Autor: Laza Slepčev
U prethodnom periodu, govorili smo o liberalizmu u nekoliko navrata i različitim povodima. Bilo da je u pitanju predstavljanje liberalizma kao ideologije ili pak njegov uticaj na moderni koncept demokratije, te njegov postmoderni, neoliberalni varijetet, uvek smo, s pravom, liberalizam doživljavali i promišljali kao čedo i proizvod građanske Evrope u svome nastajanju. Još preciznije, liberalizam nam se uvek nužno nametao, kao rezultat građanskih revolucija u Engleskoj, Americi i Francuskoj, te sledstveno tome, kao ostvarenje svrhe, pre svega evropskog čoveka u vlastitoj slobodi, iz koje onda nužno nastaje proces individualizacije i emancipacije pojedinca. Reč je, dakle, o transformaciji pojedinca od podanika u (slobodnog) građanina.
Nošen uticajima prosvetiteljske i racionalističke filozofije i zasnovan na principu razuma, liberalizam sebe utemeljuje na principima slobode, pravde, jednakosti, individualnosti, racionalizma…
Svoje korene liberalna ideja vuče sa britanskog ostrva, tačnije, na njeno formiranje presudno utiču filozofske koncepcije Tomasa Hobsa i DŽona Loka, te ekonomska teorija Adama Smita. Dakle, liberalizam nastaje kao čedo evropskog hrišćanskog protestantizma, ili, još preciznije, anglosaksonske protestantske verzije. Za suštinu razumevanja naše teme, ovo je veoma važan podatak, jer ovim tekstom upravo i želimo da predstavimo liberalizam u „sudaru“ sa drugim kulturološkim i religijskim obrascima, i to pre svega neevropskim i nehrišćanskim obrascima.
Povod za ovu temu je naša savremenost, u kojoj jedna, prilično „mutirana“ verzija liberalizma, nošena krilima tržišnog fundamentalizma i demokratije kao ideološke mantre, pokušava za interes najmoćnije države današnjice i njenih korporacija da ovlada svakom tačkom sveta.
Dakle, da li se liberalizam u svojoj modernoj, neoliberalnoj varijanti pretvorio u vlastiti surogat i oružje modernih kolonizatora, te kakve su mu šanse da u „sudaru civilizacija“ sebe nametne kao vodeći princip sveta, pokušaćemo da sagledamo na primeru Kine, kao velike i stare neevropske civilizacije, koja sa evropskim, i u poslednjim decenijama američkim nosiocima liberalne ideje „ima posla“ nekoliko vekova unazad.
Da bismo bolje razumeli na kakvog se to protivnika liberalizam namerio, ukratko ćemo se osvrnuti na osnovne istorijske i kulturološke karakteristike kineske države i civilizacije.
Dakle, kada je o Kini reč, primetno je da pojmove kao što su civilizacija i država često upotrebljavamo gotovo sinonimno, i to sa pravom. Naime, ono što danas prepoznajemo kao kinesku državu proizvod je višemilenijumskog nasleđa i trajanja jedne velike kulture i civilizacije na tom delu Dalekog istoka.
Tragovi kineske kulture zadiru još u 5. milenijum pre Hrista, ali ozbiljni oblici državnog ustrojstva Kine pojavljuju se oko 2700. g. pre Hrista i traju do danas. Od tog perioda, Kina prolazi kroz 23 epohe u vlastitom razvoju. Reč je o veoma turbulentnom periodu, prepunom uspona i padova, sukoba i ratova za ostvarenje uticaja, te čestim dinastičkim smenama. Uprkos svoj toj turbulentnosti, razvija se i jedna velika kultura, te dolazi i do ozbiljnih naučnih otkrića.
Mnogo pre Evropljana, Kinezi pronalaze papir, štampu, barut, pomorski kompas, svilu, papirni novac… Međutim, svrhovitost i „kapitalizacija“ ovih pronalazaka je izostala, jer je kinesku civilizaciju karakterisala velika zatvorenost prema spoljnom svetu, te, shodno tome, visok stepen samodovoljnosti. Zanimljivo je da su Kinezi Zapadnjake smatrali varvarima.
Jedna od karakteristika drevne Kine, a koja je u velikoj meri uticala na njen razvoj, naročito ekonomski, jeste i odnos prema svojini. Naime, pitanje svojine nije bilo na najvišem stepenu društvene lestvice, i često se odnos prema tom pitanju menjao, od dinastije do dinastije. Od podsticanja do zabrane prava na svojinu. I upravo to nepostojanje kontinuiteta svojinskih odnosa možda i presudno utiče na nivo bogatstva kako drevne tako, u neku ruku, i moderne Kine.
Ali ono što je poseban kvalitet i možda najjači adut pre svega moderne Kine, to je svest o kontinuitetu trajanja kineske državnosti, bez obzira na oblik državnog uređenja i ideološki okvir u kome Kina funkcioniše. Dakle, svest o identitetu kod Kineza je duboko ukorenjena, te samim tim predstavlja i moćnu branu od agresivnih uticaja spolja, naročito tekovina evropske kulture, kao što je liberalizam.
Upravo je ta svest o identitetu plod vekovnih duhovnoreligijskih naslaga koje su oblikovale, a i danas oblikuju, biće kineskog čoveka, svesnog veličine vlastite kulture, ali i spremnog da se danas, u savremenom svetu, uhvati u koštac sa izazovima i iskušenjima globalizma.
Duhovni svet Kineza bio je organizovan u tri velika filozofsko-religijska sistema – konfučijanstvo, taoizam i budizam, i nije poznavao razlike između religije, filozofije i nauke kakve poznaje savremeni Zapad.
Konfučijanstvo je najvažnija i najuticajnija škola mišljenja u Kini. Nastalo je u 5. veku pre Hrista pod uticajem Kung Fu Cea (551–479), u Evropi poznatijeg po latinskoj verziji Konfučije. Glavna ideja konfučijanstva je Zen (ljudskost, čovekoljubivost, humanost). „Ne čini drugima ono što ne želiš da drugi čine tebi“, jedan je od temeljnih postulata ovog učenja. Društvene odnose konfučijanstvo zasniva na podaništvu i patrijarhatu, što se najbolje očituje iz pet vrsta odnosa, gde se lojalnost i poslušnost zahtevaju u odnosu podanika prema vladaru, žene prema mužu, dece prema roditeljima i mladih prema starijima, dok jedino odnosi među prijateljima podrazumevaju ravnopravnost. Nedostatak ideje progresa naročito je primetan u zagovaranju idealnog tipa države. Naime, konfučijanstvo državni ideal vidi u prošlosti, predanjima i mitovima.
Taoizam jeste religija, ali je i filozofija života. Osnovao ga je Lao Ce (Li Er), oko 600. godine pre Hrista. U osnovi taoističkog učenja je put, koji ima više filozofskih značenja, poput puta života ili puta univerzuma. Lao Ce je smatrao da ljudi treba da žive u harmoniji sa prirodom. Naglašavao je važnost jednostavnog života i održanje ravnoteže sa prirodom, pri čemu se nije slagao sa Konfučijevim uverenjem da su u društvu najvažniji snažna porodica i država. On nije verovao u zakone i poučavao je da je najbolji način života ne preduzimati nikakve snažne, protivprirodne akcije.
Budizam je nastao pre oko 2.500 godina. Osnivač ovog učenja je Sidarta Gautama (Buda). U Kinu je iz Indije budizam došao u 1. veku. Međutim, zbog prvenstveno jezičkih barijera i razlika, on „dobija“ kineski oblik, neku vrstu kombinacije sa tradicionalnim kineskim učenjima. Celokupno postojanje čoveka po budizmu je patnja. Da bi se čovek oslobodio patnje, treba da pređe u nirvanu. Nirvana se postiže kroz „osmostruku stazu“, tj. osam koraka koji podrazumevaju upućivanje u dobronamerno ponašanje u prvom koraku, dok ostali koraci podrazumevaju strogu disciplinu i meditaciju. Krajnji cilj nirvane podrazumeva oslobađanje od postojanja.
Već ovaj kratki prikaz tri vodeća religijsko-filozofska učenja u Kini jasno govori da je reč o kulturi koja je sebe oblikovala kao samodovoljnu i u istorijskom smislu tromu i nepokretnu. Otuda nije ni čudo da je već u prvim dodirima sa evropskim kolonizatorima iz Portugalije, Španije, Holandije i Engleske, Kina bila relativno lak plen evropskih trgovaca.
Tek procesima modernizacije početkom 20.veka, procesima koje su pratili krvavi međusobni pokolji i promena državnog uređenja, Kina počinje da traži svoje mesto u savremenom svetu.
U već uveliko komunističkoj Kini, 70-ih godina 20. veka, dešava se kulturna revolucija, tačnije frakcijska borba unutar KP Kine, iz koje kao pobednik izlazi frakcija koju predvodi Deng Sjaoping, a koja, pokazaće se vrlo brzo, Kinu uvodi u proces ubrzane modernizacije i napretka.
„Nije važno da li je mačka crna ili bela. Važno je da lovi miševe.“ Ova Dengova rečenica postala je zaštitni znak kineske ekonomske transformacije prema kapitalizmu i velikom privrednom „bumu“ koji je ubrzo usledio, a čije rezultate najbolje sagledavamo danas.
U duhu naše teme, moramo postaviti ono ključno pitanje: Da li je Dengovim reformama liberalizam trijumfovao u Kini?
Odgovor na ovo pitanje je nesumnjivo složeniji od potvrdnog ili negirajućeg. Naime, pre će biti da je jedna velika kultura i civilizacija, duboko svesna svojih grešaka iz prošlosti, iskoristila liberalizam kao oruđe vlastitog napretka, i to samo u meri koja ne bi ugrozila osnovne postulate te civilizacije.
Hoće li barjaktari liberalizma iz ovoga uspeti da izvuku pouku ili će liberalni barjak podizati i kada Kina bude ubedljivo vodeća sila sveta, ostaje da se vidi! A Kina tim putem nesumnjivo korača!
Ostavi komentar