Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Лаза К. Лазаревић (1851–1891) заузима значајно место у историји српске књижевности као творац модерне српске приповетке и један од најистакнутијих представника српског реализма XIX века. Иако је његов књижевни опус обимом релативно скроман, естетска вредност, психолошка продубљеност и композициона прецизност његових приповедака учиниле су да остане трајно уписан у канон националне књижевности. Цело деветнаесто столеће, обележено снажним друштвеним и културним променама, добило је у Лазаревићу писца који је умео да уочи и уметнички обликује драму појединца унутар патријархалне заједнице.
Породично порекло и рано животно искуство Лазе Лазаревића значајно су утицали на формирање његовог карактера и потоњег књижевног сензибилитета. Рођен у Шапцу, у угледној трговачкој породици, од оца Кузмана, пореклом из Херцеговине, и мајке Јелке, кћери шабачког кујунџије, одрастао је у строго уређеном патријархалном домаћинству. Рано је искусио породичну трагедију: отац му је преминуо када је имао девет година, а недуго затим и стриц Михаило, што је породицу довело у тешке материјалне прилике. Терет бриге о четворо деце пао је на мајку, чија је пожртвованост и морална чврстина оставила дубок траг на младог Лазаревића. Из таквог породичног искуства проистекла је снажна приврженост култу породице и идеалу жртвовања личних интереса за добробит заједнице, што ће постати једна од кључних тема његове прозе. Основно образовање и ниже разреде гимназије завршио је у Шапцу, а школовање наставио у Београду. Захваљујући очевој заинтересованости за књигу и претплатама на бројна издања, још у детињству упознао се са књижевношћу, што је допринело раном развоју читалачког укуса. Године 1867. уписао је Правни факултет Велике школе у Београду, где је био активан у студентским удружењима и под утицајем социјалистичких идеја Светозара Марковића, као и руске књижевности и револуционарне мисли. Ипак, његово животно опредељење коначно је усмерено ка медицини – након прекида студија услед историјских околности, наставио је школовање у Берлину, где је 1879. године докторирао. Током Српско-турских ратова радио је као лекарски помоћник и био одликован за ревносну службу, што сведочи о његовој професионалној и личној одговорности. По повратку у Србију изградио је лекарску каријеру, постао први лекар Опште државне болнице у Београду, а касније и лични лекар краља Милана. Истовремено, упркос напорној пракси и нарушеном здрављу, предано је радио на књижевности, оставивши иза себе мали, али изузетно значајан опус. Изабран је за члана Српске академије наука, што је велико признање за уметнички допринос. Његов живот, обележен радом, породичним одговорностима, личним губицима и болешћу, окончан је прерано, 1891. године, али је из таквог животног искуства никла проза изузетне моралне и психолошке снаге, која је трајно обележила српску књижевност. Лекарска пракса и научно образовање оставили су дубок траг у његовој прози: прецизност посматрања, интересовање за психолошка стања, као и аналитички приступ карактерима – који сведоче о прожимању медицинске и књижевне делатности. Лазаревић се јавља као редак пример интелектуалца који је истовремено остварио запажену грађанску каријеру и врхунске уметничке домете.
Након романтичарске грађанске лирике и доминације колективних идеала, у српској књижевности долази до постепене превласти реализма и интересовања за индивидуалну психологију. У том прелазном тренутку Лазаревић уводи у прозу мотив унутрашњег раскола, сукоба између појединца и патријархалног колектива. Тај сукоб постаје централна осовина његових приповедака. Како истиче Горана Раичевић, „поетика усамљеног јунака чији је емоционални и рационални унутрашњи живот у радикалној дисхармонији са спољашњим светом ретка је, али не и сасвим непозната у српској књижевности XIX века“ (Раичевић 2003: 5). Лазаревић је, међутим, први који тај раскол доследно и уметнички уверљиво обликује, интегришући у своју прозу драму модерног субјекта разапетог између личне среће и дужности према породици и заједници.
Његов књижевни опус обухвата девет довршених приповедака: „Звона с цркве у Н.“ (касније преименована у „Први пут с оцем на јутрење“), „Школска икона“, „У добри час хајдуци“, „На бунару“, „Вертер“, „Све ће то народ позлатити“, „Ветар“, „Он зна све“ и „Швабица“. Иако малобројни, ови текстови представљају врхунац српске реалистичке приповетке. Година 1879. била је пресудна у Лазаревићевом животу: тада је докторирао медицину и у часопису „Српска зора“ објавио своју прву приповетку, чиме је отпочео његов кратак, али изузетно значајан књижевни пут.
Поред довршених дела, иза Лазаревића остало је и више недовршених приповедака и фрагмената, међу којима се назире и скица потенцијалног романа. Посебно је занимљива чињеница да је у више приповедака обликовао сродне кругове ликова, чије се судбине мозаички повезују. Тако се јављају групе личности попут баба Вујке и њеног темпераметног сина Вучка, затим газда Јове и његове кћери Илинке, као и господина Стојана и Илинке у новој животној улози – чије се судбине преплићу и са сваком новом приповетком све више расветљавају. Овакво композиционо повезивање указује на тежњу ка широј, епској целини и продубљеном социјално-психолошком портретисању. Централне теме Лазаревићевог стваралаштва су породични односи, морална дужност, жртва, патриотизам и трагика неостварене љубави. У приповеци „Све ће то народ позлатити“ разобличава се равнодушност друштва према појединцу који се жртвовао за отаџбину, док „Швабица“ представља једну од најсуптилнијих анализа емотивног колебања између личне љубави и националне припадности. Управо у тим делима најјасније долази до изражаја трагичност јунака који, притиснут моралним нормама, одустаје од личне среће.
Критички однос према Лазаревићу био је подељен. Јован Скерлић замерао му је наводну оданост „лажним идејама о дужности и крутом моралу“ (Скерлић 1922: 353), сматрајући да његова дела не доносе довољно снажну друштвену критику. Насупрот томе, Јован Деретић истиче да му „недостаје марковићевска[1] критика бирократског поретка и зеленашког капитала карактеристична за творца сеоске приповетке, али је зато код њега изражена друга, не мање значајна страна Марковићеве идеологије – идеализација старог патријархалног света и његових вредности“ (Деретић 1987: 211). У том идеализованом, али и драматично уздрманом свету, Лазаревић проналази простор за приказивање унутрашњих ломова својих јунака.
Биографија писца често је довођена у везу са његовим књижевним делом. Питање у којој мери су приповетке одраз личних искустава остаје отворено, али је извесно да су теме породице, отаџбине и моралне одговорности биле дубоко укорењене у пишчевом животу. Зато делује парадоксално то што је аутор, који је у приватном животу био одан породици и националним идеалима, написао две потресне „елегије“ тим вредностима – „Швабицу“ и „Све ће то народ позлатити“ (Раичевић 2003: 13). Тај парадокс сведочи о сложености његовог уметничког погледа на свет.
Иако је преминуо релативно млад, у четрдесетој години живота, Лазаревић је оставио неизбрисив траг у српској култури. Његове приповетке одликују се језичком економичношћу, композиционом складношћу и психолошком продубљеношћу, што их чини блиским модерној прози XX века. Стога се може закључити да Лаза Лазаревић није само један од најзначајнијих писаца српског реализма, већ и аутор који је, својим уметничким иновацијама и тематском сложеношћу, утемељио модерну српску приповетку и отворио пут будућим генерацијама прозних стваралаца.
ЛИТЕРАТУРА
Деретић 1987 – Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности. Београд: БИГЗ.
Раичевић 2003 – Горана Раичевић. Лаза К. Лазаревић, Изабрана дела. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Рандељ–Живановић 2006 – Ђорђе Рандељ и Милан Живановић. „Паул Хајзе“ у: Нобеловци. Нови Сад: КЗ Љубитељи књиге.
Скерлић 1922/1992 – Јован Скерлић, „Лаза Лазаревић“ у: Писци и дела II. Београд: Српска академија наука и уметности.
[1] Мисли се на Светозара Марковића и његове текстове који представљају програме српског реализма.
Остави коментар