Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Потрага за решењем је нешто што је обележило косметско питање, практично од 1912. године и тренутка када је та територија ослобођена од стране српске војске, па све до данас. Практично, до те судбоносне 1912. године за српску политичку елиту одговор на питање, како решити проблем Космета био је јасан. Оружјем! Међутим, оног момента када се ослобођење коначно и десило, постало је јасно да тим чином проблем суштински није решен. Односно, да је српска политичка елита обезбедила само боље предуслове за његово решавање, али далеко од тога да су изазови везани за КиМ престали да постоје. На првом месту то се односило на чињеницу да је скоро две трећине становништва на Космету Албанско и то махом непријатељски настројено према новој власти и држави. Сем тога, наставио је да делује све снажнији, споља подржан, албански национални покрет који је преко Косовског комитета деловао у правцу пружања материјалне и оружане подршке сепаратистичким тежњама на Космету.
У југословенској краљевини, српске политичке елите су косметско питање решавале поправљањем демографске слике српског народа на тој територији. Тачније, насељавањем српских породица на КиМ, не би ли исправили последице вишедеценијског албанског терора који је изазвао значајну промену етничке структуре на Космету. Власти монархистичке Југославије постигле су на том плану значајне резултате и да којим случајем није било победе партизана у Другом светском рату и успоставе Титовог комунистичког режима, можда се то питање више не би ни постављало. Међутим, у новој Југославији забраном повратка прогнаним Србима на Космет поништени су сви дотадашњи напори да се ојача српски фактор, а затим је примењен и нови начин за решавање српско-албанског спора на Космету.
Комунисти су КиМ доделили статус аутономне области, рачунајући се да ће тиме задовољити интересе Албанца. Наиме, пошто су били скоро двотрећинска већина на Космету, Албанци су практично добили своју националну аутономију. Што се тиче Срба, комунисти су сматрали да је стварањем Југославије српско национално питање решено. Самим тим, свако решење за Космет, које не би доводило у питање спољне границе земље, а следствено томе и јединство српског народа унутар Југославије, сматрало се да није противно српских интереса.
Међутим, време је показало да тај ниво аутономије није могла задовољити албанско становништво на Космету, па чак ни локалне албанске комунисте, који су суштински тежили припајању Албанији. Најбоље се то видело још током Другог светског рата када су на Бујанској конференцији, јануара 1944. године, албански комунисти са Космета изразили јасну жељу да се припоје комунистичкој Албанији. Управо зато и након рата и добијања статуса аутономне области за КиМ, Албанци нису били задовољни, већ су наставили да инсистирају на проширењу надлежности и ингеренција. Устав из 1974. године отишао је у том смислу најдаље, дајући јужној српској покрајини најширу могућу аутономију и статус готово идентичан републикама у Југославији, по свему сем по имену.
На крају чак ни овакво решење није задовољило интересе Албанаца, тако да су се побуне и протести наставили и осамдесетих година. Одговор српских комуниста предвођених новим лидером Слободаном Милошевићем био је укидање широке аутономије покрајина и њихов суштински повратак у правни оквир социјалистичке Србије. Неминовно, то је изазвало револт косметских Албанаца који су одговорили повлачењем из свих институција и успостављањем свог паралелног система функционисања на Космету. Био је то почетак пасивног отпора који је већ 1996. године прерастао у оружани. Ситуација је кулминирала крајем деведесетих година прошлог века када долази и до НАТО агресије на СР Југославију.
Након стављања КиМ под контролу међународне заједнице 1999. године створена је нова реалност. Београд је након више од осамдесет година изгубио контролу над дешавањима у својој јужној покрајини, а самим тим и доминантну улогу у решавању косметског питања. Српски премијер Зоран Ђинђић је у тим околностима 2003. године, уочи атентата у ком је изгубио живот, покушао да афирмише идеју поделе, као трајног решења за српско-албански спор око Космета. Иначе, о подели као решењу разговарало се и пре Ђинђићеве иницијативе. Тачније, то питање покренуо је још Добрица Ћосић, међутим ни тада, као ни у скорије време, када је председник Вучић говорио о разграничењу, таква идеја није задобила значајнију подршку српске јавности. Такође, треба нагласити да је идеја разграничења имала оштре противнике и у међународној заједници. Нарочито у ЕУ чији лидери су лицемерно одбијали било какву поделу уз бесмислено оправдање да се принципијелно противе било каквој промени граница на Балкану.
Самим тим, питање Космета се практично од нелегалног проглашења независности 2008. године, налази у стању замрзнутог конфликта. Србија је одбила да призна противправну сецесију своје покрајине, што је став и већина држава света, док су земље политичког Запада скоро листом стале на страну сепаратиста. Међутим, без обзира на све Запад је ово питање сматрао затвореним, а преговори између Београда и Приштине били су сведени на разговор око техничких питања и евентуално тога када ће Београд прихватити, како западне дипломате воле да истакну, ту фамозну реалност. Зато слободно можемо рећи, да практично од 2012. године и Бриселских споразума питање Космета је сведено на другоразредно, у међународној геополитичкој арени. Ситуација се драматично променила тек 2022. године, убрзо након отпочињања руске специјалне војне операције у Украјини.
Рат у Украјини је по свим параметрима, осим директно војним, прерастао у глобални обрачун. Русија и земље политичког Запада су у отвореном политичком, економском и медијском рату, док је Украјина претворена у полигон за њихово оружано одмеравање снага. Самим тим, последице овог рата осећају се, у већој или мањој мери, свуда у свету, а посебно на оним местима где се интереси Русије и Запада преплићу. Нема сумње да је једно од таквих места и Балкан, регион у коме се Русија и Запад вековима уназад боре за доминацију.
Крајем осамдесетих година прошлог века, након пада Берлинског зида и слома СССР-а, Русија је се налазила у спољнополитичкој дефанзиви. Запад је искористио ту околност како би проширио свој утицај и успоставио доминацију над Средњом, Источном и Југоисточном Европом. На тај начин, утицај Русије истиснут је из највећег дела Старог континента, па чак и са оних простора где је вековима био изузетно снажан, попут Балкана. Данас, осим Србије и Босне и Херцеговине све земље на Југоистоку Европе део су НАТО-а, односне западног војнополитичког савеза. Самим тим, какав такав Руски утицај, једино је још очуван у тим земљама. Додуше, када говоримо о БиХ превасходно у тамошњем српском фактору.
Разлог за опстанак тих руско-српских веза чак и у данашњим околностима свакако не треба тражити искључиво у историјским или верским моментима, који су свакако добро познати и не безначајни, али дефинитивно нису пресудни. Кључ је у политичким интересима, и када данас говоримо о ономе што најчвршће везује Србију за Русију, нема сумње да је то Косово и Метохија. Односно, за Србију је то најтеже и најважније питање статуса и судбине њене јужне покрајине. Чињеница да је Русија доследно у Савету безбедности ОУН бранила српски став о неповредивости њеног суверенитета и територијалног интегритета, учинило је ту земљу најближим спољнополитичким савезником Београда. Истовремено, Москва је тиме успела да очува своје присуство и утицај на бар делу Балкана, што у околностима када НАТО увелико куца на њене границе није био безначајан успех.
Није тајна да је Западу и тај слабашан утицај Русије на Балкану сметао. Међутим, с обзиром да је Србија само изоловано острво у мору НАТО земаља, то дефинитивно није представљало горућу претњу за интересе САД и ЕУ. Самим тим, све до 24. фебруара 2022. године и ескалације рата у Украјини тај руски утицај је толерисан, да би се од тог датума ситуација драматично променила. Уласком Запада у директну конфронтацију са Русијом, почео је процес отвореног обрачуна са руским утицајем у свим деловима света, тачније свуда где постоји могућност за његово успешно неутралисање. Самим тим, нашао се на удару и руски утицај на Балкану.
Управо зато, можемо слободно рећи да је са отпочињањем руске акције у Украјини питање КиМ подигнуто на изузетно висок ниво у међународној геополитичкој арени. Са једне стране, решавањем косметског конфликта Запад би аутоматски елиминисао кључни разлог везаности Београда за Москву, а аналогно томе би и руски утицај на Балкану био елиминисан. Са друге стране никако не треба занемарити ни питање косметског преседана који је руски председник у више наврата апострофирао, бранећи своје одлуке о анектирању делова Украјине. Наиме, Путин је у више наврата понављао чињеницу да је Запад тај који је срушио међународно право у случају бомбардовања Југославије, а затим и подршком противправној сецесији косметских Албанаца. Следствено томе, створен је преседан, који може да се примењује и у другим деловима света, у овом случају у Украјини.
Узмемо ли поменуте чињенице у обзир, постаје нам потпуно јасно зашто је потрага за решењем косметског проблема добила на интензитету. Тачније, зашто се Запад толико ангажовао око овог питања. Решењем косметског проблема политички Запад би једним ударцем убио две муве. Елиминисао би руски утицај са Балкана и избио из руку Путину снажан аргумент о преседану. Међутим, иако је на овај начин питање Космета поново актуелизовано у међународним односима то не значи да ова велика западна дипломатска офанзива може довести до неког трајног решења.
Наиме, уколико говоримо у категоријама трајног решења морамо истаћи да је за тако нешто неопходно да се испуне неки кључни предуслови. Односно, није довољно да се око евентуалног решења сложе Србе и Албанци, већ је неопходан и консензус великих сила. Што значи, да свако решење које не би било верификовано од стране кључних глобалних играча суштински се не би могло сматрати трајним. Велике силе су те које тумаче и креирају међународно право и оно око чега се оне сагласе суштински постаје неупитно. Међутим, како сада ствари стоје, постићи сагласност великих сила око било каквог питања, па и косметског, тренутно није изводљиво.
Самим тим, сваки споразум који би Београд и Приштина евентуално постигли под покровитељством ЕУ био би ништа друго до привремено решење. Тренутно је и више него јасно да ЕУ, као водећи посредник у разговорима Београда и Приштине, преко свог француско-немачког плана, покушава да наметне решење по моделу две Немачке. Управо зато треба нагласити да је тај модел био такође привремено решење и да је искључиво служио како би се омогућило нормално функционисање две немачке државе у Хладном рату. Међутим, онда када је након пада Берлинског зида дошло до уједињења Немачке и када су се са тим сложиле све велике силе, онда је тај проблем стављен „ад акта“ и то уједињењем као трајним решењем.
Самим тим, можемо закључити да се тренутно води потрага за привременим решењем, моделом који би могао чувати мир на турбулентном Балкану наредних деценију, можда и више. Док ће решење, које би смо могли подвести под категорију трајно бити још увек на чекању. Све до оног тренутка када велике силе поново седну за један сто и крену директно да решавају спорове. Тада ће се третирати сва у том тренутку спорна питања и промовисати начела на којима ће свет функционисати у наредном периоду. Решење око кога би се тада евентуално сложиле велике силе било би трајно и обавезујуће, како за Београд тако и Приштину. И без обзира што се то питање директно тиче Срба и Албанаца, њихово мишљење ту не би играло било какву значајнију улогу. Као и увек кроз историју када велики направе договор, малима остаје само да се уклапају у нову реалност.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Књижевне новине, Београд, 1909.
Борислав Пелевић, Кроз историју Косова и Метохије: од VI до XXI века. Евро, Београд, 2005.
Богумил Храбак, Косовски комитет 1918–1924. године. Зборник радова Филозофског факултета, бр. 32, стр, 137–160. Београд, 2003.
Јован Хаџи-Васиљевић, Арбанаска лига, Београд, 1909.
Михајло Војводић, Берлински конгрес и Призренска лига, Историјски гласник, стр: 1–21. Београд, 1989.
Ђорђе Борозан, Велика Албанија: поријекло-идеје-пракса, Војноисторијски институт Војске Југославије, Bеоград, 1995.
Остави коментар