КУРДИСТАН

Аутор: Растислав Стојсављевић, универзитетски професор

Курдистан представља јединствен географски, етнички и културни простор на Блиском истоку који је током историје често био у сенци великих геополитичких промена и конфликата. То је регион који насељавају Курди – народ са изразитом етничком свешћу, богатом традицијом и дугом историјом, али без сопствене националне државе. Простире се кроз четири главне државе: Турску, Ирак, Иран и Сирију, при чему се границе самог Курдистана не подударају са административним границама тих држава, већ са подручјима у којима Курди чине већинско становништво.

Историјски гледано, Курди су током векова били део различитих империја – од Персијског царства до Османлијског и Абасидског калифата. Иако су имали периоде локалне аутономије, никада нису добили признање као самостална нација у модерном смислу. Након Првог светског рата, Версајски мировни споразуми су на кратко оставили могућност формирања курдске државе, али су нове границе Блиског истока, одређене Севрским (1920) и касније Лозанским уговором (1923), дефинитивно поделиле Курде међу новоосноване државе, без обезбеђивања њихових права на самоопредељење.

Највећу аутономију Курди су доживели у Ираку након Заливског рата 1991. године, када је успостављен Ирачки Курдистан са сопственим парламентом, владом и оружаним снагама (Пешмерга). Овај регион је уставно признат од стране Ирака 2005. године као независна федерална јединица, што је представљало развојни напредак ка политичкој стабилности и културном напретку курдског друштва у том специфичном делу земље.

У другим земљама, ситуација је још тежа. У Турској, која је дом највећој курдској популацији, асимилационистичке политике су спречавале јавну употребу курдског језика и сузбијале политичке организације које су тражиле курдска права. У последњих неколико година предузети су неки кораци, као што су културна либерализација и дозвола за курдске медије, али сукоб са Радничком партијом Курдистана (ПКК) остаје. Курди у Сирији и Ирану такође су суочени са низом проблема – политичком маргинализацијом, ограничењима културног и језичког изражавања.

Курди су, међутим, преживели све ово. Њихова култура је мешавина многих култура из којих су црпели, укључујући ритуалне плесове, популарне плесове као што је „дабке”, народне песме и усмену књижевност. Постоји низ дијалеката курдског језика (највише се говоре курмањи, сорани и пехлевани), што само доказује унутрашњу разноликост овог народа који припада иранској групи индоевропских језика.

Питање Курдистана остаје једно од најзамршенијих у блискоисточним односима. Курди су били чести савезници Запада у борби против тероризма, највише у борбама против Исламске државе, али међународна заједница ретко их је подржавала у њиховим напорима да промовишу сопствену државу. Референдум о независности Ирачког Курдистана 2017. године није успео, што је још један подсетник колико ће свет радити на томе да се одупре курдској држави.

Курдистан је и даље симбол борбе за право народа да одреди своју будућност. Упркос томе што су подељени између више од десетак земаља и суочени са периодима репресије, курдски народ је сачувао своју културу, језик и национални идентитет. Упорност и нерешива правна борба коју генеришу један је од најбољих примера народа без државе.

У Турској део Курдистана је планинско подручје кроз који протиче река Тигар са својим притокама. Речне долине су  веома плодне, а главне културе су жита и дуван. На вишим теренима  обавља се номадско сточарство (овце и козе). Већина становника  ове регије су Курди. Центар ове регије је град Дијарбакир (650.000). У граду Батману је највећа рафинерија нафте у Турској. Око  самог града су налазишта нафте. Батман је нафтоводом повезан са  луком Искендерун на средоземној обали.

То је највећи курдски регион у демографском и географском смислу. Процењује се да у Турској живи око 15 до 20 милиона Курда, што их чини највећом етничком мањином у земљи. Ипак, њихов положај је историјски био тежак, обележен репресијом, културном забраном и политичким сукобима. Након распада Османског царства и оснивања модерне турске републике 1923. године, започета је политика јаке централизације и „туркизације” свих мањинских народа. Курди су формално постојали унутар нове државе, али под именом „планински Турци”, без признања њиховог етничког идентитета.

Регион турског Курдистана и даље се суочава са социјалним и економским проблемима – високом незапосленошћу, слабом инфраструктуром и чешћом применом ванредних мера безбедности. Војно присуство је велико, а свако окупљање или протест често се посматра као претња државној безбедности. Истовремено, многи млади Курди и даље чувају свој језик и идентитет, организују културне догађаје, пишу на курдском и користе уметност као средство отпора. Иако је положај тежак, борба за права се наставља кроз различите облике, од политичке борбе до мирног грађанског активизма.

Ирачки део Курдистана прекривају  углавном степе, па је ова област погодна за сточарство.  Земљорадња је везана за речне долине и оазе. Главни центар овог  дела Месопотамије је град Мосул. Он је значајан центар нафтне, кожне и текстилне (вуна, памук) индустрије. Западно од града  налазе се богата налазишта нафте. Североисточно од ове области је северни део Курдистана. То је планинска  област где највиши врхови достижу 3500 m надморске висине. У привредном погледу то је зона сточарства. Средиште ове регије је град Киркук, са добро развијеном нафтном, текстилном и грађевинском индустријом. Око Киркука налазе се  бројни торњеви за експлоатацију нафте, а из овог града полази  нафтовод који води до турске средоземне обале.

Ирански Курдистан је део ширег курдског етничког простора и обухвата неколико покрајина у западном и северозападном Ирану, од којих су најважније Керманшах, Илам, Сакез, Сенендеж и Мехабад. Овај регион је планинит, стратешки важан и историјски веома значајан за курдски народ. Курди у Ирану чине око 10% укупне популације те земље, али њихов положај је често био обележен политичком, културном и економском маргинализацијом.

Курди у Ирану имају дубоке историјске корене. У време старе Персије, живели су на периферији великих царстава, често као погранични народи или плаћеничке групе. У модерној ери, после формирања националне државе Ирана, дошло је до централизације власти и потискивања етничких идентитета, што је укључивало и ограничења за курдску културу и политичко организовање.

Један од најзначајнијих историјских тренутака за иранске Курде био је проглашење Републике Мехабад 1946. године, уз подршку Совјетског Савеза. То је био краткотрајан покушај оснивања курдске државе на територији Ирана. Иако је та република постојала само неколико месеци, остала је симбол борбе Курда за самоопредељење.

У Ирану, курдски политички активизам се често сусреће са репресијом. Курдске партије, као што су Демократска партија Иранског Курдистана (PDKI) и Комала, делују углавном у егзилу или илегално. Свако јавно залагање за аутономију, културна права или посебан статус Курдистана сматра се претњом националном јединству и често води до хапшења или погубљења активиста.

Курди у Ирану, нарочито у провинцији Курдистан (са седиштем у Сенендежу), чувају свој језик, обичаје и традиције, упркос бројним препрекама. Језик који се најчешће говори је сорани, али се користе и други дијалекти као што су курманџи и лури. Курдска музика, поезија и традиционалне ношње играју важну улогу у очувању идентитета.

Сиријски део Курдистана, познат и као Рожава (што на курдском значи запад), обухвата области на северу и североистоку Сирије, дуж границе са Турском. Главна курдска насеља у том подручју укључују градове Камишли, Ајн ал-Араб (познат као Кобане), Ал-Маликија и Африн. Курди у Сирији чине од 10 до 15% становништва, али су дуго били изложени политичкој дискриминацији, културној репресији и ускраћивању основних права.

Током већег дела 20. века, сиријски режим је спроводио политику „арабизације” на курдским територијама. Десетине хиљада Курда су остале без држављанства након пописа из 1962. године. Курдски језик, културне манифестације и политичке организације били су строго забрањене. Курди нису могли да региструју децу са курдским именима, нити да се образују на свом језику. Многи су били присиљени да напусте своја имања или су се суочавали са присилном миграцијом.

Избијањем сиријског грађанског рата 2011. године, ситуација се драматично променила. Док се централна власт повлачила из курдских региона услед сукоба са опозицијом, Курди су организовали сопствене управе и безбедносне снаге. Године 2012. формирана је аутономна администрација северне и источне Сирије, позната као Рожава.

Иако доминиран Курдима, пројекат Рожаве обухвата и друге етничке и верске заједнице као што су Арапи, Асирци, Језиди и Јермени. Аутономна администрација је покушала да изгради нови модел суживота у једној од најразоренијих земаља Блиског истока, на принципима конфедерализма народа, који је инспирисан идејама курдског вође Абдулаха Оџалана.

У Немачкој живи више од милион Курда, углавном из Турске, али и из Ирака и Сирије. Берлин, Келн и Хамбург су главна жаришта курдске културне и политичке активности. Упркос изазовима интеграције, Курди у дијаспори посвећено чувају свој језик, фолклор, традиције и обичаје. У многим градовима постоје курдски културни центри, школе језика, музичке и фолклорне групе, као и радио и телевизијски програми на курдском. Невруз, курдска Нова година, редовно се прославља широм Европе и САД као симбол културног отпора и слободе.

Можда најважнија улога дијаспоре јесте политичка. Курди у Европи и Америци често организују демонстрације, лобирају у парламентима, сарађују са хуманитарним и правним организацијама и прате кршење људских права у матичним земљама. Дијаспора је одиграла кључну улогу у међународном осуђивању хемијских напада у Ираку, сузбијању пропаганде око политичке организације, и подршци Рожави (сиријском Курдистану) током борби против Исламске државе.

Курдска дијаспора се, попут свих расељених народа, суочава са изазовима: асимилација млађих генерација, политичке поделе међу Курдима из различитих региона, као и надзор и притисак од стране држава као што је Турска (која има утицај на поједине европске земље).

Питање је колико ће се још чекати да Курди добију своју државу. Регион Блиског истока је нестабилно подручје, али је потребно да четири постојеће државе уступе делове своје територије како би Курди формирали своју државу. У некој догледној могућности не би требало гајити оптимизам за тако нешто, евентуално да један регион у некој од ових држава добије независност.