Аутор: др Александра Колаковић, научна саветница Института за политичке студије
Случај Таписерије из Бајеа (Tapisserie de Bayeux) представља изузетно илустративан пример употребе културног наслеђа као инструмента међународне сарадње и културне дипломатије. Одлука Француске да вредно средњовековно дело уступи на привремено излагање Британском музеју у Лондону, од септембра 2026. до јула 2027. године, није само музејски и конзерваторски подухват, већ и дипломатски чин са снажним историјским, политичким и симболичким значењем. Реч је о артефакту који истовремено припада француском националном наслеђу, представља један од најважнијих визуелних извора за разумевање енглеске и европске средњовековне историје. Додатно, Таписерија из Бајеа сведочи о вековима сложених односа између Француске и Велике Британије. Таписерија из Бајеа први пут после готово хиљаду година напушта Француску и враћа се на британско тло и њено привремено уступање део је ширег француско-британског културног споразума, који обухвата и реципрочну позајмицу британских музејских предмета француским институцијама. Овај пример показује како културна добра, осим своје уметничке и историјске вредности, могу постати средства дипломатског приближавања, обнове политичког поверења и изградње заједничког европског културног простора.
Таписерија из Бајеа једно је од најзначајнијих сачуваних дела европске средњовековне визуелне културе. Настала је у другој половини XI века, највероватније убрзо после норманског освајања Енглеске 1066. године, а њено порекло и околности настанка и данас су предмет научних расправа. Технички, у питању није класична таписерија, већ дугачко платно од лана на којем су вуненим нитима извезене сцене историјског садржаја. Дуга је приближно 70 метара и садржи низ сцена које приказују догађаје који су претходили норманском освајању Енглеске и битку код Хејстингса, као и успостављање новог политичког поретка. У средишту наратива налази се сукоб између енглеског краља Харолда Годвинсона и норманског војводе Вилијама, касније познатог као Вилијам Освајач. Победом норманске војске у бици код Хејстингса, 14. октобра 1066. године, започета је дубока трансформација енглеског друштва, политичких институција, језика, културе и односа са континенталном Европом. Норманско освајање је било један од преломних догађаја у европској историји, са последицама на енглеску државност, аристократију, право, архитектуру и културни идентитет. Таписерија је значајна и зато што не представља само илустрацију једног војног догађаја. Она је сложен историјски извор који сведочи о средњовековном друштву: војној организацији, одевању, бродоградњи, архитектури, свакодневном животу, религијским представама и политичким односима. Њене сцене и натписи на латинском језику пружају увид у начин на који је један од значајних догађаја средњовековне историје представљан и политички легитимисан. Наратив је углавном обликован из норманске перспективе и често се повезује са потребом да се Вилијамово освајање представи као оправдано. Отуда има посебну вредност за истраживање средњовековне политичке комуникације, визуелне пропаганде и конструисања историјског памћења.
Проглашена је историјским спомеником Француске 1842. године, а 2007. уписана је у Унесков регистар „Памћење света”, чиме представља део светске документарне и културне баштине. Иако је у власништву француске државе, таписерија је поверена граду Бајеу, где се традиционално чува и излаже у посебном музеју. За Француску, она је драгоцено сведочанство норманске историје и средњовековног културног наслеђа Нормандије. За Британце, она је један од најважнијих визуелних докумената о догађају који је радикално изменио историју њихове земље. Заједнички историјски простор који открива јесу освајања, сукоби, династичке везе, културно прожимање и политички односи. У томе лежи њена посебна вредност као средства културне дипломатије јер не симболизује само оно што Француску и Велику Британију повезује, већ и историјске разлике и конфликте који су обликовали њихове националне идентитете.
Одлука о уступању таписерије Британском музеју добија пуно значење тек када се посматра у контексту развоја француско-британских односа у последњој деценији. Однос две државе, обележен дугом историјом ривалства, ратова и политичког надметања, али и сарадње и савезништва, додатно је био оптерећен Брегзитом и различитим погледима на будућност европског поретка. У таквим околностима културна сарадња постаје посебно погодан простор за обнову поверења, јер омогућава да се односи две државе представе кроз заједничке историјске и цивилизацијске везе, а не искључиво кроз актуелне политичке спорове. Емануел Макрон је још 2018. године, на француско-британском самиту у Сандхерсту, најавио могућност њеног уступања Великој Британији. Међутим, тадашње политичке околности, нарочито преговори о Брегзиту и несугласице између Париза и Лондона, нису омогућиле реализацију овог плана. Идеја је поново добила политички замах током државне посете француског председника Великој Британији у јулу 2025. године, када је Макрон, заједно са тадашњим британским премијером Киром Стармером, потврдио договор о позајмици. Објава је представљала један од најзначајнијих културних резултата посете, као и део ширег настојања да се обнови стратешко партнерство две државе.
Договор о таписерији је у ствари део ширег политичког процеса. Француска и Велика Британија сарађују у области европске безбедности, подршке Украјини, одбране и управљања миграцијама преко Ламанша. У том смислу, културна дипломатија не замењује традиционалне дипломатске и безбедносне механизме, али их допуњује, стварајући позитивнији амбијент за међудржавну сарадњу. Посебно је значајно што је културни споразум добио конкретан облик кроз размену музејских предмета, укључивање научних и конзерваторских институција и припрему заједничких културних програма. Принцип реципроцитета један је од кључних елемената овог аранжмана. Док је Француска уступила таписерију Британском музеју, британска страна је омогућила да у Француску буду позајмљени предмети из изузетно значајних националних збирки. Међу њима су археолошки предмети из англосаксонског налазишта Сатон Ху (Sutton Hoo), укључујући делове чувеног погребног блага из VII века, као и одабране фигуре из шаховског комплета са острва Луис (Lewis Chessmen) из XII века. Ови предмети представљени су у музејима у Кану и Руану. На тај начин сарадња није сведена на једносмерно уступање француског националног блага, већ је обликована као размена културних вредности и знања. Такође, 2027. године обележава се хиљадугодишњица рођења Вилијама Освајача, што додатно повећава историјску и културну релевантност целокупног програма. Планирана Европска година Нормана, са изложбама и културним манифестацијама у Великој Британији и Нормандији, требало би да прошири сарадњу са музејског на шири регионални, образовни и туристички ниво.
Политички значај позајмице најјасније се види у изјавама званичника обе државе. Француска министарка културе Катрин Пегар оценила је да реч о снажном симболичком гесту који се уклапа у дугу историју односа Француске и Велике Британије. Према њеним речима, та историја се може читати „и у самим нитима средњовековног веза”. Ова формулација је значајна јер културни предмет не представља само једно сведочанство прошлости већ се може посматрати и као средство савременог дипломатског повезивања. Француски председник Емануел Макрон је приликом свечаног отварања изложбе у Британском музеју 2. септембра 2026. године, нагласио да таписерија представља много више од ланеног платна извезеног вуненим нитима, да је и „читаво поглавље француске, британске и европске историје”. Посебно је занимљива његова интерпретација Ламанша. Он је указао на то да је море вековима било граница и препрека, али и простор преласка војски, трговаца и уметника. Повезујући средњовековно освајање са савременим француско-британским односима, Макрон је таписерију представио као метафору историјског повезивања две обале. У истом говору француски председник је истакао да је за реализацију пројекта било потребно да поверење надвлада уобичајене резерве и границе. Посебно је захвалио стручњацима, конзерваторима, научницима, инжењерима и институцијама обе државе. Тако је дипломатски догађај представљен и као резултат међународне стручне сарадње, а не само као политичка одлука председника и влада.
Британска страна, такође је истицала значај овог догађаја. Тадашњи премијер Кир Стармер оценио је француску иницијативу као изванредну, наглашавајући да таписерија и предмети из Сатон Хуа сведоче о дубокој историјској повезаности две земље. Директор Британског музеја Николас Кулинан нагласио је да је реч о једном од најважнијих и најјединственијих културних предмета на свету, чије излагање у Лондону представља изузетну прилику за публику. Британски краљ Чарлс III, који је са француским председником присуствовао свечаном представљању изложбе, подсетио је на сопствено норманско порекло и оценио да таписерија приказује почетак „француске стране историје моје породице на овим острвима”. Његова изјава додатно је нагласила династичку и симболичку димензију овог културног сусрета.
Реакције француске и британске штампе показују, међутим, да овај пројекат није био лишен контроверзи. Лист Le Monde је у анализи објављеној у септембру 2025. године таписерију описао као „барометар француско-британских односа”. У тексту је указано на њену различиту политичку рецепцију: док је у Француској посматрана као национално благо и део културног наслеђа, поједини британски заговорници Брегзита користили су је као симбол енглеског понижења и норманског освајања, тумачећи излазак из Европске уније као својеврсно поништавање историјског наслеђа 1066. године. Управо ова супротстављена читања показују колико је историјско наслеђе подложно савременим политичким интерпретацијама. У француској јавности посебно су снажне биле резерве стручњака за заштиту културног наслеђа. Противници позајмице упозоравали су да је реч о изузетно осетљивом текстилном предмету старом готово хиљаду година, чије премештање може довести до оштећења. Историчар уметности Дидје Рикнер, оснивач часописа La Tribune de lʼArt, јавно је критиковао одлуку, сматрајући да је политички мотивисана и да ризици по очување дела нису довољно оправдани. Петиција против позајмице прикупила је више од 72.000 потписа до септембра 2025. године. У том контексту, The Guardian је у јулу 2025. године писао о дуготрајним недоумицама конзерватора, али и о техничким припремама које су омогућиле транспорт, укључујући посебну потпорну конструкцију и вишеструку заштиту приликом паковања.
Расправа није била само медијска. У јуну 2026. године, француски Државни савет одбацио је захтев за поништавање председничке одлуке о позајмици. Суд је закључио да је одлука, с обзиром на дипломатски контекст и њен историјски и симболички значај за француско-британске односе, неодвојива од вођења међународних односа Француске. Ово не треба тумачити као научну потврду да ризици за очување дела не постоје, већ као правно утврђивање природе председничке одлуке. Посебно је значајно што се критике нису завршиле доношењем одлуке о позајмици. Таписерија је 9. јула 2026. године транспортована из Бајеа у Лондон, уз изузетне мере безбедности, у посебно израђеној климатизованој и антивибрационој транспортној конструкцији. Изложба је отворена за јавност 10. септембра. Међутим, почетком септембра француско Министарство културе потврдило је да су после доласка у Лондон уочена два прекинута конца. Тај податак поново је отворио питање одговорности за очување дела и потребе за транспарентним конзерваторским надзором. У француској Народној скупштини покренуто је и питање услова транспорта и објављивања коначног извештаја о стању таписерије. Са друге стране, британска штампа и јавност показале су изузетно интересовање за изложбу. Le Monde је у извештају од 11. септембра 2026. забележио велики број посетилаца и снажно интересовање британске публике. Посебно је занимљиво запажање да се догађај не може објаснити само интересовањем за уметничко дело: за британску публику 1066. година представља једну од кључних тачака националног историјског памћења. Чињеница да је таписерија изложена у земљи чију историју приказује, први пут после готово хиљаду година, додатно је појачала њену привлачност.
Значај овог случаја превазилази оквире једне изложбе и билатералне музејске размене. Он показује да културна дипломатија данас подразумева много више од представљања националне уметности у иностранству. Она укључује заједничко управљање наслеђем, размену знања и стручњака, сарадњу музеја, научних установа и конзерваторских тимова, као и укључивање образовних и туристичких институција. Културно добро постаје средство комуникације између држава, али и начин да се историјска искуства поново интерпретирају у складу са потребама савременог друштва.
У случају таписерије из Бајеа посебно је важно то што се заједничка историја не представља као непрекинути низ пријатељских односа. Напротив, реч је о наслеђу које обухвата освајања, сукобе, политичке трансформације и културне утицаје. Управо способност да се таква прошлост представи као простор дијалога, а не искључиво као основа националног надметања, представља један од најважнијих домета културне дипломатије. Француска и Велика Британија овим пројектом не настоје да избришу разлике у историјском памћењу, већ да их учине делом заједничког културног и научног интересовања.
Остави коментар