ЛАЗА КОСТИЋ – ПОЛИТИЧКИ САБОРАЦ СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА

07/12/2020

Аутор: др Милош Савин, историчар

Лаза Костић је чувени српски књижевник, песник, правник, културни стваралац. То је обично оно што на прву лопту знамо о њему, што смо чули, што смо кроз образовни систем научили. Међутим, у овом раду акценат је на Лази Костићу као борцу за политичка права Срба у Војводини, борцу за грађански либерализам који је тада подразумевао и одређену дозу националног романтизма. Костић као политички мислилац, актер и саборац Светозара Милетића.

Поред тога што је био књижевни ставаралац, он је био и доктор правних наука и велики полиглота. Сем српског, мађарског и немачког језика, говорио је француски, енглески, грчки и латински. Са тих језика је читао и преводио литературу. Био је активан у новосадском Магистрату, чак је у једном период фигурирао као начелник, два пута је био посланик на Угарском сабору испред Српске народне слободоумне странке и био је један од водећих личности Уједињене омладине српске, поред Светозара Милетића и Владимира Јовановића. Био је близак пријатељ и политички истомишљеник Мише Димитријевића, кога је чак овластио да га заступа у Црној Гори. Костић је био политички филозоф и идеолог, који је афирмисао многа европска начела у српском политичком праксису тадашње Војводине, односно Угарске.

Рођен је 1841. године у Ковиљу, надомак Новог Сада, а последње године живота провео је у Сомбору. Преминуо је у Бечу, где је био ради лечења. Део своје каријере провео је на Цетињу, где је нашао уточиште када је у Војводини постало тесно за његово политичко деловање. Бива ухапшен у Велеиздајничком процесу 1876. године, заједно са Светозарем Милетићем и оптужен да је тобоже присуствовао банкету, на коме је Милетић, наводно позивао на рат против Мађара. Цео догађај је исконструисан да би се Милетић и српски прваци елиминисали из политичког живота. Костић није чак био ни присутан у Београду тада, пошто се налазио на Цетињу заједно са, такође осумњиченим, Јованом Павловићем. Постојали су одређени политички притисци да се Лаза Костић ухапси и пре тога, када је дошло до атентата на кнеза Михаила Обреновића. Заједничким напорима и београдска и пештанска пропаганда су настојале да Костића и Милетића оптуже као инспираторе или чак организаторе атентата на српског кнеза.

Костићев политички живот почиње око 1860. године, истовремено с неформалним настанком Српске народне слободоумне странке, односно Милетићевог Туцинданског чланка који је обједињавао жеље млађег српског либералног грађанства да дође до одређених промена како у Аустријском царству и Угарској круновини, тако и међу самим Србима у Војводини. Наиме, суштину Туцинданског чланка је представљало разочарење у бечку политику и високе српске конзервативне кругове тог времена, који су се увек ослањали и клели у бечки двор и сарадњу с њиим. Нису схватали кључну чињеницу, а то је да су Хабзбурговци вековима, а нарочито током 19. века, владали девизом завади, па владај. Срби су имали улогу да буду страшило за Мађаре, а Мађари да буду страшило за све остале народе ондашње Угарске. Генерално, Хабзбуршка монархија је била једна композитна организација, у којој су постојале разне круновине, грофовије, градови, подручја која су задржала своје навике и особености ушавши у заједничку државу у којој су Хабзбурговци успевали да преузму и држе власт, што наследним правима, што правима јачег. Најчешће су те промене биле легитимисане од стране локалних актера. То можемо видети на примеру сукоба између Фердинанда Хабзбуршког и Јована Запоље, где је суштински угарски сабор пресудио да им Фердинанд буде будући мађарски краљ, а он је већ био аустријски цар. Слично се десило и са Хрватском. Прво је мађарски краљ успео да натера хрватске сталеже да он постане хрватски краљ, да би дасније аустријски цар постао и мађарски краљ. Хабзбуршко царство протезало се од чешке Бохемије, преко данашње Немачке, Холандије, Шпаније, градове-регије у Италији, и да би овакав један систем могао функционисати, морала је бити направљена шема по којој ће сви бити или међусобно завађени или гледати своје интересе, а да им тачка уједињења буде управо хабзбуршка династија. У то време Аустријанац или прецизније Немац није представљало национално одређење поданика или држављана, већ више једну професионалну категорију. Да би неко заузимао високе положаје у државној управи, бавио се адвокатуром или било којим другим јавним послом, па чак и успешним занатом, да се удружује у еснафе, морао је да говори немачки језик. Тако је уствари немачки језик био лингуа франца хабзбуршке царевине. За време Српске Војводине немачки чиновници уопште нису били етнички Немци, већ махом Чеси који су баратали знањем немачког језика и функционисали у оквиру хабзбуршке управе.

Тренутак када Лаза Костић почиње политички да делује поклапа се са разочарењем у аустријске кругове и са Милетићевом идејом да су Срби за учешће у Револуцији 1848. године, као награду добили исто оно што су Мађари добили као казну. Значи, ни једни ни други нису добили ништа. Направљена је некаква Војводина која је била под снажним пангермансим утицајем. Срби само више нису били мање равноправни у односу на Мађаре, али у односу на Немце су били једнако неравноправни. Једина добит за Србе је била улазак у државну администрацију, управо због тога што није било националне дискриминације, али нису успели у тој администрацији да досегну високе титуле. Ипак је тај улазак помаогао развоју српског грађанског слоја из којег ће се развити либерални опозициони покрет.

Конзервативно-клерикални кругови које је Лаза Костић критиковао и који су били колоквијално доследни бечкој политици, након Аустро-угарске нагодбе 1867. године, буквално су у року од једног дана сви постали најфанатичнији послушници угарске владе. Они су својим конзерватизмом оправдали свој опортунизам. У целој тој ситуацији је предњачио високи православни клер у Војводини, који је временом постао нека врста феудалног властелинства, а располагало огромним материјалним средствима и утицајем на народ. Шта год да се деси, њима је био циљ да опстану на власти и задрже свој утицај. Лаза Костић је имао специјално мишљење о њима. Као искрени романтичар шесдесетих и седамдесетих година 19. века он је сматрао да је Српска православна црква имала изузетну улогу у историји српског народа и да се управо захваљујући цркви очувао српски ентитет. Међутим, црква је из својих конзервативних намера у једном тренутку престала да буде народна, окренуа се себи и својим материјалним интересима и постала кочничар у модернизацији српског друштва.

Лаза Костић се залагао за аутономију Војводине у оквиру Угарске и то не само за црквено-школску ауономију коју су конзервативци тада подржавали. Он је на угарском сабору предлагао читав низ конкретних правних мера на који начин извршити деволуцију, тј. преношење надлежности на једну жупанију која би функционисала на мађарском и српском језику и у чији састав би ушли значајни делови Бачке и Баната. Мађарска политичка елита неће бити спремна на тако нешто све до краја Првог светског рата, када је тадашњи председник мађарске владе понудио новосадским радикалима аутономну Војводину, на подручју јужне Бачке и целог Баната (сем северног Потисја).

Костић нигде експлицитно не говори о отцепљењу Војводине, евентуалном уједињењу са Србијом или неком другом балканском државом. Као носилац идеје Уједињене омладине српске он подржава идеју стварања једног релаксираног културног савеза целокупне српске интелигенције на просторима два царства, са основним циљем како да дође до целокупне мотивације и до просвећења народа. Морамо узети у обзир једну поражавајућу чињеницу да управо тим клизањем изван европских и светских токова и као последица дугог трајања и постојања у оквиру Османске империје, проценат писмених од укупног броја Срба, који је живео на простору два царства  почетком XX века, је износио свега 3 %. Од тога највећи број је живео на простору Војводине, Хрватске, Далмације и Трста, док на простору Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније, Косова и Метохије писменост готово да није постојала. Веома тешко је било освестити народ и довести га до позиције на којој ће он постати свестан своје улоге, потенцијала, тачније направити од њих грађане који ће бити способни да активно учествују у политици.

Размишљања Лазе Костића везана за социјализам су веома занимљива. Наиме, појавом Светозара Марковића, као и Вршачких социјалиста и разних других струја на подручју Војводине, почео је да расте социјалистички покрет. Пре самог Милетића и његове кристализације идеја, Лаза Костић је ушао у једну веома дубокоумну критику и анализу пре свега Николаја Чернишевског, као идејног творца руског социјализма. Русија је тек крајем 19. века изашла формално из феудализма. Међутим, непрегледна држава као што је Русија, је била прилично заостала, ако изузмемо европски део. Од тренутка формалног гашења феудализма, до праксе где феудализам више не постоји, прошао је читав низ година, тако да је Русија у једном полуфеудалном статусу дочекала Октобарску револуцију 1917. године. Управо та идеја коју је Чернишевски обликовао, Светозара Марковића је хранила у његовој замисли да међу Србима дође до стварања социјалистичког друштва, тако што би се потпуно прескочио капитализам, односно да се од једног постосманског друштва створи држава једнаких сељака.

Лаза Костић је успео да денунцира ту социјалистичку идеју о томе да све треба да буде колективно и где су све потпуно једнаки. Његова критика је упућена са становишта етике и естетике, тврдећи да човек управо својим индивидуалним залагањем може да створи неки нови квалитет, нову лепоту. Свести човека на то да ради да би јео, значи створити једно потпуно егалитарно друштво, које суштински не носи никакву креацију у себи. Костић је теретио Светозара Марковића да је успео да направи редукцију учења Чернишевскога. Критиковао је и његову намеру да успостави неку врсту народног социјализма међу Србима и то у време када српско друштво нема ни начина, ни времена да се бави имплементацијом било каквих сосијалистичких идеја. Наиме, то је био период националног уједињења Немачке под Бизмарком, услед чега се геополитичко кретање Аустро-Угарске окреће ка Балканском полуострву и где она постаје експонент немачке политике за излазак на топла мора. Последица немачког уједињења је стварање посебног политичког правца, под називом панславизам. Тачније, створене су две врсте панславизма: демократски (у централно европским државама, с циљм спајања словенских народа) и руски панславизам или култ мајке Русије.

У почетку су Лаза Костић и Светозар Милетић били одушевљени поклоници тог руског панславизма, иако су у свакој прилици критиковали ауторитарност руског, османског, па чак и аустијског царства, за које су ипак сматрали да је значајно демократичије. Они су у том панславизму видели једну здраву искру романтичарског набоја, односно идеју за словенско царство. У том моменту та идеја је постала супституција за српску свест о постојању успешне српске средњовековне државе, која је највише била заступљена кроз мит о Душановом царсту. И управо је Душаново царство сада било замењено свесловеском Русијом, која ће чувати сву своје децу.  Томе је погодовала једна декларација руских интелектуалаца из 1860. године, усмерена према српском народу, где они сматрају управо Србе за своју браћу и да је интерес Русије да пригрли и подржи Србе. Међутим, до значајног разочарења долази у период након Српско-турког рата, када су Руси стварили Велику Бугарску Санстефанским миром. То је био хладан туш за Србе, али и за либерале у Војводини. Лаза Костић је тада почео да преиспитује интересе Русије на Балкану и схватио да у циљу империјалне политике Русија жели да има своју контролисану државу на Балкану, која је стратешки била распоређена тако да може брзо продрети до Цариграда, изаћи на море код Драча и држати Солун одсечен од евентуалних будућих грчких територија. Велика Бугарска могла је контролисати Балкански чвор. Међутим, европске силе су увиделе да су дозволиле Русима да постану кључни актери балканске политике и убрзо је дошло до ревизије на Берлинском конгресу 1878. године. Србија је тада добила своју државност и проширење на четири округа. Српску делегацију на Берлинском конгресу представљао је Јован Ристић, вођа српских иберала, који је позвао Лазу Костића да иде с њим и то из неколико разлога. Лаза Костић је располагао правним знањима, говорио је неколико језика и био интелектуална громада, чије присуство је само могло да импонује српској делегацији. Костић и Ристић ће покушати да затраже да Србија добије проширење и на Новопазарски санџак, Косово и Метохију, Македонију и Босну и Херцеговину, али је то било безуспешно. У наредном периоду краљ Милан Обреновић је све више постајо аустрофилски настројен. Почео је сматрати Лазу Костића за свог личног непријатеља и настојао је да осујети било какав његов контакт са Србијом. У Архиву Војводине, у фонду Торонталске жупаније пронашао сам документа на мађарском језику, где заменик жупана Бела Талијан комуницира с председником угарске владе и министром унутрашњих послова Калманом Тисом. Тиса је сматрао Лазу Костића за опасног политичког авантуристу. Цела мађарска и аустријска безбедносна структура сматрала је да ће уместо Светозара Милетића, који је почетком осамдесетих година 19. века био у тешком здравственом стању, Лаза Костић попунити његово место. Очекивали су да ће Костић мотивисати и фанатизовати Србе да се боре за сопствена права, пред изборе 1884. године. Међутим, Лаза Костић више није имао намеру да се бори. Повукао се у Црну Гору.

На Цетињу је преузео лист „Глас Црногораца“, заједно са Јованом Павловићем. Његово деловање овде имало је за циљ еманципацију српског народа и очување ватре националног романтизма тог времена. Његов национални романтизам био је базиран на једном феномену тог времена које неће много трајати код нас. То је феномен личне и политичке честитости.

Костић се 1890. вратио из Црне Горе и населио у Сомбору. Бавио се културним стваралаштвом и идејно-политичким радом. Утицао је на нову генерацију сомборских демократа, тзв. Нове конзервативне демократе. Био је посланик Српске народне слободоумне странке на Српском сабору у Сремским Карловцима, где је представљао жестоку анти-клерикалну политику. Сматрао је да Срби треба да направе нову цркву или да ова црква схвати где јој је место. Улога цркве је да пружа духовну потпору, а не да представља државу у држави и одређени паралелизам власти, као и једини извор знања свог времена. Лаза Костић је сматрао да је црква била прилично заостала у свом конзерватизму.

Лаза Костић живео је са својим убеђењима и идеалима. Његове идеје су пре свега идеје либерализма и идеје републиканства, којима је остао доследан до краја. Сматрао је да Срби треба да направе једну либералну савремену државу, која би се раширила на цео српски национални простор, а то је много више од онога што је дефинисао Берлински конгрес.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања