Коло нашег доброљубља

Аутор: Јованка Симић, новинар

Са жељом јачања националне свести и ослобођењем „поробљене браће” на југу под турским јармом, као и сународника на северу и западу под аустроугарском влашћу, али и намером да се помогне угроженима без обзира на национално и верско опредељење, 1903. године основано је Коло српских сестара.

Идеја је потекла од славне сликарке и фотографкиње Надежде Петровић (Чачак, 1873 – Ваљево, 1915) и Делфе Иванић, књижевнице, хуманитарке и супруге Ивана Иванића, тадашњег српског конзула у Скопљу. Име удружењу које су чиниле предузимљиве и умне жене тога времена дао је Бранислав Нушић (Београд, 1864 – Београд, 1938), књижевник, комедиограф, новинар…

Важно је истаћи да се оснивање догодило после слома Илинденског устанка, када је нарасла свест о неопходности организовања српског народа на подручју Старе Србије и Македоније. До тада се у тим крајевима српска национална борба одвијала искључиво преко школа и конзула у Скопљу, Битољу, Приштини и Солуну. Рад ових конзула бивао је блокиран после Мајског преврата у Србији 1903. године, када су у државном удару и пучу убијени краљ Александар Обреновић и његова супруга краљица Драга Машин. Тим чином прекинута је лоза династије Обреновић.

Увидевши тадашњу немоћ државе, политичка и интелектуална српска елита подстицала је формирање разноврсних грађанских удружења како би се у српском становништву подстакла свест о националној припадности. На оснивачкој скупштини Кола, о Великој Госпојини, 28. августа 1903. године, у ресторану Коларца и испред на Позоришном тргу, окупило се око 3.000 жена. Било је то равно подвигу, јер се на женска окупљања, на самом почетку 20. столећа, није гледало благонаклоно.

Правилник Кола написали су Нушић и Иванић 1907. године. Надежда Петровић именована је за секретара Кола, Делфа Иванић за потпредседницу, а Савка Суботић, која је важила за умну жену, великог заговорника националне слободе Срба у Аустроугарској, те имала велико искуство на пољу афирмације српског националног идентитета и хуманитарног рада – постављена је за прву председницу Кола српских сестара.

Био је то избор који се подразумевао с обзиром на велики углед Савке Суботић (Нови Сад, 1834 — Нови Сад, 1918), образоване, одважне и загледане у циљеве далеко испред времена у којем је живела. Јавно је истицала да жене нису предодређене само за улогу мајки, супруга и домаћица, већ да, попут мушкараца, и оне имају право на образовање и рад. Знала је да је тај циљ остварив само ако се у строго патријархалној заједници подигне свест жена и друштва у целини. Због ових својих идеала сматрана је за једну од првих поборница за права жена на школовање међу Српкињама у Аустроугарској. Упоредо, била је и велики заговорник националне слободе и афирмације српског идентитета у тој монархији.

Потекла је из знамените новосадске породице Полит-Десанчић, која је била свесна значаја доброг образовања – отац јој је био Јован Полит, а мајка Јулијана Десанчић. Савкин, годину дана старији, брат Михаило Полит-Десанчић (1833−1920), истакнути српски политичар, новинар и књижевник, школовао се у Бечу и Паризу, где је дипломирао правне и политичке науке. Био је један од најближих сарадника политичког вође Срба, народног трибуна Светозара Милетића, а после распада Српске народне слободоумне странке постао је предводник српских либерала.

Савка је имала седморо деце у браку са Јованом Суботићем (1817–1886), доктором права, књижевником и политичарем. Њихова деца Жарко и Вида умрли су у раном детињству. Син Дејан био је пуковник у руском Генералштабу, а други син, др Војислав Суботић (1859−1923), постао је угледни хирург и један од оснивача Медицинског факултета у Београду. Бранислав је био хусарски кадет, а Јован је писао поезију.

Прва хуманитарна акција Кола српских сестара, предвођеног Савком Суботић, био је добротворни концерт у београдском Народном позоришту, са циљем да се прикупи помоћ за страдалнике у Македонији. За ту пригоду Надежда Петровић сачинила је програм, а декор је урадио вајар Ђорђе Јовановић. Један од дародаваца био је и краљ Петар I, који је по свом ађутанту послао прилог од 1.000 динара у злату.

Крајем 1903. на планини Козјак чланице Кола разделиле су прикупљену помоћ збеговима. Убрзо по оснивању удружења, започело је и формирање одбора Кола широм Краљевине Србије. Чланице одбора прикупљале су помоћ и слале је Главном одбору у Београду, да га распоређује како потребе налажу.

На истеку 1906. године, када се глас о добролјубљу Кола српских сестара већ био рашчуо у свим крајевима где су Срби тада живели, Савка Суботић, већ скрхана болешћу, повукла се са места председнице. Нова председница постала је Љубица Луковић (Београд, 1858 — Ниш, 1915), учитељица, преводилац и болничарка. По идеји потпредседнице Станиславе Сондермајер, Коло је 1906. покренуло сопствено гласило – календар за четири вероисповести: православну, католичку, јеврејску и муслиманску.

Календар је представљао својеврсну народну читанку, симболичног назива „Вардар”, исказујући жељу о уједињењу. Први број календара, приређивача Ивана Иванића и Милојка Веселиновића, штампан је у 10.000, а затим доштампан у још 5.000 примерака. Забележено је да је уочи балканских ратова тираж „Вардара” био 40.000 примерака. Сарадници календара биле су значајне личности из науке, културе и уметности, док су у посебном делу објављивани извештаји о раду Главног и месних одбора Кола. Последњи број „Вардара” објављен је 1940. за 1941. годину.

Почевши од 1906. године, Коло је организовало прве тромесечне курсеве за добровољне болничарке на Хируршком одељењу у Војној болници у Београду, а водили су их др Војислав Суботић, син Савке Суботић, и Роман Сондермајер, муж потпредседнице Станиславе Сондермајер. Први курс завршило је тридесет полазница. Сваке године се организовао овакав тромесечни курс за нове полазнице, док су већ обучене болничарке долазиле на петнаестодневни рад у болници и ново усавршавање. До почетка балканских ратова било је око 200 обучених болничарки, а септембра 1912. организоване су и ванредне десетодневне обуке које је успешно завршило још 200 болничарки. Обуке су приређивала и друга женска друштва, те је за кратко време око 1.500 болничарки успешно окончало обуку, а затим су распоређене као драгоцена помоћ у војним санитетима.

Занимљиво је да Коло није имало своје просторије у првих девет година по оснивању. Тек 1912. дата им је просторија у Дому Друштва „Свети Сава”, где су чувани примерци календара „Вардар”. Састанке су чланице Кола одржавале у основној школи код Саборне цркве. Управа Кола приредила је и неколико врло успелих вечери поезије на Коларчевом универзитету, и то: Српско вече Ђуре Јакшића, Војислава Илића, Његоша, Алексе Шантића, Светозара Ћоровића.

  И у ратовима који су уследили, Коло српских сестара имало је веом значајну хуманитарну улогу. У Првом балканском рату (октобар 1912 – мај 1918), учествовале су земље – чланице Балканског савеза (Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора) против Османског царства. Рат је завршен победом савезника и Лондонским мировним уговором.Током трајања тог сукоба, Коло је основало IV резервну болницу са 140 кревета, у два павиљона Основне школе „Цар Урош“ на Врачару.

Коло није имало довољно средстава за оснивање болнице, те су се Делфа Иванић и Љубица Луковић за помоћ обратиле Црвеном крсту и војном санитету, као и угледним књижевницима, научницима и дипломатама широм Европе. Из иностранства су им највећу подршку пружиле Бланш Веснић, супруга Миленка Веснића, српског посланика у Паризу, као и Мејбл Грујић (рођењем из западне Вирџиније), супруга српског дипломате Славка Грујића.

У болницу су први рањеници стигли из Куманова 26. октобра 1912. године. У њој је збринуто 964 рањеника, од којих је 81 био официр. Поред чланица Кола, о болници су се бринуле и супруге дипломата и страних представника. Прикупљеном помоћи, чланице Кола помогле су још 47 болница на фронту.

Хуманитарна помоћ Кола била је велика и током Првог светског рата, упркос још тежим условима. По окупацији земље 1915. године, рад свих удружења, па и Кола српских сестара, био је забрањен, а одбори су распуштени. То није поколебало чланице Кола. Обезбеђивале су исхрану и смештај за децу и старе, а тајно су дотурале помоћ у заробљеничке логоре и затворе у Београду и Митровици. Многе чланице Кола, попут Милке Грујић, Делфе Иванић и Мејбл Грујић, прошле су Албанску голготу. У епидемији пегавог тифуса 1915. године, док су као болничарке неговале рањенике, у болници у Нишу преминула је Љубица Луковић, а живот Надежде Петровић угасио се у Ваљевској болници.

После рата 1918. чланице Кола су се поново окупиле у Београду. За нову председницу изабрале су Мирку Грујић, кћерку Јеврема Грујића, српског правника, политичара и дипломате. Коло је водило бригу о деци без родитеља, инвалидима, старицама које су остале без мужева и деце, и борило се против велике послератне беде. Формирано је Коло барањских сестара, а на молбу из Словеније и Коло југословенских сестара, чији су извештаји о раду штампани у „Вардару“ на словеначком језику.

Током Другог светског рата, рад Кола и осталих женских друштава немачки окупатори забранили су већ у мају 1941. године, уз претњу смртном казном или десетогодишњом робијом. Председници Кола Делфи Иванић наређено је да преда имовину удружења. Упркос забрани, чланице Кола радиле су илегално у оквиру Црвеног крста. Помагале су избеглицама из усташке Независне Државе Хрватске, слале помоћ заробљеницима југословенске војске у немачким логорима, а у Војној болници обилазиле болесне заробљенике пуштене из немачких логора. У сарадњи са Томом Максимовићем, председником Српског привредног друштва „Привредник“ из Загреба и комесаром за избеглице у Србији, шиле су одећу и рубље, плеле чарапе, сакупљале храну и лекове.

Послератна комунистичка власт ФНР Југославије забранила је 1946. године рад Кола српских сестара и одузела му сву покретну и непокретну имовину због „великосрпског и буржоаског карактера“. Зграда овог друштва, Дом Кола српских сестара у Ресавској улици у Београду, додељен је новооснованом АКУД „Лола“.

Сећање на племенитост и пожртвованост чланства Кола српских сестара никада није згасло. Године 1990. група жена у Београду обновила је рад Кола на принципима њених оснивача из 1903. године. Данас Коло има следбенике у дијаспори и у преко 20 одбора широм Србије. Свечаном академијом у Матици српској у Новом Саду, у присуству високих званица, пре две године обележено је 120 година постојања Кола српских сестара. Том приликом Његова светост патријарх српски Порфирије уручио је Колу српских сестара Епархије бачке орден Светог Саве другог степена, који им је, на предлог Његовог преосвештенства митрополита бачког Иринеја, доделио Свети архијерејски синод Српске православне цркве поводом њиховог добротворног рада и неговања културе и традиције српског народа.
Недавно се градоначелник Новог Сада Жарко Мићин састао у Градској кући са руководством Кола српских сестара Епархије бачке: Мирјаном Шуљманац Шећеров, председницом, Славојком Тодоров, потпредседницом, Надом Араницки, председницом Управног одбора, и Зором Плавшић, секретарком организације. Разговор се водио о наставку сарадње и подршке града овој организацији која је у Новом Саду основана 1929. године, а наредне године обележиће 35 година од обнављања своје доброчинитељске мисије.

ЛИТЕРАТУРА:

Суботић, Савка. Успомене. Београд: Српска књижевна задруга, 2001.

Стојаковић, Гордана. Савка Суботић (1834–1918): Жена која ништа није прећутала. Београд: Академска књига, 2018.

Милојевић Шуловић, Љиљана, и Будимир Павловић. Коло српских сестара и краљица Марија. Београд: Коло српских сестара, 2000.