LAZA KOSTIĆ JE ŠEKSPIRA UVEO U SRPSKU KULTURU PREKO NOVOG SADA

LAZA KOSTIĆ JE ŠEKSPIRA UVEO U SRPSKU KULTURU PREKO NOVOG SADA

Autor:Jovanka Simić, novinar

U SVOM burnom umetničko-boemskom životu književnik, političar, doktor pravnih nauka i poliglota Laza Kostić (1841 – 1910) imao je dve konstante – poeziju i Šekspira. Veliki srpski poeta pre gotovo vek i po (1864) uveo je  „labuda sa Ejvona“ u srpsku literaturu, pozorište i kulturu. I to preko, tada, malog grada  Novog Sada,a povodom 300.godišnjice od Šekspirovog rođenja.

Šekspir se povodom svog jubileja, prvi put „oglasio“ među Srbima sa tadašnje scene Srpskog narodnog pozorišta, aprila 1864, odlomkom iz „Ričarda Trećeg“ u Kostićevom prevodu i režiji.Gledano sa današnje vremenske distance,  mirne duše moglo bi se  zaključiti da je još  u ono vreme, zahvaljujući Lazi Kostiću, Srpska Atina zaslužila titulu evropske prestonice kulture.

Prve svoje stihove na srpskom jeziku mlađani Kostić  napisao je  1858. godine, a već godinu dana docnije latio se prevođenja( sa engleskog jezika) Šekspirove drame  Romeo i Julija.NJegov prvi prevod objavio je Letopis Matice srpske 1859. godine, u knjizi 99. sveska 1, čiji je urednik  bio Jovan Đorđević, Kostićev profesor, mentor i prijatelj.Naredne godine, Kostić u časopisu «Danica»  objavljuje svoje nove prevodilačke pokušaje delova  «Romea i Julije».

A, sve –  kako je u svojoj knjizi „Šekspir i Kostić u varoši novosadskoj 1864.“objavio publicista i  dugogodišnji pozorišni delatnik Hadži Zoran Lazin –  počelo je pre nešto više od 150 leta zahvaljujući poeti čija je „šekspiromanija“  bila  glavni motiv  da, uz pomoć svojih prijatelja,  upriliči u Novom Sadu proslavu posvećenu najvećem piscu  na engleskom jeziku i dramaturgu svetskog glasa Vilijamu Šekspiru (1564 – 1616).

U  Novom Sadu, koji je tada brojao jedva 20.000 duša, student prava Laza Kostić, njegov kolega Giga Geršić i lekar Jovan Andrejević Joles, obeležili su 300. godišnjicu rođenja velikog engleskog pisca.Tako je  Šekspir ušao među Srbe kroz –  „novosadska vrata.“

Hroničari su zabeležili da Šekspirova godišnjica u Evropi nije mnogo slavljena, osim u nekoliko velikih gradova i u Novom Sadu, jedinom gradu na slovenskom jugu.

Bio je to veliki događaj za Novosađane.Prema prvobitnom planu, svetkovina je trebalo da bude upriličena na Đurđevdan (23. april/6. maj 1864). Kako je, međutim, za 30. april bilo predviđeno preseljenje Matice srpske iz Pešte u Novi Sad, Kostić je odgodio svečanost posvećenju Šekspiru upravo za taj dan.

Stoga su u Srpskoj Atini, uz pucanje prangija i jeku zvona, u istom danu proslavljeni veliki  kulturni događaji – preseljenje najstarije naučno-kulturne institucije u Srba i 300. godišnjica  rođenja genija svetske literature i teatra.

Svečanost je priređena u hotelu „Kraljice Jelisavete“, (današnji hotel „Vojvodina“). Najpre je izveden nezvanični deo: jedna uvertira Žaka Ofenbaha i jednočini komad Prkos od R. Benediksa, a u zvaničnom delu proslava je počela uvertirom iz opere Vilhelm Tel Đoakina Rosinija. Potom je o Šekspiru poduže besedio  p Gligorije Geršić, a zatim je orkestar svirao scenu ludila iz Donicetijeve opere Linda od Šamonija.

U glavnoj tački programa izvedene su prve dve scene iz prvog čina Šekspirovog „Ričarda Trećeg“ u prevodu dr  Andrejevića i  Kostića. Uloge su tumačili glumci Srpskog narodnog pozorišta: Laza Telečki, LJubica Kolarević, Nikola Nedeljković…Za ovo izvođenje,  kostime je iz fundusa svog  privatnog pozorišta pozajmio  plemić i veleposednik Jovan Nako.

Po završetku scena iz Ričarda Trećeg izvođene su orkestarske numere iz Donicetijeve opere Lučija od Lamermura a za sam kraj svečanosti Laza Kostić je recitovao svoju pesmu Epilog u slavu Šekspirovu. Proslava je završena orkestarskom numerom Adolfa Lifke «Marš» . Sve muzičke numere izvodila je kapela Srpskog narodnog pozorišta pod Lifkinom dirigentskom palicom.

Brojna publika,u kojoj  je bilo i dosta gostiju iz Beograda, Pančeva, Subotice i drugih gradova, prihvatila je ovu manifestaciju s najvećim oduševljenjem i o njoj se još danima pričalo među građanima i pisalo u ondašnjoj štampi.Bio je to, kako su pisale novine, „jedan od zaista neočekivanih i velelepnih kulturnih događaja onog vremena“.

O Šekspirovom debiju na srpskoj pozornici list „Danica“ pisao je 3.maja 1864.godine u superlativima:

«Sa strahom i nepoverenjem isčekivasmo ovo predstavljanje. Uprava narodnog pozorišta nije se do sada laćala šekspirskih komada, jer mišljaše da će bolje biti Šekspira nikako nepredstavljati, nego ma kako predstavljati, a dosadanja rutina naše mlade pozorištne družine nije joj ulivala toliko pouzdanja, da bi joj smela poveriti predstavljanje dramata šekspirskih. Ali sad, kad videsmo ovaj odlomak „Kralja Rikarda III“, s kakvim uspehom pređe preko srbske pozornice, pao je teret nepouzdanja sa naših grudi i slobodnije pogledasmo u budućnost našeg pozorišta. Predstavljači zaslužuju nam zahvalnost, što nam ovo veče nikakvom disonancijom ne kvariše…»

u sličnom tonu pisao je i „Srbski dnevnik“ (5.maj 1864):

„Predstavljanje ,samo, pošlo je za rukom da ne može bolje biti, pri današnjim okolnostima našeg, pozorištnog osoblja, nismo se bar mogli tolikom uspehu nadati…Ovom prilikom mogu se utešiti još ono nekoliko neverni toma i atoma, što su se dosad sumljali ne samo o mogućnosti stalne pozorišne družine srpske, nego u opšte i o potrebi takvog zavoda u nas.I Srbi želeći za napredkom roda svoga, zaželeše proslaviti dan rođenja Šekspirovog ne toliko da dodaju slave slavama presićenom, već da se i oko i uvo što većeg broja sunarodnika njiovi upozna sa novom pridošlicom, kako će prvi sjajni utisak podžeći u njima želju da se što bolje oprijatelje sa „Evona slatkim labudom…“

Posle sjajnog odjeka u novosadskoj i srpskoj javnosti,  Laza Kostić je želeo da o tom događaju ostavi trajnu uspomenu, pa je krajem 1864. o svom trošku štampao brošuru na 42 stranice pod naslovom «SPOMENIK TRISTAGODIŠNJICE ŠEKSPIROVE SVETKOVINE U NOVOM SADU NA ĐURĐEVDAN 1864.» Imao je Laza zbog ove brošure  dosta nevolja jer nije mogao da isplati troškove njenog štampanja, pa mu je štampar Konstantin Lazarević zadržao skoro ceo tiraž. Zbog toga je danas  brošura veliki bibliotečki raritet.

Jedan primerak sa posvetom, Kostić je ipak je uspeo da spošalje Šekspirovoj biblioteci u Stradford, gde se i danas čuva pod brojem 212/702 uz neobičnu napomenu tamošnjeg bibliotečkog službenika  :» Naslovna strana nije na ruskom nego na srpskom jeziku.»

Samo godinu dana posle premijere delova Ričarda Trećeg pred Novosađanima, 1865. godine, ansambl SNP igrao je dramu „Romeo i Julija“, takođe u Kostićevom prevodu kao prvo celovito Šekspirovo delo na balkanskim scenama,a  u prevodu sa originala. Usledili su   prevodi „Kralja Lira“ iz 1873. i kompletnog  „Hamleta“ iz 1894. godine, što ukupno čini zbir od četiri Šekspirove drame koje je Kostić preveo na srpski jezik.

Tim povodom jednom prilikom Jovan Skerlić je kazao  da je „LJubav prema pozorištu kod nas napredovala sa ljubavi prema Šekspiru“,a  akademik   Božidar Kovaček 1991.godine je zabeležio :

«Kao prevodilac Laza Kostić je za pozorište najzaslužniji svojim izuzetnim prevodima Šekspirovih dela… Nismo daleko od zaključka da je on tvorac Šekspirovog kulta u Srpskom narodnom pozorištu i kod Srba uopšte, plodotvornog jer se srpska dramaturgija počinje u mnogo čemu oslanjati na najvećeg svetskog majstora drame.»

Na pozorišnim scenama u Srbiji do Prvog svetskog rata  izvedeno je ukupno sedam Šekspirovih drama.Ko zna da li bi se nanizale u tolikom broju na našim pozornicama, da ne beše početnog  entuzijazma Laze Kostića i Novosađana.

LITERATURA

. Hadži Zoran Lazin – „Šekspir i Kostić u varoši novosadskoj 1864.“

. Letopis Matice srpske

. Arhiva Matice srpske

FOTOGRAFIJE :

.Laza Kostić

.Vilijam Šekspir

.Plakat za pozorišnu predstavu „Ričard Treći“ 1864. u Novom Sadu