Аутор: др Милена Кулић
Захваљујући писмима Лазе Костића сачувани су портрети бројних књижевних и културних делатника, који су данас, упркос закључцима неколицине истраживача, на маргини интересовања књижевних историчара. Као велики познавалац и учесник културних и књижевних прилика свога доба, Лаза Костић је био у контакту са великим бројем знаменитих књижевника на шта су га, пре свега, обавезивали његова сарадња са Матицом српском и Летописом Матице српске, почев од 1863. године, када је часништву Матице српске понудио своју трагедију Максим Црнојевић.
Књига преписке Лазе Костића (приредили Младен Лесковац, Душан Иванић и Милица Бујас) доноси писма Лазе Костића и писма упућена њему, која су похрањена у Рукописном одељењу Матице српске. Објављивањем ових књига Матица српска се, по речима Божидара Ковачека, враћа „своме древном, традиционалном обичају да сећање на велике људе нашег народа чува и објављивањем њихове преписке“. Тај обичај је и старији од Матице, а Ковачек у тексту „Упоришта овог издања“ о првој књизи Преписке пише управо о зачетку у првом броју Сербске летописи 1824. године, када тадашњи уредник Георгиј Магарашевић штампа Доситејево писмо Георгију Поповићу (сенћанском „поп Ђуки“), писмо Григорија Трлајића пештанском учитељу Козми Јосићу, Соларићево писмо школском надзорнику Бајчетићу и још једно Доситејево, епископу Шакабенти. Та писма објављена су у рубрици „Писма знатни у књижеству Србаља“, а та рубрика од петог броја Летописа, нажалост, постаје повремена. Ипак, намера Младена Лесковца да обнови однос према кореспонденционом материјалу, који се чува у Рукописном одељењу Матице српске, била је логична идеја о континуитету и настављању (или поправљању) односа према историји на хартији и будућности књижевности, показујући пуно разумевање Костићевог дела и историјских околности у којима писма настају. Овакав однос према преписци Лазе Костића свакако открива многе врлине његовог књижевног дела јер су писма „готово увек у дослуху са личним доживљавањем догађања у којима настају, па су стога импулс литерарном и емотивном изражавању из кога произилазе књижевно казане минијатуре разбацане по корпусу преписке“.
У првој књизи представљена је преписка са двадесет личности (Јован Ђорђевић, Ђорђе Поповић Даничар, Антоније Хаџић, Јован Јовановић Змај, Новак Радонић, Пава Станковић, Аца Поповић Зуб, Ника Максимовић, Петар Дука, Јован Бошковић, Стеван В. Поповић, Валтазар Богишић, Ђока Влајковић, Јова Павловић, Фрањо Марковић, Мор Јокаи, Велимир Ломбардић, Светозар Милетић, Ватрослав Јагић и Симо Поповић) и три институције (Матица српска, Slavisches Centralblatt и Новосадски магистрат). Читајући објављену и необјављену преписку Лазе Костића, закључујемо да је песник водио разговоре само са онима са којима је вредело разговарати, полемисао је само са онима са којима је било вредно полемисати, избегавајући конвенционалну и пословну преписку. Све те личности које су писале Лази Костићу, и којима је он писао, посматрано кроз књижевноисторијски дурбин, имају своје место у свом времену, свака личност је на свој начин и у свом подручју деловања била занимљива. Архетипска предрасуда о Лази Костићу као талентованом, али нерадном и неодговорном песнику, разбија се увидом у ову преписку, која документује личност разнородних интереса, бројних активности и представља израз својеврсне књижевноисторијске интимизације са песником, која је прихватљива ако изражава одређену наклоност, а непривлачна уколико скрива суштину.
Дописивање са људима различитих занимања, који су по различитим степенима сродности повезани за песником, сврсисходно је представљено у овој књизи као „сваки пар кореспондената у хронолошком поретку“ и омогућава да се прати Костићев однос према сваком од њих. Чак и онда када је реч о конвенционалном и баналном у писмима, а посебно када је реч о позоришту и политичким приликама, о штампи и правној науци, писма Лазе Костића имају духа и песничког даха. Писма натопљена фином иронијом, играма речима, алузијама и песничким играријама инспиративна су и заносна, како за проучаваоце песничког манифеста Лазе Костића, тако и за оне који су заинтересовани за период у којем је Костић живео и писао, у политичком и друштвеном смислу.
Преписку Лазе Костића карактерише ерудиција, активно стваралачко искуство, рафинирани пишчев нерв, луцидно тумачење свакодневних истина са аналитичким предзнаком. Његова проницљива и дубоко промишљена преписка учвршћује суштинске везе са бићем књижевности засноване на премисама уметничко-филозофских референци у јединственом духовном сједињењу. Управо рукописна заоставштина Лазе Костића, о чијим сегментима ће бити речи, открива драгоцене податке, како о њему, тако и о његовим савременицима. Ипак, постоји један изузетак када је о Костићевим посмртним хартијама реч. У питању је преписка са Матицом српском, чија је историја почела 18. децембра 1863. године, понудом Лазе Костића Матици српској да откупи трагедију Максим Црнојевић. Ова преписка, драгоцена на више начина, не открива само одређену личност, већ рад и политику једне институције.
Бављење односом Лазе Костића и Матице српске јесте један од примера дубоке оданости и сарадње у српској књижевности. Дакле, намера овог текста јесте да се скрене пажња на још нека писма Лазе Костића, која су захваљујући Младену Лесковцу, Душану Иванићу и Милици Бујас објављена, а која у себи крију све оно што преписка сама по себи треба да открива, а одгонета све оно што Костићево херменеутички саткано дело чува. Приватна писма сама по себи нису намењена објављивању, „поседују необичну снагу аутентичности, доноси нам ‘вишак значења’ из живота било писца, било књижевног дела“. Таква писма, иако би требало да показују бригу о приватним стварима, обично одговарају отвореном писму јер имамо нешто што је брига о општим стварима – „буде ту и мало позе, јер, слика је намењена јавности“.
Преписка са Матицом српском започела је 18. децембра 1863. године, када се „слуга покорни“ Лаза Костић усудио понудити Максима Црнојевића, трагедију у пет редова Матици српској. Корешподенција Лазе Костића и Матице српске чува се у 22 писма, која су поређана хронолошки, што је мелем радозналом и стрпљивом читаоцу који је спреман да премости препреке у виду општих места, поздрава, критика и причама о болести („као да се писма пишу само у болести“). Познавајући задатак и мисију Матице српске и уверен „како о доброј вољи и верности врсни чланови му, да том задатку по свом увиђењу за доста учине, тако и о дужности поједини књижевника на необделаној крчевини наше народне књижевности, да сл. друштву у постизању тог задатка ка свим силама својим на руку иду“, Лаза Костић Књижевном одбору Матице српске и тадашњем председнику Јовану Хаџићу и секретару Милану Савићу први пут нуди текст, и то Максима Црнојевића:
Готов сам уступити сл. друштву прво издање овог дела (са највише 1000 примерака) и одрећи се права новог издања за две године, уз накнаду од сто дуката. Разумева се, да ћу се подврћи пресуди сваког србског књижевника, који је показао да се разумева у драматској струци.
Рукопис Лазе Костића, у којем се налазе писма Матици српској чува се под сигнатуром М 9241 у Рукописном одељењу Матице српске, док се писма часништва Матице српске упућена на Костићеву адресу чувају под сигнатурама М 8317, М 8319 и М 8320. На Костићеву молбу да Матица српска објави Максима Црнојевића, након седнице 16. априла 1864. године у Пешти, јављено му је да „млоги ванредни трошкови, које је Матица због своје сеобе у Нови Сад учинити приморана била, не допуштају јој за сада, да се прима издавање“ Костићеве трагедије, под оним условима под којима је „на издање поднео“. Позивајући се на тај допис, Костић у августу исте године упућује писмо Матици где тражи солидније темеље дотичне пресуде и детаљније објашњење одбијенице.
Пет година касније, септембра 1869. године, Лаза Костић заједно са Стеваном Павловићем, шаље писмо часништву у покушају да Књижевни одбор Матице српске расписану награду за књигу за одраслије Српкиње додели Мити Петровићу за књигу Девојачки свет, упркос чињеници да је ово дело понајвише компилација Шатобријанове Атале, иако има изражајне књижевне вредности, чак и веће од неких оригинала. Костићу су, по свему судећи, особито допадљиве две приповетке „Из живота једне девојке“ и „Стари кожар“, иако би се писац, пре но што би му се издала награда, требало потрудити „око подобног саставка о ‘девојци’ или бар о ‘невести’, а за то има довољно градива већ у српским народним песмама“. Ово писмо чије ауторство потписује и Стеван Павловић, упућено Матици српској, објављено је у Летопису Матице српске 1870/71. године, а прештампавано у Сабраним делима Лазе Костића. Како се славном Књижевном одбору јавља неколико година након одбијенице Максима можемо приметити несебичност књижевног садругарства и пријатељства, без које Лаза Костић одвећ не би био оно што у писмима показује да јесте – храброст без сујете, таленат без мржње и интелигенција без окова. Какав нам се Лаза Костић указује у преписци, такав је утисак и Светислава Стефановића о Лази Костићу у књизи Мирис памтивека. Стефановић се Костића сећа (а Ненин бележи) као „једног истински културног (у европском смислу), умног и високо интелектуалног, отменог господина. Каже да је у разговору био занимљив, природан, неусиљен, без тражене духовитости, срдачан и присан. Даље каже, а то се може видети и у овој књизи, да је био искрен, одан и пун пажње као пријатељ“.
Оваквих писама-препорука има још. Априла 1899. године, непосредно пред Костићев говор о Змају у Матици српској, „славном књижевном одбору“ понудио је за Летопис расправу Миленка Р. Веснића „Хамлет под призмом правне историје“. Уз напомене и опомене уз рукопис, Костић сматра да „потпуна збирка извора о постанку гатке о Хамлету, какве у нас није тако вешто и исцрпно састављене, заслужила би да заузме угледно мести у Летопису“. Тај текст је и објављен у Летопису, нешто касније 1899. године, у свесци 199.
Када су у питању Костићева дела, поред Максима Црнојевића, постоји неколико писама у којима Лаза Костић нуди свој рукопис на објављивање, како у Летопису Матице српске, тако и Књижевном одбору Матице српске. Најпре, понудио је Лаза Костић своју трагедију Пера Сегединац јуна 1881. године, са молбом да „изволи ту трагедију придружити онима, које буду стигле на расписану награду“. Костић, том приликом, нуди само трећи чин трагедије, обећавајући да ће „четврти и пети чин бити готов до главне скупштине Матице српске“ (2005: 190). Уколико би Матица сматрала да је вредна расписане награде, Костић моли да му се продужи расписани рок за слање целог рукописа. Судећи по наредном писму Лазе Костића, Књижевни одбор Матице српске прихватио је Костићев рукопис, па стога, Костић према пропису за исплату досуђених награда подноси у прилогу писма Одбору изјаву штампара и издавача Н. Димитријевића и моли да му се за трагедију Пера Сегединац досуђена награда изда што пре.
Познато је да је 1883. године такође понудио рукопис расправе Основно начело. Увод у општу философију „са молбом да ми се изволи одредити према свом распису награду, ако и у колико нађе да је вредно“. Године 1897. преговара о цени превода Шекспировог Ричарда, а већ 1898. године Књижевни одбор, уз молбу да настави са преводима Шекспирових комада, „најучтивије моли да за Летопис преведе старокласична дела Омирова Илијаду и Одисеју“. Књижевни је Одбор сматрао да ниједан књижевник српски не влада тако „старим јелинским“ језиком као Костић, а да у исти мах располаже колико знањем српскога језика, толико песничком бујношћу и гипкошћу. Стога, Одбор је полагао велике наде у његову стручност „из које ће по српску књижевност понићи ремек дело, да достојно стане уз дојокашња књижевна и песничка дела“. Године 1906. Костић нуди Летопису своју песму „Бранко и Вила му“, која ипак није објављена у Летопису Матице српске, већ је ушла у „Споменицу о педесетогодишњици свештеничке службе његове светости Георгија Бранковића“, објављена у Сремским Карловцима 1906. године. Следеће писмо које је упућено Књижевном одбору, а тиче се и уредништва Летописа Матице српске, датирано је 29. маја/ 10. јуна 1907. године, што преставља увод у Костићеву недовршену расправу „Око Ромеа и Јулије. Историја једног превода“ и у однос према критици Богдана Поповића, писаној поводом Костићевог превода Хамлета. Тек што је „замочио перо да почне писати своју расправу Око Ромеа и Јулије“ за Летопис сазнао је да је у Српском књижевном гласнику Богдан Поповић објавио текст о преводу Хамлета. Костић је одмах схватио да се мора бранити јер „катедра опште књижевности светске што је заузима мој критичар, то је највише место са кога се, по суду Краљевине Србије, суди о том стварима“. Костића је то бринуло, што показује и писмо Књижевном одбору, у којем Матицу моли за разумевање: „ја за све јемчим својим потписом, и молим (Славни Књижевни одбор Матице српске) да ми верује да ћу навек имати на уму образ Матице српске, исто као и свој рођени“. У жељи да свет не поверује његовом супарнику (јер је после теже кретати стечено и уобичајено мњење), да покаже да је, упркос Поповићевом ставу, подобан преводити Шекспира, у једном делу расправе Око Ромеа и Јулије (а писао је свака два месеца један наставак) отворио је једну подужу парантезу у којој би могао одговорити београдском професору. Иако је уредник Летописа пристао („мени за љубав зажмутити на једно око“) да објави полемику (иако се у начелу полемике не објављују у Летопису), када је одговор био готов и када га је уредништво прочитало, јави му да без пристанка Књижевног одбора не може објавити у Летопису Матице српске. Костић у овом писму моли Књижевни одбор да се допусти одбрана у Летопису, иако разуме и правило је да се полемике не објављују; али nulla regula sine exceptione. Костић наводи да нападач (Богдан Поповић) није морао ништа доказивати, већ само тврди (са највиђенијег места у српству), а да он мора све доказивати, стога не сме ништа изоставити из рукописа (24 стране), осим какву ситнију ствар. Ово писмо свакако је један од значајнијих у преписци између Матице српске и Лазе Костића, управо због значаја историјског тренутка, тј. због историје односа Костићевог према критици Богдана Поповића и развијања те књижевне приче. Матица је у тој историји одиграла важну улогу.
Таква писма су драгоцена такође јер осликавају професионални однос између Матице српске и песника, попут оних писама у којима Лаза Костић упућује молбе различитог типа Матици српској. Један од таквих упута послат је децембра 1873. године, у покушају да добије одобрење зајма од 4500 фр. из фондова којима служба Матице рукује. Такво је и писмо бр. 7, написано марта 1880. године, у којем Костић моли Матицу српску да пошаље „две стотине примерака Основе лепоте у свету српском министарству просвете и црквених дела у Београду, чим књига буде печатана“. Таквих писама нема много, показујући да је Костић имао однос према преписци као према повлашћеном начину комуницирања, које се не расипа на формалности и нерелевантне ствари, а посебно не на личности које нису тога дорасле. Да је однос између Матице српске и Лазе Костића заиста био комплексан, али и сараднички показују и писма у којима је реч о догађајима на којима баш Лаза Костић заступа Матицу српску. Прво такво писмо јесте оно из августа 1873. године када Лаза Костић подноси извештај Књижевном одбору о „стогодишњици јунгмановој“ у Прагу, односно о свесловенској светковини у част Јозефа Јунгмана, чешког филолога, песника и препородитеља. Лаза Костић је свестан да му је Књижевни одбор поверио заступство Матице српске „ради очитовања свесловенске књижевне узајамности и ради проучења смисла, духа те светковине и могуће примене код нас“. Извештава Костић о беседи Јанка Шафарика, В. Зеленога (јунгмановског биографа), о представљању Матице Словачке и говору председника (В. Паулини-Тот), као и позоришном догађају, када је изведена Коларова „Моника“ у чешком позоришту. Поводом те представе, Костић врло кратко, али ипак натопљено театролошким искуством деридијанског „глумчевог човека“ проговара: „Могло се приметити, да је ческо глумство за последњих пет година, од полагања основног камена нар. „дивадлу“, прилично у напред коракнуло“. Сигурно је Костић у овим глумачким и драматуршким новитетима за њега (иако је врло добро познавао европску драму и њене утицаје на наше писме) видео и нешто ново и „могуће примене код нас“, односно у његовом драмском стваралаштву. Детаљнијим читањем његових комада или пак и превода такви утицаји су препознатљиви и имају важну улогу у оцени и анализи његовог позоришног портрета. Наредни случај представљања Матице српске десио се већ јануара 1878. године када је Димитријевић, тадашњи потпредседник Матице српске, упутио позив Лази Костић да представља Матицу на Даничићевој светковини, коју је организовало Српско академско друштво „Зора“ у Бечу (14/26. јануар). О томе Лаза Костић пише и у писму Стевану В. Поповићу 22. априла 1878. године, у којем пише следеће:
Драги мој Стеване,
То је стара ствар. Можда нигде релативно нема толико ђубрета, као у бечке српске публике. Што на даничићев јубилеј не дођох у фраку (а као што знаш имам га cum partibus) узрок је, што ме је љуто болела глава, те сам добио мишин – матичин телеграм о заступству после 10 сах. увече, кад дођох са шетње кући. Да сам се још пресвлачио, било би 11 и више, кад би се појавио, па тек онда би било клевете, како демонстративно, презирем друштво и т. д. cum gratia in infinitum. Само бих то запитао мајора, коме тешке бриге, да се Пешта не потопи, допуштају, да се и са мном бави, који то ђак, од кога сам ја кадгод узајмио у Бечу ма случајно и 10 кр. или колико хоће? Глупост иде обично са ароганцијом.
Посебно интригантна у проучавалачком смислу јесу писма која се тичу спорног Костићевог предавања о Змајевом стваралаштву, које је одржано у Матици српској новембра 1899. године. Након дугогодишњег познанства са Змајем, Лаза Костић, добија позив од Матице српске да на свечаној седници говори о Змају поводом педесете годишњице његовог књижевног рада. С одзивом на овај позив почиње историја чувене Костићеве беседе, односно историја монографије о Јовану Јовановићу Змају (1902).
Лази Костићу није било лако одлучити се да говори „у славу Змајеву“ јер му се чинило „да се не пристоји да песници један другог хвалимо, те да би више доликовало такову општенародном слављу, кад би то учинио други који књижевник“. Већ тада, маја 1899. Костић је најавио да неће говорити дуго, највише пола сата. По узору на Франциска Сарсеја, Лаза Костић се на том говору окренуо импровизацији, што се показало као лош потез. Говор је прекинут са негодовањем изреченог. Књижевни одбор је говор осудио као недостојан. Такав начин изведбе проузроковао је поражавајући утисак и један од највећих књижевних скандала у српству. Да би се одбранио од напада, Лаза се обраћа уредништву Летописа Матице српске у намери да објави допуњен говор. Наилази на одбијање. Након Седнице Књижевног одбора Матице српске, председник Савић шаље Костићу одговор и молбу да усвоји примедбе:
Враћајући Вам у прилогу под 1. Ваш рукопис „О Змају Јовану Јовановићу и његову певању“ и шаљући Вам под 2. извештај проф. Радивоја Врховца о њему, у препису, част нам је јавити Вам, да је Књижевни Одбор усвојио све примедбе свога известиоца. Према томе Вас учтиво умољавамо да се преради свога рукописа изволите тих примедаба придржавати и нама затим рукопис поново послати.
Потом, одлучује да напише књигу, али још једном наилази на мањак подршке јер Матица српска одбија да објави и књигу. „Онда је Костић књигу штампао о свом трошку, у Сомбору, где је тада усамљен живео.“ Многи су доносили преурањене закључке о овој књизи и пре него што је она изашла у штампу и на тај начин је одређивана њена судбина. Пре свега, то се односи на политичке и дневне листове који су осули „на Лазу и на ову књигу о Змају дрвље и камење.“ Од Матавуља, који је имао загонетну улогу у свему овоме, Змај је добио неколико првих табака, док је лежао у болесничкој постељи. Увређен због Костићевог писања, написано је писмо које се завршава овако: „Срам те било, јадни јадниче“. У спорној књизи, како је назива Ђорђије Вуковић, преплићу се „расправљање и приповедање, логички и хронолошки ред излагања, бритке формулације и луцкасте досетке; разговор са самим собом обликује се као разговор са другим лицем које постаје и опонент; висока похвала Змајевој лирској поезији смењује се са жестоком критиком његове сатиричне и пригодне поезије“.
Година 1908. последња је у проучаваној преписци. Три писма која су послата ове године тичу се планиране светковине поводом 50 година „заслужног и успешног рада Лазе Костића на пољу српске књижевности“. Тим поводом, Књижевни одбор Матице српске одлучио је да позове у свечану и јавну седницу осим чланова Одељења, још и часни и редновни чланови Матичини. Председник Милан Савић писао је Костићу да ће на седници говорити члан Матице српске проф. Милан Будисављевић о његовом књижевном раду, а да ће се након светковине у једној књизи штампати све песме и да ће песнику припасти целих пет стотина примерака. Неколико недеља после маја 1908. године Лаза Костић одговара председнику Савићу, пише да је дубоко захвалан Књижевном Одбору на великој почасти и моли да се планирана свечаност одржи у новембру месецу исте године. Када је у питању штампање песама, моли Књижевни одбор да одреди свога повереника са којим би се могао договарати и погодити о свему што је потребно. Ипак, почетком новембра Костић пише следећу молбу:
Господине Председниче,
У смислу одлуке књ. одбора требала би Матица српска да прослави педесет година мога књижевног рада на Митровдан о. г. или око Митрова дне. Жао ми је што вам морам јавити да ја болујем, а и жена ми је болесна, те Вас молим да предложите одбору да се та светковина одложи до бољег и здравијег времена, ако бог да.
С особитим поштовањем,
др Лаза Костић
Свечана седница није одржана, али је Матица српска идуће године објавила књигу сабраних песама Лазе Костића. Тиме је преписка између Матице српске и Лазе Костића, макар она објављена, завршена.
Интересантан је и посве специфичан начин на који Лаза Костић формулише почетак писама, чиме не само да прави разлику међу саговорницима, већ склоност ка духовитим склоповима. Како би била сагледана Матица српска у потпуности у песниковој преписци, чини се неопходним да сагледамо и анализирамо начин на који се Лаза Костић обраћа Књижевом одељењу, Часништву Матице српске и председнику Матице српске. Његово виђење Матице српске се, дакле, може приметити управо у тим кратким изразима. Набројаћемо оне најспецифичније: „Славна Матице Србска“, „Славном књижевном одсеку Матице српске“, „Славни одборе“, „Господине Председниче“. Лаза Костић је Матицу српску видео као славни светионик србства и српске књижевности уопште. Такво виђење се формирало и његовим потписима: „Слуга покорни“, „Славног одсека покорни слуга“, „С особитим поштовањем“.
Лаза Костић није само један од водећих српских песника, драматичара, новинара и преводилаца – он је такође и један од најзнатнијих мислилаца које је дао српски народ – како пише Станислав Винавер. Његова мисао и његова теорија света дуго је била мистификована, иако „спада у значајне прилоге европској мисли 19. века“ (Винавер). Да је Лаза Костић и у језику и у култури отворио врата ка новим могућностима и лепотама познато је и тачно, али је о његовим песничким експериментима писано много више него о идејама које су долазиле са том поезијом. Стога, поезија у преписци Лазе Костића нарочито је оштро наглашена и зато је ваљда толико и интересантна. Писмима је поставио најтежи задатак: да буде не само жива комуникација, него и носилац значења невидљивог, оног што се крије иза самог језика. Тежећи ка томе у свакој написаној речи, без намере да се објави и обједини (као што се писма и пишу), створио је обиље ритмова, интонација, смелих инверзија, напетости реченице и моћна значења. Ту поезију могли бисмо тумачити као значење за себе, као нешто „што је раскивао и поново ковао, калио“ (Љубомир Симовић), као оживљени језик у формалном облику. Но, такво виђење проучаване преписке, чини се, немогуће је – без сагледавања односа са најстаријом културном, научном и књижевном институцијом.
ЛИТЕРАТУРА
- Винавер, Станислав (2005). „Књига о Змају“ Заноси и пркоси Лазе Костића. Београд: Дерета
- Вуковић, Ђорђије (1982). „Спорна књига“ Књижевно дело Лазе Костића. Уредник Хатиџа Крњевић. Београд: Институт за књижевност и уметност
- Ковачек, Божидар (2005). „Упоришта овога издања“, у: Лаза Костић (Преписка I), прир. Младен Лесковац, Милица Бујас, Душан Иванић, Нови Сад: Матица српска
- Клеут, Mарија (2006). „Преписка Лазе Костића“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 54, св. 2, 231–232.
- Костић, Лаза (1992). О књижевности. Мемоари I, Сабрана дела Лазе Костића, прир. Предраг Палавестра, Нови Сад: Матица српска
- Костић, Лаза (1909). Песме, Нови Сад: Матица српска
- Лаза Костић (Преписка I) (2005). прир. Младен Лесковац, Милица Бујас, Душан Иванић, Нови Сад: Матица српска
- Ненин, Миливој (2007). Ситне књиге, Нови Сад: Дневник
- Ненин, Миливој (2011). Свети мирис памтивека, Београд: Службени гласник
- Стефановић, Светислав (2005). „О Јовану Јовановићу Змају – Лаза Костић, Сомбор, 1902“. Мирис памтивека: о Лази Костићу. Приредио ГојкоТешић. Нови Сад: Издавачки центар Матице српске
Остави коментар