Курдистан након референдума

query_builder

Курдистан након референдума

 

Аутор: Немања Старовић

Дана 25. септембра власти Ирачког Курдистана спровеле су референдум о независности ове аутономне регије, на којем се чак 93% грађана определило за самосталност. Иако Ирачки Курдистан у многоме подсећа на самосталну државу унутар Ирака, дуго планирани референдум о независности био је одлаган док није ослобођена област Мосула и тиме отклоњена претња тзв. Исламске државе.

Међутим, дешавања која су уследила, до даљњег су одложила званично проглашење независности овог ентитета, који широку аутономију ужива још од 1992. године, када су након операције „Пустињска олуја“, ирачки Курди стекли висок степен самосталности у односу на Багдад, а све уз подршку Сједињених Америчких Држава.

Поред ирачких власти, које су одбациле резултате референдума, сличан став заузели су и суседни Иран, као и Турска, државе у којима живи велики број Курда и које с правом страхују од формирања независног Курдистана, који би за многе представљао Пијемонт курдског уједињења.

Непосредно након референдума, ирачка армија је заузела нафтом богату област Киркука и кренула да успоставља контролу над граничним прелазима, што представља озбиљан ударац за власти у Ербилу. Питање нафте и гаса ће у великој мери определити политичку будућност Ирачког Курдистана, имајући у виду значајан обим трговине Ербила са Анкаром и Техераном, али и велика улагања руских компанија у тај сектор. За сада, нафта упркос оштрој реторици наставља да тече у правцу Турске.

Власти у Ербилу су одлагањем референдума о независности, док се не оконча борба против тзв. Исламске државе, изгубиле позитиван замајац који их је од 2014. године пратио, уз имиџ најефикаснијих бораца у рату са џихадистима. Притиснути теретом великих очекивања грађана, као и бројним економским тешкоћама, упустили су се у ризичну игру, која је окончана по њих неповољним исходом. Иако је и сам Масуд Барзани, донедавно председник Ирачког Курдистана, више пута наглашавао да референдум не представља циљ сам по себи, већ средство које може, али не мора бити употребљено у борби за стицање пуне државне независности, тражећи притом отварање преговора са Багдадом уз посредовање Вашингтона, одсуство очекиване реакције у САД-у га је оставило без бољих опција.

Брз и по интересе Ирачког Курдистана катастрофалан губитак Киркука, отворио је неке старе ране унутар курдске заједнице, превасходно по линијама политичке поделе на две највеће странке: Курдску демократску партију (КДП), којом доминира породица Барзани; и Патриотску унију Курдистана (ПУК), предвођену члановима породице Талабани. Колико је та подела дубока, најбоље говори то што су припадници ових партија током 90-их водили и унутар-курдски грађански рат, који је однео више хиљада живота и заустављен је тек након интервенције Вашингтона.

Барзанијева КДП већински контролише северне делове Ирачког Курдистана и негује добре односе са Турском, која јој је пак наклоњена због трговинских интереса, али и постојања заједничког непријатеља у виду терористичке Радничке партије Курдистана (ПКК), док ПУК контролише јужне пределе са центром у граду Сулејманији и има традиционално развијене везе са Ираном, па и са ПКК.

Функционери КДП су упутили оштре оптужбе на рачун ПУК, тврдњом да су се борци под њиховом контролом без борбе повукли пред ирачким снагама у околини Киркука. У прилог томе се спомињу и сусрети Бафела Талабанија, сина недавно преминулог лидера ПУК Џалала Талабанија, са командантом Јерусалимских бригада Иранске револуционарне гарде, генералом Касимом Сулејманијем, који је наводно посредовао договору о мирном повлачењу пешмерги пред налетом ирачке армије и шиитских добровољаца на Киркук.

Суочен са губитком Киркука и блокадом граница од стране Анкаре и Техерана, Масуд Барзани је месец дана након референдума одлучио да после 12 година одступи са места председника, односно да не продужи свој председнички мандат, што је у више наврата чинио још од 2013. године. Ипак, главне полуге власти су остале под контролом његове фамилије, будући да се на функцији премијера налази његов синовац Нечирван Барзани.

Пост-референдумска дешавања су оснажила позицију Багдада и владе Хајдера ал Абадија, као и Ирана који на њу има значајан утицај. Довела су такође и до зближавања традиционалних ривала у Анкари и Техерану, који су нашли заједнички интерес у спречавању формирања независне државе Курда, као и на другим жариштима Блиског истока, попут дипломатске кризе која се води око Катара.

Властима у Ербилу преостаје да се помире са губитком Киркука који су до скоро контролисале и да се врате преговорима са Багдадом, којим би се барем одржала економска стабилност региона суоченог са огромним изазовима на том плану. Довољно је рећи да плате припадницима оружаних снага, пешмергама, нису исплаћиване пуних годину дана, а да ствар није много боља ни кад је у питању административни апарат. Биће неопходно наставити и трговинску размену са Турском, која купује или транспортује највећи део курдске нафте, док се храна и роба широке потрошње великим делом на подручје Ирачког Курдистана увози из Турске.

Будућност Ирачког Курдистана биће решавана у контексту ширег курдског проблема, који у свом опсегу укључује како Ирак, тако и Сирију, Турску и Иран. Изузев формирања независне државе што Анкара и Техеран свакако неће дозволити, остаје простор за економско снажење постојеће аутономне регије, уз услов да се задржи дистанца у односу на терористичку ПКК и њој блиске снаге сиријских Курда. Будући да се осим Израела нико од традиционалних пропонената курдских аспирација није сврстао на страну Ербила током пост-референдумске кризе, укључујући ту и САД, Ирачки Курдистан ће своје место под сунцем морати да пронађе у договору са властима у Багдаду, уз договор са непосредним суседима, а вековни сан о националној држави Курда оставити за неко друго време.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language