Autor: prof. dr Boris Stojkovski
Teško je, uistinu, iz aspekta savremenog čoveka poverovati da je prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj Sveti Sava, najbitnija ličnost celokupne srpske istorije, do pre nekoliko decenija imao izražen kult, odnosno veliko poštovanje među muslimanima. Od dolaska Turaka na Balkan, i zapravo od početka islamizacije srpskog stanovništva u delovima jugozapadne Srbije, kao i drugim srpskim zemljama (prevashodno severnim delovima današnje Crne Gore), poštovanje prema Savi, kao i duboka i iskrena vera u čudotvornost njegovih netljenih moštiju bili su obeležje novokonvertovanog muslimanskog življa. Ovo se poštovanje zadržalo sve do duboko u savremeno doba, te, iako sada postoji jedan ozbiljan odijum prema Svetom Savi (kao i svemu što je srpsko), istorijski izvori u rasponu od više od tri stoleća, svedoče u razvijenom kultu najvećeg srpskog sveca među muhamedanskim življem.
Nekoliko istorijskih izvora iz vremena prvog veka osmanske vlast na Balkanu rečitije svedoče nego bilo šta drugo o razmerama toga poštovanja. Mletački ambasador u Carigradu i istovremeno putopisac Benedeto Ramberti je 1534. godine zabeležio da manastiru Mileševi veću milostinju daju Turci i Židovi nego li kršćani. Francuski autor, pak, po imenu Žan Šeno (pratilac francuskog ambasadora Aramona i samog sultana Sulejmana) na putu za safavidski Iran 1547. godine je zapisao kako Turci štuju mileševske kaluđere i dele im milostinju. Još jedan Mlečanin, Nikolo Zeno u komentarima na putovanje u Persiju koje je jula 1473. godine preduzeo ambasador kod Uzun Hasana i njegov predak Katarin Zeno, u otprilike isto vreme, 1550. godine je pisao da mileševsko manastirsko bratstvo živi od milostinje što im ponajviše pružaju Turci, koji Sveca osobito štuju i jako ga se boje. Slične podatke zabeležio je 1574. godine francuski autor Pjer Leskalopje, koji je te godine putovao u Erdelj.
Na koncu pomenimo i da je austrijski putopisac i hadžija ka Jerusalimu, Melhior fon Zajdlic, nešto ranije, 1559. godine opisao manastir Mileševu i večno počivalište Svetoga Save, rekavši tom prilikom da je ovaj manastir bio tada dobro očuvan, a naročito manastirska crkva sa ikonama, koje su na grčki način srebrom ukrašene, i, kao malo gde, vrlo bogato okićene. Na jednom oltaru bio je srebrni kovčeg, u kome je počivalo telo Svetog Save. Sve je to do dana današnjega ostalo netaknuto od Turaka, zapisao je ovaj ugledni putnik iz austrijskih zemalja. Najposle, i iz srpski izvora postoji potvrda velikog muslimanskog poštovanja prema Svetom Savi. U svojim Hronikama grof Đorđe Branković je zapisao kako je neki beg javio turskim vlastima da Turci veruju Svetom Savi, uzimaju znak krsta i krste se. Izvesno je da se može pretpostaviti da je to stanovništvo bilo pre svega konvertitsko, tj. da se radi o Srbima koji su prešli na islam, ali su brojne svoje stare verske navike i prakse zadržali. Pod imenom Turci bi se ovde najpre onda trebalo prepoznati domaći muslimani, ali koji su ispovedali istu veru kao i turski živalj, te su imali neke i privilegije zbog veroispovesti i od pojedinih pisaca su bili percepirani kao jedinstvena grupacija sa samim Turcima, iako po svom poreklu to nikako nisu bili.
Kao jedan od najjačih dokaza koliki je ugled Sveti Sava imao u svom narodu, kao i ljudima drugih veroispovesti jeste i čin spaljivanja njegovih moštiju. Naime, kao što se dobro zna osmanski veliki vezir, Kodža Sinan paša, oteo je iz Mileševe mošti Svetog Save, doneo ih na Vračarski breg kod Beograda, gde ih je 27. aprila 1594. godine spalio na velikoj lomači. Postoje vrlo opravdane pretpostavke u nauci da u ovom događaju nisu uzeli učešće domaći Srbi-muslimani, upravo oni koji su i vekovima kasnije iskazivali duboko poštovanje prema Svetom Savi. Sa druge strane, zanimljivo je osvrnuti se i na savremeni zapis đakona Atanasija da je pred kivotom Svetog Save čudesno izlečen neki maniti Turčin, te da je i ovo bio povod za ovakvu odmazdu.
Sinan-paša kao pobožni fanatični musliman odlučio je da na ovaj način uništi kult koji je ljuljao kako temelje njegove vere, tako i dovodio u pitanje islamizaciju celog prostora. Interesantno je, da je rečeni Sinan-paša, pored paljenja Savinih moštiju, porušio i manastir Svetih Arhanđela kod Prizrena, zadužbinu i mauzolej najmoćnijeg srpskog vladara srednjeg veka, cara Stefana Dušana. Od materijala Dušanove crkve sazidao je Sinan-pašinu džamiju u jednom od bez sumnje do danas najlepših srpskih gradova – Prizrenu. Paradoksalno, ova džamija, čiji je ktitor poreklom Albanac koji je spalio Savine mošti i opustošio ovaj važan manastir, danas se smatra kulturnim dobrom cele Srbije.
Danas se u nauci ozbiljno postavlja pitanje i povoda samog spaljivanja moštiju, ali se isto tako podvrgava kritici sama teza da su Savine mošti uopšte spaljene. To jeste jedno dosta komplikovano pitanje, koje ovde neće biti razmotreno, već u kontekstu teme treba pomenuti sledeću činjenicu. Postoji živa tradicija kod stanovnika obeju veroispovesti u Raškoj i severnim delovima Crne Gore da je leva ruka Svetog Save koja je čudom preživela vatru, vekovima čuvana kod muslimanske porodice Čengić iz danas malog sela Potpeća kod Pljevalja. Ruka se čuva u današnje vreme u manastiru Mileševi, a dugo je čuvana i u drvenom kivotu u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja kao najveća svetinja ovog značajnog srpskog pravoslavnog manastira u tim krajevima.
Veliki broj muslimanskih stvaralaca, ali i hrišćanskih koji su diljem islamskog sveta prigrlili arapski jezik, pisali su arapskim pismom svoja dela na narodnim jezicima. Takvih slučajeva je bilo dosta još od srednjeg veka, a najpoznatiji je svakako primer Andaluzije. Međutim, arapsko pismo i orijentalna kultura ostavili su značajan uticaj i na razvoj literature među našim islamizovanim življem. Alhamijado književnost predstavlja jednu posebnu granu srpske književnosti u Bosni i Hercegovini turskoga doba. Naime, od kraja XV veka, kada osmanska država zauzima srednjovekovnu bosansku kraljevinu počeo je i proces islamizacije na tlu Bosne i Hercegovine. Arapsko pismo, arabica, kojom su pisani i turski i persijski jezik već u to vreme postalo je i pismo stvaralaca alhamijado književnosti. Oni su pisali slovenskim (srpskim) jezikom, ali arapskim pismom. Ova književnost zaista je specifično obeležje bosansko-hercegovačkih muslimana u ranom novom veku. Alhamijado književnost potrajala je sve do duboko u novo doba, i oslobođenja Bosne i Hercegovine od vekovne turske vlasti. Među autorima alhamijada se izdvajaju prvi predstavnik ove književnosti Muhamed Erdeljac autor jedne ljubavne pesme 1588-1589. godine, zatim veliki polihistor Hasan Kafi/Kafija Prušćak (1544-1631), zatim Husein-Kodža Muerih, autor jedne istorije Osmanskog carstva, a najpozniji autor Salid Sidki Hadžihusejnović Muvekit, istoričar Bosne, umro je 1931. godine.
Za ovu temu vredno je pomenuti da je o Svetom Savi pisao jedan znameniti srpski alhamijado pesnik, Muhamed Hevai Uskufi, rođen u Gornjoj Tuzli 1601. godine, a umro negde nakon 1651. godine. Uskufi je svoja dela pisao slovenskim (odnosno srpskim jezikom kojeg on ponegde, kao i drugi pisci regionalno naziva i bosanski, ali ne uvek i ne dosledno), i u čijoj pesmi Poziv na vjeru na srpskome jeziku, odnosno Beran davet-i iman be zeban-i srb se pominje i Sveti Sava. Ova pesma je objavljena u njegovome najslavnijem delu (rečniku) poznatom kao Potur šahidija, odnosno Makbul-i arif. U ovoj ilahiji (muslimanskoj pobožnoj pesmi) Muhamed Uskufi je u jednom svom stihu uskliknuo kao poziv svojim pravoslavnim sunarodnicima i sledeće: Nek u(z)nade Svetog Savu. Dakako, treba imati na umu, da je, kao musliman i sultanov podanik, na ovaj način zapravo hteo da Srbe odvrati od borbi protiv Osmanlija te da ih pozove da se vrate negdašnjem mirnom suživotu, odnosno da verovatno vrati u period vladavine Sulejmana Veličanstvenog. Nadalje, ne treba zaboraviti da je njegov poziv na veru zapravo poziv na islamsku religiju, na konverziju na islam pravoslavnih Srba, te s oprezom treba posmatrati Uskufijin poziv. Međutim, njegovo isticanje jednovernosti i jednorodnosti pravoslavnih i muslimana, kao i pozivanje i na Svetoga Savu predstavljaju svojevrstan kuriozitet i pokazatelj njegovog kulta i slave među srpskim muslimanskim življem u svim srpskim zemljama. Isto tako, ovo je vredan spomenik alhamijado književnosti koji spominje Svetog Savu, a koji se, donekle, ovde u suštini izjednačava sa srpskim identitetom.
Sve je ovo pokazatelj da su čak i najpobožniji muslimani bili svesni veličine Svetoga Save, da je njegova ličnost nadišla vreme u kome je živela, te da je mnogo vekova kasnije, privatna pobožnost među muslimanima u njemu prepoznavala čudotvorca, nekoga ko leči od svih bolesti, te da su mu muhamedanci priticali pre svega u muci i nevolji. No, poštovanje mu je ukazivano, kao i manastiru Mileševi i na druge načine. Ovakvo poštovanje se među običnim ljudima, posebno seoskim stanovništvom zadržalo maltene do današnjih dana.
U savremenoj epohi postoji nekoliko svedočanstava o poštovanju Svetoga Save među Srbima muslimanske veroispovesti. Prota Stevan Dimitrijević, sveštenik, ali i istoričar pre svega južne Srbije i Stare Srbije, odnosno Makedonije, je još 1934. godine zabeležio kako Srbi bez obzira ne veru duboko poštuju Svetog Savu, te da su i domaći muslimani vrlo privrženi ovom kultu. Ni on nije verovao da su oni imali bilo kakve direktne veze sa spaljivanjem moštiju 1594. godine, koje je u to vreme već uveliko bilo topos u istoriografiji i naučnici se nisu trudili ni da detaljnije sagledaju svu problematiku te teme. Vrlo sličnih stavova i o (ne)spaljivanju moštiju ali i o kultu Svetog Save među muslimanskim življem u onovremenoj Kraljevini Jugoslaviji bio je i veliki naučnik Tihomir Đorđević. Ovaj pionir srpske etnologije i folkloristike, neumorni istraživač srpskih običaja i tradicije uvek je isticao da je Sava bio narodni svetitelj. Mnogi savremeni naučnici HH veka podvlačili su i posebno isticali u međuratnom dobu da je upravo veliki pijetet i kult koji se razvio kod muslimana prema Svetom Savi, zapravo samo jedno neprekidno i neprekinuto poštovanje koje su novopokršteni muhamedanci imali prema prvom srpskom arhiepiskopu, a koje je istovremeno bila kopča sa njihovim korenima i osnovnim identitetom. Ova činjenica uzimana je i kao jedan od osnovnih razloga zbog kojeg su mošti i spaljene.
Kao jedan zaista veliki odblesak ove muslimanske tradicije, a i u srpskom folkloru i kolektivnom sećanju naroda ovih prostora ostala je i jedna znamenita narodna pesma pod naslovom Sveti Sava i Sinan-paša silni. Cela pesma je vrlo zanimljiva, ali za ovu temu vredi citirati jedan isečak iz nje koji nimalo štedro i veoma rečito svedoči o tome da su južnoslovenski (srpski) muslimani izuzetno poštovali ovog velikog svetitelja, te da su njegove mošti bile njihova uteha i pribežište u bolesti i muci:
Milješevka đaurska je ćaba,
O svecima i svakoj nedjelji,
Tu je mnogo đaurskih hadžija,
Što dolaze te se svecu mole,
Da je tako neka i ostane,
Al sam čuo i ljudi mi kažu,
Da ka svecu idu na klanjanje
Baš i naši Turci Osmanlije,
Ovaj svetac, kažu, čuda čini:
Od slepijeh postaju okati,
Gluvi namah u času pročuju,
Nemima se jezik odrešuje,
Hromima se noge opravljaju,
Maniti se brzo pametuju
Interesantno je da su Srbi Sinan-paši ponudili 60000 dukata za Savine mošti, ali da je osmanski velikodostojnik to odbio. Pošto je spalio mošti sustigla ga je i kazna, koju narodni pevač ovako opisuje:
A dvor mu se u kam pretvorio
I u kamu pište slabi crvi –
Vele ljudi da su mu sinovi;
A iz kama ljute zmije sikću –
Vele ljudi: bule su mu bile;
A na kamu kuka kukavica –
Vele ljudi: to mu mati bila
Različiti istraživači, posebno oni koji se bave narodnom tradicijom i običajima, zapisali su i preneli i neke etnološke zabeleške o poštovanju Svetog Save i manastira Mileševa među lokalnim muslimanskim življem. Ponegde se tako može čitati kako su se stanovnici obližnjeg sela Hisardžik, iako muslimani, uvek rado odazivali na manastirske mobe povodom žetve, kosidbe i drugih poljoprivrednih i ostalih radova, a zabeleženo je i da su u stara vremena naučeni da kada prolaze pored manastira siđu sa konja i ne jašu dok ga ne prođu. Nedaleko od manastira je i Savina voda na koju su i lokalni muslimani odlazili i koja je poznata po čudotvornim izlečenjima. Naravno, ističemo da u Srbiji postoji uistinu niz toponima, hidronima i drugih lokaliteta koji se dovode u vezu sa Svetim Savom, a među njima vode i izvori zauzimaju posebno mesto. I u Prijepolju, kažu neki autori, je muslimanski živalj računao vreme više po pravoslavnom kalendaru, izuzetno su uvek poštovali crkvenu litiju i puštali je da prođe kroz njihova imanja. Seljaci su čak i odvajali deo voska za manastir i imali jak osećaj pripadnosti svetosavskim korenima i srpskom identitetu. Zna se i za muslimane u Gusinju koji su takođe poštovali Svetog Savu, zbog čuda koje je, prema predanjima u toj sredini, činio u okolini kako Plava tako i Gusinja.
Vreme u kojem živimo dovelo je ne samo do zaborava ovog kulta, njegove negacije, već i do otvorene mržnje koja je imala da posluži i u etnogenezi i identitetskim pitanjima na Balkanu. No, suština je da je sav srpski živalj, nevezano od vere, pa i onaj muslimanski, ukazivao veliko poštovanje prema Svetom Savi, ispredao o njemu brojne legende i negovao specifičan kult ove ličnosti.
Ostavi komentar