Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Potraga za rešenjem je nešto što je obeležilo kosmetsko pitanje, praktično od 1912. godine i trenutka kada je ta teritorija oslobođena od strane srpske vojske, pa sve do danas. Praktično, do te sudbonosne 1912. godine za srpsku političku elitu odgovor na pitanje, kako rešiti problem Kosmeta bio je jasan. Oružjem! Međutim, onog momenta kada se oslobođenje konačno i desilo, postalo je jasno da tim činom problem suštinski nije rešen. Odnosno, da je srpska politička elita obezbedila samo bolje preduslove za njegovo rešavanje, ali daleko od toga da su izazovi vezani za KiM prestali da postoje. Na prvom mestu to se odnosilo na činjenicu da je skoro dve trećine stanovništva na Kosmetu Albansko i to mahom neprijateljski nastrojeno prema novoj vlasti i državi. Sem toga, nastavio je da deluje sve snažniji, spolja podržan, albanski nacionalni pokret koji je preko Kosovskog komiteta delovao u pravcu pružanja materijalne i oružane podrške separatističkim težnjama na Kosmetu.
U jugoslovenskoj kraljevini, srpske političke elite su kosmetsko pitanje rešavale popravljanjem demografske slike srpskog naroda na toj teritoriji. Tačnije, naseljavanjem srpskih porodica na KiM, ne bi li ispravili posledice višedecenijskog albanskog terora koji je izazvao značajnu promenu etničke strukture na Kosmetu. Vlasti monarhističke Jugoslavije postigle su na tom planu značajne rezultate i da kojim slučajem nije bilo pobede partizana u Drugom svetskom ratu i uspostave Titovog komunističkog režima, možda se to pitanje više ne bi ni postavljalo. Međutim, u novoj Jugoslaviji zabranom povratka prognanim Srbima na Kosmet poništeni su svi dotadašnji napori da se ojača srpski faktor, a zatim je primenjen i novi način za rešavanje srpsko-albanskog spora na Kosmetu.
Komunisti su KiM dodelili status autonomne oblasti, računajući se da će time zadovoljiti interese Albanca. Naime, pošto su bili skoro dvotrećinska većina na Kosmetu, Albanci su praktično dobili svoju nacionalnu autonomiju. Što se tiče Srba, komunisti su smatrali da je stvaranjem Jugoslavije srpsko nacionalno pitanje rešeno. Samim tim, svako rešenje za Kosmet, koje ne bi dovodilo u pitanje spoljne granice zemlje, a sledstveno tome i jedinstvo srpskog naroda unutar Jugoslavije, smatralo se da nije protivno srpskih interesa.
Međutim, vreme je pokazalo da taj nivo autonomije nije mogla zadovoljiti albansko stanovništvo na Kosmetu, pa čak ni lokalne albanske komuniste, koji su suštinski težili pripajanju Albaniji. Najbolje se to videlo još tokom Drugog svetskog rata kada su na Bujanskoj konferenciji, januara 1944. godine, albanski komunisti sa Kosmeta izrazili jasnu želju da se pripoje komunističkoj Albaniji. Upravo zato i nakon rata i dobijanja statusa autonomne oblasti za KiM, Albanci nisu bili zadovoljni, već su nastavili da insistiraju na proširenju nadležnosti i ingerencija. Ustav iz 1974. godine otišao je u tom smislu najdalje, dajući južnoj srpskoj pokrajini najširu moguću autonomiju i status gotovo identičan republikama u Jugoslaviji, po svemu sem po imenu.
Na kraju čak ni ovakvo rešenje nije zadovoljilo interese Albanaca, tako da su se pobune i protesti nastavili i osamdesetih godina. Odgovor srpskih komunista predvođenih novim liderom Slobodanom Miloševićem bio je ukidanje široke autonomije pokrajina i njihov suštinski povratak u pravni okvir socijalističke Srbije. Neminovno, to je izazvalo revolt kosmetskih Albanaca koji su odgovorili povlačenjem iz svih institucija i uspostavljanjem svog paralelnog sistema funkcionisanja na Kosmetu. Bio je to početak pasivnog otpora koji je već 1996. godine prerastao u oružani. Situacija je kulminirala krajem devedesetih godina prošlog veka kada dolazi i do NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Nakon stavljanja KiM pod kontrolu međunarodne zajednice 1999. godine stvorena je nova realnost. Beograd je nakon više od osamdeset godina izgubio kontrolu nad dešavanjima u svojoj južnoj pokrajini, a samim tim i dominantnu ulogu u rešavanju kosmetskog pitanja. Srpski premijer Zoran Đinđić je u tim okolnostima 2003. godine, uoči atentata u kom je izgubio život, pokušao da afirmiše ideju podele, kao trajnog rešenja za srpsko-albanski spor oko Kosmeta. Inače, o podeli kao rešenju razgovaralo se i pre Đinđićeve inicijative. Tačnije, to pitanje pokrenuo je još Dobrica Ćosić, međutim ni tada, kao ni u skorije vreme, kada je predsednik Vučić govorio o razgraničenju, takva ideja nije zadobila značajniju podršku srpske javnosti. Takođe, treba naglasiti da je ideja razgraničenja imala oštre protivnike i u međunarodnoj zajednici. Naročito u EU čiji lideri su licemerno odbijali bilo kakvu podelu uz besmisleno opravdanje da se principijelno protive bilo kakvoj promeni granica na Balkanu.
Samim tim, pitanje Kosmeta se praktično od nelegalnog proglašenja nezavisnosti 2008. godine, nalazi u stanju zamrznutog konflikta. Srbija je odbila da prizna protivpravnu secesiju svoje pokrajine, što je stav i većina država sveta, dok su zemlje političkog Zapada skoro listom stale na stranu separatista. Međutim, bez obzira na sve Zapad je ovo pitanje smatrao zatvorenim, a pregovori između Beograda i Prištine bili su svedeni na razgovor oko tehničkih pitanja i eventualno toga kada će Beograd prihvatiti, kako zapadne diplomate vole da istaknu, tu famoznu realnost. Zato slobodno možemo reći, da praktično od 2012. godine i Briselskih sporazuma pitanje Kosmeta je svedeno na drugorazredno, u međunarodnoj geopolitičkoj areni. Situacija se dramatično promenila tek 2022. godine, ubrzo nakon otpočinjanja ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini.
Rat u Ukrajini je po svim parametrima, osim direktno vojnim, prerastao u globalni obračun. Rusija i zemlje političkog Zapada su u otvorenom političkom, ekonomskom i medijskom ratu, dok je Ukrajina pretvorena u poligon za njihovo oružano odmeravanje snaga. Samim tim, posledice ovog rata osećaju se, u većoj ili manjoj meri, svuda u svetu, a posebno na onim mestima gde se interesi Rusije i Zapada prepliću. Nema sumnje da je jedno od takvih mesta i Balkan, region u kome se Rusija i Zapad vekovima unazad bore za dominaciju.
Krajem osamdesetih godina prošlog veka, nakon pada Berlinskog zida i sloma SSSR-a, Rusija je se nalazila u spoljnopolitičkoj defanzivi. Zapad je iskoristio tu okolnost kako bi proširio svoj uticaj i uspostavio dominaciju nad Srednjom, Istočnom i Jugoistočnom Evropom. Na taj način, uticaj Rusije istisnut je iz najvećeg dela Starog kontinenta, pa čak i sa onih prostora gde je vekovima bio izuzetno snažan, poput Balkana. Danas, osim Srbije i Bosne i Hercegovine sve zemlje na Jugoistoku Evrope deo su NATO-a, odnosne zapadnog vojnopolitičkog saveza. Samim tim, kakav takav Ruski uticaj, jedino je još očuvan u tim zemljama. Doduše, kada govorimo o BiH prevashodno u tamošnjem srpskom faktoru.
Razlog za opstanak tih rusko-srpskih veza čak i u današnjim okolnostima svakako ne treba tražiti isključivo u istorijskim ili verskim momentima, koji su svakako dobro poznati i ne beznačajni, ali definitivno nisu presudni. Ključ je u političkim interesima, i kada danas govorimo o onome što najčvršće vezuje Srbiju za Rusiju, nema sumnje da je to Kosovo i Metohija. Odnosno, za Srbiju je to najteže i najvažnije pitanje statusa i sudbine njene južne pokrajine. Činjenica da je Rusija dosledno u Savetu bezbednosti OUN branila srpski stav o nepovredivosti njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, učinilo je tu zemlju najbližim spoljnopolitičkim saveznikom Beograda. Istovremeno, Moskva je time uspela da očuva svoje prisustvo i uticaj na bar delu Balkana, što u okolnostima kada NATO uveliko kuca na njene granice nije bio beznačajan uspeh.
Nije tajna da je Zapadu i taj slabašan uticaj Rusije na Balkanu smetao. Međutim, s obzirom da je Srbija samo izolovano ostrvo u moru NATO zemalja, to definitivno nije predstavljalo goruću pretnju za interese SAD i EU. Samim tim, sve do 24. februara 2022. godine i eskalacije rata u Ukrajini taj ruski uticaj je tolerisan, da bi se od tog datuma situacija dramatično promenila. Ulaskom Zapada u direktnu konfrontaciju sa Rusijom, počeo je proces otvorenog obračuna sa ruskim uticajem u svim delovima sveta, tačnije svuda gde postoji mogućnost za njegovo uspešno neutralisanje. Samim tim, našao se na udaru i ruski uticaj na Balkanu.
Upravo zato, možemo slobodno reći da je sa otpočinjanjem ruske akcije u Ukrajini pitanje KiM podignuto na izuzetno visok nivo u međunarodnoj geopolitičkoj areni. Sa jedne strane, rešavanjem kosmetskog konflikta Zapad bi automatski eliminisao ključni razlog vezanosti Beograda za Moskvu, a analogno tome bi i ruski uticaj na Balkanu bio eliminisan. Sa druge strane nikako ne treba zanemariti ni pitanje kosmetskog presedana koji je ruski predsednik u više navrata apostrofirao, braneći svoje odluke o anektiranju delova Ukrajine. Naime, Putin je u više navrata ponavljao činjenicu da je Zapad taj koji je srušio međunarodno pravo u slučaju bombardovanja Jugoslavije, a zatim i podrškom protivpravnoj secesiji kosmetskih Albanaca. Sledstveno tome, stvoren je presedan, koji može da se primenjuje i u drugim delovima sveta, u ovom slučaju u Ukrajini.
Uzmemo li pomenute činjenice u obzir, postaje nam potpuno jasno zašto je potraga za rešenjem kosmetskog problema dobila na intenzitetu. Tačnije, zašto se Zapad toliko angažovao oko ovog pitanja. Rešenjem kosmetskog problema politički Zapad bi jednim udarcem ubio dve muve. Eliminisao bi ruski uticaj sa Balkana i izbio iz ruku Putinu snažan argument o presedanu. Međutim, iako je na ovaj način pitanje Kosmeta ponovo aktuelizovano u međunarodnim odnosima to ne znači da ova velika zapadna diplomatska ofanziva može dovesti do nekog trajnog rešenja.
Naime, ukoliko govorimo u kategorijama trajnog rešenja moramo istaći da je za tako nešto neophodno da se ispune neki ključni preduslovi. Odnosno, nije dovoljno da se oko eventualnog rešenja slože Srbe i Albanci, već je neophodan i konsenzus velikih sila. Što znači, da svako rešenje koje ne bi bilo verifikovano od strane ključnih globalnih igrača suštinski se ne bi moglo smatrati trajnim. Velike sile su te koje tumače i kreiraju međunarodno pravo i ono oko čega se one saglase suštinski postaje neupitno. Međutim, kako sada stvari stoje, postići saglasnost velikih sila oko bilo kakvog pitanja, pa i kosmetskog, trenutno nije izvodljivo.
Samim tim, svaki sporazum koji bi Beograd i Priština eventualno postigli pod pokroviteljstvom EU bio bi ništa drugo do privremeno rešenje. Trenutno je i više nego jasno da EU, kao vodeći posrednik u razgovorima Beograda i Prištine, preko svog francusko-nemačkog plana, pokušava da nametne rešenje po modelu dve Nemačke. Upravo zato treba naglasiti da je taj model bio takođe privremeno rešenje i da je isključivo služio kako bi se omogućilo normalno funkcionisanje dve nemačke države u Hladnom ratu. Međutim, onda kada je nakon pada Berlinskog zida došlo do ujedinjenja Nemačke i kada su se sa tim složile sve velike sile, onda je taj problem stavljen „ad akta“ i to ujedinjenjem kao trajnim rešenjem.
Samim tim, možemo zaključiti da se trenutno vodi potraga za privremenim rešenjem, modelom koji bi mogao čuvati mir na turbulentnom Balkanu narednih deceniju, možda i više. Dok će rešenje, koje bi smo mogli podvesti pod kategoriju trajno biti još uvek na čekanju. Sve do onog trenutka kada velike sile ponovo sednu za jedan sto i krenu direktno da rešavaju sporove. Tada će se tretirati sva u tom trenutku sporna pitanja i promovisati načela na kojima će svet funkcionisati u narednom periodu. Rešenje oko koga bi se tada eventualno složile velike sile bilo bi trajno i obavezujuće, kako za Beograd tako i Prištinu. I bez obzira što se to pitanje direktno tiče Srba i Albanaca, njihovo mišljenje tu ne bi igralo bilo kakvu značajniju ulogu. Kao i uvek kroz istoriju kada veliki naprave dogovor, malima ostaje samo da se uklapaju u novu realnost.
IZVORI I LITERATURA
Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu. Književne novine, Beograd, 1909.
Borislav Pelević, Kroz istoriju Kosova i Metohije: od VI do XXI veka. Evro, Beograd, 2005.
Bogumil Hrabak, Kosovski komitet 1918–1924. godine. Zbornik radova Filozofskog fakulteta, br. 32, str, 137–160. Beograd, 2003.
Jovan Hadži-Vasiljević, Arbanaska liga, Beograd, 1909.
Mihajlo Vojvodić, Berlinski kongres i Prizrenska liga, Istorijski glasnik, str: 1–21. Beograd, 1989.
Đorđe Borozan, Velika Albanija: porijeklo-ideje-praksa, Vojnoistorijski institut Vojske Jugoslavije, Beograd, 1995.
Ostavi komentar