Korona kao identitetski okidač

Autor: Željko Injac, novinar

„Ne pada sneg da pokrije breg…“

Korona pandemija je otkrila koliko je današnja civilizacija krhka, koliko je društvo nespremno odreagovalo na korona krizu i koliko je zapravo društvo u celini infantilno. Neočekivanost, neizvesnost i pretnja koronavirusa i odgovor na krizu koju je stvorila pandemija najjasnije pokazuju koliko je savremeno društvo uljuljkano u svoje „civilizacijske tekovine“ ogrnuto „superiornom tehnologijom i naukom“ u stvari bespomoćno i ranjivo. Pojedine države s autoritarnim sistemima su se pokazale uspešnijim u borbi protiv pandemije od onih koje važe za politički i kulturno naprednije. U državama i društvima (poput Kine, recimo) gde građanske slobode i nisu previše na ceni, bilo je lakše sprovesti restriktivne mere i izboriti se s pandemijom, nego u onim društvima gde se ta sloboda podrazumeva, odnosno gde je ta sloboda praktično politička ideja vodilja.

Na stranu koliko je korona zaista pretnja po zdravlje čovečanstva, koliko je smrtonosna, i koliki postotak populacije je oboleo, preležao i preživeo koronu. Bilo da se držimo zaverološkog pristupa po kome je korona eksperiment globalista ili zvaničnog SZO, činjenica je da je pandemija ozbiljno uzdrmala planetu, a pre svega zapadna društva. Azijske i Afričke zemlje su mnogo manje pretrpele štete od pandemije  (i na ekonomskom i političkom planu, pa i psihološkom) od Zapadne Evrope ili Severne Amerike. Zapadne demokratije sada imaju ozbiljan problem – kako građanima oduzeti slobodu u ime restriktivnih korona mera, kada je praktično temelj zapadne filozofije i civilizacije upravo ta sloboda. Zamena slobode privilegijama je uspela u zapadnom svetu, ali ne bez reakcija. Širom zapadne Evrope traju masovni protesti koje mejnstrim mediji uporno ignorišu, kao da se uopšte ne dešavaju.

Građani istočne Evrope, s iskustvom komunističke represije i cenzure, prepoznaju u najnovijim dešavanjima sve ono što su već preživeli dok su bili deo Varšavskog bloka. U novom levo-liberalnom sistemu vrednosti, potpomognutom korona pandemijom, istočni Evropljani prepoznaju stari levičarski represivni sistem i ozbiljno su zabrinuti. Malo je verovatno da će zbog tih strahovanja napustiti EU. Ipak je EU „zemlja dembelija“ o kojoj su sanjali decenijama pod komunizmom ali su razlike u kulturi i politici Istočne i Zapadne Evrope sve vidljivija i sve nepomirljivije. Pandemija je samo dodatno ogolila te razlike. Mediteranska Evropa ekonomski debelo zaostaje za severnim članicama, a to povlači i dodatna politička i društvena komešanja. Kada se svemu tome doda Bregzit i jasno i neskriveno izdvajanje anglosaksonskog od ostatka zapadnog sveta, može se konstatovati da prisustvujemo možda ne propasti Evrope onako kako je to Špengler najavljivao, ali sigurno novoj preraspodeli geopolitičkih karata koja može lako stari kontinent da gurne na marginu.

Sasvim je izvesno da razjedinjena Evropa postepeno gubi oreol kulturnog, ekonomskog i političkog Pijemonta sveta. Ekonomski primat je preuzela Azija. Politički uticaj u svetu Evropa ima najviše zahvaljujući NATO alijansi. No kada ne bi postojao NATO, pitanje je kakav bi politički domet imala sadašnja EU ili pak njene pojedine članice. Kulturno je Evropa odavno mrtva. Možda će ovo zazvučati pretenciozno i blasfemično za sve poklonike stare evropske kulture i identiteta, ali veći kulturni uticaj na svet imaju južnokorejske filmske serije nego sva evropska kinematografija. Na kraju, šta je savremeni evropski identitet?

Do Francuske revolucije Evropa je svoj identitet temeljila na  judeohrišćanskoj kulturi, u hrišćanskom  nasleđu Zapadnog rimskog carstva. Nakon revolucije, Evropa ulazi u krizu identiteta. Danas u posthrišćanskom, postmodernom, postkomunističkom vremenu Evropa pokušava da odgonetne šta je tačno njen identitet. Zasad, na ovo pitanje nema ni jedinstvenog ni jednostavnog odgovora.

Danas je lakše konstatovati šta Evropa nije, nego šta jeste. Savremeni evropski identitet je zasnovan na negaciji, na negativnoj gnoseologiji. Evropljani jasno znaju i ističu šta ne žele biti i šta nisu, ali im nije baš sasvim jasno šta zapravo žele da budu i šta jesu. To može biti sasvim dobra podloga da im se nametne neki projektovani identitet. Na kraju, to se već i dešava. Umesto jednog stabilnog tradicionalnog hrišćanskog identiteta koji više ne žele, Evropljani su zamorčići bezbrojnih projektovanih fluidnih identiteta. Evropljani više nisu utemeljeni u jednom identitetu, istina nikad nisu ni bili utemeljeni u samo jednom identitetu. Pored kulturnog i verskog koji je bio primaran vekovima unazad, uvek su postojali i nacionalni i klasni identiteti. No, danas vlada prava zbrka s identitetima. Savremeni čovek konvertira iz jednog u drugi jer zapravo nijedan od tih identiteta ne zadovoljava ontološke principe onoga što biće zaista jeste po sebi. Fluidnost savremenih identiteta ide do te mere da pojedinci menjaju ne samo pol i rod, već i rasu.

Engleski filozof Frensis Bekon, jedan od osnivača savremene (evropske) nauke ali i reformator špijunske mreže, odnosno britanskih tajni službi, izgradio je svoj naučni gnoseološki sistem na toj negaciji, apofatici. U „Novom organonu“ Bekon izlaže filozofske principe, među kojima je čišćenje ljudskog razuma od lažnih pojmova ili, kako ih on naziva u skladu sa tada važećim religioznim ubeđenjima, „idola“. Bekon veruje da njegova apofatika oslobođa čoveka od lažnog rasuđivanja nakon kojeg po difoltu treba da dođe istina. U očišćenu posudu rasuđivanja će se uliti istina sama po sebi.

Bekonova filozofija nastaje u vihoru kalvinističke borbe protiv rimokatoličanstva. Protestantska Britanija u vreme Bekona je duplo slabija od tadašnjih najslabijih rimokatoličkih država. Bekonova reforma metoda tajnih službi i kontraobaveštajnih operacija, zasnovana na njegovim tehnikama obmane, zadala je značajne udarce glavnom protivniku Britanije, Vatikanu. Po Bekonu Britanija treba da bude sposobna da „vodi ratova onoliko koliko i kad ona želi“. To je konačno i ostvareno stvaranjem Britanske imperije u kojoj sunce nikad ne zalazi, što je anglosaksonski svet pretvorilo u „gospodare igre“. U vreme Bekona rimokatolički visoki kler je bio ubeđen da britanski obaveštajci svugde imaju svoje pipke, pa čak i u Vatikanu. Sukob Vatikana s tzv. filozofima prirode je najčešće u pozadini imao sukob dve obaveštajne službe, britanske i vatikanske. Đordano Bruno je osuđen kao jeretik od strane Inkvizicije a potom spaljen na lomači jer je zapravo bio dvostruki agent. Navodna ravnozemljaška borba Vatikana protiv naučnika „loptaša“ je tu prosto tehnika obmane, vešta kontraobaveštajna operacija. Uostalom, i danas se na isti način diskredituju protivnici globalizma kao ravnozemljaši; antivakseri su najbolji primer, mada ni jednom rečju nisu pominjali ravnu zemlju.

Bekonov pozitivizam i uopšte filozofija proistekla iz puritanskog Kalvinizma teži da se obračuna s rimokatoličkim nasleđem u evropskoj filozofskoj misli i evropskoj kulturi uopšte, s kontinentalnom metafizikom, ali i dotadašnjim vrednosnim rasuđivanjem. Odbacivanje duhovnog autoriteta, pre svega Vatikana ali posledično i svakog drugog, kao i okretanje nauke, odnosno filosofske misli s metafizike ka materijalnom, jeste temelj Bekonove misli. Umesto duhovnosti ‒ tehnika. Umesto sticanja duhovnog ‒ sticanje materijalnog bogatstva, ovladavanja prirodom radi iskorištavanja prirode i konačno radi poboljšanja ne samo čovekovog života, već i samog čoveka. Transhumanizam, uz mnogobrojne slične filozofske pravce, na neki način je naslednik Bekonovog pogleda na čoveka i prirodu.  Ono što se danas naziva Velikim resetom je praktično započelo s Bekonovom filozofijom. Tu je negde i priča o protestantskoj radnoj etici. Bekon teži stvaranju novog sveta, nove budućnosti. On to opisuje u knjizi „Nova Atlantida“ (svaka sličnost s britanskim ostrvom je namerna). Stvaralačke moći čoveka treba da nadiđu ograničenja postojećeg sveta a nauka da se pretvori u sredstvo za ovladavanje ljudima, ne prirodom. Svet budućnosti Bekon vidi klasično puritanskim očima kao mesto na kome „nema oskrnavljenja i nečistoće“ (“free from all pollution or foulness“). To je zapravo tehnokratski raj na zemlji. Zvuči poznato?

Stvaraoci renesanse, pa kasnije i modernisti, te francuski enciklopedisti su primarno humanisti. NJihov napor da se Evropa oslobodi stega rimokatoličanstva je izraz romanskog narodnog duha ali sva njihova misao ostaje i dalje u okvirima Judeo-hrišćanstva. To je težnja da se Evropa oslobodi papocentričnosti i klerokratije i da se pravno vrati rimskim korenima. Oslobađanje država od vatikanske klerokratije bila je ujedno i državna politika Britanije ali i težnja većine evropskih državnika. Rimsko pravo je tekovina ljudskog iskustva i razuma. Ono je dostignuće prirodnog uma čoveka, nasuprot papske klerokratije koja sebe smatra božanskim namesništvom a papu ličnim božjim zastupnikom na zemlji. Nova, savremena zapadna kultura i civilizacija nastaju upravo na tom odricanju papske vlasti i na apofatici Fransisa Bekona, na antitezi srednjeg veka obeleženog rimokatoličkom klerokratijom.

Evropska filozofska misao je još uvek u procesu antiteze. Sinteza nikad nije došla. Procesi koji se odvijaju u Evropi nagoveštavaju da je lako moguće da do sinteze nikad i ne dođe. Bez sinteze srednjovekovnog kulturnog, duhovnog, filozofskog i političkog nasleđa i moderne evropske misli, velika  je verovatnoća da će hrišćanstvo i evropska hrišćanska kultura biti trajno potisnuti iz Evrope. Migrantska kriza, bela kuga, islamizacija Evrope, masovna nenasilna ateizacija autohtonog stanovništva Evrope, najbolje svedoče u prilog tome.

Migrantsko pitanje, pored toga što je političko i ekonomsko, takođe je i identitetsko, čak i za dehristijanizovanu zapadnu Evropu. Za istočnu Evropu migrantsko pitanje je primarno identitetsko, pa tek potom političko i ekonomsko. Liberalni „stručnjaci“ smatraju da je po mir i stabilnost Evrope veći problem rast nacionalizama na starom kontinentu, dok Bregzit i migrantsko pitanje stavljaju na drugo i treće mesto. Oni ne vide ili ne žele da vide da je rast nacionalizama direktno uzrokovan migrantskim problemom i sve većom islamizacijom Evrope. Savremeni evropski nacionalizmi su prosto reakcija na dekadenciju evropskog društva s jedne, i sve jače prisustvo islama s druge strane. Nacionalistička ideologija je prepoznata od liberala kao ona koja ima veliki mobilišući potencijal, samim tim za njih ona predstavlja i veliku pretnju. Islam se ne vidi kao pretnja jer se pretpostavlja evropska politička, vojna i ekonomska superiornost, kao i inkluzija i verovatno i asimilacija islamskih migranata, ne u hrišćane, već u Evropejce. Ta ideja se vremenom pokazala kao promašena. „No gou“ zone širom Evrope su „lep“ primer koliko je moguće islamsko evropejstvo.

Islamski identitet nema taj problem koji imaju savremeni fluidni evropski identiteti lišeni hrišćanskog temelja. Nasuprot homokonzumerisa (čiji su praznici Blek frajdej, Noć veštica, Nova godina, Dan zaljubljenih,  itd) identitet savremenog muslimana je isti kakav je bio i u srednjem veku – musliman je halifa, zastupnik božji na zemlji, papa u malom. On je delegiran od Boga da vlada zemljom i da služi Alahu.

Rastakanje tradicionalnih, čvrstih identiteta otvorilo je put islamizaciji Evrope, dok je proces evropeizacije muslimana zapao u ćorsokak. Istovremeno se bude evropski nacionalizmi a s njima i težnja ka vraćanju hrišćanskim korenima i identitetu.

Korona je pored brojnih neurotičara aktivirala i manje brojne ali ipak prisutne evropske hrišćanske tradicionaliste.  Svi jači i veći anti-kovid protesti u Evropi organizovani su u državama gde je većinska populacija katolička i gde je jak uticaj rimokatoličke crkve. Korona mere kao globalni projekat i nasilno spasavanje čoveka izazvali su reakciju širom Evrope. Protesti su mnogo veći i nasilniji u onim državama gde su vlade manje naklonjene hrišćanskoj tradiciji i identitetu. U istočnoj Evropi u kojoj je jak uticaj rimokatoličke crkve i gde se hrišćanski identitet više očuvao i same vlade pojedinih država su u izvesnoj meri pružile otpor globalističkom korona projektu. Ograničavanje slobode kretanja ili njeno potpuno ukidanje, ograničavanje prava vernika, onemogućavanje praktikovanja vere i javnog bogosluženja poslužili su kao identitetski okidač tradicionalista u Evropi.

Vraćanje u igru rimokatoličke crkve na starom kontinentu, a verovatno i šire tj. globalno, kroz podršku organizacijama koje pružaju otpor korona ideologiji, uzrokovano je ne samo buđenjem tradicionalista i njihovom željom za očuvanjem hrišćanskog identiteta, već i željom rimokatoličke crkve da zauzme mesto koje smatra da joj pripada u novoj preraspodeli karata. Katolička crkva ne želi da bude na margini i sluškinja globalista koji su kreirali EU, već ravnopravan partner, baš onako kako je to bila u vreme rušenja komunizma. Korona kao identitetski okidač iznedrila je nove antiglobalističke političke pokrete a katolička crkva je u njima pronašla svoju novu priliku.

XX vek je bio vek ideologija a  XXI vek će biti vek identiteta. Evropa će kao i u HH veku ponovo biti u centru dešavanja. Kriza evropskog identiteta i rešenje koje Evropljani budi našli kao odgovor na tu krizu odrediće ne samo sudbinu Evrope, već i celog sveta.