Konkordat 1937. – crkveno i državno pitanje

Konkordat 1937. – crkveno i državno pitanje

Autor: Milovan Balaban

Konkordat, ili konkordatska borba kako se ovaj događaj prepoznaje u istoriografiji, predstavlja dešavanje koje je potreslo celokupno društvo tadašnje jugoslovenske države, a naročito srpsko nacionalno biće. Državni vrh na čelu sa predsednikom vlade Milanom Stojadinovićem pokušao je da reši pitanje regulisanja odnosa sa Katoličkom crkvom ne osvrćući se preterano na moguću reakciju Srpske pravoslavne crkve. Ispostavilo se da je to bila kobna greška. Predloženi konkordat je duboko pogađao interese srpske crkve i pogađao najtananiji nacionalni nerv srpskog naroda. Usled toga i reakcija crkve je bila žestoka i iznenađujuća za srpski i jugoslovenski politički vrh.

Ono što je najzanimljivije kada sagledavamo Konkordatsku krizu iz 1937. godine je neka vrsta paradoksa da je država pokrenula sve institucionalne mehanizme, sve resurse koji su joj bili na raspolaganju, povela medijsku kampanju za Konkordata, a potom i protiv crkve i njenih najagilnijih velikodostojnika koji su zagovarali odbijanje ponuđenog oblika sporazuma sa Vatikanom, ali se na kraju morala povući i odustati od ratifikacije projekta Konkordata, iako je isti izglasan na skuštini 23.07.19137. Dakle, država je uprkos svim predispozicijama da dobije bitku izašla, može se reći, poražena iz ove borbe. Kako se to uopšte moglo desiti i zašto je crkvi životno bilo važno da sporazum (Konkordat) sa Vatikanom, u obliku u kom je ponuđen, ne prođe i ne zaživi u državi?

Iako se crkva nije mešala u svetovna, politička pitanja, Konkordat koji je trebao da bude sklopljen sa Vatikanom je ulazio i mogao da se odrazi na sve pore života naroda u državi. Otuda što je zasecao u najdublji nerv naroda, pre svega ingerencijama kojima je Katolička crkva dobijala nesumnjivo veća ovlašćenja od svih religija u državi, crkva je odlučno ustala protiv ovog projekta koji je htela da sprovede vlada Milana Stojadinovića, sastavljena u koaliciji sa Mehmedom Spahom i Slovencima Antona Korošeca. Treba napomenuti da je inspirator sporazuma bio i Knez namesnik Pavle, smatrajući da će time rešiti ili makar ublažiti srpsko-hrvatski konflikt koji je slabio državu i bio kočnica njene homogenizacije i progresa.

U Kraljevini Jugoslaviji bilo je 47% pravoslavnih, katolika 37%, a muslimana 11%. Bilo je još Jevreja i protestanata. U takvoj državi, multikonfesionalnoj, pravoslavlje je izgubilo status državne religije i proklamovana je jednakost vera pred državom i zakonom. Upravo narušavanje ovog principa pokušajem sklapanja Konkordata će izazvati velike turbulencije u koje je bila uvučena i crkva pravoslavna. Verske zajednice, pošto nijedna nije bila dominatna i nije mogla da preferira na prvenstvo, sklapale su neke vrste sporazuma o sopstvenom statusu sa državom. SPC je to uradila 1929. i 1931. donošenjem Ustava SPC. Islamska organizacija 1930. godine, kada i jevrejska zajednica. Ostalo je samo neregulisano pitanje i status Katoličke crkve.

Kada je u pitanju Katolička crkva, postojala su dva problema koja su otežavala pravno rešavanje statusa katolika u državi. Istorijsko breme odnosa Vatikana i Srba, pogotovu što su posle stvaranja Jugoslavije mnogi delovi Habzburške carevine, izrazito katoličke, došli u sastav novostvorene države. I drugi problem koji je Katolička crkva imala kroz čitavu istoriju, praktično sa svim državama sa kojima je rešavala pitanje statusa svojih vernika. Problem je što je centar katoličanstva, Vatikan, bio van države i kao takav mogao da dođe (ukoliko se napravi neadekvatan sporazum) u situaciju da ima veće ingerencije nad katoličkim vernicima nego država, čiji su oni podanici.

Sa druge strane, bez obzira na teškoće, sporazum i rešavanje statusa katolika je bio neka vrsta imperativa države. Na sporazumu se počelo raditi još u vreme kralja Aleksandra, ali je teško išlo sa dogovorom usled gore navedenih problema, a najveći problem je bio to što je centar katoličanstva van države i to što je Vatikan gotovo po pravilu zauzimao tvrd stav i nije odustajao od svojih zahteva kojima su katolički kler i vernici trebali biti potčinjeni pre svega papi pa onda matičnoj državi. No, projekat sporazuma je postojao, najverovatnije još od vremena kralja, ali sigurno je da je već vlada Miroljuba Jeftića počela da radi na njemu. Otuda je Milan Stojadinović sa pravom mogao da kaže da on nije tvorac projekta, te da on samo hoće da završi posao koji su započeli njegovi prethodnici.

Takođe, Stojadinović parafiranje Konkordta 1935. godine objašnjava i potrebama koje diktira međunarodna situacija. Pre svega, on time hoće da se približi Italiji, uz Nemačku 30-ih godina najvećem spoljnotrgovinskom partneru ali i najopasnijem neprijatelju Jugoslavije, koji je ugrožava tokom svih međuratnih godina i podstiče nezadovoljstva i krize unutar države podržavajući separatističke pokrete unutar i van države. Dakle, uz nameru da unutra, u državi zadovolji lojalne Slovence, izvuče iz pasive tada raspoložene za bojkot hrvatske stranke, čime misli da zadovolji hrvatski kler koji će prihvatiti državu i uticati na hrvatsko društvo da krene istim putem, Stojadinović ima nameru i da pacifikuje Italiju i time poboljša položaj Jugoslavije u Evropi, gde je počeo da se ruši versajski poredak.

Inače Stojadinović je u vreme i pre Konkordata bio iskusan političar. Već početkom 20-ih je bio ministar finansija u vladama Nikole Pašića i stekao veliko i političko i ekspertsko iskustvo. Kao takvom mu je 1935. knez Pavle poverio mandat da sastavi vladu. Stojadinović je bio i u dobrim odnosima sa Patrijarhom Varnavom i u toj činjenici treba tražiti razlog kasnog reagovanja crkve na projekat Konkordata. Otud je izledalo da sve teče regularno sa postupkom sporazuma sa Vatikanom, te da neće biti društvenih trzavica. Ipak je crkva očekivala da će pre parafiranja tekst biti dat na uvid arhijerejima. Prvi je na to ukazao već u aprilu 1935. mitropolit crnogorski Gavrilo Dožić. To je prva reakcija na Konkordat posle koje je opet nastupilo zatišje.

Naredne, 1936. počinje da se priča o Konkordatu. Odnosno, Stojadinović iskazuje nameru da ga stavi na glasanje u skupštinu, pošto smatra da tada (za razliku od prethodne godine) može da obezbedi i podršku u Senatu za ovaj sporazum. Međutim, dotle se crkva informisala o tekstu Konkordata, a njegova sadržina je naišla na brojna osporavanja crkvenih velikodostojnika. Zarad objašnjenja samog sporazuma treba navesti nekoliko spornih članova koji su najviše zasmetali crkvi, ali i mnogim intelektualcima, ne samo među srpskom inteligencijom nego čak i slovenačkom, pa i hrvatskom.

Već prvi član Konkordata koji je trebao da se usvoji kaže da se Katoličkoj crkvi priznaje puno pravo da vrši misiju u Kraljevini Jugoslaviji. U Ustavu SPC se kaže da crkva javno ispoljava svoje stavove, što je značajno drugačija formulacija. Reč misija je izazvala mnoge polemike. Profesor Sergej Trojicki je ovo protumačio kao da su Srbi neznabožačko pleme i da im je potrebna hristijanizacija od strane verkih misionara koji bi valjda trebali verski da nas prosvete. Svim arhijerejima i mislećim pravoslavnim ljudima je ova reč zaparala uši i izgledala kao stara katolička praksa negiranja pravoslavlja kao šizmatičkog hrišćanstva. To uneti u Konkordat za pravoslavne je bilo potpuno neprihvatljivo.

Recimo, član Konkordata koji se tiče braka kaže da ukoliko se sklopi brak između katolika i pravoslavnog (nebitno koje vere u tom je braku muž, a koje žena) uvređena katolička strana ima pravo da decu odgaja u katoličkoj veri. U jednim članu se kaže da kada se nađe lice iz katoličkog klera koje je po državnim zakonima optuženo, katolička crkva ima pravo da traži komisiju, sastavljenu od državnih organa i katoličkog klera, sa mandatom da odredi eventualnu krivicu optuženog lica. Nije potrebno ovde mnogo objašnjavati koliko je ovde država paralisana i koliko nema mogućnosti da efikasno reaguje ukoliko je recimo u pitanju nameravana radnja protiv države, a katolička crkva zatraži formiranje komisije, što opet osumnjičenog ostavlja na slobodi i omogućuje mu, dok komisija ne odradi svoje, da nastavi svoju nezakonitu delatnost. No, ono što je najbitnije, država bi se, ukoliko bi usvojila Konkordat, odrekla dela svog suvereniteta i delila bi ga praktično u nekim segmentima sa Vatikanom.

Dakle, Konkordat je bio nepovoljan po crkvu, ali je i ozbiljno ugrožavao suverenitet države kada je u pitanju katoličko sveštenstvo. Dobro proučen od strane crkve Konkordat se odjednom našao na udaru, ne samo crkve nego i gotovo čitave, naročito pravoslavne javnosti u državi. U decembru 1936. crkva je izašla prvi put sa stavom povodom predloženog projekta sporazuma. Prvi put se crkva izjašnjava o Konkordatu i karakteriše ga kao neprihvatljivog, savetuje sveštenstvo da prati buduća događanja i na neki način traži od vlasti da se o projektu razgovara kako bi se usaglasili stavovi.

Stav crkve je iznenadio Stojadinovića i vladu. On čak nije ni shvatio zašto se crkva buni i zašto je nezadovoljna. Ovo je jako uticalo na potonja dešavanja. Ignorišući stav crkve Stojadinović je uveo državu u krizu kakvu nije mogao ni da nasluti. Prelomni momenat u nastupajućim događanjima i zaoštravanju krize na relaciji crkva-država desio se za Božić 1937. godine, posle poslanice patrijarha Varnave. U Sabornoj crkvi, gde se unutar hrama i oko njega skupio ogroman svet, prvi put je javno napadnut Konkordat. I to iznenađujuće žestoko. Označen je kao zlo, a njegovi kreatori, odnosno srpski političari, kao praktično gori po srpsku crkvu i narod od Turaka. Govor patrijarha je iznenadio vrh države ali je i na žestok način, uzbunjujući način (iako je u štampi izašao cenzurisan) upozorio narod šta se sprema, te od tog trenutka počinju gibanja u društvu koja će tokom čitave godine potresati državu.

Crkva se pokazala kao dostojan rival državi. Uspela je da pokrene dotle neobavešten i pasivan narod i opredeli ga na svoju stranu. Crkva je dakle odradila i propagandni deo savršeno, naročito se istakao tadašnji nastojatelj štamparije u Sremskim Karlovcima, budući episkop banjalučki Platon, koji je uz nekoliko novinara bio najagilniji u pisanju, štampanju i rasturanju brošura u kojima je objašnjavan Konkordat i njegova pogubnost za državu i crkvu. Rezultat konfrontacije crkve i države, koja je crkvu aktivirala i gurnula u borbu, pokazao se u obaveštenosti naroda, umnogome posle samo nekoliko meseci upoznatog sa sporazumom Konkordata i njegovim smislom.

Sa druge strane vlast se sada nenadano našla u borbi i pokušala je da neutrališe stav crkve. Vremenom je počela da koristi sve resurse koji su joj stajali na raspologanju. To je radila sve odlučnije pokušavajući da progura Konkordat. Mediji, državni aparat, policijski aparat, sve je to bilo aktivirano i stavljeno u pogon zarad ostvarenja projekta. Čak su počela i gonjenja u prestonici i unutrašnjosti države, a sama reč Konkordat bila je gotovo zabranjena. Oni koji su se izjašnjavali za i gledali sa simpatijama kritike sporazuma su bili i egzistencijalno ugroženi, a neki su dobili i otkaze. Dakle, država je pokrenula sve mehanizme kako bi izgurala Konkordat. U takvim uslovima ona je imala ogromnu prednost u odnosu na crkvu, ali je ipak nije kapitalizovala.

Ono što je dodatno raspalilo duhove je iznenadna bolest patrijarha Varnave. Kako je patrijarhu zdravstveno stanje bilo sve lošije počele su da kolaju priče da se on sistematski truje, što je još više oslabilo položaj vlasti. Otud je Stojadinović tražio kontakt sa arhijerejima SPC. Do sastanka je došlo, ali se suprotstavljene strane nisu pomerile sa svojih bazičnih stavova i do približavanja nije došlo. Tako je početkom jula bilo jasno da će predloženi Konkordat biti iznet u skupštini na glasanje. U međuvremenu patrijarhovo stanje se pogoršavalo, a u narodu se zapatila informacija da se konstantno patrijarh srpski truje. U političkom smislu opozicija je čekala Stojadinovića na Konkordatu sa ciljem da ga ruši na tom pitanju. Dakle, koristeći turbulencije mnoge političke grupacije, uključujući čak i komuniste, pokušavali su da oslabe i čak sruše aktuelnu vladu.

U tako zategnutom stanju 19.07.1937. krenula je Litija za ozdravljenje bolesnog patrijarha. Međutim, stvari su toliko bile naelektrisane da je vlast zabranila prolazak litije pored narodne skupštine. Ipak, vladike i sveštenici (njih oko 60) koji su predvodili litiju krenuli su upravo pored Narodne skupštine. Litija je bila i prilika mnogim opozicionarima da se pridruže koloni i tako doprinesu popularizaciji u društvu nameravajući da naude Stojadinovićevoj vladi.

Vlast je bila napeta i napravila je pogrešan korak. Naime, napala je mirnu Litiju i pretukla neke sveštenike, među kojima je bio i šabački vladika Simeon. Ovo je bilo neviđeno do tada u državi. Da li srpskoj da li jugoslovenskoj. Otuda su ionako zapaljene strasti bile uzburkane do neslućenih razmera. Stojadinović je već tada mogao da shvati da Konkordat ne može da prođe, ali tek će kasnije shvatiti da je pokušaj nasilnog ozakonjenja Konkordata teško uzdrmao njegovu vlast, što će se videti nepune dve godine kasnije kada padne sa vlasti.

Međutim, predsednik vlade je i dalje smatrao da projekat može i mora da prođe te je u skupštini Konkordat dat na glasanje. Istog dana, 23.07.1937,. kada je umro patrijarh Varnava u skupštini je izglasan sporazum Konkordata. Smrt patrijarha je već raspaljeno društvo dovelo do usijanja. Sada je teško bilo kontrolisati buduće poteze raznih grupacija u društvu, a Konkordat je trebao da prođe i u Senatu. Narednih nekoliko meseci su pokazali da je stavljanje zakona Konkordata u Senat na glasanje nemoguć, jer država je učinila poslednji pokušaj represije smenjujući i otpuštajući sve činovnike koji su protiv Konkordata, objašnjavajući medijski kako je njegovo usvajanje neophodno. Sa druge strane i crkva je zagovarala u narodu suprotan stav, strogo sankcionišući sve sveštenike, vernike, ali i političare koji su bili za usvajanje Konkordata. Kao da su se dve strane iscrpljivale sa ciljem da slabija strana popusti.

Krajem godine, posle višemesečne borbe i iscrpljivanja Anton Korošec je konstatovao da u ovim uslovima teško da projekat Konkordata može proći u Senatu i zaživeti u narodu. To je bilo prvo priznanje da je država praktično izgubila bitku. Sledeće godine u februaru mesecu slično je rekao i Milan Stojadinović. Čak je i konstatovao da Konkordat i ako bude usvajen ne može u ovoj formi da bude prihvaćen. Ovo nije bilo zvanično rečeno, ali predstavlja jasan pokazatelj svesnosti i predsednika vlade da je praktično bitka za sporazum sa Vatikanom u ponuđenoj formi izgubljena.

Knez Pavle je u znak pomirenja i stišavanja strasti primio vladiku šabačkog Simeona, a vlada je tražila da crkva skine anateme sa svih političara, što je crkva, videvši da projekat Konkordata neće proći (bar izvesno vreme) učinila. Iako su u crkvi postojali oni koji su mislili (Vladika Nikolaj) da je država napravila samo taktičko odstupanje, preovladalo je ipak uverenje da je crkva izdejstvovala ono za šta se borila. A to je onemogućavanje ozakonjenja projekta Konkordata, koji je davao veća ovlašćenja Katoličkoj crkvi u odnosu na sve verske konfesije u Kraljevini Jugoslaviji.

Iako je država imala sve resurse koji su bili bačeni u funkciju izglasavanja i usvajanja Konkordata, zanimljivo je, ali i paradoksalno da to nekada nije dovoljno. Crkva je kao nekada David u ovoj borbi pobedila Golijata, onemogućila Konkordat sa Vatikanom, čime je usmerila režimsku politiku homogenizacije države u sasvim drugom pravcu. Knez Pavle je to znao i kao (ne neposredna) posledica neuspele verske politike  pokušaja aktiviranja hrvatskog klera, političara i naroda u pravcu prihvatanja države Jugoslavije, u narednim godinama će se pokušati preko rešavanja nacionalnog hrvatskog pitanja doći do željenog jedinstva. Ni to nije dalo rezultate, ali to i nije tema ovog eseja, koji se bavio uspešnom borbom crkve za sprečavanje, bez sumnje, štetnog i po crkvu i po državu projekta Konkordata, odnosno ugovora između Vatikana i Kraljevine Jugoslavije.