Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Danas kada smo svedoci rata koji se vodi između zemalja političkog Zapada i Rusije, a na teritoriji Ukrajine, neretko se vraćamo u prošlost tražeći uzroke tog sukoba. Obično se u javnosti apostrofira 2014. godina i „Majdanski puč“ kao okidač za sva kasnija dešavanja pa i eskalaciju sukoba započetu februara meseca 2022. godine. Međutim, tu možemo pronaći samo povod za eskalaciju dok su koreni mnogo dublji i treba ih potražiti još u 19. veku. Naime, strah Zapada od narastajuće moći Rusije počeo je da se širi praktično od 1815. godine i Bečkog kongresa na kome su sile pobednice, nakon trijumfa nad Napoleonom, krojile novu mapu Evrope. Rusija je, iz Napoleonovih ratova, izašla kao dominantna kopnena vojna sila, čiji soldati su umarširali u Pariz i čija vojna moć je zastrašujuće delovala na zapadne sile. Već tada bilo je jasno da se ni jedna evropska zemlja pojedinačno ne može nositi sa ruskom kopnenom armijom.
Posebno je ta nova politička realnost u Evropi zabrinjavala Veliku Britaniju, dominantnu pomorsku silu, koja je svoju strategiju nacionalne bezbednosti bazirala na ravnoteži snaga u Evropi. Tačnije, za stratege u Londonu bilo čija hegemonija na Kontinentu, pa samim tim i Ruska, bila je neprihvatljiva, jer je ugrožavala bezbednost britanskih ostrva. Ukoliko bi neka zemlja uspostavila kontrolu nad kontinentalnim delom Evrope prirodno bi se okrenula Britaniji težeći da i nju stavi pod svoju dominaciju. Upravo zato, Britanci su bili protagonisti stvaranja širih evropskih koalicija protiv Napoleona i njegove težnje da uspostavi francusku hegemoniju na Kontinentu. Ista politika u Londonu vodila se i protiv francuskih ili španskih kraljeva koji su pre Bonaparte težili istom cilju. Upravo zato, neposredno nakon sloma Napoleona, kada je Britancima postalo jasno da su u Rusiji dobili novog „smrtnog“ neprijatelja i nekog ko je remetio njihovu politiku ravnoteže snaga u Evropi, oštrica mača njihove spoljne politike usmerila se prema Istoku.
Fokus Britanske diplomatije od Bečkog kongresa pa sve do danas, sem u pojedinim momentima kada je strah od nemačke hegemonije nadilazio opasnost od ruske, a to je tokom Prvog i Drugog svetskog rata, konstantno je usmeren protiv Rusije. Na ostrvu se kreirala antiruska politika i odatle se širila rusofobija kao moćno sredstvo propagande u ratu protiv Rusije. Neretko je ta rusofobija toliko uzimala maha da je prelazila u antirusku histeriju, što je posebno bilo izraženo u kritičnim političkim momentima kada je pretilo izbijanje oružanog sukoba između Rusije i Britanije. Jedna od tih kriznih situacija bila je i Krimski rata (1853–1856) tokom koga su zapadnjaci po drugi put u 19. stoleću krenuli u pohod na Rusiju. Napoleon je, pre toga, predvodio prvu ujedinjenu evropsku soldatesku u maršu na Istok, koja je zaustavljena i slomljena 1812. godine u Moskvi. Međutim, moramo naglasiti da čak ni tada Rusija nije ostala usamljena i izolovana, u međunarodnoj geopolitičkoj areni, kao tokom Krimskog rata. Skoro kompletan politički Zapad ujedinio se početkom tih pedesetih godina 19. veka protiv pravoslavne imperije i njenog pokušaja da se konačno obračuna sa Osmanskim carstvom.
Neposredni povod za izbijanje Krimskog rata bio je sukob Rusije i Francuske oko pitanja kontrole nad svetim mestima u Palestini. Francuski car Napoleon III video je u toj borbi za uticaj u Istanbulu priliku da ojača autoritet u sopstvenoj, ali i stranoj javnosti, na taj način što će naterati Osmanlijsko carstvo da ključeve od najznačajnijih hrišćanskih hramova u Svetoj zemlji oduzme pravoslavcima i preda katolicima. Pod pritiskom iz Pariza, sultan je krajem 1852. godine popustio i stao na stranu katolika, što je razbesnelo rusku političku elitu i cara Nikolaja I. Na proleće 1853. godine Nikolaj I je poslao kneza Menjšikova u Istanbul sa zadatkom da izvrši dodatni pritisak na Portu i reši ovaj spor u korist Rusije. Međutim, pored toga što je taj ugledni ruski diplomata zahtevao od Osmanlija da poštuju vekovna prava pravoslavnih hrišćana i samim tim razreše ovaj spor u rusku korist, on je insistirao na još nečemu. Menjšikov je dobio zadatak da od sultana traži saglasnosti da Rusija dobije status i formalnog zaštitnika svih pravoslavaca u njegovoj zemlji, čime bi celokupna osmanlijska carevina, na svojevrstan način, potpala pod ruski protektorat. Suštinski, iz ove činjenice se jasno vidi da je najvažniji cilj ruske diplomatije, u tom trenutku, bio ne samo rešavanje pomenutog verskog pitanja u korist pravoslavaca, nego nešto mnogo značajnije. Naime, Rusija je pokušala da verski spor iskoristi kao povod za otvaranje Istočnog pitanja, odnosno, pitanja sudbine Osmanlijske carevine.
Naime, Istočno pitanje je imalo prvorazredni značaj za Rusiju. Tačnije, ovladavanje Bosforom i Dardanelima, tim uskim prolazima koji spajaju Crno more sa Sredozemljem, za rusku diplomatiju imalo je strateški značaj. Jedini put kojim je rusku crnomorska, kako vojna tako i trgovačka flota, mogla izaći ka toplim morima vodio je preko tih moreuza. Upravo zato oni su postali najvažniji cilj ruske politike tokom 19. veka, pa i prvih decenija 20. veka. Međutim, zapadne sile, a na prvom mestu Britanija i Francuska, bile su i te kako svesne toga da bi ruska kontrola nad Osmanlijskim carstvom i tim strateški važnim moreuzima direktno ugrozila njihove interese. Ni Britanci ni Francuzi nisu želeli novog i opasnog takmaca u Sredozemlju, spremnog i sposobnog da se uključi u borbu za dominaciju nad Severnom Afrikom i Južnom Evropom. Samim tim, ove zapadne sile su otvoreno stale na stranu Osmanlija i postavile se kao zaštitnici „Bolesnika na Bosforu“.
Ohrabreni podrškom iz Pariza i Londona, Turci su odbili ruski predlog, tako da se knez Menjšikov vratio u Sankt Peterburg ne obavljena posla. Ubrzo je usledio i odgovor ruskog cara koji je naredio svojim trupama da zaposednu Vlašku i Moldaviju, autonomne kneževine u okviru Osmanlijskog carstva. Britanija i Francuska su na to reagovale tako što su uputile svoje flote u turske teritorijalne vode, dok je septembra meseca Porta ultimativno tražila od Rusije da povuče svoje snage sa njihove teritorije. Još pre isteka datog roka za povlačenje, ruske trupe u Dunavskim kneževinama, našle su se na udaru osmanlijskih snaga. Nikolaj I iskoristio je tu okolnost da objavi rat Osmanlijama i da svu odgovornost za izbijanje oružanog obračuna svali na tursku stranu. Najveći vojni uspeh u Krimskom ratu Rusija je ostvarila zahvaljujući svojoj Crnomorskoj floti, koja je pod komandom admirala Nahimova, novemvbra 1852. godine, locirala, a zatim i uništila kompletnu tursku flotu u zalivu Sinopa. Zapadni mediji su ovu rusku pobedu prozvali „masakrom u Sinopi“. Suštinski, takva kvalifikacija te ruske vojne pobede apsolutno nije odgovaralo istini, ali je iskorišćeno za mobilizaciju zapadne javnosti i njenu pripremu za rat protiv Rusije. Nakon toga Francuska i Britanija sklopile su sporazum o zajedničkom delovanju i uputile su svoje flote u Crno more sa zadatkom da zaštite turske luke i obalu od Rusije. Od tog momenta Osmanlije su se našle pod direktnom zaštitom pomorskih snaga zapadnih sila, a Rusiji je jasno stavljeno do znanja da će svako dejstvo njihove armade usmereno protiv turskih snaga dobiti oružani odgovor. Na taj način, prednost koju je Rusija ostvarila uništavanjem turske flote u Sinopi, jednim potezom Britanaca i Francuza je potpuno anuliran.
Posebno zabrinjavajuće za Rusiju bile su odluke Konferencije u Beču, iz decembra meseca 1853. godine, sa koje su velike zapadne sile uputile poruku Sankt Peterburgu da neće prihvatiti nikakve promene granica Osmanlijskog carstva. Situaciju u kojoj se našao car Nikolaj I, još težom su učinili saveznici Rusije koji su se priklonili jasno izraženom antiruskom stavu Britanije i Francuske. Naime, kroz Svetu alijansu Rusija, Pruska i Austrija, bile su u svojevrsnom savezu. Nikolaj I računao je, ako ne na podršku Beča i Berlina u ovom ratu, onda bar na prijateljsku neutralnost. Međutim, Konferencija u Beču mu je jasno stavila do znanja da su i Austrija i Pruska po ovom pitanju potpuno na strani Pariza i Londona. Samim tim, operacije ruske vojske sve vreme rata nisu vođene punim kapacitetima, jer je gotovo polovinu mobilisanih snaga Nikolaj I morao da drži u rezervi plašeći se reakcije „saveznika“. Sem toga, Austrija, koju je Nikolaj I spasao tokom revolucije 1848–1849. godine, kada je direktno ruskim oružjem ugušio mađarsku pobunu, uzvratila mu je besramnom nezahvalnošću. Bečki dvor je 1854. godine rasporedio oko 280 000 svojih vojnika prema Dunavskim kneževinama i Srbiji, koji su zauzele preteći stav prema ruskim snagama na Dunavu. Samim tim, ruska vojska na balkanskom bojištu morala je zaustaviti ofanzivne operacije i zauzeti odbrambene pozicije. Šta više, u junu mesecu 1854. godine, Austrijanci su ultimativno zahtevali od Rusije da povuče svoje trupe iz Vlaške i Moldavije. Nikolaj I, kako bi izbegao rat i sa Habzburškom monarhijom, odlučio se na popuštanje i povlačenje pred otvorenom pretnjom iz Beča.
Inače, od aprila meseca 1854. godine u rat protiv Rusije i zvanično našle su se i Velika Britanija i Francuska. Iako su svojim flotama delovale protiv ruske u Baltičkom i Belom moru, pa i na Dalekom Istoku ključne vojnu operaciju zapadni saveznici preduzeli su septembra meseca 1854. godine kada su gotovo 60 000 vojnika iskrcali na poluostrvu Krim. Cilj ove invazije bio je Sevastopolj, centralna luka ruske Crnomorske flote. Saveznici su uspešno izvršili iskrcavanje u Evpatoriji da bi na reci Almi, malobrojnim ruskim sagama, brojnosti oko 33 000 vojnika, naneli poraz. Nakon toga ruske trupe su se povukle u Sevastopolj, dok su deo flote potopile na ulazu u luku kako bi sprečili neprijateljske brodove da im priđu sa mora. Na kopnu su podigli niz utvrđenja kako bi izdržali očekivanu višemesečnu opsadu savezničkih snaga. Zahvaljujući admiralima Nahimovu i Kornilovu grad se uspešno branio skoro godinu dana dajući šansu ruskim kopnenim snagama da unište invazione trupe na Krimu. Međutim, uprkos preduzetim ofanzivnim akcijama, od kojih su najznačajnije bitke kod Inkermana i Balaklave, ruska vojska nije ostvarila cilj. Neprijateljske snage su se održale na Krimu, a Sevastopolj je krajem avgusta 1855. godine pao u ruke zapadne koalicije. Još pre pada Sevastopolja, februara meseca 1855. godine, ruski car Nikolaj I Romanov je preminuo. Nasledio ga je Aleksandar II koji je od starta pokazivao sklonost ka traženju mirovnog rešenja. Međutim, odlučnost zapadnih sila da Rusiji nametne teške uslove za prekid rata, produžavali su sukob.
Presudni momenat Krimskog rata suštinski se nije odigrao na bojnom polju, već u političkim krugovima na Starom kontinentu. Iako ruska vojska, uprkos padu Sevastopolja nije bila poražena, a u Anadoliji je ostvarila čak i određene uspehe, Aleksandar II je početkom 1856. godine pristao na mirovne pregovore i to pod uslovima koje je nametao Zapad. Ruskog cara u tom trenutku slomio je ultimatum Austrije iz decembra meseca 1855. godine. Naime, zvanični Beč je, pod direktnom pretnjom ulaska u rat protiv Rusije, zahtevao od Aleksandra II da prihvati mirovnu ponudu zapadnih sila. Suočen sa teškim ekonomskim i vojnim prilikama, ostavljen bez i jednog saveznika, Aleksandar je zaključio da nema izbora. Pristao je na mirovnu konferenciju u Parizu pod uslovima koje su diktirali zapadni saveznici.
Domaćin mirovne konferencije bio je francuski ministar inostranih dela Valevski. Pored njega učešće u pregovorima uzeli su i diplomatski predstavnici njegovih saveznika u ovom ratu. Ispred Britanije Klarendon, Osmanlijskog carstva Ali-paša, Pijemonta Kamilo Kavur. Rusiju je predstavljao knez Orlov, Prusku Mantojfel, a Austriju grof Buol. Odluke mirovne konferencije bile su nepovoljne i krajnje ponižavajuće po Rusiju. Integritet Osmanlijskog carstva je garantovan, što je značilo da se Rusija mora povući sa svih turskih teritorija koje je držala pod svojom kontrolom. Takođe, Rusija je deo Besarabije morala predati Moldaviji i odreći se prava protektorstva nad Dunavskim kneževinama i Srbijom. Odnosno, Ruski protektorat nad vazalnim balkanskim hrišćanskim kneževinama prešao je sa Rusije na evropske sile. Time su Rusi izgubili dotada stečenu prednost u rešavanju Istočnog pitanja, što je svakako predstavljalo bolan udarac za političku elitu u Sankt Peterburgu. Međutim, najbolnije od svega bilo je to što su Rusija i Osmansko carstvo morali da se obavežu na demilitarizaciju Crnog mora. Rusija je na taj način ne samo ponižena, nego je i njena vojna moć na Jugu izrazito oslabljenja. Time je Rusiji oduzeta mogućnost vođenja aktivnije politike prema Istočnom pitanju. Sem toga, garantovana je slobodna plovidba Dunavom, a Osmanska imperija obavezala se na reforme koje su trebale izjednačiti prava Hrišćana i Muslimana u toj zemlji.
Pariski mirovni ugovor iz 1856. godine samo je potvrdio poraz Rusije u Krimskom ratu. Uzroke takvog ishoda možemo pronaći u tehničkoj i tehnološkoj inferiornosti Rusije u odnosu na zemlje Zapada. Ruski brodovi i dalje su bili drvene Jedrilice, dok su zapadne flote sačinjavali parobrodi. Saveznički vojnici već tada su imali modernije puške, većeg dometa i bržeg punjenja, što se takođe ne sme zanemariti. Međutim, ključ ruskog neuspeha prevashodno treba tražiti u lošoj logistici, slabom snabdevanju trupa, korupciji koja je cvetala u procesu nabavke ratnog materijala i osnovnih potrepština za vojsku, nedostatku železnice i dobrih puteva koji bi omogućili brz transport svežih snaga na Krim. Takođe, očigledni su postojali i nedostaci u organizaciji vojske i njenom sistemu komandovanja. Suštinski, ovaj rat je u potpunosti ogolio sve slabosti ruske države, kako političke, tako i vojne, tehnološke, administrativne i infrastrukturne. Takođe, držanje Austrije i Pruske umnogome je doprinelo ruskom porazu u Krimskog rata. Odgovornost za to snosi pre svega ruska spoljna politika koja nije na adekvatan način procenila situaciju i držanje svojih saveznika u tom sukobu.
Na kraju moramo pomenuti i to da je ruski car Aleksandar II godinama kasnije govorio da žali zbog kukavičluka koje je tada pokazao. Suštinski, ovakve njegove reči nikog ne treba da iznenade, jer ostaje činjenica da u tom ratu Rusiju nije porazio neprijatelj na bojnom polju, već strah. Odnosno, u vodećim ruskim političkim strukturama preovladalo je mišljenje da njihova zemlja neće imati dovoljno snage da se istovremeno nosi sa već postojećim izazovima na Krimu i sa invazijom austrijskih snaga koja je postajala sve izvesnija. Uzmemo li u obzir da je Rusija najčešće svoje neprijatelje slamala pre svega odlučnošću, požrtvovanjem i spremnošću na svaku žrtvu, stvari nam postaju jasnije. Aleksandar II je kasno shvatio da ni njegov veliki predak, Aleksandar I nije imao dobre ni vojne ni političke izglede za uspeh kada je na njegovu zemlju 1812. godine sa više stotina hiljada vojnika krenuo najveći vojni genije tog vremena, Napoleon Bonaparta. Pa ipak, Aleksandar I se nije pokolebao, već je vodio totalni rat do konačne pobede i to bez obzira na visinu cene koju je ruski narod morao da plati. Aleksandar II 1856. godine na to nije bio spreman, a samim tim, ni ishod Krimskog rata nije mogao biti drugačiji.
IZVORI I LITERATURA
Čedomir Popov, Građanska Evropa (1770–1914). Politička istorija Evrope (1815–1871). Zavod za udžbenike: Beograd, 2010.
Pavel Miljukov, Istorija Rusije. Narodna kultura: Beograd, 1939.
Fjodor Uspenski, Istočno pitanje. Logos: Beograd, 2013.
Milovan Đ. Milovanović, Istočno pitanje. CID: Art pres: Beograd, 2020.
Ponting, Clive (2005). The Crimean War: The Truth Behind the Myth. Pimlico. 2005.
Ostavi komentar