Конкордат 1937. – црквено и државно питање

01/09/2018

Конкордат 1937. – црквено и државно питање

 

Аутор: Милован Балабан

Конкордат, или конкордатска борба како се овај догађај препознаје у историографији, представља дешавање које је потресло целокупно друштво тадашње југословенске државе, а нарочито српско национално биће. Државни врх на челу са председником владе Миланом Стојадиновићем покушао је да реши питање регулисања односа са Католичком црквом не осврћући се претерано на могућу реакцију Српске православне цркве. Испоставило се да је то била кобна грешка. Предложени конкордат је дубоко погађао интересе српске цркве и погађао најтананији национални нерв српског народа. Услед тога и реакција цркве је била жестока и изненађујућа за српски и југословенски политички врх.

Оно што је најзанимљивије када сагледавамо Конкордатску кризу из 1937. године је нека врста парадокса да је држава покренула све институционалне механизме, све ресурсе који су јој били на располагању, повела медијску кампању за Конкордата, а потом и против цркве и њених најагилнијих великодостојника који су заговарали одбијање понуђеног облика споразума са Ватиканом, али се на крају морала повући и одустати од ратификације пројекта Конкордата, иако је исти изгласан на скуштини 23.07.19137. Дакле, држава је упркос свим предиспозицијама да добије битку изашла, може се рећи, поражена из ове борбе. Како се то уопште могло десити и зашто је цркви животно било важно да споразум (Конкордат) са Ватиканом, у облику у ком је понуђен, не прође и не заживи у држави?

Иако се црква није мешала у световна, политичка питања, Конкордат који је требао да буде склопљен са Ватиканом је улазио и могао да се одрази на све поре живота народа у држави. Отуда што је засецао у најдубљи нерв народа, пре свега ингеренцијама којима је Католичка црква добијала несумњиво већа овлашћења од свих религија у држави, црква је одлучно устала против овог пројекта који је хтела да спроведе влада Милана Стојадиновића, састављена у коалицији са Мехмедом Спахом и Словенцима Антона Корошеца. Треба напоменути да је инспиратор споразума био и Кнез намесник Павле, сматрајући да ће тиме решити или макар ублажити српско-хрватски конфликт који је слабио државу и био кочница њене хомогенизације и прогреса.

У Краљевини Југославији било је 47% православних, католика 37%, а муслимана 11%. Било је још Јевреја и протестаната. У таквој држави, мултиконфесионалној, православље је изгубило статус државне религије и прокламована је једнакост вера пред државом и законом. Управо нарушавање овог принципа покушајем склапања Конкордата ће изазвати велике турбуленције у које је била увучена и црква православна. Верске заједнице, пошто ниједна није била доминатна и није могла да преферира на првенство, склапале су неке врсте споразума о сопственом статусу са државом. СПЦ је то урадила 1929. и 1931. доношењем Устава СПЦ. Исламска организација 1930. године, када и јеврејска заједница. Остало је само нерегулисано питање и статус Католичке цркве.

Када је у питању Католичка црква, постојала су два проблема која су отежавала правно решавање статуса католика у држави. Историјско бреме односа Ватикана и Срба, поготову што су после стварања Југославије многи делови Хабзбуршке царевине, изразито католичке, дошли у састав новостворене државе. И други проблем који је Католичка црква имала кроз читаву историју, практично са свим државама са којима је решавала питање статуса својих верника. Проблем је што је центар католичанства, Ватикан, био ван државе и као такав могао да дође (уколико се направи неадекватан споразум) у ситуацију да има веће ингеренције над католичким верницима него држава, чији су они поданици.

Са друге стране, без обзира на тешкоће, споразум и решавање статуса католика је био нека врста императива државе. На споразуму се почело радити још у време краља Александра, али је тешко ишло са договором услед горе наведених проблема, а највећи проблем је био то што је центар католичанства ван државе и то што је Ватикан готово по правилу заузимао тврд став и није одустајао од својих захтева којима су католички клер и верници требали бити потчињени пре свега папи па онда матичној држави. Но, пројекат споразума је постојао, највероватније још од времена краља, али сигурно је да је већ влада Мирољуба Јефтића почела да ради на њему. Отуда је Милан Стојадиновић са правом могао да каже да он није творац пројекта, те да он само хоће да заврши посао који су започели његови претходници.

Такође, Стојадиновић парафирање Конкордта 1935. године објашњава и потребама које диктира међународна ситуација. Пре свега, он тиме хоће да се приближи Италији, уз Немачку 30-их година највећем спољнотрговинском партнеру али и најопаснијем непријатељу Југославије, који је угрожава током свих међуратних година и подстиче незадовољства и кризе унутар државе подржавајући сепаратистичке покрете унутар и ван државе. Дакле, уз намеру да унутра, у држави задовољи лојалне Словенце, извуче из пасиве тада расположене за бојкот хрватске странке, чиме мисли да задовољи хрватски клер који ће прихватити државу и утицати на хрватско друштво да крене истим путем, Стојадиновић има намеру и да пацификује Италију и тиме побољша положај Југославије у Европи, где је почео да се руши версајски поредак.

Иначе Стојадиновић је у време и пре Конкордата био искусан политичар. Већ почетком 20-их је био министар финансија у владама Николе Пашића и стекао велико и политичко и експертско искуство. Као таквом му је 1935. кнез Павле поверио мандат да састави владу. Стојадиновић је био и у добрим односима са Патријархом Варнавом и у тој чињеници треба тражити разлог касног реаговања цркве на пројекат Конкордата. Отуд је изледало да све тече регуларно са поступком споразума са Ватиканом, те да неће бити друштвених трзавица. Ипак је црква очекивала да ће пре парафирања текст бити дат на увид архијерејима. Први је на то указао већ у априлу 1935. митрополит црногорски Гаврило Дожић. То је прва реакција на Конкордат после које је опет наступило затишје.

Наредне, 1936. почиње да се прича о Конкордату. Односно, Стојадиновић исказује намеру да га стави на гласање у скупштину, пошто сматра да тада (за разлику од претходне године) може да обезбеди и подршку у Сенату за овај споразум. Међутим, дотле се црква информисала о тексту Конкордата, а његова садржина је наишла на бројна оспоравања црквених великодостојника. Зарад објашњења самог споразума треба навести неколико спорних чланова који су највише засметали цркви, али и многим интелектуалцима, не само међу српском интелигенцијом него чак и словеначком, па и хрватском.

Већ први члан Конкордата који је требао да се усвоји каже да се Католичкој цркви признаје пуно право да врши мисију у Краљевини Југославији. У Уставу СПЦ се каже да црква јавно испољава своје ставове, што је значајно другачија формулација. Реч мисија је изазвала многе полемике. Професор Сергеј Тројицки је ово протумачио као да су Срби незнабожачко племе и да им је потребна христијанизација од стране верких мисионара који би ваљда требали верски да нас просвете. Свим архијерејима и мислећим православним људима је ова реч запарала уши и изгледала као стара католичка пракса негирања православља као шизматичког хришћанства. То унети у Конкордат за православне је било потпуно неприхватљиво.

Рецимо, члан Конкордата који се тиче брака каже да уколико се склопи брак између католика и православног (небитно које вере у том је браку муж, а које жена) увређена католичка страна има право да децу одгаја у католичкој вери. У једним члану се каже да када се нађе лице из католичког клера које је по државним законима оптужено, католичка црква има право да тражи комисију, састављену од државних органа и католичког клера, са мандатом да одреди евентуалну кривицу оптуженог лица. Није потребно овде много објашњавати колико је овде држава паралисана и колико нема могућности да ефикасно реагује уколико је рецимо у питању намеравана радња против државе, а католичка црква затражи формирање комисије, што опет осумњиченог оставља на слободи и омогућује му, док комисија не одради своје, да настави своју незакониту делатност. Но, оно што је најбитније, држава би се, уколико би усвојила Конкордат, одрекла дела свог суверенитета и делила би га практично у неким сегментима са Ватиканом.

Дакле, Конкордат је био неповољан по цркву, али је и озбиљно угрожавао суверенитет државе када је у питању католичко свештенство. Добро проучен од стране цркве Конкордат се одједном нашао на удару, не само цркве него и готово читаве, нарочито православне јавности у држави. У децембру 1936. црква је изашла први пут са ставом поводом предложеног пројекта споразума. Први пут се црква изјашњава о Конкордату и карактерише га као неприхватљивог, саветује свештенство да прати будућа догађања и на неки начин тражи од власти да се о пројекту разговара како би се усагласили ставови.

Став цркве је изненадио Стојадиновића и владу. Он чак није ни схватио зашто се црква буни и зашто је незадовољна. Ово је јако утицало на потоња дешавања. Игноришући став цркве Стојадиновић је увео државу у кризу какву није могао ни да наслути. Преломни моменат у наступајућим догађањима и заоштравању кризе на релацији црква-држава десио се за Божић 1937. године, после посланице патријарха Варнаве. У Саборној цркви, где се унутар храма и око њега скупио огроман свет, први пут је јавно нападнут Конкордат. И то изненађујуће жестоко. Означен је као зло, а његови креатори, односно српски политичари, као практично гори по српску цркву и народ од Турака. Говор патријарха је изненадио врх државе али је и на жесток начин, узбуњујући начин (иако је у штампи изашао цензурисан) упозорио народ шта се спрема, те од тог тренутка почињу гибања у друштву која ће током читаве године потресати државу.

Црква се показала као достојан ривал држави. Успела је да покрене дотле необавештен и пасиван народ и определи га на своју страну. Црква је дакле одрадила и пропагандни део савршено, нарочито се истакао тадашњи настојатељ штампарије у Сремским Карловцима, будући епископ бањалучки Платон, који је уз неколико новинара био најагилнији у писању, штампању и растурању брошура у којима је објашњаван Конкордат и његова погубност за државу и цркву. Резултат конфронтације цркве и државе, која је цркву активирала и гурнула у борбу, показао се у обавештености народа, умногоме после само неколико месеци упознатог са споразумом Конкордата и његовим смислом.

Са друге стране власт се сада ненадано нашла у борби и покушала је да неутралише став цркве. Временом је почела да користи све ресурсе који су јој стајали на распологању. То је радила све одлучније покушавајући да прогура Конкордат. Медији, државни апарат, полицијски апарат, све је то било активирано и стављено у погон зарад остварења пројекта. Чак су почела и гоњења у престоници и унутрашњости државе, а сама реч Конкордат била је готово забрањена. Они који су се изјашњавали за и гледали са симпатијама критике споразума су били и егзистенцијално угрожени, а неки су добили и отказе. Дакле, држава је покренула све механизме како би изгурала Конкордат. У таквим условима она је имала огромну предност у односу на цркву, али је ипак није капитализовала.

Оно што је додатно распалило духове је изненадна болест патријарха Варнаве. Како је патријарху здравствено стање било све лошије почеле су да колају приче да се он систематски трује, што је још више ослабило положај власти. Отуд је Стојадиновић тражио контакт са архијерејима СПЦ. До састанка је дошло, али се супротстављене стране нису помериле са својих базичних ставова и до приближавања није дошло. Тако је почетком јула било јасно да ће предложени Конкордат бити изнет у скупштини на гласање. У међувремену патријархово стање се погоршавало, а у народу се запатила информација да се константно патријарх српски трује. У политичком смислу опозиција је чекала Стојадиновића на Конкордату са циљем да га руши на том питању. Дакле, користећи турбуленције многе политичке групације, укључујући чак и комунисте, покушавали су да ослабе и чак сруше актуелну владу.

У тако затегнутом стању 19.07.1937. кренула је Литија за оздрављење болесног патријарха. Међутим, ствари су толико биле наелектрисане да је власт забранила пролазак литије поред народне скупштине. Ипак, владике и свештеници (њих око 60) који су предводили литију кренули су управо поред Народне скупштине. Литија је била и прилика многим опозиционарима да се придруже колони и тако допринесу популаризацији у друштву намеравајући да науде Стојадиновићевој влади.

Власт је била напета и направила је погрешан корак. Наиме, напала је мирну Литију и претукла неке свештенике, међу којима је био и шабачки владика Симеон. Ово је било невиђено до тада у држави. Да ли српској да ли југословенској. Отуда су ионако запаљене страсти биле узбуркане до неслућених размера. Стојадиновић је већ тада могао да схвати да Конкордат не може да прође, али тек ће касније схватити да је покушај насилног озакоњења Конкордата тешко уздрмао његову власт, што ће се видети непуне две године касније када падне са власти.

Међутим, председник владе је и даље сматрао да пројекат може и мора да прође те је у скупштини Конкордат дат на гласање. Истог дана, 23.07.1937,. када је умро патријарх Варнава у скупштини је изгласан споразум Конкордата. Смрт патријарха је већ распаљено друштво довело до усијања. Сада је тешко било контролисати будуће потезе разних групација у друштву, а Конкордат је требао да прође и у Сенату. Наредних неколико месеци су показали да је стављање закона Конкордата у Сенат на гласање немогућ, јер држава је учинила последњи покушај репресије смењујући и отпуштајући све чиновнике који су против Конкордата, објашњавајући медијски како је његово усвајање неопходно. Са друге стране и црква је заговарала у народу супротан став, строго санкционишући све свештенике, вернике, али и политичаре који су били за усвајање Конкордата. Као да су се две стране исцрпљивале са циљем да слабија страна попусти.

Крајем године, после вишемесечне борбе и исцрпљивања Антон Корошец је констатовао да у овим условима тешко да пројекат Конкордата може проћи у Сенату и заживети у народу. То је било прво признање да је држава практично изгубила битку. Следеће године у фебруару месецу слично је рекао и Милан Стојадиновић. Чак је и констатовао да Конкордат и ако буде усвајен не може у овој форми да буде прихваћен. Ово није било званично речено, али представља јасан показатељ свесности и председника владе да је практично битка за споразум са Ватиканом у понуђеној форми изгубљена.

Кнез Павле је у знак помирења и стишавања страсти примио владику шабачког Симеона, а влада је тражила да црква скине анатеме са свих политичара, што је црква, видевши да пројекат Конкордата неће проћи (бар извесно време) учинила. Иако су у цркви постојали они који су мислили (Владика Николај) да је држава направила само тактичко одступање, преовладало је ипак уверење да је црква издејствовала оно за шта се борила. А то је онемогућавање озакоњења пројекта Конкордата, који је давао већа овлашћења Католичкој цркви у односу на све верске конфесије у Краљевини Југославији.

Иако је држава имала све ресурсе који су били бачени у функцију изгласавања и усвајања Конкордата, занимљиво је, али и парадоксално да то некада није довољно. Црква је као некада Давид у овој борби победила Голијата, онемогућила Конкордат са Ватиканом, чиме је усмерила режимску политику хомогенизације државе у сасвим другом правцу. Кнез Павле је то знао и као (не непосредна) последица неуспеле верске политике  покушаја активирања хрватског клера, политичара и народа у правцу прихватања државе Југославије, у наредним годинама ће се покушати преко решавања националног хрватског питања доћи до жељеног јединства. Ни то није дало резултате, али то и није тема овог есеја, који се бавио успешном борбом цркве за спречавање, без сумње, штетног и по цркву и по државу пројекта Конкордата, односно уговора између Ватикана и Краљевине Југославије.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања