Аутор: Милован Балабан, историчар
УВОД
Распад Југославије почео је кризом на Косову и Метохији током осамдесетих година прошлог века. Наравно криза је наставак једног стања које је вековима трајало на просторима јужне српске покрајине. Може се рећи да је она само финале једног вековног процеса у ком су Албанци уз помоћ великих сила (у почетку Османлијске империје што су касније и друге силе због својих интереса прихватале) насилно, систематски и плански насељавали просторе где се налази духовно језгро српске државе и где је вековима најснажније сведочена аутентичност српске нације.
Циљ Албанаца је вековима непромењен. Населити просторе Косова и Метохије, али и Западне Македоније и Јужне Србије (до Врања, па чак Лесковца и Ниша) и у складу са формулацијама Призренске лиге формирати велику Албанију. Овај план се вековима остваривао без скрупула, систематски, плански и насилно, где је српски православни народ подвргаван најсвирепијим прогонима, отимању имовине, исламизацији и бруталном протеривању. Но, оно што је занимљиво Албанци су практично увек имали подршку великих сила заинтересованих из својих стратешких разлога за простор Балкана и спремни да прихвате Албанце за своје савезнике, као оне којима ће бити поверена контрола и доминација на овом простору.
Отуда је и реторика актуелних привремених власти у Приштини, а нарочито Аљбина Куртија на том фону. Односно услед увезаности албанског фактора са актуелним креаторима, макар овог дела света, реторика Куртија иде у правцу дизања тензија на овом простору како би се Албанци додатно представили као бранитељи и бедем Европе и НАТО-а, који треба да заштити европску цивилизацију угрожену од страног елемента који представља Србија, вековима увезана са Русијом, која пак покушава да преко наше земље оствари свој утицај и доминацију на овом вазда геостратешки битном простору Балкана.
Оно што нама најчешће упада у очи је парадокс да Албанци у визије Европе представљају савезника, док Срби, као несумњиво европски историјски народ, бивају представљени као страно тело, као нешто цивилизацијски другачије, као експонент Русије, која је вековима изазивала зебњу Европљана научених искључиво на потпуну доминацију над другим народима и цивилизацијама. Међутим, то је тако већ вековима и отуда чак ако у Европи нема симпатија за Албанце они им служе као инструмент за дисциплиновање цивилизацијски сроднијих, али ипак различитих и вековима конкурентских православних народа (бар тако Европа доживљава Русију) у циљу контроле балканског простора. Због тога честе изјаве Куртија, а нарочито од почетка специјалне војне операције у Украјини, о угрожености Европе и НАТО-а од Русије (која се остварује преко њеног експонента Србије), а које на старом континенту и Америци не изазивају отпор, нама делују парадоксално. Односно, често не можемо да схватимо како то да су Албанци компатибилни са Европом, док смо ми нека врста страног тело које треба дисциплиновати, амортизовати, чак и покорити.
КУРТИ У ФУНКЦИЈИ „ОДБРАНЕ ЕВРОПЕ” И НАТО-а
Курти је нарочито, као што смо горе навели, актуализовао овакву реторику после инвазије Русије на Украјину. Бројне су његове изјаве које иду у овом правцу и наглашавају наводну битност Албанаца за европску цивилизацију. Тако је јануара 2023. лидер косовских Албанаца, у јеку српског, макар минималног, отпора постепеном преузимању ингеренција Приштине на простору севера Косова и Метохије, а после дизања барикада, у интервјуу бечком дневнику „Пресе”, а на констатацију да су тензије између Србије и Косова „опасно порасле”, и то други пут за само пар месеци, те питање када би могло да дође до нове ескалације, рекао да је то тешко предвидети, јер зависи од Србије. Тада је и додао да Београд не прихвата да је Косово независна земља и покушава да је минира, али и да је на северу земље видео људе са ознакама националистичких руских бајкера „Ноћни вукови” и руске плаћеничке групе „Вагнер”. Такође нагласио је и да је забринут због везе Србије са Русијом, а на констатацију да је Београд увек имао добре односе са Москвом, рекао да то јесте тачно, али да се Србија, у последње време, „масовно окренула” ка Кремљу. Београд не учествује у санкцијама против Русије, склопио је многе споразуме са Москвом, расуђивао је даље Курти, а према његовим речима, ЕУ би могла и морала више да делује против утицаја Русије, и то не само са фокусом на руску агресију у Украјини, већ и на штетни утицај Москве на целом континенту, а пре свега на Балкану, који још увек није потпуно интегрисан у ЕУ. Тада (не само тада већ константно) је тврдио да у Србији Кремљ има режим који жели да буде хегемон региона, али је поентирао са тврдњом да је због тесних веза Београда и Москве, ситуација таква да независност Косова сада не мора да се брани само од Србије, већ све више и од Русије, те да је граница Косова и Србије постала граница између НАТО-а и Русије.
Ова изјава (а многобројни су овакви коментари Куртија) говори да Курти осим што мобилише западно јавно мњење (нарочито покушава да додатно ангажује Америку да убрза за њега повољно решење око јужне српске покрајине) жели да додатним дизањем тензија и представљањем ствари алармантним прикаже Србију и Русију као факторе који угрожавају стабилност и мир. Међутим, оно што је најбитније тиме се прави шлагворт за кључни део тврдње. Она се односи на његов покушај да прикаже Албанце најбитнијим (као што је Украјина на истоку) за очување безбедности НАТО-а и Европе, за опстанак европске цивилизације којој прети за њу туђи српско-руски фактор.
Дакле Албанци су, ако прихватимо ову логику размишљања, део европског цивилизацијског круга, док су Срби и Руси нешто страно на европском тлу. Наравно у Европи и НАТО-у се зна да то није тако. Штавише постоји сигурно отклон од, нарочито претходних власти на Косову које су оличавали тзв. шумски политичари, односно они који су изашли из рата праћени хипотеком ратних злочина, продаје органа и слично, попут Харадинаја, Тачија и других, али није нетачно да кажемо да се у креирању балканског простора од стране глобалних елита Албанци (они са Косова, али и као целокупан национ) виде као погодан инструмент за пацификацију овог простора, као и његову контролу. Отуда подршка Куртију, чак и онда када се наводно критикује због својих потеза, чији је очигледан циљ разрачунавање са Србима у покрајини, са претежном тежњом да се српско питање реши тако што ће се комплетан народ у највећем броју иселити са ових простора (што говоре сви потези предузети нарочито у последњих две до три године, откада је Бајденова администрација преузела кормило Америке што је проузроковало енормно појачане притиске на Србију и српско руководство). Ништа ново, ништа што није виђено у претходна три века.
ИСТОРИЈСКО УТЕМЕЉЕЊЕ КУРТИЈЕВЕ ПЕРЦЕПЦИЈЕ
Да Курти не гради баш на песку, говори нам историја ових простора, као и историја Албанаца, као и њихова историја конфликта са српским народом. Инструментализација албанског фактора од стране Османлијске империје почиње јасно да се оцртава од времена српских устанака за ослобођење од Турака. Иако је она присутна и током XVII века, систематско, планско и са јасним циљем насељавање Албанца на просторима Косова и Метохије, као и Македоније, али што је нарочито важно и од Берлинског конгреса Јужне Србије (до Ниша) у XIX веку постаје стратешки, чак и животни циљ турске империје. Угрожена борбом за ослобођење Срба, којој је следила и борба за ослобођење других балканских народа, Турска је тежила да ово онемогући подршком насилном протеривању Срба и мењањем демографске структуре простора тако што ће Албанци постати већина на српским историјским територијама.
Најпогоднији за овај план је био албански већ исламизирани народ. Почетком XIX века било је исламизирано око 70% албанског народа, што га је чинило делом владајуће структуре турске империје. У шеријатском систему муслимани су били апсолутно фаворизовани, док су хришћани практично представљали обесправљену рају. У таквој статусној неравнотежи било је могуће, а то се планирало, да Албанци заузму српске просторе, што би у крајњем онемогућило и учинило беспредметним планове младе српске државе да одржи курс усмерен ка ослобађању својих вековних и историјских територија. Дакле, Албанци су као привилеговани у царству били у могућности да елиминишу српски фактор, што су они и користили, те су до Берлинског конгреса населили просторе скроз до Ниша потискујући Србе. Важно је овде истаћи да теза како су се Албанци после великих српских сеоба насељавали у напуштена подручја не стоји. Мада је било и таквих насељавања ствар стоји управо супротно. Наиме они су плански насељавали просторе са густо сконцентрисаним српским становништвом, у намери да, а уз подршку турске империје, промене демографску структуру и заувек присвоје неоспорно српске земље.
После Берлинског конгреса, када долази до преструктуирања Европе (систем тада успостављен трајао је практично до Великог рата), када се врши корекција Санстефанског мировног уговора (којим је Русија хтела преко Бугарске да се што више приближи Цариграду) албански фактор постаје занимљив и другим светским силама, нарочито Аустроугарској, Италији и Великој Британији. Аустроугарској због жеље да онемогући да ојача српски фактор и тиме постане претња самој империји насељеној Србима, али и другим Јужним Словенима. Италији жељној да постане велика сила и значајно закорачи на простор Балкана, као и Британији којој је увек било стратешки најбитније да контролише равнотежу снага на старом континенту. Могућност неког новог продора Русије, као и немоћ Турске да овај простор држи стабилним определило је Британију да заигра најпре на Аустроугарску, која је требала да контролише Балкан, нарочито Србе као вечни реметилачки фактор у очима већинске Европе.
Отуда је бечкој царевини дат мандат за окупацију Босне и Херцеговине, старе Рашке (Санџака), те да тако контролише и обузда младу српску државу, као и да буде препрека уједињавању са Црном Гором. У циљу обуздавања Србије Хабзбуршка монархија је подржала алабански фактор, односно подржала је процесе који су већ под Турском узели маха. Насељавање Албанца на просторима неоспорно српским била је политика која је монархији одговарала јер је видела у Албанцима инструмент реализације својих интереса. Са друге стране Албанци видевши да Турска све мање може да буде гарант њихових интереса постепено су се почели оријентисати на све јачи утицај европских сила на овим просторима, пре свих на двојну монархију. Албанске главешине су добро осетиле промену констелације снага, те су тада (у јеку Берлинског конгреса) дефинисали свој национални програм у Призрену 1878, уз помоћ страног, пре свих британског фактора.
Призренска лига дефинисала је простор Велике Албаније, какав и данас познајемо. Иако су се делили на две струје (оне који сматрају да Велику Албанију треба остварити у оквирима Турске и оних који су били за кидање са царством и стварање независне државе) суштински су се залагали за исту ствар, остваривање великоалбанског програма и задржавање привилегија угрожених слабљењем Турске и јачањем балканских држава, пре свих Србије, али и Грчке. Тада код албанских првака долази до свести да се циљеви нације у формирању не могу остварити без помоћи Европе, те затим долази до покушаја поистовећивања интереса, али и цивилизацијских упућености Албанаца и Европе, а све у циљу одбране од, наравно Србије, Словена и Русије. Тако Димитрије Богдановић наводи да је „важно место у акцијама око Берлинског конгреса има меморандум о албанском питању, који je један скадарски комитет, независно од призренског Савеза, упутио 1/13. јуна 1878. лорду Биконсфилду, где сe тражи енглеска заштита за независну Албанију као брану против словенске инвазије према Јадрану. Субјективни и објективни разлози траже, истиче сe у меморандуму, да сe Албанија конституише у кругу слободних и независних нација као бедем против словенске инвазије и за одбрану западне Европе; ако сe та природна брана остави отвореном, Европа ће сe наћи у истој ситуацији као у XVI веку, када ју je само чудо спасло од турске силе под зидинама Беча. Ако и јесте непријатељ други, закључује сe у том документу, ипак су и онда и сада једнаке амбиције, снага и употребљена средства” (Димитрије Богдановић, Књига о Косову).
Дакле, из ове историјске ретроспективе видимо да је ослањање на запад код Албанаца почело у јеку Берлинског конгреса када је турска империја почела да се урушава, те су њихове главешине у сарадњи са страним, западним, пре свих британским и аустроугарским фактором почели да остварују своје интересе усмерене ка независности уз помоћ Европе. Отуда Куртијеве изјаве о граници Косова и Србије, која је по њему постала граница између НАТО-а и Русије (односно западног света и Русије), представља, колико год то нама некада чудно било, континуитет деловања Албанаца и њихових лидера на успостављању њихове велике албанске државе. Курти се ту не разликује од својих предака усмерених увек на велике силе од којих очекују да им помогну, чак обезбеде њихов историјски сан стварања Велике Албаније.
ЗАКЉУЧАК
Подршка читавог политичког запада коју Албанци уживају нарочито последњих тридесет година има своје корене дубоко у историји. Она је континуитет политике европских сила још из XIX века. Ми смо сведоци те подршке чак и у време комунизма, а нарочито од почетка кризе на просторима Југославије, која је и почела са питањем Албанаца на Косову. Тада је страни, западни фактор, предвођен данас Америком, недвосмислено стао на страну косовских Албанаца следећи своје старе геополитичке стереотипе. Наиме, рањеној Русији није требало дозволити да се опорави, те је због тога српски фактор спутаван на Балкану и онемогућавано му је да на развалинама старе државе задржи контролу над својим неоспорно историјским територија, са којих је вековима нецивилизацијски, вештачки и брутално расељен.
Парадокс у свему томе је што су Албанци представљени као они који су ближе Европи и њеним вредностима, што у почетку није било најјасније српском народу, али и српској елити. Временом се то схватало, а држава се нашла у тешким ситуацијама. Требало је заштити српски народ осуђен на бруталну елиминацију по моделу како је то претходна два века рађено, али сада пресвученим у ново рухо наводног међународног права и стварања новог врлог света. Наравно нису Албанци доживљени од Европе као наводни Европљани. Сви овде на Балкану носе печат инфериорне цивилизације у очима „просвећених” Европљана, али су инструментализовани у циљу остварења геополитичких и стратешких интереса глобалних елита, одлучних да се обрачунају са свима који угрожавају њихову доминацију, данас пре свих Русија, али и Кина.
Отуда потичу све невоље српске државе, а нарочито Срба на Косову и Метохији. Од бомбардовања и насилног расељавања 90-тих, преко постратних притисака после 2000-тих, па до данашњег покушаја финализације овог процеса стварањем алабанске државе на српским историјским територијама, као и ономе што је паралелан процес са овим, а то је расељавање највећег дела Срба са простора Косова и Метохије. Зато Европа и НАТО и дозвољавају да се Курти (као и његови историјски претходници) позива и спомиње границу НАТО-а и Русије као безмало границу цивилизованог и варварског света, у ком Албанци играју улогу одбране цивилизације од варвара, наравно најпре Срба и Руса.
Но, на нама је да у готово немогућим политичким приликама, у амбијенту који нам није повољан, останемо до краја уз свој народ на Косову и Метохији, да пре свега у мисаоном склопу, у најдубљим одајама душе схватимо да је та земља отета, да је наша Света земља, али и да на световном и државном плану учинимо све како бисмо се одупрли свим притисцима и да, упркос чињеници, коју морамо уважити и деловати у складу са њом, да смо у геополитичком дворишту политичког запада, те поставимо линије преко којих нећемо прећи и оставити народ и земљу на милост и немилост другима. Ово није лако, није чак лако наћи нашу актуелну меру при постављању црвених линија, али ми ово морамо, ослањајући се на себе и помоћ свише, јер без осмишљавања наше садашњице и задржавање Косова и Метохије није нам на корист и спасење.
Остави коментар