako otvarao ka industriji, do tančina promatrajući okolnosti iz kojih je izvlačio korist. Kupovao je i gradio fabrike koje je mogao da poveže sa svojim ostalim, pre svega poljoprivrednim delatnostima. Podigao je pivare u Čelarevu, Ečki i Velikom Bečkereku, kao i fabriku ulja i masti. Pored Srbobrana gde je uz mlin imao i špiritanu, Lazar je u Novom Sadu i Inđiji kupio još dva mlina koji su mleli po dvadeset i četiri vagona dnevno, da bi im kasnije pridodao još dva manja. Od jednog Holanđanina koji je bio u velikim finansijskim problemima, Lazar je kupio i fabriku tepiha u Velikom Bečkereku, gde je proširio i modernizovao proizvodnju, uz obavezu da svake godine zaposli po šesto radnika. Iako je tada nosila naziv „Prva mađarska torontalska tvornica tepiha i štofova za nameštaj“, ona će nakon Prvog svetskog rata preći u ruke kompanije „Kosta Ilić i sinovi“ iz Leskovca. Pošto su sa Lazarom ranije uspešno sarađivali, preimenovali su je u „Srpsku fabriku tepiha Lazar Dunđerski“.

Pored trgovine i industrije gde je bio više nego uspešan, Lazar Dunđerski bio je i politički aktivan. Pripadao je porodici koja je bila privržena srpskom nacionalnom identitetu i pravoslavnoj veri, i čiji su se članovi borili u revoluciji iz 1848/49. godine. Lazar je bio vatreni pristalica Svetozara Miletića i njegovog pokreta, čak je bio protagonista jednog incidenta kada je kod Starog Bečeja oteo mađarsku zastavu i slomio joj koplje. Međutim, brzo se povukao iz političkog i stranačkog života, ali se posvetio kulturnom i dobrotvornom radu. Bio je član Upravnog odbora Matice srpske i pretplatnik mnogih knjiga. Pored toga što je mnogim siromašnim srpskim porodicama dao zaposlenje, Lazar je, poput nekih svojih bliskih rođaka, pomagao i siromašne srpske đake, ali i institucije. Kada je vlast naredila da se sruši zgrada Srpskog narodnog pozorišta koja je prethodno izgorela, Lazar je u dvorištu svog hotela „Carica Jelisaveta“ o svom trošku sazidao novu. Bio je jedan od najzaslužnijih ljudi kada je osnovana Srpska banka u Zagrebu, u koju su novac ulagali Srbi iz čitave Habzburške monarhije. Ova banka bila je jedna od najuglednijih institucija te vrste na nivou čitave Evrope. Takođe, bio je jedan od osnivača Centralnog kreditnog zavoda, čije zdanje, na uglu Miletićeve i Grčkoškolske ulice, do današnjih dana čuva svoju lepotu. Od propadanja je spasio Novosadsku štedionicu, a svojim novcem pomogao je udruženje „Privrednik“ koje je između dva svetska rata iškolovalo preko 40.000 dece iz siromašnih srpskih krajeva. Na kraju, Lazar je u Pešti osnovao Zavod Svete Majke Angeline za vaspitanje srpske otmene ženske omladine – „Angelineum“. Zavodu je namenjena nova četvorospratna zgrada koja je koštala 400.000 kruna, a još 100.000 odvojeno je za izdržavnje Zavoda. Osnovao je i dva zadužbinarska fonda: jedan u znak sećanja na svog oca, koji je zaveštao Matici srpskoj; drugi je, u znak sećanja na svoju ćerku Lenku, ostavio srbobranskoj crkvenoj opštini.

Pored fondova za siromašne i bolesne, Lazar je novčano pomagao Kraljevinu Srbiju u vreme oba Balkanska rata, odvojivši 150.000 kruna. Zbog toga se našao na udaru vlasti ali i mađarske opozicije, što se ponovilo i u vreme Prvog svetskog rata, uprkos tome što je pomagao Crveni krst u Budimpešti. Lazar je tada optužen da u svojoj pivari u Bečkereku čuva eksploziv i sprema akcije protiv Monarhije. Međutim, sve napade je trpeo stoički, verujući u srpsku pobedu. Između tog časa i osamdesetčetvorogodišnjeg Lazara isprečila se smrt 13. jula 1917. godine. Sahranjen je na srbobranskom pravoslavnom groblju, gde je podigao porodičnu kapelu sa kosturnicom. Kapelu je oslikao čuveni slikar Stevan Todorović, poreklom iz Novog Sada.

Lazar je bio blizak sa Mihailom Polit-Desančićem, Lazom Kostićem, Jovanom Jovanovićem Zmajem, Urošem Predićem i Pajom Jovanovićem. Oženio se 1855. godine Sofijom Georgijević i sa njom je imao jedanaestoro dece, od kojih je petoro preživelo najraniji uzrast. Sofija je još za života starog Gedeona odlučila da se sa decom preseli u Novi Sad. Imali su sinove Đorđa i Gedeona, kao i ćerke Olgu, Milku i Lenku. Đorđe Dunđerski, stariji Lazarov sin, nasledio je dvorac u Kulpinu i kuće u Novom Sadu i Budimpešti. Kapital je ulagao u prehrambenu i hemijsku industriju. Oženio se Olgom Martinović, ćerkom crnogorskog generala Mitra Martinovića. Posle Drugog svetskog rata Đoka je optužen za saradnju s okupatorom i proglašen je krivim. NJegova imovina, koja je obuhvatala četiri fabrike, dvorac, poslovne i stambene zgrade, kao i oko 3000 jutara zemlje, oduzeta je bez naknade i proglašena državnom svojinom. Mlađi sin Gedeon ispunio je očevu želju i postao prvi doktor nauka u porodici. Bio je među osnivačima i doživotni predsednik Novosadske produktivne berze. Međutim, imao je velikih sukoba sa svojom decom koja su pokušala da ga proglase nesposobnim i preuzmu mu imovinu. Umro je 1939. godine u Budimpešti.

Olga je bila najstarija Lazareva i Sofijina ćerka. Udala sa za Stevana Jovanovića i sa njim je imala četiri ćerke. Dobila je zamak u Hajdučici i zemljišni posed od kog se izdržavala, iako je Lazar vodio brigu o njemu. Posle Lazarove i smrti svog supruga, Olga je preuzela brigu o posedu. Nasledila je očevu sposobnost za vođenje poslova i upravljanje imanjem. Imala je ćerku Olgicu koja se udala za Vladu Ilića, čuvenog srpskog privrednika. Srednja ćerka, Emilija – Milka, bila je poznata po ljubavnoj aferi s izvesnim potpukovnikom Dimitrijevićem koji je tragično izgubio život. Udala se za Ivana Ivanovića, a od oca je dobila dvorac Sokolac kod Novog Bečeja. Imali su dve ćerke koje su se udale za mađarske plemiće. Olga i Milka su umrle u Budimpešti nakon Drugog svetskog rata.

Najmlađa Lazareva kćer, Jelena – Lenka, u široj javnosti važi za možda i najpoznatijeg člana porodice Dunđerski. Po svedočenju njene braće, bila je zaljubljena u Stevana Adamovića koji je važno za najpoželjnijeg mladića u Novom Sadu. Svakako je ostala najpoznatija po pesmi Laze Kostića, čija je bila ljubimica i koji joj je posvetio pesmu „Santa Maria della Salute“, ali su neki njihovi bliski poznanici tvrdili da romanse među njima nije bilo. Lenka je završila školu u Beču, a posle je s majkom i sestrom Milkom otputovala u Italiju. Svirala je klavir, lepo pevala i govorila nekoliko jezika. Umrla je na svoj dvadeset i peti rođendan, na Aranđelovdan 1895. godine.

Pored Fantasta kod Bečeja, dvorac Kaštel u Kulpinu važi za najpoznatiju građevinu koja je bila u vlasništvu Dunđerskih. Isprva je pripadao čuvenoj porodici Stratimirović, da bi kratko bio u vlasništvu Mateja Semza koji ga je 1889. prodao Lazaru Dunđerskom. U vreme dok je Đorđe upravljao njime, gosti dvorca su bili kraljica Marija sa prinčevima Petrom, Tomislavom i Andrejem, zatim najviši predstavnici vlasti poput Petra Živkovića i Milana Stojadinovića. Ovim kompleksom, koji uključuje dva dvorca, park i pomoćne objekte, Dunđerski su upravljali sve do kraja Drugog svetskog rata. Imanje je 1945. nacionalizovano i pretvoreno u poljoprivrednu zadrugu. Odlukom Skupštine AP Vojvodine iz 1991. godine dvorac je proglašen spomenikom kulture od velikog značaja. Danas ovaj dvorac važi za lokaciju koja je neizbežna za kinematografska ostvarenja s istorijskom tematikom. Pored toga, Lazar je 1882. kupio i dvorac u Čelarevu, u kojem su boravili i Nikola Tesla, kralj Aleksandar Karađorđević i Laza Kostić. Nasledio ga je Gedeon Dunđerski, koji je želeo da ga pretvori u muzej i pokloni narodu, što se i desilo 1968. godine. Od tada, čitav kompleks pripada Muzeju Vojvodine.