Кумановска битка 1912. године – круна српске војне стратегије

28/10/2019

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

 

Кумановска битка 23. и 24. октобра 1912. године била је прва велика војничка победа српске војске у завршном чину ослобођења Старе Србије, Македоније и целог Балкана од вишевековне османлијске власти. Када се данас после скоро једног века сећамо хероја Кумановске битке и Првог балканског рата који су против Турске заједничким снагама водиле Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора, не смемо изгубити из вида историјски и цивилизацијски значај победе у Куманову и свих осталих победа балканских савезника. После рата 1877/8. године озбиљнији рад на припреми ратног плана за офанзивни рат против Турске почео је у српском Главном генералштабу тек 1897. године. Након свестраније студије и анализе услова у којима се Србија могла наћи у офанзивном рату против Турске, наведене године Генералштаб је дошао до закључка да такав рат у циљу остварења својих националних тежњи и аспирација она може водити само у савезу с другим балканским државама, односно Бугарском, Црном Гором и Грчком. Полазећи од тога, Генералштаб је исцрпно разрадио основну оперативну идеју савезничког рата и ратног плана Србије. Идеја савезничког рата против Турске заснована је на свестраној анализи турских ратних могућности и на исцрпним прорачунима односа савезничких и турских снага из европског дела Турске и оних које би Турци могли пребацити из Мале Азије, као и на прорачунима времена потребног за мобилизацију и концентрацију савезничких и турских снага у Европи, односно времена и транспортних могућности за пребацивање турских снага из Азије на савезничке фронтове на Балкану. На основу ових прорачуна српски Генералштаб је дошао до закључка да би Турска у почетку рата била сувише слаба у односу на савезнике, те не би одмах могла да почне с офанзивом, него би објективно морала да остане у одбрани на свим савезничким фронтовима, како би тиме створила време за пребацивање снага из Азије. На почетку рата, према оцени српског Генералштаба, поменути положај Турске у условима неутралног држања суседних држава пружао је савезницима услове да истовременом одлучном офанзивом са својих националних територија поразе европске турске снаге пре него што буду ојачане снагама из Азије, а доцније и да потисну и оне снаге које би Турци успели да пребаце из Азије. На тим основама је био израђен и пројекат ратног плана Србије у оквиру савезничког рата.

Ипак, потребно је нагласити да ратни план представља само један сегмент свеобухватних припрема српске војске за реализацију историјске мисије ослобођења српског народа од туђинског ропства. Ослобођење и уједињење представљали су сан и вековну тежњу како српске политичке елите, тако и целокупног етноса. У складу с тим тежњама, рад на изградњи моћне војне силе способне да изнесе такве планове представљао је приоритет готово свих српских владара у XIX и у прве две деценије XX века. Српска војска је стварана упоредо с изградњом модерне националне државе, путем многих структурних реформи, техничко-технолошког опремања и школовања официрског кадра на престижним иностраним војним академијама. Још од времена владавине кнеза Милоша српски официри су се усавршавали у Русији, Пруској, Хабзбуршкој монархији, Француској и Белгији. Упознавши се с најзначајнијим војним достигнућима земаља у којима су боравили, ти млади српски официри стечена знања и вештине преносили су у своју земљу, чиме су дали кључни допринос изградњи савремене и модерне српске армије.

Захваљујући чињеници да се велики број српских официра школовао у Берлину, као и томе што се пруска војска победама над аустријском и француском доказала као доминантна на старом континенту, пруско-немачка војна доктрина остварила је примат и у Србији. Међутим, пораз српске војске од бугарске 1885. године драматично је изменио поглед, нарочито војне струке, на дотадашњу организацију српских оружаних снага. Многи официри, на темељу искуства из Српско-бугарског рат, постали су заговорници окретању према француској војној школи и њеним теоријским начелима. Пораз од Бугара за њих је представљао најбољи доказ да српском војнику више лежи доктрина њему карактерно ближих Француза него Немаца. Управо ти ставови су временом надвладали и проузроковали доктринарну преорјентацију српске војске, која се наредних деценија све више угледала на француску.  Ипак, временом је у српском официрском кору сазрело мишљење да је немогуће пресликати неку страну војну доктрину и применити је у српској војсци с очекивањима да буде једнако ефикасна као у земљи где је настала. Самим тим, јавила се потреба за формулисањем српске војне доктрине, оне која би представљала сублимацију практичних потреба и техничких могућности српских оружаних снага, истовремено усклађених с карактерним особинама српских војника и официра. Кључну улогу на том плану одиграо је генерал Димитрије Цинцар-Марковић. Увидевши да српском војнику више леже одбрамбени задаци али и да су потребе будућих ратова такве да ипак мора наступати офанзивно, он је дефинисао решење. Српска војска мора да наступа офанзивно, али уочи саме битке треба да заузме дефанзиван став како би прихватила први удар непријатеља. Након тога, а зависно од саме ситуације на терену, предузимала би офанзивну акцију с расположивом резервом, чиме би решавала исход битке.

Наравно, не смемо занемарити ни допринос српских владара и политичара свеукупном јачању одбрамбених моћи своје земље. Креирајући повољне политичке околности за развој српских оружаних снага, они су дали неопходан подстрек изградњи и модернизацији српске армије. Свакако да је свако од њих понаособ дао већи или мањи допринос, али имена Михаила и Милана Обреновића ипак заузимају посебна места. Кнез Михаило је шездесетих година XIX века одлуком о формирању Народне војске, у којој су сви пунолетни Срби до педесете године били војни обвезници, створио респектабилну оружану силу од преко стотину хиљада војника. Иако је та војска имала значајне недостатке, како у организационом смислу, тако и у обучености, опреми и официрском кадру, она је ипак одиграла своју националну и историјску улогу за време српско-турских ратова 1876‒1878. године. Краљ Милан је отишао корак даље у намери да модернизује српске оружане снаге. Михаилову Народну војску он је реорганизовао по савременим принципима, уводећи стајаћу армију утемељену на општој војној обавези и регрутацији. У време владавине његовог сина краља Александра Обреновића, Милан је једно време обављао дужност команданта активне војске и тада је дао пресудан допринос њеној пуној модернизацији. Куповином првокласног наоружања, израдом ратних планова, значајним повећањем бројности официрског и подофицирског кадра, краљ Милан је ударио темеље победничке српске армије. Сву моћ својих људских и материјалних ресурса она ће показати за време ослободилачких ратова од 1912 до 1918. године. Ратни планови креирани у време Миланове команде само су временом дорађивани и прилагођавани, а техника додатно модернизована. Све већи број младих официра је излазио из српске војне школе, а њихов морал као и патриотски елан у целокупном српском народу били су на завидном нивоу. Једино су још морале да се поклопе коцкице када су у питању међународне околности, како би та већ увелико припремљена војска коначно могла бити употребљена. Склапањем савеза између балканских држава Србије, Грчке и Бугарске 1912. године испуњен је и тај последњи услов како би акција коначног обрачуна балканских хришћана с турском царевином отпочела.

Oпшта мобилизација српске војске била је проглашена 30. септембра 1912. године. Имајући тек нешто мање од 3 000 000 становника, Краљевина Србија је мобилисала преко 300 000 људи. Мобилизација пешадије завршена је за четири дана, а коњице и артиљерије за шест дана. Концентрација је почела 7. октобра и завршена је по плану. Врховни командант био је краљ Петар I Карађорђевић, а операцијама је руководио начелник штаба Врховне команде генерал Радомир Путник. Његов помоћник и најближи сарадник био је пуковник Живојин Мишић. Командант Прве српске армије био је престолонаследник Александар Карађорђевић, а начелник штаба и стварни командант те најаче српске формације бројности 126 000 људи био је пуковник Петар Бојовић. Друга српска армија располагала је са две дивизије, српском Тимочком првог позива и бугарском Рилском, укупне снаге око 60 000 војника под командом генерала Степе Степановића. Трећа српска армија бројала је 63 000 војника на чијем челу се налазио генерал Божидар Јанковић. Командант Ибарске војске био је генерал Михаило Живковић који је располагао с укупно 25 000 људи, док је командант Јаворске бригаде био пуковник Миливоје Анђелковић са око 12 000 војника. По завршеном груписању снага и објави рата Турској, Врховна команда је наредила да 21. октобра отпочне наступање српске војске преко границе. Прва армија имала је задатак да делује моравско-вардарским правцем ка Овче пољу. Друга армија била је концентрисана у околини Ђустендила и Дупнице и имала јае задатак да штитећи леви бок Прве српске армије такође напредује ка Овче пољу. Док је Трећа армија штитећи десни бок Прве српске армије имала за циљ да ослободи Косово и Метохију, а затим се и она упути на Овче поље. Управо ту, на Овче пољу, очекивала се одсудна битка с главнином турских снага на простору Македонјије, с турском Вардарском армијом.

Турци су на простору Македоније, Косова и Метохије мобилисали Вардарску војску на челу са Зеки-пашом, у чијем саставу су била три корпуса: V, VI и VII са укупно 84 000 људи. Према раније утврђеним турским ратним плановима, израђеним уз помоћ немачког војног стручњака Колмара фон дер Голца, турске снаге на простору вардарске Македоније требало је да заузму одбрамбене позиције. Разлог за такву стратегију турског генералштаба лежао је у чињеници да се главнина њихових снага налазила у Малој Азији. Турске снаге у Европи, самим тим, имале су задатак да задржавају непријатеља док се остатак њихових трупа не пребаци на балканско бојиште и одлучи исход рата. Међутим, командант турске Вардарске армије Зеки-паша био је заговорник офанзивне војне тактике. Свако дефанзивно држање и пуштање непријатеља дубље на турску територију било му је неприхватљиво. Само по себи то би неповољно утицало на морал његових војника, а с друге стране дало би додатни елан непријатељским снагама. Зато је Зеки-паша напустио дефанзивни ратни план и одлучио да главнином снага пређе у офанзиву нападом на Прву српску армију већ код Куманова. Пошто је Зеки-паша као и већина турских команданата био следбеник пруско-немачке војне доктрине одлучио се да изведе преко десног крила, главнином својих снага, маневар обухвата левог крила Прве српске армије.  Тачније, VII корпус је требало да задржи фронтално наступање српских снага, а за то време V и VI корпус требало је да изврше обухват и удар у леви бок Прве српске армије. Захваљујући тој одлуци Зеки-паше 22. октобра увече на удару турских офанзивних снага нашла се Дунавска дивизија првог позива, односно лево крило Прве српске армије. Сударом Дунавске дивизије првог позива и главнине турских снага започела је Кумановска битка. Пошто српски стратези нису предвидели офанзивно деловање турских снага, преовладавало је мишљење да се лево крило Прве српске армије суочило само са слабијим турским трупама и да нема потребе за слањем додатних појачања на тај део фронта. Захваљујући тој лошој процени, Дунавска дивизија првог позива морала је до крајњих граница је црпи своје капацитете како би очувала постојеће позиције.

Након почетних успеха Зеки-паша је био веома оптимистичан. Издао је наређење да се офанзива настави наредни дан до потпуног сламања српке Прве армије.  Међутим, наредног дана је и српска команда издала наређење Дринској дивизији првог позива, која се налазила у средишњем делу фронта, као и Моравској дивизији првог позива, на левом крилу Прве српске армије, да пређу у противнапад. Тиме је  Прва армије 24. октобра започела офанзиву. Испоставило се да је то био кључни моменат Кумановске битке. Дринска дивизија, под командом Павла Јуришића Штурма, у раним јутарњим часовима извршила је напад на кључне турске одбранбене положаје на Зебрњаку. Под командом пуковника Павла Јуришића Штурма дивизија је наступала с два пука у првом и два пука у другом ешелону. Турци су реаговали снажном артиљеријском ватром, али је дивизија без обзира на губитке енергично нападала. Упркос снажном турском отпору а захваљујући изузетном пожртвовању српских бораца, до поподневних часова тог дана непријатељ је разбијен, и српска војска је извршила пробој фронта. Битка је тиме била решена у српску корист, док су турске трупе биле осуђене на повлачење у нереду.

После Кумановске битке српска Врховна команда није предузела гоњење турске војске, него је продужила опрезно наступање. Веровало се да су код Куманова одбачени само предњи турски делови, а да се главнина још увек налази на Овчем пољу. Тек када су српске трупе 28. октобра избиле на Овче поље и пред Велес без отпора, смисао Кумановске битке постао је јасан. Нажалост, тиме је пропуштена шанса да се непријатељ одлучним гоњењем већ тада потпуно уништи. Консолидација турских снага, до које је на крају ипак дошло, овако је можда могла бити избегнута, а самим тим спашени и животи многих који су страдали у Битиљској бици. Исто тако, да је било одлучнијег деловања генерала Степе Степановића добар део разбијених турских снага код Куманова могао је бити ухваћен у замку захваљујући брзом продору Друге српске армије у долину Вардара. Пошто је и та могућност пропуштена, био је неопходан још један напор и још једна велика битка како би турске снаге на простору вардарске Македоније доживеле потпуни слом. Сви ови уочени пропусти ипак не умањују успех српског оружја. Спорије наступање српских армија пре свега је представљало последицу опрезне војне тактике српске команде и великог респекта према непријатељу. У свести српских стратега и даље је провејавало сећање на 1885. годину и Српско-бугарски рат. Поучени искуством из тог оружаног сукоба српски виши официри су пре свега желели да избегну било какав већи ризик и да остваре победу по сваку цену. Зато и треба нагласити да је, сагледавајући однос снага на терену, пораз српске војске заиста био мало вероватна солуција. Вардарска армија била је значајно слабија од Прве српске армије, и да је којим случајем Зеки-паша још први дан боја све расположиве снаге убацио у ватру, уз наредбу да се напредује по сваку цену, исход би извесно био исти. Чак и да је под тим околностима дошло до већег осипања на левом крилу српске Прве армије, које је било изложено највећем притиску, у резерви су се налазиле чак две дивизије способне да исправе ситуацију. Пошто турска страна није располагала значајнијом резервом, пре или касније нашли би се заустављени на исувише издуженом фронту, суочени с бројчано надмоћним непријатељем. Суштински, српска врховна команда је тактички толико добро припремила битку самим стратегијским распоредом својих снага да непријатељу није остављена готово ни најмања шанса за успех.

Значај победе на Куманову био је немерљив, а посебан утисак оставила је како на обичне војнике и њихово самопоуздање, тако можда још и више на официре. Након Куманова виши официри српске војске наступају одлучније и с више самопоуздања. Уочавају и у ходу исправљају пропусте у командовању, чиме се српска војна машинерија постепено синхронизује и доводи до границе савршености. Можемо слободно рећи да су након те прве велике битке извучене бројне поуке, а посебно срећну околност представља чињеница да су те поуке извучене из победе. Том победом иницијатива на Вардарском фронту потпуно је прешла на српску страну, а Турцима је остало једино да покушају пружити последњи и огорчени отпор код Битоља. Узевши у обзир однос између српских и турских снага након Кумановског боја, можемо слободно рећи да се питање победника бар на вардарском делу балканског бојишта није постављало. Једино је непознаницу представљало то колико још дана турске снаге могу одолевати српским армијама у наступању. С друге стране, за целокупан српски народ, без обзира где у том тренутку живео, та победа је представљала немерљив успех. Срби су ту победу доживљавали не само у контексту оружаног тријумфа над вековним непријатељем или кроз призму ослобођења значајног дела територије, победа код Куманова је пре свега доживљена као коначна освета Косова и самим тим извршење историјске мисије. Многе генерације су сањале тај дан када ће с оружјем у рукама дођи на то „велико судилиште“ где је нестала славна српска средњевековна држава, да ће коначно победити непријатеља који им је ту државу одузео и да ће, светећи кнеза Лазара, Милоша Обилића и друге знане и незнане косовске јунаке, повратити част и славу великих предака.

Слободан В. Ђукић, Страни утицаји на развој српске војне доктрине 1878–1918. године; докторска дисертација, Београд, 2013.
Борислав Ратковић, Митар Ђуришић, Саво Скоко, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912‒1913, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1972.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања