Autorka: msr Irena Stracenski
U viru kulturoloških promena na Balkanu dvadesetog veka, gde vrve razlike, kuća Andrejevića je glavna pozornica, stanica za prekretnice. Goran Stefanovski nas upoznaje sa likovima i njihovim međuodnosima, nošenim osećanjima različitog kalibra. Upravo ti međuodnosi su, videćemo, ogledalo kulturoloških odnosa na Balkanu. Rušenje tradicionalnog, poznatog i ustaljenog, revolt je uljuljkanosti bez oslonca za želje, a nestabilni odnosi u jednom društvu bez čvrstog uporišta, najavljuju loš svršetak. U predratnom okruženju ove drame sve je osetljivo i na najmanju promenu, puno slutnji za sutra, počevši od članova porodice Andrejević.
Glava porodice Andrejević, Dimitrija, sada u invalidskim kolicima, svojom pojavom ukazuje već od početka da je njegova uloga poljuljana do temelja, poput kuće koju je zidao. Nekada zidar, sada onemoćao čovek koji svojim džangrizanjem iskazuje patnju zbog nepoštovanja koje dobija od sinova, ali i brigu za opstanak porodice. Destabilizovan odnos u porodici najviše pogađa Dimitriju, kao nekoga ko sve to nosi na svojim plećima i oseća ličnu krivicu. Dimitrija oseća promene i nemoć da se bori protiv njih, želi da umre, jer sva načela kojih se držao takođe odumiru. Kao da se sve ruši u trenutku svećenja slavskog hleba:
„Svećenik ih prebrzo vodi. Dimitrija se teško kreće u kolicima. Tetura. Kolač pada. Lomi se.“[1]
Živopisnom alegorijom raspada kolača, koji je bolan za svakog čitaoca, Stefanovski prikazuje raspad sveg dobra i zdravlja jedne porodice koju taj kolač simbolizuje. Iako nije opisano, oseća se mrvljenje svakog dela tog kolača, svakog člana porodice.
Temelji kuće su poljuljani. Nepoštovanje patrija od strane sinova uslovljeno je ličnom sputanošću u učmaloj sredini. Najstariji sin, Simon, konobar koji svoje teskobe utapa u alkoholu, izlaz traži u tuzi i želji da sve digne u vazduh benzinom, da bi se na kraju u svojoj teskobi ugušio. NJegova bolna emocija je najistančanije preneta u redovima drame i gotovo se preliva na čitaoca. Osećaj propadanja u jednom mestu dok se Evropa kreće napred, srednji sin Stevo pokušava da nadvlada trčeći za tom Evropom u poslovnom razvitku, dok najmlađi, Andrija, ponet revolucijom prema tradicionalnom poretku društva i zanesen biva uhapšen.
U takvoj disfunkcionalnoj porodici, patrijarhat je drhtav i drži se na stopama onih koje patrijarhat najmanje poštuje, na ženama. Sve je pripremljeno za slavu porodičnog sveca, koju niko više osim roditelja ne smatra važnom. Majka Marija, brižna prema porodičnim načelima i sa religioznom svešću, možda jače predoseća promene koje se nose vazduhom Balkana. U patrijarhalnoj ulozi domaćice, gde je ženska reč ništavna, njeni uznemirijući snovi nose još manju vrednost. Svu nežnost i brigu koju nosi u sebi pojačavaju košmari u kojima je presečena na dva dela, a neko joj vadi crva koji se migolji umesto kičme. Naturalistički potezi pera Stefanovskog oslikavaju društveno-političko stanje države poput odraza u ogledalu. Sa jedne strane uglačanog peščanog stakla je država, a u odrazu porodica Andrejević. Kako su u patrijarhatu skrajnute na marginu, žene ni u ovoj drami nisu shvaćene ozbiljno. Marijine slutnje bivaju tumačene kao psihičke napetosti, pa ipak, ona se izdiže iznad toga. Majka koja je uznemirena jer iako neprimetna, kao pravi stub porodice, nije više snažna. Ona vidi kroz osećanja svoje porodice, ona doživljava sva njihova stremljenja i strepljenja lično, pod srcem. Emotivno gušenje sina ona prepoznaje i aludira da mu je u grlu dlaka, kao strano telo i tu se prvi put susrećemo sa slutnjom nečeg stranog što dolazi, nečeg što tu ne pripada.
Smeštajući radnju drame u vreme neposredno pre Drugog svetskog rata, Stefanovski uspešno kreira lik Nemca Klausa, kao vesnika evropeizacije i industrijalizacije. Prikazuje nadolazeće u obličju odsečnog i obrazovanog čoveka, koji se uvlači u malu sredinu i ruši dotadašnji poredak stvari. Kada se nenadano pojavljuje Nemac u tako maloj i zaostaloj sredini, uz prefinjeni konjak pričajući Stevi o mogućnostima, opisuje stanje propadanja svojstveno Slovenima, koji zbog svoje mazohistične sentimentalnosti sputavaju napredak. Pročitavši Stevu, Klaus mu nudi upravo ono za čime mladi Andrejević žudi – pomoć da se van tradicije podigne do sopstvenog identiteta.
Osećajući gušenje malograđanske sredine i žudeći za napretkom, gotovo naivno Stevo veruje u boljitak. Poleće visoko i ostavlja ne samo porodične vrednosti i poštovanje prema ocu i porodičnoj slavi, no i dotadašnju devojku LJilju, koja je poput Vere, Simonove žene, smerno vaspitana. On traži nešto inovativno i zanimljivo:
„Znate li što sve mogu učiniti s ovim rukama. Čuda, čuda mogu učiniti. A vi hoćete da ih stavim u džep, da se oženim, nakotim djecu i počnem propadati“.[2] Svoju slobodu vidi u poslovnom stremljenju i modernoj devojci, gotovo naivno verujući u tuđa obećanja. Suprotnost patrijarhalnoj snaji jeste Sara, lik moderno vaspitane ćerke bogatog trgovca Hercega. Od prve pojave u drami vidimo učenu i prefinjenu gospođicu za klavirom. NJena nadmoć je upravo u izazovnom karakteru. Drugi plešu po njenim notama. NJene rečenice su glasne i jasne, za razliku od Verinih. Ona izaziva svojim samopouzdanjem, želi sve da zna, traži perspektivu i nema takta za senitmentalnost. NJena je obrazovanost nešto što je izdvaja od ostalih ženskih likova. Stihove koje joj Stevo recituje prepoznaje kao Petrarkine, te iskazuje intelektualnu nadmoć. Dok je Vera usmerena na drugog, Sara je isključivo na sebe. Ona smelo traži pažnju, intrigantno, stavljajući Stevinu ruku na svoje grudi.
Zaplet radnje i sukob stranog i domaćeg najjasniji je u sceni Klausove posete kući Andrejevića, ne bi li im ponudio otkup njihove kuće. Vidimo patrijarhalnu potčinjenost Marije, kada po sinovljevom nalogu stavlja novu maramu i peva, iako drhtavo i u transu. Nabujalost emocija se oseća u međuprostoru. Marija predoseća da je Klaus ta dlaka u grlu njenog sina, koja narasta u zloćudno strano telo, u divlje meso. Uzrujanost ukućana povodom mogućeg gubitka doma izrasta u svađu, a njeno predosećanje u brižnu strepnju i upozoravajući glas razuma:
„S otečenim grlom nit` se diše, nit` se pjeva. Meso se mora iščupati noktima, a rana izgorjeti žarom. A vi se svađate. Vas nije briga. Gledam vas, a ne znam tko ste. Više nikoga ne prepoznajem“.[3]
Stabilnost porodice je poljuljana stranim telom, lažnim obećanjima koje je Marija prozrela. Klaus je naspram Andrejevića. Konjak je naspram rakije. Niko nikoga ne prepoznaje, a ponajmanje sebe. Drama obiluje slikovitim prikazima raspada društvenog poretka i predosećanja rata. Taj krah Dimitrija bolno predviđa očajavajući nad revolucionarnim potezima najmlađeg sina koji biva uhapšen, nad besmislenošću Simonovog očajanja i nad naivnom zanesenošću Evropom sina Steve:
„Ne znate se čuvati. Živite na vjeresiju. Nestat ćete u nekakvim rupama, pojest će vas paučina, zatrt će vam se ime, iskorijenit ćete se, i neće ostati ni trag od vas. Nemam toliko suza za plakanje, koliko bih trebao da vas ožalim“.[4]
Paralelno sa atmosferom raspada porodice, društva i države, Stefanovski je čitaocima podario jedan istupak. Dok se svi suočavaju sa svojom teskobom trpeći je ili čineći destruktivne poteze slepo verujući u tuđe ideje, lične nedaće tiho u sebi nosi Vera, snaja kuće Andrejevića. Po patrijarhalnoj ulozi smenjuje majku Mariju i preuzima sve kućne poslove na sebe, pritom ne uspevajući da porodici pruži ono što joj je najviše potrebno – potomstvo. Briga o drugima u senku baca potrebu za razumevanjem koje joj niko i ne pruža:
„Meni je lako. Meni je najlakše“.[5]
Ono što čini pravi preokret u drami, posebno u otklonu od patrijarhata jeste Verina hrabrost. Za razliku od moderne i obrazovane Sare, ona svoju teskobu ne trpi. Odlazi kod gatare ne bi li dobila onostranu pomoć da iznese trudnoću. U svom patrijarhalnom verovanju, okreće se arhaičnim kletvama i vradžbinama, pa makar i reda radi. Vera je jedini ženski lik koji se zaista menja. Dok drugi tonu u svojim nedaćama, ona stavlja sebe na prvo mesto, ruši tokove tradicije i patrijarhata, ali radi pozitivnog ishoda. Iako izgleda kao da je zanemarila porodicu, ona upravo radi suprotno. Odlučuje da leži i da pruži porodici novu nadu. Naspram Andrejevića stoji Klaus. Naspram raspada stoji Vera.
Čak i na kraju drame, kada se Marijine slutnje obistinjuju i kuća im se ruši, svi likovi ostaju pri svojim bolima osim, videćemo, Vere. Marija uvodi majstore nudeći im hleb i so i rakiju, jedino što im je preostalo. Shvatajući da se protiv naraslog divljeg mesa ne može, gleda majstore kao svoju braću i izvinjava se što nije pripremila nešto bolje. Patrijarhalna majka daje sve i kad nema ništa, svesna da je sve već izgubljeno. U istoj se izgubljenosti nalazi i Sara, koja plače nad svojim dostojanstvom tražeći Stevine poljupce, kao poslednju nadu da je neko želi.
Na ruševinama doma Andrejevića drama se završava i oseća se raspad društva u iščekivanju rata. Glava porodice svira u frulu, možemo reći – u prazno, dok majka čiju su već savijenu kičmu izvadili, snagom brige sakuplja preostale stvari na jednu gomilu, kao da poslednjim uporom pokušava da okupi raspalu porodicu, ili bar ono što je od nje ostalo. Dok Vera ležeći iznosi svoju trudnoću, njeno ime konačno dolazi do izražaja. Ona razrušenoj porodici pruža novi početak, nad smrću jednog patrijarhalnog uređenja iznosi produžetak loze. Stevo, na kraju, puca u zrak, čini se u sve nade i verovanja, u sudbinu, u ono iznad njega. Ali taj pucanj kao da razara oblak nadnesen nad nesrećnom porodicom, jer ne pucavši ni u sebe naivnog, ni u Klausa, on puca u senku iznad.
Goran Stefanovski prikazao je na okosnici vremena kako strano i moderno u tradicionalnom bez temelja, bez stabilnosti, golicaju kao dlaka i skupljaju prašinu oko sebe. Iz te prašine ne nastaje biser, no strano telo − divlje meso. Predosećanje novog rata, bezizlaznost i učmalost su dominantna osećanja koja se sa likova prenose na čitaoca, razumevajući zanesenu maloletnost duha koja ruši porodične vrednosti.
Pa ipak, prava okosnica unutar predratne vreve autodestrukcije pod pritiskom stranih ideologija i rušenja patrijarhata jeste ona koja tradiciju ruši, ne bi li novu izgradila. Vera je najtiši lik koji najglasnije priča za sebe – delima. Dok se sve raspada, u njoj raste novi život. Ona daje i predstavlja novi početak. Ona čuva − koren.
[1] Stefanovski, Goran. „Divlje meso“. Suvremene makedonske drame. Zagreb, 1982. Str.222.
[2] Stefanovski, Goran. „Divlje meso“. Suvremene makedonske drame. Zagreb, 1982. Str. 236.
[3] Stefanovski, Goran. „Divlje meso“. Suvremene makedonske drame. Zagreb, 1982. Str. 247.
[4] Stefanovski, Goran. „Divlje meso“. Suvremene makedonske drame. Zagreb, 1982. Str. 248.
[5] Stefanovski, Goran. „Divlje meso“. Suvremene makedonske drame. Zagreb, 1982. Str. 216.
FOTO: Privatna arhiva
Ostavi komentar