Kralj Artur, vitezovi Okruglog stola i sveti gral – nastanak legende

02/09/2019

Autor: Doc. dr Boris Stojkovski

 

Legenda o kralju Arturu, njegovim neustrašivim vitezovima Okruglog stola, dvorcu Kamelot, Avalonu, Lanselotu i drugim junacima, kao i o potrazi za svetim gralom, izuzetno su značajne srednjovekovne priče koje su sve do savremenog doba opstale kao jedan od omiljenih srednjovekovnih lajtmotiva popularne kulture. Vrlo rano tokom srednjeg veka kralj Artur ulazi u brojne legende i brojna prozna ali i poetska književna dela i postaje omiljeni lik srednjovekovne evropske književnosti na latinskom, ali i staroengleskom, francuskom i nemačkom jeziku. Nemali broj verzija ovih legendi dospeo je i u Španiju, te su pisane na kastiljskom i katalonskom jeziku. Legenda o kralju Arturu doprla je do Poljske, pa je on tokom srednjeg veka uz svoje saborce iz poema i priča postao slavni lik književnosti onog doba.

Osnovno pitanje koje se postavlja jeste istoričnost ovog lika. Prvi izvor koji se dovodi u vezu sa Arturom jeste Historia Brittonum (IH vek), u kojoj se navodi dvanaest Arturovih bitaka, od kojih je najpoznatija bez sumnje bitka kod Bodona. Međutim, istoričari su ovo delo posebno u novije vreme ocenili kao istorijski i naučno nepouzdano. Velški srednjovekovni spis Annales Cambriae pominje dva događaja u vezi sa Arturom. Jedno je bitka kod Badona u kojoj je Artur nosio krst Gospoda našega Isusa Hrista kao i pomen pogibije njega i Merlina u poslednjoj Arturovoj bici kod Kamlana. Ono što je ovde značajan problem je to da je ovo moguća interpolacija nastala posle 970. godine, dok je najstariji sačuvani manuskript ovog dela, koji se čuva u Britanskoj biblioteci u Londonu, tek iz XI/XII stoleća.

Međutim, suštinski metodološki problem koji kralja Artura i njegove saborce smešta van okvira nauke jeste sledeći. Savremeni izvori V-VI veka (doba u koje se smeštaju Artur i događaji vezani za njega) o njemu, njegovoj kraljici Ginevri, Lanselotu i drugim ličnostima apsolutno ćute. Ne spominje ga ni Sveti Gilda u svom značajnom delu De Excidio et Conquestu Britanniae. Artura ne navodi ni izuzetno važna Anglosaksonska hronika, kao niti jedan manuskript koji je nastao u ranom srednjovekovnom periodu pre VIII veka. Legenda o njemu bila je već delimično razvijena u vreme nastanka prvopomenutih  izvora, a brojna mesta diljem Engleske, Irske i Velsa povezuju se s njim koliko već od XII veka. Zbog svega toga opšti je zaključak da kralj Artur nije postojao.

Međutim, tradicija o njemu bila je izuzetno jaka. Velški rukopisi prepuni su priča o kralju Arturu, i ta keltska tradicija uslovila je i da pojedinci traže u tom okruženju istorijskog Artura, iako nikakvih dokaza za to nema. No, bilo kako bilo, za formiranje rane tradicije velški spisi su od izuzetnog značaja. Epske poeme ranog srednjeg veka nastale na tlu današnje Britanije su zapravo ostavile odlučujući trag na formiranje tradicije o kralju Arturu i njegovim vitezovima.

Najpoznatija i najznačajnija dolazi takođe sa velškog područja i nosi naziv u originalu Pa gur yv y porthaur? Ili, kako je još ponegde nazivana, Ymddiddan Arthur a Glewlwyd Gafaelfawr. U pitanju je zapravo dijalog Artura i čuvara kapije Glevlvida Gafaelfavra. U ovom spisu su već obrisi arturijanske legende koja je počela da se uobličava i pojavljuju se neki njeni prvi elementi. Pominju se već ser Kej i najbolji ljudi na svetu, odnosno Arturovi vitezovi koji će vremenom izroditi vitezove Okruglog stola. Ovi tekstovi počinju sve više da imaju fantastične obrise. U ovoj velškoj poemi, ali i nekim drugim tekstovima, Artur se bori protiv čudovišta, veštica, zmajeva i drugih mitskih stvorenja. Rana hrišćanska hagiografija je takođe dala značajne elemente za razvoj legende, i tu se već nailazi i na prve naznake da će se Artur vratiti i da nije mrtav.

Sve je ovo zapravo bio samo uvod u delo pod nazivom Historia Regum Britanniae koje predstavlja prvi značajan kamen u formiranju potpune legende o ovoj zanimljivoj mitskoj ličnosti srednjega veka. Pseudoistorijska poema Džefrija od Monmuta (nastala oko 1136) započinje pričom o Brutu, sinu Enejinom, koji je posle Trojanskog rata izbegao u Britaniju. U kontekstu njegovih doživljaja oblikuje se i arturijanska legenda. Ovo delo je bilo izuzetno popularno u srednjem veku i bilo svojevrstan bestseler čak i posle pojave drugih bitnijih arturijanskih spisa. O tome koliko je bilo rado čitano i distribuirano u retkim pismenim krugovima srednjovekovne Evrope svedoči da je preostalo preko dve stotine rukopisa i prevoda na mnoge jezike sve do XVIII veka.

U Monmutovom delu kralj Artur živi u ranom srednjem veku, posle propasti Rima, i sin je kralja Utera Pendragova, a ima i jednog danas svima odlično znanog savetnika čarobnjaka Merlina. U ovom delu pojavljuje se već etablirani ser Kaj, ali i pod imenom Guenhuara potonja kraljica Ginevra, koja je na ovaj način uvedena u korpus priča i legendi. Sa 15 godina Artur je postao kralj, i kroz ceo spis vodi mnogo bitaka, pobeđuje Pikte i Škote. Legendarni mač Kaliburnus (koji će evoluirati vremenom u Ekskalibur), kao i čuvena poslednja Bitka kod Kamlana, pojavljuju se u  ovoj fantastičnoj Historia Regum Britanniae. Kod Monmuta kralj Artur ne umire, živ je i dalje. Dakle, mnogi poznati elementi su već ovde.

Međutim, pola veka kasnije pojavljuje se delo, odnosno niz poetskih spisa, o kralju Arturu koje je sastavio Kretjen iz Troa. Njegovo delo je ostavilo najznačajniji uticaj na srednjovekovne legende o kralju Arturu, vitezovima Okruglog stola i pogotovo svetom gralu. Kretjen iz Troa pisao je ovo delo između 1170. i 1190. godine, a zanimljivo je da su njegovi prvi spisi o dvorskoj ljubavi, te su Artur i tradicija  oko njega izmešteni iz herojske pozadine. Ključna dela Kretjena iz Troa su na prvom mestu Lancelot, le Chevalier de la Charrette i jednako tako značajna poema nazvana Perceval ou le Conte du Graal. Svi ključni likovi i elementi ove tradicije su na ovaj način našli svoje mesto u krugovima srednjovekovnih ljudi koji su rado slušali o ovim podvizima i avanturama. Uvode se Lanselot i njegovi podvizi, između ostalih i najznačajnije spasavanje kraljice Ginevre, sa kojom je Lanselot, prema kasnijim legendama, otpočeo tajnu zabranjenu romansu. Priča o Parsifalu i pojava Svetog grala se takođe ovde nalaze i time je potraga za ovim čudesnim predmetom postala deo tradicije o Arturu. Arturov sestrić Gavain stupio je na literarnu istorijsku scenu srednjeg veka, Vitezovi okruglog stola i njihova zajednička potraga za svetim gralom našli su važno mesto u delu Kretjena od Troa. Čuveni Kamelot, koji je opisan kao vladarski dvorac, ali i centar celokupnog arturijanskoga sveta, postaje element arturijanskih legendi. Konačno, u svim ovim spisima, čudesni Ekskalibur (ni)je mač u kamenu, budući da je neretko razdvojen te da dve legende, o magičnom Ekskaliburu i o maču u kamenu kojeg je samo Artur mogao izvaditi idu odvojeno.

Na ovaj način gotovo svi elementi su bili tu, samo ih je trebalo uobličiti i dodatno pojasniti. Ubrzo se pojavljuju nova dela posvećena upravo svetom gralu, pod nazivom Joseph d’Arimathe (1191), poznata i kao Joseph Estoire dou Graal. Pisana su na starofrancuskom jeziku a njihov autor je bio Robert Bodon, i priča o svetom gralu je sada dobila mistični hrišćanski karakter. Naime, tu se prvi put javlja Josif Arimatejski i gral postaje posuda sa Tajne večere i sa krvlju Hristovom, koju je Josif sakupio prilikom raspeća Gospodnjega na krstu. Ovaj sveti gral isprva je čuvan na Avalonu, mističnom ostrvu koje se pojavljuje u ovoj legendi.  Pojedini smatraju da je Avalon zapravo Glastonberi i da su tu grobove Artura i Ginevre pronašli monasi oko 1190. godine, što je izgleda ponukalo Bodona da sastavi literarno delo. Parsifal dobija daleko značajnije mesto i Bodon je bio izuzetno važan pisac koji je potragu za gralom doveo u vezu sa Parsifalom.

Vitezovi Okruglog stola dobijaju posebno mesto u dvorcu Kamelot i u delu Robera Bodona, a pojavljuju se još neki novi likovi i motivi koji su dobro poznati u arturijanskim legendama. Kralj Ribar, poslednji čuvar svetog grala, prvo je kod Bodona uobličen kao lik, koji će kasnije evoluirati i koji u svim srednjovekovnim tradicijama o likovima iz arturijanskog okruženja ima značajno mesto. U svim spisima o Parsifalu, posebno kod Volframa od Ešenbaha, kralj Ribar ima značajno mesto. Bodonovo delo bilo je inspiracija za mnoge autore i prevođeno je na mnoge jezike evropskog srednjeg veka, te su tako i Parsifal i potraga za svetim gralom postali popularne priče toga doba. Merlin je ovde opisan kao sin đavola i device, i u tom liku prisutna je, prema nekim istraživačima, projekcija antihrista koji se iskupljuje.

Sva ova rečena dela čine jedan jedinstven ciklus nazivan često Vulgata. Radi se o zbirci priča i legendi o Arturu koje nastaju tokom XIII veka. Ovo je sadržina Vulgate:

  1. Estoire del Saint Grail(u ovoj priči gral donosi Josif, sin Josifa Arimatejskog, u Britaniju),
  2. Estoire de Merlin (sa drugim pričama vezanim za ovog čarobnjaka),
  3. Lancelot (obuhvata više od pola ciklusa, tu je sadržana čitava priča o svetom gralu, vitezovima i njihovoj potrazi, pominju se Kamelot i Avalon, Ginevra i Lanselot, ali ovde je i priča o Lanselotovom sinu i najboljem vitezu Galahadu koji nalazi gral).

Ovaj ciklus je vremenom doživeo neke promene te je nastao naredni koji se i danas u nauci naziva Post-Vulgata. Ovaj ciklus se sastoji iz sledećih bitnih elemenata:

  1. Estoire del Saint Grail,
  2. Estoire de Merlin (donosi priču o Ekskaliburu koji Arturu daje Čarobnica iz jezera, ali je od ključnog značaja jer se ovde uvode elementi iz Tristana),
  3. Queste del Saint Graal (Elementi iz Tristana su dominantniji. Treba istaći da je Tristan ovde uveden kao vitez Okruglog stola i da je ova tradicija paralelna i ne preklapa se uvek sa pričom o Tristanu i Izoldi, mada se neretko spajaju. Ova dobro znana ljubavna priča učinila je Tristana vrlo poznatim u poetskim delima, a preko Dubrovnika je stigla i u srednjovekovnu Srbiju kao Trištan i Ižota. No, u arturijanskoj tradiciji Tristan je jedan od Arturovih vitezova i učestvuje u potrazi za gralom, te je ovaj deo značajno različit od Vulgate),
  4. Mort Artu (poseban deo koji opisuje Arturovu smrt i, za razliku od Vulgate, tekstološki i strukturalno povezaniji je sa celinom).

Konačno, legenda o kralju Arturu, njegovim vitezovima i svetom gralu na kraju srednjeg veka, onakva kakvu je znamo sve do danas, zapisana je i kompilovana u delu Le Morte Darthur ser Tomasa Malorija, publikovanom 1485. godine. Ovo delo je imalo niz izdanja sve do 1636. godine i bilo je izuzetno popularno. Nadmašilo je u popularnosti sve ranije verzije arturijanske legende. U njemu se nalaze i priče o kralju Unijeru, kojeg Artur nasleđuje, o njegovim brojnim bitkama, među koje spada i bitka sa Rimljanima. Pored Lanselota, pominje se i Geret iz Orknija, a Tristan (Tristram) kroz priču o njemu kao vitezu i ljubavi sa Izoldom dobija značajno mesto. Malori je opisao i priču o svetom gralu, kao i zabranjenu ljubav Ginevre i Lanselota.

  1. Fro the maryage of Kynge Uther unto kyng Arthure that regned aftir hym and ded many batayles,
  2. The Noble Tale betwyxt Kynge Arthure and Lucius the Emperour of Rome,
  3. The Noble Tale of Sir Launcelot du Lake,
  4. The Tale of Sir Gareth of Orkeney,
  5. The Fyrste Boke of Sir Trystrams de Lyones,
  6. The Secunde Boke of Sir Trystrams de Lyones,
  7. The Noble Tale of the Sankegreall,
  8. Sir Launcelot and Quene Gwenyvere.

U srednjem veku sveti gral je bio element brojnih popularnih spisa o Arturu koje je Malori uobličio. Kretjen od Troa je pisao da je gral duboka posuda sa hostijom za bolesnog oca kralja Ribara, te je, dakle, ovo prvi pomen koji ne opisuj ovaj objekat na način kako će kasnije postati poznat. Rober de Boron je taj u čijem je spisu sprovedena na izvesni način mistifikacija i dovršena hristijanizacija grala sa Tajne večere i Josifovo sakupljanje krvi Gospodnje sa krsta. Galahad je takođe postao važan element jer su njegova čistota i neprevaziđeno junaštvo povratili sveti gral  a on se uzneo na nebesa.

Gral je već u srednjem veku dobio i mističan okvir. Nemački minezenger Volfram fon Ešenbah gral je posmatrao kao alhemijski Lapsit exillis (kamen filosofa) i kamen neutralnih anđela, koji su se sklonili u vreme Sotonailove pobune i pada, kada postaje Sotona. Ešenbah pominje i jedan templarski natpis koji je mnogim modernim naučnicima, uglavnom romantičarski, smatran prvim zapisom gde se navodi da kralj treba da vlada za dobrobit građana, odnosno naroda.

Srednjovekovne i moderne legende okružuju priče o svetom gralu, popularna književnost i kultura takođe su raspirivali ove legende. Teorije zavere, u koje se uključuju iščezli vitezovi templari i razna druga tajna društva zapravo potiču od Jozefa Hamera fon Purgštala, nemačkog pseudoistoričara koji je prvi posle 1816. godine širio priče o templarima kao sopstvenicima svetog grala. Od Purgštala, preko nacista, raznih filosofa i teozofa pa sve do osrednjeg bestseler-pisca Dena Brauna, ova tema je zaokupljala brojne ljubitelje misterije.

Na taj način legenda o kralju Arturu živi uvek. Iako, treba napomenuti XVI-XVII vek doneli su opadanje popularnosti, pa čak i optužbe protiv ovog dela zbog neistoričnosti. Gotovo vek i po u moderno doba Artur i njegovi vitezovi nisu bili popularizovani, niti je Malorijevo delo štampano. Romantizam je, međutim, doneo i povratak Artura i legende, popularizovale su ga i veličanstvene Vagnerove opere, a Alfred Lord Tenison još više doprineo da se širi legenda o ovom vladaru i njegovim poduhvatima. Popularna kultura, autori poput Hauarda Pajla i drugi bili su inspirisani njime, napisan je i dobro znani Princ Valijant. Filmovi,  muzika, pozorište, književnost i sve grane umetnosti, uključujući i strip, od kralja Artura, Ginevre, Lanselota, Parsifala, Tristana i Izolde, dvorca Kamelota, mača Ekskalibura, čarobnjaka Merlina i ostrva Avalon učinili su besmrtne likove koji opčinjavaju i oduševljavaju milione ljubitelja srednjeg veka diljem planete.

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja