Аутор: Мирослав Јовичин, историчар
Дуго се сматрало да се најстарији ковани српски новац појавио крајем прве трећине XIII века, у време владавине краља Стефана Радослава, сина краља Стефана Првовенчаног и унука великог жупана Стефана Немање. Новија истраживања појединих аутора и истраживача указују на велику могућност да су прве српске кованице ипак исковане нешто раније. Ова потврђена истраживања показују да су прве кованице начињене у време тек крунисаног краља Стефана Првовенчаног. Још даље се у истраживањима отишло у лето 2021. године, када је постављена сасвим озбиљна научна хипотеза, која би могла да помери време установљавање српског новчарства знатно раније. На самом почетку XI века, у доба владавине дукљанског владара, кнеза или архонта, Јована Владимира. Ове тврдње потичу на основу више пронађених примерака бронзаног новца, начињеног по византијском узору, али са латинским натписом BLADIMIRVS.
Примерак новца, на основу кога археолог и нумизматичар Рашко Рамадански веома аргументовано тврди да је највероватније реч о кованицама Јована Владимира. Владимир је владао Дукљом од краја X века до 1016. године и био ожењен Косаром, кћерком бугарског цара Самуила. Спада међу најпознатије ране владаре у српској историји. Новчић је тежак 2,59 грама, пречника је 20 милиметара, Рамадански врло јасно види разлоге зашто се наведене кованице никако не могу односити на бугарског владара Владимира, који је кратко владао крајем IX века, или на кијевског великог кнеза Владимира, који је владао током друге половине X и почетком XI века.
Упркос доста објективним показатељима, у хипотезе још увек спада и тврдња дела аутора да је српски краљ Стефан Првовенчани (владао као велики жупан 1196–1217, а као краљ 1217–1228) први ковао новац у породици Немањића, односно да је ковао новац (сребрњаке) по узору на млетачки новац, у време када је био ожењен Аном, унуком млетачког дужда Енрика Дандола. Претпоставља се да је његов новац кован у Венецији (како напомиње Рамадански, једна драчка листина из 1214. године помиње као обрачунску јединицу словенски, односно српски перпер. Натпис на претпостављеном новцу крља Стефана Првовенчаног је на латинском и гласи: STEFANV REX SSTEFANV. Кованице су биле начињене од сребра, тежине 2,18 грама и пречника 20–21 мм. До серијског ковања српског новца, у време краља Стефана Уроша I, те краљева Драгутина и Милутина, на простору Србије првобитно је кориштен византијски златни, сребрни и бакарни новац, а потом, истовремено и млетачки сребрни новац (тзв. Метапани). Овај новац је у српске земље долазио најчешће путем раширене мреже трговине са Дубровником.
Историјски је поуздано да је српски новац, пре скоро осам векова, почео да кује краљ Стефан Радослав, који је владао Србијом од 1228. до 1234. године. Новац је ковао по узору на византијске владаре и властелу. Био је то новац чанкастог облика, са натписима исписаним грчким језиком и писмом, СТЕФАНОС PIZ ΔΘΚΑC, а краљ је потписан именом византијске династије Дука, с којом је по мајци и жени, био у блиским родбинским везама. Према до сада пронађеним примерцима, током релативно кратке владавине краља Радослава исковано је барем шест врста новца, а за његово ковање коришћено је десетак различитих калупа, пошто је пронађена укупно 61 кованица. Његов новац још нема у називу динар, име основне српске новчанице. Динар се јавља пола века касније, при крају владавине Радослављевог млађег брата, краља Стефана Уроша I. Већина познатих примерака новца краља Радослава кована је у Солуну, у ковници његовог таста Теодора Анђела и била је начињена од бакра.
Међу више врста бакреног новца краља Радослава, издваја се кованица с најчешћим мотивом, на којој се, с лица, налазе свети цар Константин и краљ Стефан Радослав. Цар у руци држи двоструки крст, краљ је у владарској одори и са његове десне стране налази се рубни кружни натпис Стефан краљ, СТЕФАНОС PIZ, а са цареве О КОNСТАNTIH. Са наличја је представљен Христос у седећем положају, који у рукама држи јеванђеље украшено са пет драгуља, а крај његове главе су почетна слова IC XC. Кованица је имала величину од 30 мм и тежину од 3,8 грама. Од бакра је начињена и кованица на којој Богородица благосиља краља Радослава. Са његове леве стране налази се рубни кружни натпис СТЕФАНОС PIZ (Стефан краљ), а изнад Богородице је скраћени натпис МТ ΘВ, Мајка Божја. Са наличја је приказан Христос на високом престолу, а са стране су слова његовог имена IC XC. Кованица је промера 25 мм и тежине 2,7 грама.
У скорије време пронађене су и две сребрне кованице краља Стефана Радослава, за које неки нумизматичари претпостављају да је реч о савременим фалсификатима. На сребрним кованицама приказано је, са лица, како Христос благосиља краља Радослава који је у владарској одори, са орбом (шаром) у руци. С краљеве стране налази се натпис на грчком језику, али су пронађене и две сребрне кованице, за које неки нумизматичари сматрају да је реч о савременим фалсификатима. О ΔȢΚΑC (Стефан Дука краљ), а са стране фигуре Христа је натпис: ХС О ПАNTOKPATOP (Христос Сведржитељ). На 1233. наличју кованице налази се лик арханђела Михаила, са почетним словима његовог имена: МНХ АРХ. Промер кованице био је 25 мм, а њена тежина 4,7 грама. Потпуно истоветна врста новца била је искована и у бакру. Вредност кованица краља Стефана Радослава на нумизматичком тржишту данас се појединачно утврђује и одређује, од случаја до случаја, а поједини примерци његових кованица достижу цене од више хиљада евра.
Деценијама након што је крајем 1233. године краљ Стефан Радослав збачен с власти, Србија неће ковати свој новац све до седамдесетих година XIII века. Тада ће се појавити први сребрни динар краља Стефана Уроша I (1243–1276), ковани по угледу на млетачке матапане, у приближној величини и пречнику (2,18 грама и 21 мм), са натписом на латинском језику: VROSIV REX SSTEFANV. Назив динар потиче од римског denarius, једне од најпознатијих античких валута. Током средњег века тај назив се проширио широм Европе и Медитерана, па је и Србија преузела термин који је већ био међународно препознат. Српски средњовековни извори помињу га као динар српски, док су га дубровачки и млетачки трговци називали рашки грош, grosus de Rascia. Иако постоје трагови старијих емисија, већина историчара сматра да је процват српског новца започео баш за време владавине Стефана Уроша I. Управо у његово време Србија интензивно развија руднике сребра, пре свега у Брскову, а касније и на Руднику, чиме се ствара економски основ за велику производњу новца.
Скоро истоветан новац, касније са нешто мањом количином сребра, ковали су Урошеви синови, краљеви Драгутин и Милутин, крајем XIII и почетком XIV века. Прави успон српског динара уследио је током владавине Стефана Уроша II Милутина. Српски средњовековни динар био је заснован на сребру и у почетку је готово у потпуности копирао чувени венецијански матапан, или грош (grosso), тада једна у од најстабилнијих европских валута. Венецијански грош или матапан тежио је око 2,18 грама чистог сребра, а српски динари су дуго одржавали тај стандард. За скоро четири деценије Милутинове власти исковано је десетине милиона сребрних новчића, који су циркулисали не само у Србији, већ и у Босни, Дубровнику, Угарској, Бугарској и деловима Италије.
Новац је ковао и Драгутинов син, краљ Владислав, Милутинов син краљ Стефан Дечански, потом његов син краљ и цар Стефан Душан, као и последњи владар из династије Немањића, син цара Душана, цар Стефан Урош V. На крају, познато је да се два стиха Божанствене комедије Дантеа Алигијерија, која је настала почетком XV века, односе на једног од тадашњих српских владара кога не помиње именом, али највероватније мисли на краља Стефана Уроша Милутина. Набрајајући владаре којима неће бити спасене душе, Данте у XIX певању поглавља Рај, у 140. и 141. стиху пева: Li si conesceranno, e quel di Rascia / Che mal ha visto il conio di Venigia… (A са њима и онај из Рашке / Који је лоше употребио калупе Венеције…) да плати глобу Краљ Милутин, кога Данте не помиње по имену већ само по титули, био је по годинама владања најдуговечнији владар у средњовековној српској историји (Србијом је владао 39 година, од 1282. до 1321. године), а свакако је и међу најспособнијим српским владарима.
***
До смрти цара Душана, право ковања новца у Србији припадало је искључиво владарима династије Немањића. Владар је једини могао да пропише правила ковања новца: требао је да одреди племенити метал од кога ће новац бити кован, да учврсти састав легуре основног и помоћног метала, као и ковничку стопу. Такође је прописано да се у Србији новац искључиво кује у ковницама које су добиле дозволу од цара. Имајући у виду да је ковање новца било обележје владарског суверенитета, његово кривотворење се сматрало нападом на владара, односно државу. Због тога су за кривотворење новца у Законику цара Душана из 1354. године биле предвиђене драконске казне: 168. О златарима: Златара у жупама по земљи царевој нигде да није, осим у трговима, где је поставио цар новац ковати; 169. о златарима: Ако се нађе златар у граду, кујући новац тајно, да се златар сажеже и град да плати глобу што рече цар. Ако се нађе у селу, да се село распе, а златар да се зажеже.
Смртна казна за тајно ковање новца уведена је у средњовековно српско кривично право 1354. године, чланом 169. Законика цара Душана, као део првог српског Закона о ковању новца. Циљ драконске казне спаљивањем на ломачи био је да се застраше не само ковачи лажног новца, него и властела која би дошла на идеју да узурпирају регално право ковања националне монете сребрног динара. Селима која би скривала ковање лажних динара, била је намењена одмазда расељавањем и попаљивањем села. Цар Душан је увео смртну казну за тајно ковање новца и колективну казну расељавања и првих царских попаљивања села која би скривало златаре да би до краја извео новчану реформу, коју је започео 1348. године. Масовним прекривањем старих краљевских врста новца тада су изједначени тежина и квалитет динара и на тај начин су били створени услови за унификацију националне монете. Због изненадне смрти цара Душана 1355. године, био је за извесно време прекинут развој српског монетарног система. Право се касније развијало у правцу дематеријализације новца, као и у другим европским државама касног Средњег века. Наиме, у Закону о рудницима деспота Стефана Лазаревића из 1414. године, може се наћи одредба којом се забрањује пребирање тек искованог новца, па је на тај начин било први пут озакоњено евентуално одступање тежине појединих комада новца од оне која је била прописана.
Перпер
Перпер је била замишљена, идеална обрачунска јединица у средњовековној Србији. Перпером се нису вршила плаћања, већ се плаћало у динарима, а бројало у перперима. Перпер је првобитно заснован на вредности византијског златног новца, прихваћен у српској држави од Млечана XIII, док још није било почето са ковањем домаћег новца. Са појавом српског новца, средином XIII века, обрачунска вредност перпера, преузета од Дубровчана износила је 12 сребрних динара. Као такав, перпер се јавља у српским писаним споменицима, редовно од доба краља Милутина. Изразом перпер у Византији је назван и један стварно ковани новац, византијски чункасти златник номизма, уведен крајем XI века. Овај новац био је кован најчешће у електруму, мешавина злата и сребра. У српским писаним споменицима из XIII и XIV века нема помена византијског перпера као прометног средства, већ се наводи српски перпер као рачунска новчана јединица.
У време цара Душана, у промету, уколико је цена била преко 12 динара, није се рачунало у сребрним динарима већ само у перперима. Тако су, у доступним изворима, у средњем веку цене у перперима за поједине робе и услуге, на пример: лекар на двору цара Душана је имао годишњу плату од 400 перпера (односно 4800 динара), морнар 30, жупски капетан 90, мајсторски слуга 6 перпера. Један дукат је вреднован 2 перпера (24 динара), један коњ 30 перпера, свиња један перпер 12 динара, брав пола перпера (6 динара) и др. Висина основног царског пореза, таксе за примопредају поклона глобе за разне преступе и остали случајеви плаћања прописани у Душановом закону (17 чланова) наведена је у перперима. Као пример можемо навести и то да се краљ Милутин обавезао 1296. године да даје годишњу новчану субвенцију од 100 перпера (1200 динара) манастиру Св. Никола, у Врањини на Скадарском језеру, а приликом обнављања манастира Св. Ђорђа, близу Скопља, записано је да је купио имање од Николе, сина попа Димитрија Девтерева за 200 перпера, 2400 динара.
Динар је у средњовековној Србији имао функцију само у случајевима када се радило о сумама мањим од перпера (12 динара). Тако је по Душановом законику (чл. 18) за пренос појединих поклона требало платити таксу наведену у перперима: 3 перпера за земљу или млин, 1 перпер за коња, док су за друге поклоне, вредности мање од перпера одређене таксе у динарима (6 динара за кобилу, 4 динара за говедо, 2 динара за брава). Такса за узимање тужбе у поступак износила је 6 динара.
Српски динар у Деспотовини
Оптицај новца у Деспотовини у првој половини XV века у доба деспота Стефана, није се разликовао од других области европског континента. Велики део новчане масе у оптицају и тезауризацији (повлачење новца или племенитих метала из оптицаја и његово чување у виду резерве, М. Ј.) чиниле су емисије златног, сребрног и бакарног новца бројних држава и градова. Према подацима из докумената о количини српског сребра које су Дубровчани извозили из Србије су Књига надзорника дубровачке ковнице за 1422. годину, 5672 килограма, биланси надзорника дубровачке ковнице за 1425. годину, 11.060 кг и трговачке књиге браће Кобужића (3480 кг) из рудника Новог Брда, Јањева, Трепче, копаоничких рудника, Рудника и Сребренице. Сребро се могло проценити на 30 тона у појединим декадама XV века, што је чинило петину или четвртину европске производње сребра. Највећи рударски извори били су и главна стецишта новчаног оптицаја, ове рударске центре из доба Деспотовине помињу као градове (civitates), а њихове становнике као грађане (civis Srebreniye, civis Noimontis). У време највећег успона ових рудника, тесно повезаних развијали су се и ови космополитски градови, као Сребреница са више од 3500 и Ново Брдо, од 8000 до 10.000 житеља.
Добар увид у привредне и новчане токове пружа нам пословна књига Михајла Лукаревића, који је око 1440. године трговао у околини Новог Брда. Према овом документу, главни део новчаних трансакција обављао се у дукатима, у највећем броју случајева венецијанским, а у мањем угарским, затим турским аспрама (акчама) и српским динарима. Важне податке о оптицају златног новца пружа нам поклад деспота Ђурђа Бранковића из 1441. године у коме је било похрањено, поред осталог блага, 50.000 дуката од који 43.553 (87,11 %) венецијанских, 6134 (12,27%) угарских и свега 313 (0,63%) турских. У истом покладу налазило се и милион аспри. Додатан увид у оптицај новца пружају нам сачуване оставе у оквиру којих, поред српског новца, налазимо бројна ковања других држава и градова. Исто пратимо и у оквиру налаза појединачних примерака откривених током археолошких истраживања Новог Брда. Том приликом пронађен је новац Србије, Венеције, Угарске, Босне и Османског царства, почев од разних номинала сребрног новца до бакарних османских мангура (ситан новац из доба Османског царства, М. Ј.).
И поред интернационализације монетарног тржишта која је увелико захватила средњу и југоисточну Европу у првој половини XV века, новчани систем Србије се ослањао, слично претходним раздобљима, на ковања новца у сребру, с том разликом, што су поред динара, ковани полудинари и оболи (старогрчки новац и јединица мере за тежину, М. Ј.). Ковање номинала од сребра у Србији почивало је на експлоатацији сребрне руде која је нови замах добила у време деспота Стефана Лазаревића. И поред значајне продукције сребрне руде у првој половини XV века, монетарни систем се налазио под снажним притиском негативних политичких и привредних кретања. Губљење територија, надирање Османлија и општа несигурност пресудно су утицали на прилике, које су се одразиле и на смањење производње сребра, затварање појединих рудника и ковница новца. Ова кретања била су добрим делом условљена падом производње сребра у Европи. Наиме, европски континент захватила је, после краткотрајног утољења глади за сребром, нова криза недостатка овог племенитог метала. Оскудица сребра довела је после 1435. године, до новог затварања ковница широм Европе. Услед опште кризе динар је постепено губио своју вредност услед смањења његове тежине и финоће. Последње емисије коване су са мањим процентом сребра, а забележена је, у значајној мери, појава динара од бакра пресвучених танком кошуљицом од сребра. Последњи период ковања новца у средњовековној Србији обележиле су емисије новца Ђурђа Бранковића, заједничка ковања деспота Ђурђа Бранковића и краља Босне Стефана Томаша (1443–1461), деспота Ђурђа Бранковића и угарског краљевског намесника Јована Хуњадија, деспота Лазара Бранковића (1456–1458) и самостална емисија војводе Иваниша. Потребно је поменути да је Ђурђе Бранковић у првом периоду ковао заједничку емисију са братом Лазаром.
Само новчарство деспота Ђурђа Бранковића одликује велики број емисија, које се могу поделити у два главна раздобља: ковања обласног господара, после 1402. до 1427. године, са 7 врста и ковања деспота, од 1427. до 1456. године, са 30 врста новца. Друго раздобље се може разделити на два периода, омеђена монетарном реформом из 1435. године. Ова реформа је посредно поменута у историјским изворима, а може се сагледати и на основу промене изгледа динара и обола, који су, у каснијем периоду, ковани на ужој и дебљој плочици. Прве емисије господина Ђурђа Бранковића имале су за подлогу нове динаре и оболе деспота Стефана Лазаревића уведене између 1402. и 1407. године. Ова два паралелна система, деспота Стефана Лазаревића и господина Ђурђа Бранковића, била су повезана, о чему поред новца, сведоче подаци из историјских извора. Прва вест се односи на 1414. годину. Реч је о спору између трговаца, с једне стране, и закупаца царине у Трепчи Богдана Миљеновића и Богише Радмиловића, с друге, који су, поред „немалих новости” одбили да се плаћа у новцу „господина деспота”, мада „господин Ђурађ” хоће да се примају по читавој његовој земљи.
Други податак потиче из 1423. године и из њега сазнајемо даје господин Ђурађ Бранковић наредио да у његовој земљи може циркулисати деспотов новац. Господин Ђурђе Бранковић је ковао 6 врста динара и једну оболу у својим цекама у Трепчи и Приштини. Поменуте ковнице су посведочене у низу разрешница издатим од стране Маре и Ђурђа Бранковића њиховим закупцима: за Трепчу 1411, 1412, 1414. и 1423. и за Приштину 1411. године. Новац господина Ђурђа Бранковића био је познат, судећи према једном документу из 1409. године, као grossi de monede Sclave. Након преузимања српске круне 1427. године деспот Ђурађ Бранковић је наставио ковање новца задржавајући раније предлошке и метролошку основицу. Основне мотиве представљали су представа Христа у мандорли настављено је до 1435. године, када је новчани систем реформисан. Један од разлога за спровођење радикалне новчане реформе лежао је, можемо претпоставити, у повлачењу старих емисија ради ковања нових са мањим процентом сребра. Овим је повећана новчана маса, чиме је остварена значајна добит за државну касу. Нове емисије су коване на мањој, а дебљој плочици. Уједно је дошло до промене појединих иконографских предложака. Најзначајнију новину представља замена религиозних представа профаним садржајима, приказом владара или лава, симбола куће Бранковића. Основну номиналу су и даље чинили динари, само што су овога пута ковали заједно деспот Ђурађ и краљ Босне Стефан Томаш.
У историјским изворима овог раздобља забележен је низ података везаних за ковање новца и његову вредност. Они се односе на места у којима су Дубровчани водили послове и у којима се наводе динари de Srebrnica и de Nouaberda, који представљају важна сведочанства о раду ових ковница. Вредност динара наведена је у већ поменутој пословној књизи Михајла Лукаревића. Према извору из ове књиге један дукат је вредео 42 динара. Други документ пружа кључне податке везане за финоћу динара Ђурђа Бранковића. Реч је о цеки у Сребреници, коју су у закупу држали војвода Богдан и Радослав Занчић 1431. године и у којој је кован новац лошег квалитета, della cativa e bassa liga di monete. Према овом извору, у свакој литри метала налазиле су се четири унце бакра, што би значило да је финоћа динара износила 0,666. Новац је у истом месту кварен, што сазнајемо из једног извора у коме се наводи да је фалсификован деспотов новац од стране неких Дубровчана.
Свакако најважније сведочанство пружају документа на основу којих можемо закључити да је око 1435. године промењен новчани систем увођењем нових динара, monete nove. Са овим новим динарима морали су се, према наређењу деспота Ђурђа Бранковића, исплаћивати дугови тако да се десет гроша примају за шеснаест гроша дуга. Дубровчани су тражили однос један према један. Један други документ из 1436. године помиње старе и нове динаре из новобрдске ковнице, grossi novi de Nouaberda livre cinqe et de grossi vechi livra una, onze quatro. Не мање важан је извор који наводи да је деспот Ђурађ Бранковић 1441. године држао и једну малу ковницу негде у Албанији, највероватније у Бару, коју је дао под закуп Дубровчанима Богети Миловановићу и Јакобу Приможићу. Поред ковница у Србији, које су ковале новац за деспота Ђурђа Бранковића, сам деспот је држао у закупу ковницу у Угарској, у месту Нађбања, данашњем Баиа Маре, коју је наследио од деспота Стефана Лазаревића.
Последње раздобље српске средњовековне државе одликовао је сређен и униформисан монетарни систем. Томе је свакако допринела политика деспота Ђурђа Бранковића и значај који је придавао развоју новчарства у складу са друштвеним и привредним кретањима. Међутим, неколико година после смрти деспота Ђурђа, под налетом Османлија, уништена је његова Деспотовина. Србија је остала 345 година у турском ропству.
Остави коментар