KOKO ŠANEL

KOKO ŠANEL

Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin

„Ne bavim se ja modom, ja sam moda!“

Početak priče o Koko Šanel uklopio se u dobro poznati kalup siromašne i nesrećne devojčice koja tokom života upornošću i trudom stiže do slave i bogatstva. Ipak, njen život bio je sve, samo ne ukalupljen i prosečan. Pre svega snažna i energična, strastvena i oštra, promišljena i veoma privlačna, bila je fatalna žena koja je čvrsto verovala u sebe, svoju viziju, ideje i ideale.

Gabrijela Bonur Šanel (franc. Gabrielle Bonheur Chanel), kako joj je pravo ime, rođena je 19. avgusta 1883. god. u Somiru, malom francuskom gradu. Bila je vanbračno dete Evgenije Žane Devol i trgovačkog putnika Alberta Šasnela, koji su pored nje imali još petoro dece – dva dečaka i tri devojčice. Uprkos tome što su deca bila rođena u vanbračnoj zajednici, što je u to vreme bilo nedopustivo, majka je ipak uspela Gabrijelu da krsti očevim prezimenom Šasnel. Greškom crkvenog službenika, koji je u krštenici upisao Šanel, umesto Šasnel, Gabrijela je dobila prezime po kome će postati poznata. Kada je imala 11 godina, majka joj je umrla od tuberkuloze u 32. godini života. Otac nije hteo da preuzme brigu o deci i svoja dva sina je poslao da rade kao poljoprivredni radnici, a tri kćeri je poslao u Korez, u katolički manastir Obazena, koji je imao sirotište. Gabrijela je u sirotištu ostala pet godina i o njoj su brinule opatice. Kao devojčica bila je sklona nekim neobičnim navikama: odlazila je na groblje gde se igrala i razgovarala sa mrtvima. Tu je sahranjivala svoje lutke i zakovala ono najdragocenije što jedno siroče može da ima – poklone od svog oca. Ipak, ona je na neki način volela svoju sliku o ocu. Iako su je druga deca zadirkivala i govorila kako se otac nikad neće vratiti po nju, ona je živela u svojoj iluziji. Kasnije je umela da prizna da nikada nije shvatila postupak svog oca, kao i da je to nanelo trajne ožiljke njenoj duši, učinivši je strogom i neosetljivom. Uprkos ovoj tragediji, smeštanje u sirotište je možda bila najbolja stvar za njenu budućnost, jer je tamo naučila i zavolela krojački zanat i stekla ogromnu želju da postane neko i nešto.

„Suzdržati se kada smo uvređeni i ne praviti scene kada nas boli – evo šta je to idealna žena.“

U samostalnu borbu sa životom kreće kao šesnaestogodišnja devojka. Seli se u Pariz gde šije, ali i započinje karijeru pevačice i igračice u noćnim klubovima. Mlada francuskinja plenila je vrcavim i neponovljivim duhom, ali i atraktivnošću, impulsivnošću i izvesnom bezobzirnošću. Tada je i stekla nadimak po čuvenoj pesmi, koju je redovno izvodila „Qui qu a vu Coco dans le Trocadero“, u kafeu „La Rotonda“ na Montparnasu. Skromne glasovne mogućnosti nisu obećavale značajnu karijeru, ali zahvaljujući svojoj urođenoj otmenosti i harizmi, kao i izvesnoj slobodi u ponašanju, privlačila je pažnju muškaraca, uspevši da zaintrigira pripadnike tadašnje elite, što je ona spremno i lukavo umela da iskoristi. U Mulenu, Koko upoznaje mladog francuskog bivšeg oficira konjice i bogatog naslednika tekstila Etjena Balzana. U 23. godini Koko je postala Balzanova ljubavnica i naredne tri godine živela je s njim u dvorcu blizu Kampjenja. On je uveo u svet luksuza i obasipao dijamantima, što je njoj izuzetno laskalo. Brzo se navikla na takav život. Osim sjaja i luksuza koji joj je Balzan obezbedio, uz njega je stekla brojne kontakte moćnih ljudi, samouverenost i hrabrost da teži ka ispunjenju svojih zamisli. On joj je pružio finansijsku podršku prilikom pokretanja njene karijere u svetu mode. 1909. god. Koko je otvorila svoju prvu prodavnicu šešira, koji su tada bili nezaobilazan modni detalj.

„Ako želite ono što nikada niste imali, morate raditi ono što nikad niste radili.“

Koko, mada neosporno talentovana, inovativna i predana svom radu, bez ozbiljne finansijske pomoći nije mogla da stvori impresivnu karijeru kakvoj je težila. Zato je najvažniji stepenik ka svetskom uspehu i stvaranju imperije Šanel bila njena strasna i velika ljubavna priča sa engleskim aristokratom i industrijalcem Arturom Edvardom Kapelom. Kapelo zvani „Dečko“, inače prijatelj Balzana koga je Koko bez dileme ostavila nakon što je stala na svoje noge, bio je uticajan i moćan čovek, koji joj je priuštio stan u Parizu, velikodušno finansirao njene ideje i projekte, i uticao na procvat njenog stvaralaštva. On je znao da će njeni modeli pomeriti granice tog vremena, što i jesu, po prvi put u istoriji mode nudeći jednostavnost, svedene krojeve i komfor u kombinaciji sa vrhunskom elegancijom i glamurom. Par je provodio vreme zajedno u odmaralištima kao što je Dovil, ali uprkos nadama Šanel da će biti zajedno, Kapel joj nikada nije bio veran. NJihova veza trajala je devet godina. Čak i nakon što se Kapel oženio engleskom aristokratkinjom, nije potpuno prekinuo vezu sa Koko. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći 1919. god, što je naizgled nesalomivu Koko prilično uzdrmalo. Na mestu njegove nesreće, Koko je postavila spomenik. Koko Šanel je imala brojne afere i to isključivo sa izuzetnim muškarcima, obrazovanim, slavnim, bogatim i poželjnim. Spisak svih njenih ljubavnika zauvek će ostati skriven, ali su ipak obelodanjene veze sa ruskim knezom Dmitrijem Pavlovičem, čuvenim kompozitorom Igorom Stravinskim, vojvodom od Vestminstera, a kruže glasine da je zavela i Pikasa i Dalija.

„Žena se brine o budućnosti dok se ne uda. Muškarac se ne brine o budućnosti, sve dok se ne oženi…“

Godine 1913. Šanel je otvorila prodavnicu u Dovilu, u ulici mode u centru grada, uz finansijsku pomoć Kapela. Predstavila je jednostavnu, svedenu i komfornu odeću od skromnih materijala, kao što su žersej i triko. Imala je veliku podršku dva člana porodice, njenu sestru Antoanetu i tetku Adrijanu. One su bile modeli njenih kreacija, svakodnevno šetajući kroz grad i reklamirajući kreacije Šanel. Dve godine kasnije, 1915. god., Koko otvara prodavnicu i u Bijaricu, na Baskijskoj obali, među imućnim španskim mušterijama. Tako je imala i neutralan status tokom Prvog svetskog rata. Posle godinu dana, poslovanje se pokazalo tako unosnim da je 1916. god. mogla da vrati Kapelu uložen novac. U Bijaricu je Koko upoznala velikog ruskog plemića Dmitrija Pavloviča, rođaka poslednjeg ruskog cara Nikolaja II, s kojim je bila u ljubavnoj vezi i koji će joj kasnije ostvariti kontakt sa Holivudom.

„Ruke su posetnica devojke, vrat je njena lična karta, a grudi njen pasoš.“

Početkom 20. veka Koko je proširila područje svog rada i počela da se bavi ozbiljnim modnim dizajnom. Tada počinje era čuvenih kostima karakterističnih isključivo za Šanel. Elegantni komplet koji karakteriše suknja do kolena i kratak, strukirani sako, tradicionalno izrađen od vune i ukrašen dugmićima boje zlata, postao je trajno obeležje visokog stila. Nastao je inspirisan muškom modom. Još jedan preokret inspirisan muškim stilom dogodio se uvođenjem pantalona u ženske garderobere. Prvi put Koko se bavi i dizajnom nakita i plasira liniju neprevaziđenih bisera. U tom periodu Koko izdaje i svoju prvu liniju parfema. 1918. god. kupila je celu zgradu u ulici 31 Kambon, koja se nalazila u jednom od najatraktivnijih delova Pariza. 1921. god. na ovoj lokaciji otvorila je ono što se može smatrati ranim oličeljem modnog butika, sa odećom, šeširima i dodacima, a kasnije je proširila ponudu na nakit i parfeme. Već 1920. god. Šanel je predstavljala respektabilnu modnu kuću koja je zapošljavala preko 300 radnika. Do 1927. god. Šanel je posedovala pet nekretnina u ulici Kambon, obuhvatajaći zgrade od 23. do 31.

„Obucite nešto lošeg kvaliteta i ljudi će se sećati haljine koju ste nosili, obucite se kvalitetno i ljudi će pamtiti vas.“

 U proleće 1920. god. Koko je upoznala ruskog kompozitora Igora Stravinskog i upustila se u ljubavnu vezu s njim. Taj period bio je za oboje posebno inspirativan. Za nju obeležen parfemom, dok je Stravinski napravio revolucionarnu stilsku promenu i sa modernizma prešao na neo-klasicizam. Pored izrade svoje modne kolekcije, Šanel je ulagala dosta truda u dizajniranje kostima za ples za vrhunski Bale Ruse i sarađivala je u plesnoj operi Plavi voz, Orfej i Kralj Edin.

„Parfem o ženi kaže više nego njen potpis.“

Legendarni parfem „Šanel 5“, lansiran 1923. godine, nije stvorila sama Koko Šanel. „Šanel parfemi“ bio je zajednički brend koji su stvorili braća Verthajimer, Pjer i Pol, direktori parfemske i kozmetičke kuće Buržua; Teofil Bader, osnivač pariskih galerija Lafajet;  i Koko Šanel. Braća Verthajimer su obezbedili potpunu finansijsku podršku za proizvodnju, plasman i distribuciju parfema i dobili sedamdeset posto profita. Teofil Bader je bio zainteresovan za prodaju parfema u svojoj robnoj kući i dobio je dvadeset posto. Za ostalih deset posto Koko Šanel je licencirala svoje ime i nije učestvovala u celom poslovnom procesu, već je izabrala peti uzorak i tako je nastao Šanel br. 5. Kada je ovaj parfem postao međunarodni hit, zahtevala je da joj se povrati njeno bogatstvo. Bila je nezadovoljna ovim sporazumom i više od dvadeset godina posvetila je sticanju potpune kontrole nad brendom „Šanel parfemi“.

 „Niko nije mlad posle 40. godine, ali neodoljivi možemo biti bilo kad.“

Koko Šanel je u svojim četrdesetim godinama upoznala vojvodu od Vestminstera, Hju Ričarda Artura Gronsvenora, poznatijeg kao „Bendor“. On je obasipao ekstravagantnim nakitom, skupom umetnošću i kućom u prestižnom londonskom okrugu Majfer. NJihova veza je trajala deset godina. Na pitanje zašto se nije udala za vojvodu od Vestminstera, obično je govorila: “Ima nekoliko vojvotkinja od Vestminstera, a samo jedna Šanel“. Vojvoda je bio otvoreni antisemit i samo je pojačao prirodnu antipatiju Šanel prema Jevrejima. Zajedno su delili izraženu homofobiju. Vojvoda od Vestminstera poklono joj je parcelu zemlje u Roquebrune-Cap-Martin, na francuskoj rivijeri. Šanel je ovde izgradila svoju vilu „La Pausa“, na kojoj su vidljivi dizajnerski elementi inspirisani Obazenom, sirotištem u kojem je Šanel provela mladost. Ovu vilu Šanel će 1953. god. prodati izdavaču i prevodiocu Emeri Revesu. Pet soba iz vile „La Pausa“ su replicirane u Muzeju umetnosti u Dalasu, u kući kolekcije Reves, kao i komadi nameštaja koji su pripadali Šanel.

“Prava sreća je jeftina. Ako za nju morate da platite visoku cenu, znači da je reč o prevari.“

Dok je bila u Monte Karlu 1931. god. upoznala je Samjuela Goldvina, preko zajedničkog prijatelja velikog kneza Dmitrija Pavloviča. On joj je ponudio da za sumu od milion dolara (danas bi to bila suma od oko 75 miliona) dođe u Holivud dva puta godišnje i dizajnira kostime za MGM (Metro-Goldwyn-Mayer). Šanel je prihvatila ponudu, ali ovo iskustvo sa američkom filmskom industrijom ostavilo je na nju loš utisak. Ipak, nastavila je da dizajnira kostime za nekoliko francuskih filmova. Dizajn za filmske zvezde u Holivudu nije bio uspešan i nije povećao njenu reputaciju, kao što se očekivalo. S druge strane, sve više je ugrožava njena glavna suparnica Elsa Skjapareli. Ali, Šanel moda i dalje je bila uspešna modna kuća koja je 1935. god. zapošljavala oko 4.000 ljudi.

„Svaka devojka uvek mora znati dve stvari: šta i koga želi.“

Neposredno pred Drugi svetski rat, Koko Šanel zatvara svoje prodavnice, sa skromnim objašnjenjem da za modu više nije vreme. Zbog ovakve njene odluke 4.000 zaposlenih žena je izgubilo posao. Ona je otvoreno iznosila mišljenje o svojim političkim stavovima. NJena mržnja prema Jevrejima, ojačana godinama provedenim u katoličkom manastiru i povezanošću sa društvenim elitama, učvrstila je njena uverenja. Ratne godine na put su joj bacile još jednu romantičnu vezu, koja je nasuprot dotadašnjim iskustvima, na njen život, ugled i karijeru bacila veliku mrlju. Aktivno i javno održavala je vezu sa Baronom (Freiherr) Hans Ginter od Dinklaga, nemačkim diplomatom u Parizu i bivšim oficirom i generalnim tužiocem pruske vojske. Ova njena veza povukla je za sobom sumnju da je nacistički špijun, njihov simpatizer i saradnik, kao i antisemit, a sve to rezultiralo je hapšenjem. Intervencijom engleske kraljevske porodice oslobodila se optužbi, ali bila je primorana da se preseli u neutralnu Švajcarsku.

„Što je žena lošije, to treba bolje da izgleda.“

Drugi svetski rat, specifičan po nacističkom oduzimanju imovine Jevrejima, pružio je Šanel priliku da stekne punu finansijsku kontrolu nad parfemima Šanel i najprofitabilnijim proizvodom, Šanel br. 5. Vlasnici parfema Šanel, Verthajimeri, bili su Jevreji. Šanel je iskoristila svoju poziciju i veze i podnela zahtev nemačkim zvaničnicima da legalizuju zahtev o jednakom vlasništvu. Šanel nije bila svesna da su Verthajimeri, predviđajući predstojeće nacističke mandate protiv Jevreja, u maju 1940. god. legalno preneli vlasništvo nad parfemima Šanel, Feliksu Amiotu, hrišćanskom francuskom biznismenu i industrijalisti. N kraju rata, Amiot je vratio Šanel parfeme nazad Verthajimerima. Šanel je unajmila advokata koji je tužio Verthajmere. Na kraju, Šanel i Verthajimeri su došli do zajedničke odluke. Dana 17. maja 1947. god. Šanel je dobila ratni profit od prodaje parfema Šanel br. 5, u iznosu koji je ekvivalentan 9 miliona dolara vrednovanja 21. veka. NJen budući udeo bi bio dva procenta od svih prodatih Šanel br. 5 parfema širom sveta. Finansijska korist za nju je bila ogromna. NJena zarada je bila u vrednosti od 25 miliona dolara godišnje, čineći je u to vreme jednom od najbogatijih žena na svetu. Pored ovoga, Pjer Verthajimer se složio sa neobičnim uslovima koje je predložila sama Šanel – da plaća sve njene životne troškove, od beznačajnih do velikih i to do kraja njenog života.

„Ako ste rođeni bez krila, nemojte ih sprečavati da rastu.“

U Francusku se vraća posle deset godina, već gazeći sedamdesete, ali i dalje vitalna, promišljena, britka i doterana, rešena da ponovo napravi bum na modnoj sceni. Sujetna i nespremna na konkurenciju, svoj povratak na modno tlo domovine obeležila je rečima:“Nisam više mogla da gledam šta su sa pariskom visokom modom uradili dizajneri poput Diora!“. Za razliku od predratnog perioda kada su žene vladale kao prestižni modni kreatori, sada su se pojavili muški dizajneri koji su postizali veliki uspeh: Christian Dior, Hubert de Givenchy, Cristobal Balenciaga, Yves Saint Laurent. Povratna kolekcija Koko Šanel iz 1954. godine, koju je inače u potpunosti finansirao Pjer Verthajimer, dobila je „otrovni“ prijem od strane francuske štampe, jer Francuzi uprkos njenim ranijim zaslugama nisu bili spremni da joj oproste svojevrsnu „izdaju“ i navodnu saradnju sa okupatorima. S druge strane njena odeća sada je već izgledala suštinski konzervativno. Nepokolebljiva Koko nije poklekla, već je uspeh i hvalu potražila van evropskog kontinenta, što je urodilo plodom – Amerika je počela da obožava Šanel. Harpers Bazaar je svojevremeno pisao:“Žena koja u ormanu nema bar jedan Šanel komad, beznadežno je odustala od mode.“

Velika Koko Šanel je jednom rekla:“Pogledajte ženu u haljini. Ako u njoj ne vidite ženu, onda ne postoji ni haljina.“ Zvuči jednostavno, zar ne? Šanel je bila pravi borac za ženska prava. Zauvek je promenila tok mode, oslobodivši ženu preuskih korseta, dugih glomaznih suknji, duge kose i barokne punđe. NJen istančan ukus je redefinisao ženu novog doba. Marka Šanel postala je sinonim za lakoću i udobnost. NJena vlastita sklonost ka sportskom životu, dovela je do dizajniranja odeće inspirisane nautikom: majica na mornarske „breton“ pruge, džemperi uz vrat, zvoncare, espadrile… Jedan od zaštitnih znakova njenog brenda je svakako mala crna haljina, koju je promovisala glumica Audrey Hepburn i koju je američki Vogue uporedio sa velikom popularnošću Ford motora iz 1926. god. Šanel je počela da pravi male crne haljine od vune za dan i satena ili somota za veče. Popularnost ove haljine delimično se može pripisati i vremnu njenog nastanka. 1930-e godine su doba velike depresije, kada je ženama bila potrebna pristupačna moda. Šanel je trijumfovala upotrebom tkanine žersej, mašinskog pletenog materijala, koji je za nju proizvela firma Rodier. Naime, žersej je bio kontraverzna vrsta tkanine, koja se retko kad nosila. Karl Lagerfeld je svojevremno objasnio za Vogue zašto se on smatrao kontraverznim:“Žersej je u to vreme korišćen isključivo kao muški matrijal za donji veš. To je razlog zašto je to bilo šokantno. I Šanel je napravila haljine baš od tog matrijala. Time je započeta revolucija koja se osećala u vazduhu…“ Uvođenje žerseja u visoku modu dobro je bilo iz dva razloga. Prvo, rat je prouzrokovao nedostatak drugih materijala, a drugo, žene su želele jednostavniju i praktičniju odeću. Šanel je kreirala žensko odelo od tvida, koje se sastojalo od kraćeg sakoa i suknje sa lastišem oko struka, umesto kaiša, kao i bluze obložene žersej ili svilenim materijalom. Koko je svoj izbor tkanine opravdala rečima:“Želim ženama pružiti jednu mogućnost: da mogu da jedu ili da se smeju, a da se pri tom ne onesveste.“ Ona je dizajnirala izrez oko vrata, nije koristila naramenice, dodala je funkcionalne džepove i veliku pažnju posvećivala detaljima prilikom šivenja.

„Žena koja ne koristi kozmetiku ima previsoko mišljenje o sebi.“

Koko Šanel je crnu i belu učinila neprikosnovenim bojama, a bisere i parfem neizbežnim detaljima koje mora posedovati svaka žena od stila. NJena linija nakita je bila konceptualna inovacija. Ona je bižuteriju učinila poželjnom. Prepoznatljiva po bisernim ogrlicama, iza njih je sakrila čitavu jednu filozofiju, pa je malo reći da je Šanel birala „stejtment“ onda kada je malo ko uopšte i pomišljao o povezivanju ove reči i nakita. Svoj nakit pravila je od jeftinih materijala, ali nije dozvoljavala da on bude u potpunosti bezvredna bižuterija, već je u skladu sa svojom buntovničkom prirodom, kombinovala skupoceno i jeftino. To se ispostavilo kao odlična dopuna njenom minimalističkom dizajnu odeće. Ona je verovala da je uloga nakita da upotpuni odeću, a ne da se njime pokazuje i dokazuje bogatstvo onog ko ga nosi. Još jedan jako bitan trend koji je ona patentirala bio je broš na beretki, koji je vremenom postao simbol po kome je prepoznatljiva.

Koko Šanel je tvorac jedne od najpoznatijih ženskih tašni. Ona je nastala još pre Drugog svetskog rata, ali je zvanično predstavljena široj javnosti februara 1955. godine, te je zato i nazvana Šanel 2.55. Ona je na malu crnu tašnu od jagnjeće kože dodala tanak lanac, čija dužina se može podešavati i tako stvorila statusni simbol, najkopiraniju i najinspirativniju tašnu ikada.

Put Koko Šanel nije bio posut ružama, ali njena odlučnost i neverovatna potreba za pojednostavljenjem mode su razlog zašto se nalazi među 100 najuticajnijih ljudi XX veka, po mišljenju Time magazina. NJene izjave su zauvek promenile lice mode, ali i sam odnos prema stilu života. Govorila je da svaka žena ima onoliko godina koliko zaslužuje i da žena koja ne koristi parfem nema budućnosti. Smatrala je da je najveća hrabrost misliti svojom glavom i to na sav glas. Strastvena i neponovljiva, Koko je sve radila sa puno stila i stvorila mitološko biće – Parižanku – odmerenu, nenametljivu i nezaobilaznu.

„Starost nas ne štiti od ljubavi, ali ljubav nas štiti od starosti.“

Koko Šanel umrla je u 87. godini života, u nedelju 9. januara 1971. god. u Parizu, u hotelu Ric, gde je boravila više od 30 godina (njeni prijatelji su govorili da se plašila mraka i da je zato živela u hotelu Ric). Umrla je spremajući oproštajnu kolekciju, koja je doživela ogroman uspeh. NJena sahrana održana je u crkvi Svete Madlene, a njen sanduk bio je pokriven belim cvetovima – kamelijama, gardenijama, orhidejama, azalejama i nekoliko crvenih ruža. Otišla je u pravom Šanel stilu. NJen grob u Lozani, u Švajcarskoj, čuva pet kamenih lavova (rođena je u znaku lava i mnogo pažnje je poklanjala astrologiji). Većinu njenog imanja nasledio je njen rođak Andre Palas i njegove dve ćerke.

„Znači ovako se umire.“