Kurdistan nakon referenduma

23/12/2017

Kurdistan nakon referenduma

 

Autor: Nemanja Starović

Dana 25. septembra vlasti Iračkog Kurdistana sprovele su referendum o nezavisnosti ove autonomne regije, na kojem se čak 93% građana opredelilo za samostalnost. Iako Irački Kurdistan u mnogome podseća na samostalnu državu unutar Iraka, dugo planirani referendum o nezavisnosti bio je odlagan dok nije oslobođena oblast Mosula i time otklonjena pretnja tzv. Islamske države.

Međutim, dešavanja koja su usledila, do daljnjeg su odložila zvanično proglašenje nezavisnosti ovog entiteta, koji široku autonomiju uživa još od 1992. godine, kada su nakon operacije „Pustinjska oluja“, irački Kurdi stekli visok stepen samostalnosti u odnosu na Bagdad, a sve uz podršku Sjedinjenih Američkih Država.

Pored iračkih vlasti, koje su odbacile rezultate referenduma, sličan stav zauzeli su i susedni Iran, kao i Turska, države u kojima živi veliki broj Kurda i koje s pravom strahuju od formiranja nezavisnog Kurdistana, koji bi za mnoge predstavljao Pijemont kurdskog ujedinjenja.

Neposredno nakon referenduma, iračka armija je zauzela naftom bogatu oblast Kirkuka i krenula da uspostavlja kontrolu nad graničnim prelazima, što predstavlja ozbiljan udarac za vlasti u Erbilu. Pitanje nafte i gasa će u velikoj meri opredeliti političku budućnost Iračkog Kurdistana, imajući u vidu značajan obim trgovine Erbila sa Ankarom i Teheranom, ali i velika ulaganja ruskih kompanija u taj sektor. Za sada, nafta uprkos oštroj retorici nastavlja da teče u pravcu Turske.

Vlasti u Erbilu su odlaganjem referenduma o nezavisnosti, dok se ne okonča borba protiv tzv. Islamske države, izgubile pozitivan zamajac koji ih je od 2014. godine pratio, uz imidž najefikasnijih boraca u ratu sa džihadistima. Pritisnuti teretom velikih očekivanja građana, kao i brojnim ekonomskim teškoćama, upustili su se u rizičnu igru, koja je okončana po njih nepovoljnim ishodom. Iako je i sam Masud Barzani, donedavno predsednik Iračkog Kurdistana, više puta naglašavao da referendum ne predstavlja cilj sam po sebi, već sredstvo koje može, ali ne mora biti upotrebljeno u borbi za sticanje pune državne nezavisnosti, tražeći pritom otvaranje pregovora sa Bagdadom uz posredovanje Vašingtona, odsustvo očekivane reakcije u SAD-u ga je ostavilo bez boljih opcija.

Brz i po interese Iračkog Kurdistana katastrofalan gubitak Kirkuka, otvorio je neke stare rane unutar kurdske zajednice, prevashodno po linijama političke podele na dve najveće stranke: Kurdsku demokratsku partiju (KDP), kojom dominira porodica Barzani; i Patriotsku uniju Kurdistana (PUK), predvođenu članovima porodice Talabani. Koliko je ta podela duboka, najbolje govori to što su pripadnici ovih partija tokom 90-ih vodili i unutar-kurdski građanski rat, koji je odneo više hiljada života i zaustavljen je tek nakon intervencije Vašingtona.

Barzanijeva KDP većinski kontroliše severne delove Iračkog Kurdistana i neguje dobre odnose sa Turskom, koja joj je pak naklonjena zbog trgovinskih interesa, ali i postojanja zajedničkog neprijatelja u vidu terorističke Radničke partije Kurdistana (PKK), dok PUK kontroliše južne predele sa centrom u gradu Sulejmaniji i ima tradicionalno razvijene veze sa Iranom, pa i sa PKK.

Funkcioneri KDP su uputili oštre optužbe na račun PUK, tvrdnjom da su se borci pod njihovom kontrolom bez borbe povukli pred iračkim snagama u okolini Kirkuka. U prilog tome se spominju i susreti Bafela Talabanija, sina nedavno preminulog lidera PUK Džalala Talabanija, sa komandantom Jerusalimskih brigada Iranske revolucionarne garde, generalom Kasimom Sulejmanijem, koji je navodno posredovao dogovoru o mirnom povlačenju pešmergi pred naletom iračke armije i šiitskih dobrovoljaca na Kirkuk.

Suočen sa gubitkom Kirkuka i blokadom granica od strane Ankare i Teherana, Masud Barzani je mesec dana nakon referenduma odlučio da posle 12 godina odstupi sa mesta predsednika, odnosno da ne produži svoj predsednički mandat, što je u više navrata činio još od 2013. godine. Ipak, glavne poluge vlasti su ostale pod kontrolom njegove familije, budući da se na funkciji premijera nalazi njegov sinovac Nečirvan Barzani.

Post-referendumska dešavanja su osnažila poziciju Bagdada i vlade Hajdera al Abadija, kao i Irana koji na nju ima značajan uticaj. Dovela su takođe i do zbližavanja tradicionalnih rivala u Ankari i Teheranu, koji su našli zajednički interes u sprečavanju formiranja nezavisne države Kurda, kao i na drugim žarištima Bliskog istoka, poput diplomatske krize koja se vodi oko Katara.

Vlastima u Erbilu preostaje da se pomire sa gubitkom Kirkuka koji su do skoro kontrolisale i da se vrate pregovorima sa Bagdadom, kojim bi se barem održala ekonomska stabilnost regiona suočenog sa ogromnim izazovima na tom planu. Dovoljno je reći da plate pripadnicima oružanih snaga, pešmergama, nisu isplaćivane punih godinu dana, a da stvar nije mnogo bolja ni kad je u pitanju administrativni aparat. Biće neophodno nastaviti i trgovinsku razmenu sa Turskom, koja kupuje ili transportuje najveći deo kurdske nafte, dok se hrana i roba široke potrošnje velikim delom na područje Iračkog Kurdistana uvozi iz Turske.

Budućnost Iračkog Kurdistana biće rešavana u kontekstu šireg kurdskog problema, koji u svom opsegu uključuje kako Irak, tako i Siriju, Tursku i Iran. Izuzev formiranja nezavisne države što Ankara i Teheran svakako neće dozvoliti, ostaje prostor za ekonomsko snaženje postojeće autonomne regije, uz uslov da se zadrži distanca u odnosu na terorističku PKK i njoj bliske snage sirijskih Kurda. Budući da se osim Izraela niko od tradicionalnih proponenata kurdskih aspiracija nije svrstao na stranu Erbila tokom post-referendumske krize, uključujući tu i SAD, Irački Kurdistan će svoje mesto pod suncem morati da pronađe u dogovoru sa vlastima u Bagdadu, uz dogovor sa neposrednim susedima, a vekovni san o nacionalnoj državi Kurda ostaviti za neko drugo vreme.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja