Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
У политици великих сила Балкан је одавно означен као својеврсна лабораторија за стварање нових нација и државних ентитета. О томе сведоче многа декласификована историјска документа. Тако је одмах после завршетка Берлинског конгреса (1878) од Србије захтевано да заустави унутрашњу пропаганду о уједињењу српских земаља, а што је недвосмислено потврђено Тајном конвенцијом која је нимало случајно потписана на Видовдан 1881. године. У исто време, Бењамин Калај је у Босни и Херцеговини пропагирао концепцију „духовног преумљења” Срба која је била заснована на потенцирању њихових регионалних различитости. Аустроугарска се веома ангажовала и у процесу формирања савремене албанске нације – нарочито од 1896. до 1908. године.
На основу докумената, које је пронашла у бечком Дворском архиву, бугарска историчарка Теодора Толева је доказала да је постојало посебно одељење аустроугарског Министарства спољних послова, које је финансирало читав механизам деловања својих конзуларних представништава на територији Османског царства. Основни циљ је био да се помогне развој „аутентичне албанске писмености” али последично и „албанске националне свести”. Објављена бечка документа показују да је овај модел креирања албанске нације наилазио на бројне објективне препреке на терену јер су разлике међу тзв. локалним фисовима биле веома изражене. Уз то, аустроугарска служба је била често приморана да великим свотама новца потпкупљује вође ових кланова – што се показало као ефикаснија методологија у односу на културне утицаје.
Занимљиво је да је бечки модел стварања нових нација на Балкану преузела Велика Британија. Историчар и обавештајац Ситон Вотсон је чак величао „цивилизаторску улогу” Монархије, уз истицање како би „евентуални трујумф Срба на Балкану представљао највећу несрећу за европску културу и цивилизацију”. Мада је годинама важио за „пројугословенски” настројеног дипломату, Ситон Вотсон је после 1918. године предлагао да Лондон води прохрватску политику у новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца, што се и дешавало између два рата. Као центар светске закулисе Лондон је био укључен у све велике антисрпске интриге: убиство краља Александра у Марсеју 1934. године, затим свргавање Милана Стојадиновића, стварање Бановине Хрватске 1939. године, па чак и наоружавање око 200 хиљада Хрвата уочи Другог светског рата (1941–1945). Посебна обавештајна пикантерија је податак да је злогласни Павелић од 1926. године на платном списку британске обавештајне службе. Подсетимо, Велика Британија је прва држава која је после рата обуставила прогон нацистичких злочинаца, под изговором формирања тзв. „антикомунистичког конзорцијума”.
Уставно „јеванђеље” 1974. године
Везе британске обавештајне службе и врха Комунистичке партије у Југославији су одавно разоткривене. Већ у време Другог светског рата успостављени су тајни контакти између Тита и Черчила који су логично настављени и после 1945. године. Нема сумње да је разлаз са Стаљином 1948. године креирао Лондон, као и да је сурови обрачун Броза са унутрашњом опозицијом у партији дело британске обавештајне службе. Ова мрачна епизода послератне југословенске историје проистекла је из аналитичке процене Форин офиса „да победа над комунизмом није могућа без ликвидације стаљинистичких кадрова у комунистичким партијама широм Европе”. Велика Британија је касније подржала формирање Покрета несврстаних и, уз Ватикан, била најјаче обавештајно и спољнополитичко упориште Брозове Југославије. Из перспективе званичног Лондона, Тито је био једна врста личног гаранта њихових интереса на Балкану који су били засновани на изразито противсрпској основи.
Мало је познат податак да када је, 21. фебруара 1974. године, проглашен Устав СФРЈ који је конфедерализовао и разорио државу, овај акт није био аутентични производ Брозове политичке врхушке, већ дело британске стратегије. Занимљиво је да је ова стратегија написана још у априлу 1943. године, о чему је јавно говорио Мирослав Свирчевић, прерано преминули српски историчар и правник. Он је 2011. године обелоданио постојање документа британске тајне службе СОЕ који повезује Устав из 1974, дезинтеграцију СФРЈ деведесетих, НАТО агресију на Републику Српску и Србију, пресуде Хашког трибунала Србима, али и позадину атентата на премијера Зорана Ђинђића и бесконачно условљавање евроинтеграција наше државе.
Свирчевић је открио да је у темељ Устава из 1974. године уграђено старо правило енглеске политике да Србе треба спутавати у миру јер су им државне амбиције велике и опасне, а да их треба користити у рату јер су изразито ратоборни. Доказ за то је пронашао у документу с архивском ознаком PRO, FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938 од 11. априла 1943, са којег је тек после 2000. године скинута ознака тајности. На једном месту Свирчевић наводи следеће: После открића и читања овог историјског извора могу се јасније сагледати догађаји из блиске прошлости. Много је јасније зашто је Запад најодлучнији и најфанатичнији бранилац „тековина” Устава 1974. године. Јасно је зашто је Бадинтерова комисија пошла од принципа Устава из 1974. године приликом израде елабората о уставноправном стању СФРЈ 1991. године. Такође је јаснија и сврха формирања Хашког трибунала за злочине почињене у бившој Југославији, а која није била у томе да се суди појединцима који су починили ратне злочине током крвавих грађанских ратова у бившој Југославији као директној последици примене одредаба Устава СФРЈ од 1974. године, него да се суди свима онима који су се усудили да га руше. Због тога су покренути поступци против политичких и војних руководстава Србије, Републике Српске и некадашње Републике Српске Крајине, пошто су она показала највише „дрскости” у рушењу „Кардељеве повеље друштва”. Управо зато, Запад је сурово кажњавао „сваки покушај нарушавања наметнутог уставног јеванђеља”.
Преумљење Срба
Документ британске тајне службе Основа за политику према Југославији (The Basis Policy for Yugoslavia) од 11. априла 1943. године, у великој мери је утицао на положај Србије у југословенској држави после Другог светског рата. У њему је наглашено да ће „све три словенске нације”, Срби, Хрвати и Словенци, у Југославији бити потпуно равноправне и да ће „свака од њих владати искључиво својом територијом”. Овај принцип је истовремено најважнији за Србију и српски народ, пошто је отворено наговестио шта их чека након победе савезничких земаља над Силама осовине: „Стара политика административног централизма биће замењена политиком широке аутономије за српске провинције, што посебно важи за Црну Гору, Македонију и Босну”.
Британци су наведене принципе прецизирали у одељку Регионални проблеми у којем пише: За време османске владавине Срби су живели одвојено у различитим регијама; различите српске области су због тога имале различите степене развоја; ослобођење Србије је било остварено у успешним сукцесивним фазама; неке провинције су остале још дуго под османском или неком другом страном влашћу када је срце Србије стекло независност; све ово је имало за последицу дубоке разлике у културном развоју и традицији између различитих српских области. Због свега наведеног, у будућности се мора гарантовати широка аутономија за ове области. Народ Македоније, Црне Горе, Босне и Војводине не разликује се од Срба, али он има другачији карактер и погледе од народа у Краљевини Србији тако да заслужује уживање посебног политичког положаја. Уз то, најважније функције власти биће пренете са централне владе на обласне политичке органе.
Из свега наведеног, Свирчевић закључује да су још 1943. године агенти британске тајне службе за специјалне операције препоручивали својој влади политику дробљења српског етничког простора и стварање нових, обласних политичких ауторитета у српским земљама. Очигледно је да је премијер Черчил уважио препоруке својих обавештајних агената на терену и изабрао Броза и његову војску као главну савезничку силу на Балкану. О томе је веома лако постигао споразум са Стаљином неколико месеци касније у Техерану, пошто су се политички интереси Велике Британије и САД подударили са балканском политиком Стаљина, заснованом на идеологији КП СССР и Коминтерне. Када се дубље растумаче наведени принципи нове британске политике према Југославији сагласно наведеном документу, може се лако уочити њихова невероватна сличност са принципима југословенског уређења према Уставу од 1974. године, нарочито када је у питању уставни положај СР Србије, САП Војводине и САП Косова, као и српског народа у другим југословенским републикама. Отуда и Свиречевићева констатација да су га принципи британске стратегије неодољиво подсећали на крилатицу Брозовог режима Слаба Србија –јака Југославија.
У наставку излагања преминули историчар додаје још једну тезу: да је на титоистичку верзију социјалистичког федерализма, препуну нелогичности па чак и комичних фантазија, снажан уплив имала западна дипломатија којој је било стало да се односи међу југословенским народима, републикама и покрајинама уреде у складу са њеним политичким интересима. Напослетку, не треба заборавити да је и покојни премијер Зоран Ђинђић ликвидиран непосредно после давања изјаве за домаће и стране медије у којој је рекао да му се чини како је некадашње начело Слаба Србија – јака Југославија замењено начелом Слаба Србија – јак Балкан, те да ће он све учинити да то не буде тако. Све ово озбиљно наводи на размишљање да су, осим домаћих и западни обавештајни фактори вероватно били умешани у организацију и извршење гнусног злочина – записао је још 2011. др Свирчевић.
Крај историје
У временима великих политичких потреса у Србији у последњих годину дана, чини се корисним подсетити на лондонска открића Мирослава Свирчевића, јер неко је својевремено упозорио да народи који нису научили лекције из историје, заслужују да им се те лекције понове. Када је као експерт одбране сведочио у Хагу, наш истакнути историчар Чедомир Попов изговорио је чувену реченицу: Колико Србија треба да буде мала да некима не би била велика.
Познати академик је јасно тиме алудирао на идеју западних центара моћи да Србија мора да призна „независност Косова и Метохије”, али и да прихвати „државност Војводине”, подржи гашење Републике Српске и потпуно заборави на Србе у некадашњој Војној крајини, Црној Гори и Македонији, ако уопште жели да настави интеграционе процесе у евроатлантске структуре. У суштини, реч је о неповољној и понижавајућој понуди коју би сваки озбиљан српски државник морао глатко да одбије јер је превисока цена за једно велико ништа.
На крају: устав СФРЈ из 1974. године био је завршни чин у процесу конфедерализације и поступне разградње некадашње југословенске државе утемељене на одлукама три заседања највишег револуционарног тела АВНОЈ-а 1942, 1943. и 1945. године. Послератном правничком алхемијом која се заснивала на одлукама једног нелегитимног тела, створено је такво „уставно уређење” које је постепено Србију претворило у територију без правног наслова.
Наиме, правнички је потпуно погрешан резон о томе да је постојала некаква „ужа Србије” са две аутономне покрајине; нажалост у стварности није било никакве Србије. Због свега тога српски народ је платио веома високу цену и плаћа је и данас, протеран и прогоњен са својих вековних огњишта, на којима настају нове нације и државолики ентитети. О томе, у ово време великих светских превирања, треба посебно водити рачуна.
ЛИТЕРАТУРА:
- Толева, Т. (2020). Утицај аустроугарске империје на стварање албанске нације: 1896–1908, Филип Вишњић, Београд
- Устав из 1974. писала и тајна служба Британије, Вечерње новости, 23. 2. 2025.
Остави коментар