Аутор: Јованка Симић, новинар
Крајем јула 1861. године, пошто је у Српској Атини основан први професионални театар у Срба, у новоформираној глумачкој постави убрзо се обрео и Лазар Лаза Телечки (1939–1873) који ће доцније постати не само наш први професионални глумац, него и наша прва глумачка звезда.
Током глумачке каријере, не дуже од деценије, одиграо је више од 200 улога, махом у домаћим комадима. Његова глумачка слава прелила се далеко изван Новог Сада. Поживео је само 34 године а у свом кратком веку стигао је, поред глуме, да буде и редитељ, драмски писац, промотер Шекспирових дела на сцени СНП-а, песник, писар Светозара Милетића и уредник шаљивог листа „Комарац.“ Током кратке и веома успешне каријере био је редовни члан сва три тадашња професионална позоришта у Новом Саду, Београду и Загребу.
Телечког је у три речи понајбоље одредио Антоније Хаџић, председник Матице српске, те управник, драматург и редитељ у најстаријем српском театру, рекавши да он поседује три најређа својства неопходна великом уметнику – таленат, образовање и марљивост.
Лазар Телечки рођен је у банатском селу Кумане као једно од шесторо деце сиромашног општинског бележника. По завршетку Карловачке гимназије похажао је тзв. Приправну школу за техничке студије у Будиму, а потом се запутио у Праг где је започео студије Политехничког факултета који је је због оскудице морао напустити.
Вративши се у Нови Сад 1861. године радио је као писар у адвокатској канцеларији Светозара Милетића, једног од најистакнутијих српских вођа у Аустроугарској и великог борца за српско ослобођење и уједињење. Већ наредне године придружио се глумачкој групи Српског народног позоришта у којој су били: Драга Спасић, Димитрије Ружић, Мића Димитријевић, Илија Станојевић, Димитрије Спасић, Јефта Душановић и Пера Добриновић.
У позоришним аналима забележено је да је Телечки глумац великог формата те да је нарочито упечтљив био у ролама ликова из народног живота. Посебно се истакао у улогама чича Панте („Шаран“), чича Мије („Стари бака и његов син“), кованџије Грабића („Честитам“), Максима Црнојевића, Вука Бранковића („Бој на Косову“), слепог чича Арсе („Шаћурица и шубара“)… Показао се као подједнако добар и трагичар и комичар.
Телечки на сцени, такође по запису Антонија Хаџића, није само стварао карактере, него их је и индивидуалисао, и „тим приказима морао је сваког занети и задовољити верношћу, истинитошћу и природношћу своје игре“. Поводом оригиналног тумачења чича Панте из шаљиве Змајеве једночинке „Шаран“ записано је да се Телечком мора признати фотографска верност, као и животност лика чича Арсе у „ Саћурици и шубари“ Илије О. Сремца, као и у многим другим ликовима. Имао је истанчано осећање мере на позорници, умео је да импровизује, слуша и брзо да реагује. Овим својим способностима задивио је бројне поштоваоце театра.
Привлачила га је и улога редитеља, али и драмског писца. Репертоар тадашњег СНП-а обогатио је са своја два позоришна комада: „Вешта слушкиња“ (1863) и „Последња деспотица смедеревска“ (1867) коју је уједно и режирао. Прерадио је један, а на српски језик превео седам позоришних комада, међу којима је и комедија „Госпође и хусари“ пољског аутора Александра Фредра коју је са немачког превео на српски. Представа је први пут изведена у Новом Саду 3. марта 1864, а у преводу Телечког била је на репертоару све до 1910. године.
Телечки је уз помоћ својих пријатеља, понајвише песника, студента права и преводиоца Лазе Костића, али и његовог колеге Гиге Гершића, лекара Јована Андрејевића Јолеса увело Шекспира међу Србе. Шекспир се први пут огласио међу Србима са тадашње сцене СНП-а априла 1864. одломком из „Ричарда Трећег“ у Костићевом преводу и режији. Насловна улога била је поверена Телечком.
Био је то велики догађај за Нови Сад који је тада бројао једва 20.000 душа. Према првобитном плану, светковина је требало да буде уприличена на Ђурђевдан 1864. Како је, међутим, за 30. април било предвиђено пресељење Матице српске из Пеште у Нови Сад, Костић је одгодио свечаност посвећењу Шекспиру управо за тај дан.
Стога су у Српској Атини, крајем априла, уз пуцање прангија и јеку звона, у истом дану прослављени велики културни догађаји – пресељење најстарије научно-културне институције у Срба и јубилеј генија светске литературе и театра.
Свечаност је приређена у хотелу „Краљице Јелисавете“, (данашњи хотел „Војводина“). Најпре је изведен незванични део: једна увертира Жака Офенбаха и једночини комад Пркос од Р. Бенедикса, а у званичном делу прослава је почела увертиром из опере Вилхелм Тел Ђоакина Росинија. Потом је о Шекспиру подуже беседио Глигорије Гершић, а затим је оркестар свирао сцену лудила из Доницетијеве опере Линда од Шамонија.
У главној тачки програма изведене су прве две сцене из првог чина Шекспировог „Ричарда Трећег“ у преводу др Андрејевића и Костића. Уз Лазу Телечког у представи су играли глумци Српског народног позоришта: Љубица Коларевић, Никола Недељковић… За ово извођење, костиме је из фундуса свог приватног позоришта позајмио племић и велепоседник Јован Нако.
Бројна публика, у којој је било доста гостију из Београда, Панчева, Суботице и других градова, прихватила је ову манифестацију с највећим одушевљењем и о њој се још данима причало међу грађанима и писало у ондашњој штампи. Био је то, како су писале новине, један од заиста неочекиваних и велелепних културних догађаја оног времена.
Хроничари су забележили да Шекспирова годишњица у Европи није много слављена, осим у неколико европских великих градова и у Новом Саду.
У Српском народном позоришту Лаза Телечки задржао се до 1871. године, а потом је кратко боравио у Вуковару и Загребу. Већ 1872. вратио се у новосадску глумачку дружину. Убрзо се испоставило да је оболео од туберкулозе, која је у то време била готово неизлечива. Два месеца одсуствовао је са позоришне сцене.
Вратио се пред публику крајем јануара 1873. успевши да одигра још неколико представа. Његова последња улога била је Ноно Пурило у комаду „Ни бригеша“. Неповратно је, затим, пао у постељу. Преминуо је 28. априла (10. маја) 1873. у Новом Саду. У присуству великог броја поштовалаца сахрањен је 29. априла (11. маја) на Алмашком гробљу.
У опроштајној песми Илија Округлић Сремац написао је да ће народ вечно памтити име овог уметника „док се код нас Шекспир глумио буде“, а Змај Јова Јовановић рекао је да ће дично име глумца Лазе Телечкога бити трајније од споменика на новосадском Алмашком гробљу.
Тако и јесте. Једна од најпрометнијих улица у Новом Саду, омиљена првенствено млађим генерацијама, носи име великог српског глумца, а у његовом родном Куману, пре 28 година заживела је позоришна манифестација „Дани Лазе Телечког“.
ЛИТЕРАТУРА
„Стогодишњица смрти великог глумца“ – Лист „Позориште“ број 10, година 1973.
Хаџи Зоран Лазин – “Шекспир и Костић у вароши новосадској 1864.”
Гордана Петковић, “Ђаци карловачке гимназије“ (Карловачки лист, број 44).
.
Остави коментар