Креирање прошлости

29/05/2018

Креирање прошлости

 

Аутор: Милорад Вукашиновић

 

Почетком шездесетих година 20. века, упоредо са феноменалним развојем технолошких и информатичких средстава, амерички теоретичари друштвених наука уводе у употребу појам социјалног инжењеринга. Настао као резултат процене врхунских политичких кругова да надолазеће доба представља изазов без преседана у историји људског друштва, друштвени (социјални) инжењеринг постаје синоним револуционарног преврата, који на потпуно нов начин дефинише место и улогу науке у епохи која се тада само наслућивала, епохи глобализације.

Друштвени инжењери, од тада до данас, треба не само да дају одговоре на проблеме са којима се суочавају првенствено најразвијенија друштва, већ, више од тога, да покажу креативност и маштовитост у процесу „пројектовања или осмишљавања историје“. Остварењу овакве тежње савршено је ишао на руку развој науке и технологије, поготовo средства масовне комуникације. Дакле, оно што је до јуче било незамисливо, одједном је, преко ноћи, постало оствариво. Човек је дошао у прилику да плански усмерава друштвене догађаје, односно да се директно, свесно и намерно, умеша у процес „социјалне еволуције човечанства“ (израз А. Зиновјева) сводећи утицај објективних чинилаца у историјском процесу на најмању могућу меру.

Стварни резултат светског рата

Друштвени инжењери на Западу, још седамдесетих година прошлог века, пројектовали су распад источног, комунистичког блока и СССР-а. Већ тада је, на основу релевантних показатеља, изведен закључак о неминовној победи у Хладном рату. Био је то неопходан предуслов, за како је тада оцењено „квалитативан скок у ново доба“, који ће уследити крајем осамдесетих година.

Планиране промене на некадашњем социјалистичком Истоку, захтевале су осмишљен приступ, првенствено на психолошко-пропагандном плану. Друштвени инжењери Запада проценили су да је најефикаснији начин разбијања супротстављеног блока подстицање националистичких осећања, посебно код оних народа код којих је, попут Пољака, снажно укорењен антируски сентимент. Остварење једног таквог циља, по проценама аналитичких кругова, подразумевало је одређену ревизију резултата Другог светског рата, на основу чијег исхода је успостављена геополитичка архитектура, посебно совјетско присуство у Централној и Источној Европи, после 1945. године.

На академском западу први озбиљнији покушај те врсте представљају радови истакнутог историчара Ериха Нолтеа, чија је интерпретација раздобља Другог светског рата у научним круговима изазвала чувени „спор о историји“. Према Нолтеовој интерпретацији, главни садржај Другог светског рата био је „сукоб два тоталитаризма, комунизма и нацизма“, који познати историчар назива „европским грађанским ратом идеологија“. Занимљиво је да се за време најжешћих сукоба на Источном фронту 1942. године, у круговима суперутицајног Савета за спољње послове САД-а, ратни сукоб Немачке и Совјетског Савеза дефинише на сличан начин, као „нацистичко – бољшевички рат“. Да се вратимо Нолтеу, који своју тврдњу додатно поткрепљује примером Пољске и поделом те земље која је била заснована на Пакту Рибентроп – Молотов из 1939. године, а који описује као „пакт уништења без преседана у европској историји 19. и 20. века“, уз констатацију „да су државе које су га потписале морале бити специфичног типа“.

Нолтеовска парадигма била је потпуно прилагођена хладноратовској ери и тадашњим циљевима атлантистичке геополитике. Сврха изједначавања нацизма и бољшевизма, истицање њихове тобожње истоветне одговорности за страхоте Другог светског рата, имала је за циљ давање псеудоисторијског легитимитета за предстојеће разарање Источног блока, и свакакао учвршћење америчке доминације у Европи. На оваквим циничним премисама, постепено, али упорно, западни друштвени инжењери подстицали су националистичке антисовјетске процесе, правдајући њихово постојање као логичну тежњу народа Источне Европе „да се врате историји“. Из те историје, наводно, изашли су оног тренутка када их је „окупирала Црвена армија“, о чијим вишемилионским жртвама током Другог светског рата и одлучујућем војничком доприносу у сламању Хитлерове војне машинерије западна историографија углавном не говори.

Афирмација потискивањем

После рушења Берлинског зида, примена метода креативности и маштовитости у историографији добија на замаху. Постмодерна нолтеовска релативизација историје, заснована на полуистинама, бива веома брзо замењена методом „трансферисања култура“ која практично тежи да интерпретативну историографију прилагоди концепцији „уједињене Европе“. Поједностављено речено, то значи потискивање националних историја, пре свега из образовног процеса, ради афимације „заједничких европских вредности“. Овај метод је од 1987. године део званичних докумената Европске уније и представља читав систем препорука о начину писања уџбеника историје, намењених оним државама које желе да постану део овог ексклузивног политичког и економског клуба.

И поред романтичарског призвука, методологија „трансферисања култура“ у пракси посткомунистичких држава се своди на писање „нових историја“, најчешће на антируској основи, при чему се не зазире ни од изношења најгрубљих историјских фалсификата о догађајима и чињеницама. Документ који у новије време представља политичку основу за реинтерпретативну историографију свакако је контроверзна резолуција Парламентарне скупштине Савета Европе из 2006. године о осуди „комунизма као тоталитарне идеологије“, а која се савршено уклапа у идеју атлантистичке геополитике да променама на истоку Европе да одређени псеудоисторијски легитимитет. Један од првака савремене руске историографије Павел Владимирович Тулајев у наведеном документу уочава „нови талас западњачке русофобије“ који се одвија испод покорице наводне осуде комунизма као тоталитарне идеологије. На скупу који је 2015. године одржан у оквиру 12. међународног свесловенског сабора у Москви, посебно је било речи и о организованом уништавању споменичког наслеђа из Другог светског рата у некадашњим социјалистичким државама. Историчари из ових земаља говорили су о „планском уништењу споменика совјетским борцима“ истичући бројне поражавајуће примере, попут стања у Бугарској.

После успешно изведених „обојених револуција“ у Грузији, Молдавији и Украјини (2004), готово истовремено су се појавили и нови уџбеници историје намењени ученицима њихових школа. У новој интерпретацији украјинске историје, на пример, може се прочитати да се Украјина као руска колонија ослободила током „украјинско – руских ратова“, као и да је Москва у намери да спречи украјинску самосталност 1932 – 1933. године намерно организовала глад (случај Гладмор), што је потпуна неистина јер је тада глад владала у многим деловима Совјетског Савеза. Највећи бисер „нове украјинске историје“ свакако је величање нацистичког злочинца Степана Бандере, за чије оружане формације се везује фалсификат да су 1943. године „ослободиле већину градова Украјине од Немаца“. У многим градовима Западне Украјине, у великој мери поунијаћене, преживели нацисти се третирају „као заслужни грађани и борци за украјинску самосталност“. Из локалних буџета су им својевремено по том основу исплаћиване пензије. Потпуно је идентична ситуација и у прибалтичким држава где се одржавају и нацистичке параде. Све то не изазива никакве протесте на „демократском и номинално антифашистичком Западу“. Уосталом, историја је већ одавно полигон за испољавање најразличитијих политичких интереса. Неко је, међутим, добро уочио да у посткомунистичким државама овакве интерпретације историје имају и својство „социјалне терапије“ за многобројне „транзиционе губитнике“ којима је понуђена „државна самосталност“ без икаквог сувереног садржаја.

Будућност у забораву 

Балканска методологија „трансферисања култура“ као начина писања „нових историја“ у многим аспектима поприма елементе гротескног. У односу на постсовјетски простор разлика је само у томе што је антируски замењен антисрпским сентиментом. Примера је и превише.

Албанска деца на Косову и Метохији уче се да је манастир Дечани саградило албанско племе Гаши, као и да су Албанци, а не Срби, учествовали у Косовском боју 1389. године. Приштинске власти су, упоредо са овим лажима, већ одавно у кампањи преузимања српског културног и духовног наслеђа, и његовог преименовања у некакво „косовско наслеђе“. На том фону је и закон којим је недавно тзв. скупштина Косова, прогласила Призрен за косовску историјску престоницу, иако до краја 20. века у овом граду није постојао ниједан албански споменик, осим куће у којој је 1878. године одржана злогласна Призренска лига. Чак и данас, у овом граду, у којем практично нема Срба, постоји десетак цркава и црквишта у којима се одржавају литургије, што више него убедљиво сведочи о његовој недвосмисленој и аутентичној српској православној духовној традицији. Ништа боља ситуација није ни у суседној Македонији, где је својевремени „фингирани рат произвео фингирану историју“. Тако је још Охридским споразумом предвиђено да уџбеници историје за осми разред морају да буду штампани двојезично, и да садрже 50 процената македонске, 40 процената албанске и свега 10 процената светске историје. Албански део историје обухвата и територије суседних држава насељених Албанцима: југ централне Србије, Космет и Чамерију у Грчкој. За фашистичку Велику Албанију, аутори тврде „да није била етничка творевина“, јер није обухватала све територије насељене Албанцима, попут Чамерије. Попут величања украјинских нациста, у овом уџбенику се велича улога балистичких банди које су наводно ослободиле Западну Македонију од Немаца 1944. године. Све ове историјске лажи македонско Министарство просвете је објашњавало чињеницом да је у питању „светски тренд“ уз искрено признање да је уџбеник писан по препорукама Института у Брауншвајгу у Немачкој, одакле је сугерисано „да се неке ствари из прошлости забораве ради срећније будућности“.

После обнове државне независности Црне Горе (2006) у новим историјским уџбеницима више је него уочљив антисрпски сентимент који се уклапа у идеју о изградњи „новог црногорског идентитета“, а што подразумева радикалан отклон у односу на досадашњу историју Црне Горе. Јавности је мало познато да је „пројекат нове Црне Горе“ још од 1999. године осмишљен у седишту једне британске компаније за односе са јавношћу. Основна идеја је да се православном бићу Црне Горе наметне „дукљански идентитет“, као и да се Црногорци, слично Украјинцима, издвоје из традиционалног светосавског и православног цивилизацијског круга којем несумњиво припадају. Познати црногорски историчар Предраг Вукић иде и корак даље истичући да је у Црној Гори на делу „обнова нацистичких идеја“ које су за време Другог светског рата заговарале малобројне присталице усташке идеологије Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије. На удару црногорских ревизиониста посебно су догађаји из 1918. године који се, потпуно супротно одавно утврђеним историјским чињеницама, приказују као „окупација Црне Горе од стране српске војске“. Да следбеницима „дукљанске идеологије“ ништа није свето сведочи и њихов однос према славној црногорској династији Петровића, посебно великом Његошу и његовом делу које се или прећуткује или грубо фалсификује. У исто време огроман медијски постор уступа се присталицама неканонске „Црногорске православне цркве“ која упркос огромној финансијској и логистичкој подршци власти нема никакву народну потпору.

Као што је већ написано, прилагођавање историје новоствореној геополитичкој стварности на Балкану одвија се уз пуну подршку „иностраних експерата“. Као што је простор некадашње Југославије био идеалан полигон за испробавање бројних политичких и правних преседана, он је данас у условима „постконфликтног стања“ ништа мање погодан простор за испробавање „савремених начела којима се на нов начин обележавају спомен подручја жртвама геноцида и Холокауста“.

 Нови Јасеновац 

После вишегодишњих припрема и сарадње хрватских стручњака са стручњацима из иностранства, подручје концентрационог логора Јасеновац потпуно је преуређено у „меморијални центар“. Нова јасеновачка поставка заснована је на принципу „индивидуализације патње и идентификацији жртве“. Смисао реализације оваквог пројекта више је него очигледан, а то је да се знатно умањи број убијених на овом подручју, и тако релативизују злочини над Србима, Јеврејима и Ромима у злогласној НДХ. То се чини под веома провидним изговором да су „битна имена жртава, а не бројеви“ (занимљиво је да је у случају Сребреница заузет другачији став). На тај начин се дошло до бројке од 70 хиљада убијених у Јасеновцу, што је неупоредиво мање у односу на својевремене извештаје југословенских комисија о броју страдалника у овом логору.

Применом такозваног „савременог приступа учењу историје, посебно историје страдања и људске патње, кроз потребу да се истакне достојанство жртве“, практично се негира још једна важна чињеница, а то је да су јасеновачке жртве страдале пре свега због своје националне и верске припадности. Занимљиво је да приликом посете „новом Јасеновцу“ нема јасне представе о злочинцима и методама мучења логораша, што је последица чињенице да су склоњени „србосеци“ и остала апаратура коју су користили зликовци, а која је била део раније поставке.

Уместо признања и покајања за злочине у Независној Држави Хрватској, тамошња политичка класа уз подршку делова Цркве у Хрвата, деценијама здушно ради и на рехабилитацији личности и дела кардинала Алојзија Степинца, којег је италијански аутор Марко Аурелио Ривели у свом истраживању о улози Католичке цркве у НДХ, назвао „надбискупом геноцида“. Релативизацији Степинчеве улоге у злочинима почињеним над Србима у НДХ свакако иде на руку и резолуција европских парламентараца из 2006. године о „осуди комунизма као тоталитарне идеологије“, а која се у највећем делу хрватске јавности (сем часних изузетака) тумачи као одличан изговор за рехабилитацију једне опскурне личности коју је наводно прогањао комунистички режим. Свестан сложености теме, садашњи папа Франциско оформио је комисију у којој су, поред представника Цркве у Хрвата и Српске православне цркве,  учестовали и многи експерти, али без постигнуте сагласности о Степинчевој улози у Другом светском рату. Поједини упућенији посматрачи овог „дијалога“ указују да је рехабилитација Степинца од суштинског интереса за садашњу хрватску политичку класу, која на тај начин покушава да се ослободи непријатног терета из прошлости. Међутим, велико је питање да ли је „канонизација Степинца“ у интересу Курије, посебно после историјског сусрета руског патријарха Кирила и папе Франциска  у Хавани, где је након много деценија успостављен суштински дијалог две хришћанске цркве.

Трансферисање култура у Србији

Методологија „трансферисања култура“ има своје следбенике и међу „српским историографима“. Наравно, цео пројекат је препуштен „невладиним организацијама“ с циљем „исправљања параноидне слике прошлости у уџбеницима“. Заправо, све је вешто уклопљено у модел „хашке правде“ по којем је одговорност за разарање Југославије последица „континуитета великосрпске политике од цара Душана до Слободана Милошевића“. Тако је Тужилаштво Трибунала својевремено за потребе оптужнице против Милошевића ангажовало америчку историчарку Одри Бадинг која је доживела потпуни фијаско, пре свега захваљујући сјајном експертском сведочењу академика Чедомира Попова.

Фијаско у судници Трибунала није поколебао заговорнике „нове историографије“. Тако је пре неколико година покренута иницијатива за писањем заједничких балканских уџбеника историје. Формални носилац овог пројекта био је грчки бродовласник Костас Карас који је за ову прилику ангажовао 60 експерата из свих балканских земаља. Концепт заједничке историје био је заснован на методи „мултипликативности“ који је координатор пројекта Кристина Кулури објаснила речима „ да свако, а посебно на Балкану, има своје супротно виђење једног догађаја, и било који покушај да се наметне једна истина била би нека врста насиља“, намерно превиђајући чињеницу да је принцип „једне истине“ одувек представљао основ критичке историографије.

Када је овај пројекат завршен, испоставило се да садржи скандалозне неистине. У једном од приручника под насловом „Османско царство“, Турска је приказана скоро као просперитетна мултиетничка творевина, уз изношење увредљиве неистине да су „мошти Светог Саве поштоване као реликвија и од стране Јевреја и Турака“, при чему нема ни спомена о спаљивању његових моштију на Врачару. Бисер овог приручника свакако је поглавље „Девширма“ где се извргава руглу „данак у крви“ тако што се истиче да „дечаци нису отимани од родитеља, већ одвођени, и чак продавани за по пет златника“, уз напомену да је „девширма служила хришћанима као начин да остваре друштвени успон“. Све је праћено пригодном илустрацијом на којој су приказани турски званичници како купују децу од родитеља, најчешће мајки, које су Турцима окренуте са испруженом десном руком, као да једва чекају новац, а за децу их није брига.

Заједнички приручник о Другом светском рату препун је лажи, па је под притиском стручне јавности повучен из употребе. На насловној страни су „албански партизани“ чиме се сугерише наводна подршка Албанаца антифашизму, затим се о Јасеновцу пише као о „радном логору“, а ту је и констатација да Павелићева НДХ „формално није подржавала покрштавање“. Чак се иде и корак даље и сугерише да су Бањица и Старо Сајмиште били концентрациони логори, разуме се у Србији, без улажења у шири контекст тадашњих дешавања под немачком окупацијом. Недостаје само још одељак о предностима бомбардовања осиромашеним уранијумом.

Да закључимо. После завршетка Хладног рата на европском континенту догодиле су се тектонске геополитичке промене које су подстакле и процесе ревизије историје, нарочито Другог светског рата. Мада нема априори негативно значење, појам „историјског ревизионизма“ је у постхладноратовској ери попримио крајње негативно значење. У друштвеном праксису свео се на брутално фалсификовање до јуче неспорних историјских чињеница. Под утицајем практичних геополитичких интереса „научна историографија“, заснована на релевантној научној грађи и методологији, устукнула је пред бројним следбеницима „интерпретативне историографије“, који историјске чињенице „креирају“ у складу са основним обележјима садашње епохе. Нема сумње да овако осмишљена реинтерпретација историје делује увредљиво, посебно за потомке жртава нацистичког терора у Другом светском рату.  Када је реч о Србима, то је питање које суштински задире у нашу националну свест чији су неодвојиви део наша велика страдања у 20. веку.

ЛИТЕРАТУРА:

Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, LDIJ, Нови Сад, 1998;

Александар Зиновјев, Слом руског комунизма, БИГЗ, Београд, 2003;

Милорад Вукашиновић, Тренутак истине, Rinascita, Београд, 2006;

Наталија Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, Српска књижевна задруга, Београд, 2008.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања