Konstantin Leontjev: ideolog neovizantizma

13/09/2019

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Završetak Hladnog rata, razaranje Sovjetskog Saveza i povratak Rusije na međunarodnu političku scenu, iznova su aktuelizovali mnoga stara istorijska pitanja, koja su po svojoj složenosti i karakteru – još u 19. veku, izazivala žestoku polemiku unutar ruske intelektualne i političke elite. Jedan od prvaka savremene ruske istoriografije N. Naročnicka ukazuje na jednu vrstu istorijske paralele: devedesetih godina 20. veka odnos Zapada prema „postkomunističkoj Rusiji“ pokrenuo je takve potrese u tamošnjoj društvenoj svesti koji se jedino mogu porediti sa sličnim pomeranjima koja su u ovoj velikoj zemlji izazvale lekcije izgubljenog Krimskog rata (1853–1856). Posle toga, u drugoj polovini 19. veka nastali su mnogobrojni filozofski, geopolitički i književni ogledi, koji su savršeno odslikavali „razočaranost u Zapad“. Nešto slično dogodilo se u ruskoj javnosti krajem 20. veka.

Okidač za promenu raspoloženja svakako su bili i događaji na prostoru nekadašnje Jugoslavije, posebno NATO agresija na SRJ 1999. godine. Mada pravdana argumentacijom koja je uglavnom poticala iz ideološkog prtljaga „liberalnih intervencionista“, agresija na Srbiju i otmica Kosova i Metohije u osnovi su počivale na zapadnjačkim katoličko-protestantskim predrasudama po kojima pravoslavna Srbija, i samim tim Rusija, nisu deo evropskog kulturnocivilizacijskog i hrišćanskog kruga.

Šta je smisao ruskog istorijskog puta i na kojim osnovama treba da počiva odnos Rusije prema Zapadu, njegovim institucijama i vrednostima? Ovo su samo neka od pitanja o kojima je na osoben način pisao Konstantin Nikolajevič Leontjev, pisac, filozof i konzervativni teoretičar druge polovine 19. veka, čija su se dela, dugo zatočena prisilom ideološkog jednoumlja, pojavila baš u vreme najnovije „smutnje“ u Rusiji, devedesetih godina prošlog veka.

Leontjev je u raznim publikacijama isticao da je sledbenik slavnog Danilevskog. On ne samo što je usvajao njegove misli već ih je i dopunjavao, izražavajući određene kritičke opaske na adresu svog velikog uzora. Konstantin Nikolajevič je u svojim razmatranjima pojačao naturalistički karakter sociologije Danilevskog, koju je na osoben način spojio s estetskim pristupom. Za Leontjeva je lepota univerzalni kriterijum i merilo prilikom ocenjivanja fizičkog, organskog i socijalnog sveta. Njegove opsesivne teme su vizantizam, pravoslavlje i samodržavlje, što ga prvenstveno svrstava u ruske filozofske i religiozne mislioce. Uostalom, pred kraj života primio je monaški postrig.

Za nas sa ovih postora naročito su dragocena njegova opažanja o slovenskim narodima i njihovom odnosu prema Rusiji. Reč je o jedinstvenim uvidima i upozorenjima pristalicama slovenofilstva u samoj Rusiji koji su u ono vreme smatrali da je ruski nacionalni interes u objedinjavanju svih Slovena, uključujući i one Slovene koji pod turskom vlašću žive na Balkanskom poluostrvu. Leontjev je smatrao da je za Rusiju ova vrsta geopolitičke orijentacije rizična, argumentovano dokazujući stanovište po kojem „Slovenstvo postoji ali slavizma nema“. Ne samo tragično rusko istorijsko iskustvo u 20. veku, već i aktuelna dešavanja (poslednji primer je obeležavanje 80 godina od početka Drugog svetskog rata kada Poljska nije pozvala delegacije Rusije i Srbije), ubedljivo su potvrdili njegove proročanska upozorenja. 

Životopis

Rodio se januara 1831. godine u selu Kudinovu u Kaluškoj guberniji Ruske imperije, kao sedmo dete sitnog plemića Nikolaja Borisoviča Leontjeva. Osnovno obrazovanje dobio je od majke Feodosije Petrovne. Godine 1849. svršio je gimnaziju u Kalugi s odličnim ocenama, nakon čega se upisao na Medicinski fakultet Moskovskog univerziteta. Kao vojni lekar je od 1854. godine učestvovao u Krimskom ratu. Iz vojne službe izašao je 1857. godine i sve do 1863. godine radio kao lekar u Moskvi, Sankt Peterburgu i na veleposedu barona Rozena u Nižnjenovgorodskoj guberniji. Godine 1861. na Krimu se oženio Jelisavetom Pavlovnom Politovom, ćerkom grčkog trgovca, koja je posle duševno obolela i umrla nesrećnim slučajem. Nekoliko godina pre stupanja u diplomatsku službu postaje ubeđeni konzervativac. Bio je 1863–1873. ruski konzul u više grčkih i turskih gradova na Balkanu. Kada je 1871. godine teško oboleo od kolere, otišao je na Svetu Goru i tamo doživeo duhovno preobraćenje. Od 1880. do 1887. godine cenzor je u Moskvi. Zatim je živeo nedaleko od man. Optina pustinja, pod duhovnim rukovodstvom starca Amvrosija. Avgusta 1891. godine primio je tajni postrig s imenom Kliment. Posle toga, po savetu oca Amvrosija, napustio je Optinu i prešao u man. Trojice-Sergijev posad. Novembra 1891. godine preminuo je od oboljenja pluća i pokopan je na manastirskom groblju kod Hrama Majke Božje Černigovske.

Književni i publicistički opus

Leontjev se u književnosti javlja 1851. godine svojim prvim delom, komedijom Ženidba iz ljubavi koja je uprkos odličnim kritikama (Turgenjev) zabranjena od cenzora. Pažnju književne javnosti skreće na sebe prvim većim romanom Podlipki a zatim i delom U svom kraju iz 1864. godine. Tada je pisao pod idejnim uticajem Žorža Sanda, a stilski je bio blizak Turgenjevu. Nakon duhovnog obraćenja objavljuje radove prožete konzervativizmom i pravoslavljem. Stilski originalne su mu priče, pripovetke i romani iz diplomatskog perioda njegovog života: Hrizo, Hamid i Manoli, Iz života hrišćana u Turskoj, Kamen Sizifa i dr.

Njegovi najvažniji publicistički radovi su: Panslavizm i Grci, zatim rasprava Vizantizam i Slovenstvo, zbornik Istok, Rusija i Slovenstvo (Moskva 1885–1886) i brošura Nacionalna politika kao oruđe svetske revolucije (Moskva 1889). U ovim radovima Leontjev je originalan i talentovan propovednik krajnje konzervativnih pogleda koje karakterišu sledeći stavovi: realno-mističko, strogo crkveno i monaško hrišćanstvo vizantijskog i delimično rimskog tipa, potom snažna i monarhistička država, i narodni život nenarušen nametanjem liberalizma i demokratije. Originalno je razradio pravoslavni pogled o „kraju čovečanstva“. Prema Konstantinu Nikolajeviču, na početku ljudska istorija označava najviši stepen ljudskog razvoja, potom čovečanstvo ulazi u fazu „prosečnog, srednjeg čoveka“, posle čega sledi „kratkovremeni procvat“, koji se u „poslednjim vremenima“ završava razvratom, beznađem i smutnjom.

Drevni vizantizam

Konstantin Nikolajevič tipičan je predstavnik „klasičnog evroazijstva“ – karakterističnog pravca razmišljanja dela ruske inteligencije koji je nastao u drugoj polovini 19. veka. Samo evroazijstvo je nastojanje da se iznova osmisli celokupna ruska istorija, ali kao pogled s Istoka, a ne sa Zapada. Evroazijci su uopšteno pozitivno ocenjivali uticaj Istoka u ruskoj istoriji, uključujući i mongolsko-tatarske najezde koje su, prema njima, imale presudan značaj za formiranje carske Rusije, kako one pod Rjurikovičima, tako i one pod Romanovima.

Evroazijci su ustanovili zaokružen ideološki sistem koji je precizno označavao odnos prema religiji, istoriji, ekonomiji, pravu i kulturi. Isticali su pravoslavlje kao vodeću duhovnu silu buduće evroazijske države, ali i bili oštro suprotstavljeni uticaju katolicizma. U vezi s razmatranjem sadržaja ruske istorije, za evroazijce je ključan izbor između „latinske mitre i turskog turbana“. Za većinu evroazijaca izbor turskog (tataraskog) turbana je logičniji od izbora latinske (katoličke) mitre, jer je jedna od glavnih crta ove ideje odricanje vodeće uloge evropske civilizacije u istoriji. Oni su evropsku civilizaciju posmatrali samo kao jednu od svetskih civilizacija, ali ne i kao onu koja treba da bude model za razvoj drugih, a posebno ruskog naroda. 

Za razliku od savremenih interpretacija „neoevroazijstva“ koje često odišu proislamskim narativom kao njegovom navodnom duhovnom osnovom, Leontjev je svoju idejnu paradigmu zasnivao na viđenju Rusije kao naslednice „drevne Vizantije“. Za njega je „vizantizam“ jedna posebna kultura koja ima svoje karakteristike, svoja opšta, stroga i jasna načela, i svoje određene istorijske posledice. Tako vizantizam u politici znači samodržavlje, a u religiji hrišćanstvo s njegovim posebnim obeležjima, koja ga razlikuju od zapadnih crkava, od jeresi, od raskola. Konstantin Nikolajević je i isticao „da u svetu morala vizantizam ne sadrži ono visoko, često preterano shvatanje o zemaljskoj ličnosti čoveka, koje je u istoriju uneo germanski feudalizam“, jednostavno zato što „vizantijski moralni ideal podvrgava sumnji sve što je ovozemaljsko“. On je zapravo „potpuna antiteza ideji o svečovečanstvu u smislu zemaljske svejednakosti, zemaljske sveslobode, zemaljskog svesavršenstva i svezadovoljstva“. Vizantizam takođe označava i jasnu predstavu u umetnosti i pitanjima estetike kao što su moda, graditeljstvo, pokućstvo i dr.

Vizantijska kultura je u istoriji zamenila grčko-rimsku i prethodila romansko-germanskoj kulturi. Po Leontjevu je proglašenje Konstantina za rimskog cara (u 4. veku posle Hrista) početak potpunog trujumfa vizantizma, koji traje do trenutka proglašenja Karla Velikog za cara (9. vek), od kada na Zapadu sve više dolaze do izražaja sopstvena kultura i državnost sa svojim obeležjima (krstaški pohodi, epoha viteštva, samopoštovanje ličnosti, gotska arhitektura, sve jača uloga papske vlasti). Tako vizantijska civilizacija postepeno gubi sve velike i naseljene zemlje Zapada, uz napomenu da je period od 15. do 17. veka vreme potpunog pada vizantijske ideje na Zapadu, dakle na tlu na kojem je ona nastala i razvijala se. 

Pad Carigrada 1453. godine predstavlja istorijsku prekretnicu u mnogim aspektima, počev od toga da se u njegovoj opsadi prvi put koristilo vatreno oružje, do toga da s krahom Vizantije nestaje i hrišćanska Evropa, na čije je tlo ponovo snažno stupio islam. Ali s porazom Istočnog rimskog carstva nije nestala ideja vizantizma. Prenesena na rusko tle ona (vizantijska ideja) dobija baš od 15. veka sasvim nove obrise, bitno drugačije u odnosu na ono što je karakterisalo na obalama Sredozemlja. Za konzervativca Leontjeva najvažnije je to da je „jedna apstraktna pravna ideja dobila telo i krv u carskim ruskim porodicama“, koje su bile svete za prost narod, a da su one (vizantijske ideje) „čvrsto sjedinile u jedno telo poludivlju Rusiju“. Zahvaljujući tome, Moskovska Rusija je preživela tatarske pogrome, borbe sa Poljacima, Šveđanima, Turcima i Napoleonove pohode 1812. godine. Jednostavno, Leontjev je verovao da je vizantijska ideja večni istorijski zalog za opstanak Rusije.

Slovenstvo i slavizam

Zašto je Leontjev tako gorljivo bio protiv objedinjavanja Slovena pod ruskim patronatom? Prvenstveno zbog toga što je i na osnovu neposrednog diplomatskog iskustva zastupao stanovište da „slavizma nema“. U monografiji Vizantizam i Slovenstvo na ubedljiv način dokazivao je ovu tezu. Naime, u traganju za zajedničkim slovenskim obeležjima, svaki istraživač ove teme uočiće samo dva formativna elementa: zajedničko krvno srodstvo i srodne jezike. Za razliku od anglosaksonske, italijanske, španske ili kineske kulture, koje su porodile posebne kulturcivilizacijske tipove koji se ispoljavaju kroz manje-više zajedničke forme državnosti, filozofske i umetničke pravce, literaturu i dr., kod slovenskih naroda ne postoji jedna zajednička istorijska slika koja bi poslužila kao obrazac njihovog povezivanja. Kao dobar primer za ovu tvrdnju, Leontjev je koristio istorije starosrpskog ili starobugarskog carstva koje ne karakteriše ništa posebno i tipično slovensko: one su se vrlo brzo ulile u bujicu „vizantijske kulture“, a nešto slično se, samo na drugačiji način, može reći i o Česima, za koje je pisao „da su kako po načinu života, navikama i čak moralnim osobinama, Nemci koji govore slovenskim jezikom“. Tako je politička istorija naučila Čehe da budu vešti i oprezni u liberalnoj diplomatiji; oni su vešti majstori ceremonije ali izbegavaju ustanke, oni ne žele da budu u sastavu Rusije ali im je veoma stalo da ona bude uz njih, kako bi plašili Austriju. Leontjev je isticao češku pripadnost katoličanstvu i zanimljivo opažao da njihova sećanja na Jana Husa (ideologa protestantizma) imaju „više nacionalni nego religiozni karakter“, što ih makar donekle, kako je isticao, „približava svetskom vizantizmu“. Nažalost, sticajem istorijskih okolnosti, oni su, ranije od drugih Slovena, ušli u matricu romansko-germanske civilizacije, i samim tim „izgubili autentičan slovenski osećaj“. 

Za čitaoca s balkanskih prostora posebno su zanimljivi opisi balkanskih naroda i način na koji Leontjev analizira ovdašnja politička i crkvena dešavanja. U središtu njegovih ondašnjih promišljanja je tzv. grčko-bugarski spor, posebno oko crkvenog pitanja. Kao ruski tradicionalista uočavao je suštinsku razliku između Grka i Bugara u odnosu na ideju vizantizma. Naime, dok su kod Grka sve nacionalne uspomene vezane za pravoslavlje i vizantizam, dotle je „kod Bugarina bar polovina uspomena povezana s borbom protiv vizantizma“, odnosno protiv pravoslavnih Grka. Ta karakteristika „novobugarske istorije“ predstavlja najveći izazov za rusku politiku, jer je „vaseljenska crkva“ onaj neprikosnoveni autoritet koji je stvorio najveću silu Slovenstva – rusku državu. Otuda, onaj ko ruši autoritet vizantizma, ratuje, a da to često i ne zna, protiv čitavog Slovenstva.

Zaista, šta je to Slovenstvo? Ono postoji i po broju onih koji mu pripadaju ono je vrlo snažno, ali slavizma nema, ili je on još uvek vrlo slab i neodređen. Posmatrajući slovensko pitanje u tadašnjem svetskoistorijskom kontekstu, Leontjev ukazuje na uzroke nepostojanja slavizma kao objedinjujuće sveslovenske ideologije. Razlozi za to su, pre svega, odsustvo jednog „kulturnog slavizma“ kao organskog sistema osobenih ideja, koje stoje izvan ili iznad pojedinačnih, lokalnih i ličnih interesa, ali su duboko, hiljadama žila spojeni sa njima, i nepostojanje državne i pravne ideje koja bi poslužila zbližavanju i ujedinjavanju slovenskih naroda. Polemišući sa „ruskim slovenofilima“, on postavlja i važno pitanje: Koliko bi objedinjavanje Slovena pod ruskim patronatom uticalo na snagu ruske države? Kao logičan se nameće njegov negativan stav. 

Leontjev je isticao da su od svih Slovena jedino Rusi i Poljaci imali dugotrajan i samostalan državni život, koji im je omogućio da očuvaju svoju samosvojnost. Uprkos međusobnim istorijskim antagonizmima, postoji nešto što je zajedničko za oba naroda, a to je „staleško vaspitanje nacije“, čega nema ni kod austrijskih a posebno ne kod turskih Slovena. Poljski plemići oduvek su bili nosioci „ideje polonizma“ a njihov monarh je zavisio od plemstva. U Rusiji je stvar bila drugačija, plemstvo je zavisilo od monarhije. Nasuprot tome, Leontjev je uočavao „da Jugosloveni, vrlo lako prelaze, kada je reč o životu i najopštijim stvarima, iz epske jednostavnosti u krajnju prostotu savremene liberalne građanštine“. Ovu činjenicu je kod austrijskih Slovena objašnjavao nedostatkom aristokratije i stečenom navikom da njima vladaju na jednom mestu Nemci, na drugom Mađari, na trećem ponemčeni i mađarizovani Sloveni, a na četvrtom mestu  neprijateljski nastrojeni Poljaci (kao na primeru Malorusa u Galiciji – citat K. L). Kod turskih Slovena stanje je još gore, jer su u tim krajevima privilegovani staleži – muslimani, pripadnici tuđe vere, koji se uopšte nisu stopili sa porobljenim Slovenima. Zbog takvih istorijskih okolnosti u delanju turskih Slovena nije uočavao ni tragove monarhističkog staleškog načela. Na primer, kod Bugara se to videlo u akcijama onih društvenih slojeva koji su bili nosioci nacionalnog preporoda (lekari, trgovci, učitelji, advokati koji su se školovali u Parizu), dok je kod Srba ova pojava bila još tada raširena na ceo narod (Srbi su svi demokrati). Konstantin Nikolajevič je ovu pojavu kod Srba objašnjavao odsustvom rodovnih staleža „koji bi svoje članove vaspitavali u određenom smeru“. Otuda je jedino kod Srba bilo moguće da jedna ista ličnost bude najpre vojnik, potom činovnik, a onda predvodnik opozicije ili vođa pobune. Zanimljivo je da dinastičke prevrate u 19. veku (npr. dolazak Aleksandra Karađorđevića umesto Miloša Obrenovića) označava „kao činovničke revolucije“ – preciznije kao borbu birokratskih grupacija za vlast. Svest o tome da je „svaki Srbin plemić“ bila je posebno razvijena u Crnoj Gori u kojoj je ruski filozof uočavao potpuno odsustvo plemićkog staleža, slabu kneževsku vlast, kao i jaku lokalnu plemensku strukturu koja pokazuje sklonost da preko noći postane „demokratska samouprava“. Leontjev je, uopšteno govoreći, kod svih hrišćana u Turskoj uočavao sklonost ka „buržoaskom liberalizmu“ koji je označavao kao najveću opasnost za tadašnju Rusiju.

Svetska revolucija

Geopolitička pronicljivost Konstantina Leontjeva posebno je došla do izražaja u njegovoj nevelikoj brošuri pod naslovom Nacionalizam kao oruđe svetske revolucije, u kojoj je podvrgao kritičkom sudu smisao „nacionalnih pokreta“ u 19. veku. Reč je o fenomenu koji je Napoleon Treći uveo u svetsku politiku, i koji s tradicionalističkog stanovišta ima izrazito „rušilačko – kosmopolitisko značenje“. Leontjev je analizirajući ove pokrete uočio jednu vrstu paradoksa; mada je većina njih bila motivisana težnjom ka nacionalnoj emancipaciji, ishodi su u bili sasvim suprotni – kosmopolitski. Svoja nastojanja da objasni ovu istorijsku situaciju, u pismu O. I. Fudelju, Leontjev je opisao kao pokušaj stvaranja jedne posebne nauke koju je nazvao „socijalnom psihologijom“. U pomenutom pismu on ukazuje i na zagonetnost uzroka ovih događaja.

Za razliku od oduševljenih pristalica „građanske Evrope“ i njihovih sledbenika u Rusiji, Leontjev je naglašavao „da je Evropa u 19. veku prekoračila sudbonosnih hiljadu godina državnog života“. On je u evropskim revolucijama zapažao, umesto organizovane raznolikosti, novu jednoobraznost, sveopšte unižavanje i stapanje. Pisao je da su u eri revolucija „evropske države postepeno izneverile onaj sistem apstraktnih ideja, utvrđenih izvan ličnih, subjektivnih potreba, ideja koje su nastale u morfološkoj fazi razvoja i koje su se nadnele nad evropske narode kao zastava, kao velika senka koja pokazuje put“. 

Veoma su zanimljiva zapažanja Leontjeva o anglosaksonskom konstitucionalizmu i njegovom odjeku na evropskom kontinentu i u samoj Engleskoj. Naime, Leontjev je isticao da su krajem 17. i početkom 18. veka konstitucionalne ideje u Evropi pogrešno shvaćene. Navodeći primere Španije, Francuske, Nemačke i Turske, ukazivao je na činjenicu da je prodor „liberalizma“ doprineo pogoršanju opšte jurističke slike u Evropi, i podstakao decentralizaciju i slabljenje autoriteta vlasti u ovim državama. Za nas je posebno interesantna konstatacija da se zahvaljujući prodoru ovih ideja Austrija, posle poraza kod Sadove, raspala na dva dela, kao i da je pod uticajem prodora „britanskih ideja“ Turska bila na ivici raspada, kao i da se održala samo zahvaljujući „unutrašnjem razdoru njenih hrišćana“. 

Za razliku od Kontinenta konstitucionalizam se u Engleskoj ispoljavao na nešto drugačiji način. Nije sporno da su ideje liberalizma bile deo tamošnjeg pravnopolitičkog opredeljenja, ali ni za katolike, ni za Irce, niti za siromašnu klasu, potpune, čak ni političke slobode, nije bilo. Tzv. slobodne institucije u Engleskoj bile su prvenstveno povezane s privilegijama Anglikanske crkve. Upravo zbog toga liberalizam je na Ostrvu porodio vlast oslonjenu na „despotizam forme“ koja je proistekla iz činjenice da je pravnog i faktičkog jedinstva tamo bilo sve manje. Prema Leontjevu, potpuni trijumf liberalizma u Engleskoj sprečavale su još dve okolnosti: duga istorija vladavine ogromnim kolonijalnim posedima (Indija, Australija, Gibraltar, Kanada, Jonska ostrva), koja je sama po sebi sprečavala sjedinjavanje i stapanje različitosti, i određene crte protestantizma koje su uprkos uprošćavanju katolicizma, sačuvale izvesne crte Rimske crkve. Tako je bilo sve do 20-ih i 30-ih godina 19. veka kada je i Englesku zahvatio proces „demokratizacije“ koji je nastojao da specifičan „državni tip Velike Britanije“ izjednači sa onim u ostatku kontinentalne Evrope. Leontjev je pišući o 19. veku zapravo opisivao ona pitanja koja i danas muče savremenu Englesku u postupku njenog odvajanja od ostatka Evrope (Bregzit).

Dakle, baš zbog tog duha liberalizma koji vodi sveopštem uopštavanju, jednoobraznosti i duhovnom nihilizmu, Konstatnin Nikolajevič je bio protiv žrtvovanja Rusije za objedinjavanje svih Slovena. Polemišući  sa slovenofilima, često je naglašavao da ne treba hvaliti i voleti Slovene kao takve, već „treba hvaliti i voleti ono specifično slovensko u njima, ono što ih razlikuje od Zapada, od Evrope“. Leontjev je rezonovao kao tipičan ruski evroazijac. Liberalizovanu Austriju i Tursku na Bosforu nije smatrao opasnim po ruske interese. Bio je svestan njihove unutrašnje entropije. Nespokojstvo u njemu izazivali su pokreti nacionalnog preporoda balkanskih Slovena (posebno Bugara) koje je posmatrao kao činioce svetske revolucije. Kao religiozni mislilac i odani monarhista bio je duboko uznemiren potencijalnim unutrašnjim konfliktom dvaju sila koje su stvorile rusku istoriju: plemenskog slovenstva i crkvenog vizantizma. Kao što smo već naveli: tragedija Rusije u 20. veku umnogome je potvrdila ova njegova strahovanja.

LITERATURA: Konstantin Leontjev, Vizantizam i Slovenstvo, Logos, Beograd 2005; Aleksandar Dugin, Osnovi geopolitike, Eko-pres, Zrenjanin 2004; Natalija Naročnicka, Rusija i Rusi u svetskoj istoriji, Srpska književna zadruga, Beograd 2008; Konstantin Leontjev, Istok, Rusija, Slovenstvo,  Logos, Beograd 2015.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja