Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Симкине молитве да јој Бог подари дете постају свакодневне и опсесивне. Она у машти већ види како новорођенче купа у кориту, осећа како јој се крупне дојке пуне млеком. Покушала је све како би родила наследника: одлазила је код лекара и травара, а у манастир није могла због свекра, који је у сукобу са црквом. Тек у ретким тренуцима када се код Ђорђа јавља нада у бољу будућност, он дарује цркву и Симка одлази на исповест. Тада је погађају калуђерове речи и тон: „грешна мољиља“ и „исповедање својих грехова“, што је наводи на „збркано проверавање целог њеног живота“ (Ћосић 2004: 105). У покушају да пронађе узрок Божје казне, она се присећа ситних грехова из младости – како је ненамерно згазила пиле, те како је, газдујући код Катића, ускраћивала сиротињу да би умножавала њихово имање. Ипак, једина истинска молитва остаје вапај за сином, једини који још може да је доведе до суза, већ готово исцрпљених годинама патње. Прелом у њеној унутрашњој свести наговештен је сценом када, слушајући Толину звоњаву на лажну узбуну, помишља: „Ако Толи нешто буде? … Деца ће му скапати од глади“ (Ћосић 2004: 109). Писац три тачке користи као знак онога што Симка ни себи не сме јасно да призна – бригу која превазилази сажаљење и прераста у нешто дубље, али се свесно прикрива као саосећање према Толиној деци. Када је Ђорђе протера из куће и она се врати у немаштину, загонетни осмех на њеном лицу одаје одлучност да учини прељубу, на коју ју је мајка Милунка више пута наговарала.
На путу да са Толом купи сено, у тренутку када је решена да згреши, њене ноге се уплићу у тиквине вреже и она гњечи неколико жутих цветова. Овом сликом Ћосић симболички означава чупање корена породице Катић. Зачеће Адама догађа се у јабучару, месту врхунске плодности, где је Симка представљена као „земља хранитељка, пролећна поља жедна оплодње“ (Марић 1998: 763). Када саопштава Катићима да је трудна, она је свесна да јој је положај у породици коначно учвршћен, али та чињеница за њу више нема пресудан значај – њена истинска радост лежи у предстојећем материнству.
Симкину снагу, међутим, слама епидемија која хара селом, а њене последње речи упућене Ђорђу гласе: „Твој је. Кунем се!“ (Ћосић 2004: 255). Та заклетва отвара простор за кључно морално и психолошко питање романа: да ли је човек на самрти спреман да слаже и да се закуне? Једно могуће тумачење јесте брига за сина и жеља да га Катићи прихвате као свог. Друго, подједнако уверљиво, јесте да Симка више не доживљава свој чин као грех, већ као нужан и оправдан поступак – покушај да Ђорђу подари сина, чак и по цену прељубе. У том смислу, њена трагедија престаје да буде лична и постаје слика друштва у ком је жена приморана да сопствену жртву оправда чак и онда када је она једини пут ка остварењу.
Симкин лик изузетно је комплексан и Ћосић га обликује из више перспектива. Она се приказује онако како је виде други ликови, како је сагледава наратор, али и како она сама доживљава себе. Њена унутрашња психолошка стања најчешће су исказана кроз унутрашње монологе, који омогућавају дубљи увид у њене страхове, жеље и дилеме. Симка је представљена као јака и потенцијално плодна жена, расне лепоте, али истовремено и као трагично биће у средини у којој жена стиче вредност и признање искључиво рађањем новог живота – по правилу мушког детета.
Корени су дело које много открива, што исказаним, што прећутаним. Ћосић се враћа у прошлост и својим романом исписује животе сеоских газда и њихових надничара. У једном интервјуу поводом овог романа казао је: „Кад се мало замислим над вашим питањем мени дође скоро да викнем: хоћу крвљу да викнем какви су све људи живели и какви живе на овом парчету земље“ (Адамовић 1955: 10). Управо тај крик, снажан и болан, одјекује кроз читав роман и чини га много више од породичне хронике или историјског записа. Дакле, живели су, живе и даље, све те судбине које је описао можда се и даље дешавају, донекле модернизоване, али у сржи исте. Због тога је и његово дело свевремено, што показује и актуелност Корена: Након театарске обраде 2012. године у режији Небојше Брадића и Бранислава Недића, књижевни свет Корена је добио и своју дуго очекивану телевизијску адаптацију. Серија Корени снимљена је 2018. године као десетомепизодна ТВ драма на Радио-телевизији Србије, по сценарију Ђорђа Милосављевића и у режији Ивана Живковића. Радио-телевизија Србије била је главни продуцент, уз сарадњу са продукцијом Eye to Eye, чиме је књижевно дело преточено у обимнију сценску форму која се темељно бави историјским, породичним и психолошким мотивима из романа. У серији главне ликове тумаче познати и признати српски глумци: Жарко Лаушевић глуми Аћима Катића, централну фигуру породице и радикалског вођу; Слобода Мићаловић је Симка, Ђорђева супруга чија судбина носи снажан емотивни набој; Дара Џокић и Игор Ђорђевић играју важне улоге у породици Катић (Милунка и Ђорђе), док своје умеће показују и Ненад Јездић (Тола Дачић), Радован Вујовић (Вукашин), Горан Шушљик (Никола), Богдан Диклић (Тошић) и Милена Предић (Ката). Серија Корени добила је значајну пажњу публике и критике. Од првих епизода, које су почеле да се емитују крајем 2018. године, серија је привлачила високу гледаност, често се говорило о њеној снажној емотивној драми и историјској аутентичности, а финале је пратило више од милион и по гледалаца недељно. Присутни су били и разноврсни коментари публике – неки критичари и гледаоци хвалили су продукцију, аутентичну атмосферу, костиме и извођење Жарка Лаушевића, сматрајући да је једна од најзначајнијих домаћих серија XXI века која успешно трансформише књижевне јунаке на малом екрану. С друге стране, било је и оних који су имали примедбе на темпо серије или на то како је драмска адаптација обликована у односу на изворни роман, оценивши да понекад стил телевизијске драме може да делује мрачно у односу на богату психолошку структуру књижевног оригинала. Адаптација Корена на ТВ поставља књижевни класик у нови визуелни контекст, приближивањем савременој публици и потврђује да су теме које Ћосић обрађује – питања породице, идентитета, традиције и реакција на политичке турбуленције – и даље релевантне.
Ћосић у Коренима не нуди идеализовану слику прошлости, нити носталгичан повратак „старим добрим временима“. Напротив, он разоткрива суровост патријархалног света у којем је опстанак изнад сваке моралне категорије, а човек често принуђен да жртвује другог како би сачувао себе и своју лозу. Борба за корене, за потомство и трајање, постаје кључна егзистенцијална драма свих ликова. Та борба није само биолошка, већ и духовна, социјална и историјска. Лик Аћима Катића осликава опсесију трајањем и признањем, страх од ништавила и заборава, док његови синови, Вукашин и Ђорђе, представљају различите, али подједнако трагичне покушаје бекства од очеве сенке и наметнуте судбине.
Посебну вредност роману даје сложена симболика која прожима цело дело. Биљни мотиви – врба, јасен, паприка, јабучар – нису само декоративни елементи, већ дубоко укорењени знакови плодности и неплодности, живота и смрти. Кроз њих, Ћосић успева да прикаже распадање породичног стабла и постепено сушење његових грана, чиме се породична трагедија уздиже на ниво опште, националне драме. Србија у Коренима постаје земља непрекидног обнављања и истовременог самоуништавања, земља која стално почиње испочетка, али ретко учи из сопствене прошлости.
Изузетно значајно место у роману заузима лик Симке, кроз који Ћосић даје снажну критику положаја жене у патријархалном друштву. Иако је њена улога формално сведена на рађање наследника, Симка прераста оквире типизиране сеоске жене и постаје трагична јунакиња чија је жртва услов опстанка лозе Катића. Њена прељуба није чин моралног посрнућа, већ последњи очајнички покушај да испуни наметнуту друштвену улогу и да себи обезбеди смисао постојања кроз материнство. Њена смрт представља врхунац трагике романа, али и парадоксалну победу живота, јер се кроз њеног сина Адама корени настављају.
Корени су, стога, роман о немогућности идеалног трајања, који показује да се сваки покушај насилног очувања корена завршава ломом, патњом и губитком. Ћосићеви јунаци желе да буду стабла, снажна и самостална, али заборављају да без прихватања сопствених корена нема здравог раста. Управо у томе лежи једна од најдубљих порука романа – да је одрицање од прошлости исто толико погубно колико и слепо инсистирање на њој.
Због свега наведеног, Корени превазилазе оквире свог историјског времена и постају свевремено дело. Судбине Катића, њихови страхови, сукоби и нагони, могу се препознати и у савременом друштву, у којем се и даље воде борбе између традиције и модерности, појединца и заједнице, слободе и наметнутих улога. Актуелност романа потврђују и његове бројне сценске и телевизијске адаптације, које сведоче о трајном интересовању за Ћосићево дело и његову визију српске историје.
Корени су, коначно, увертира у сва потоња Ћосићева „времена“ – смрти, зла и власти – и темељ његовог књижевног света. Трагика сељаштва, породице и народа, исприповедана једноставним, али снажним језиком, остаје једна од најупечатљивијих слика српске књижевности. Управо зато, овај роман наставља да живи, да изазива и опомиње, доказујући да су корени дубоко у земљи, али да њихове последице увек допиру до садашњости.
Арежина Душко (1968). „Ћосићеви Корени“. Умјетност Ријечи, број 411986. Загреб: Хрватско филолошко друштво.
Адамовић Драгослав (1955). Један разговор са писцем Корена.
Марић Сретен (1998) „Поновно успостављање прошлости“ Огледи о књижевности. Нови Сад – Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Станисављевић Вукашин (1982). Корени Добрице Ћосића. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Ћосић Добрица (2004). Корени. Београд: НИН.
Ћосић Добрица (2015). Корени. Београд: Лагуна.
Ћосић-Вукић Ана (2015). „Поговор“. Корени. Београд: Лагуна.
Остави коментар