Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Од пресељења у Санкт Петербург, Распућин је виђао „многе важне даме, које су на њега гледале као на праведника“. Једна од таквих утицајних дама била је и Олга Лохтина, жена државног саветника Владимира Михајловича, неизлечиво болесна од стомачне неурастеније. Олга Лохтина је о околностима њеног упознавања са Распућином сведочила пред Специјалном државном комисијом: „Први пут сам срела Распућина 3. новембра 1905. године. Тада сам већ била разочарана у друштвени живот и пролазила сам кроз духовне промене. У то време сам била и веома болесна од цревне неурастеније, што ме је у потпуности везало за кревет. Могла сам се кретати једино уколико сам се придржавала за зид… Свештеник, отац Медведев сажалио се на моју патњу и довео Распућина… Од тренутка када се отац Григориј појавио у мом дому, осећала сам се потпуно опорављена и од тада сам ослобођена моје болести…“
Распућин је потпуно потчинио петербуршку лепотицу и доселио се у њену кућу, много комотнију и раскошнију од Теофановог црквеног стана. Ова породица је више користила Распућиновим плановима, између осталог и зато што је била веома блиска двору. Муж Олге Лохтине био је инжењер задужен за поправку путева у Царском Селу и у њихову кућу су стизале и најскривеније тајне царског двора, између осталих и тајна о царевићевој болести. Занимљива су сведочења ове даме, коју ће Распућин за неколико година потпуно упропастити. „Говорио је веома занимљиво о свом скиталачком животу и током тих разговора погађао је грехе својих слушалаца и приморавао њихове савести да проговоре…“. Само неколико дана пошто га је упознала, Лохтина је пошла са њим у његово родно село, Покровски. Инжењер Лохтин је жену радо пустио на тај пут, у нади да ће се она потпуно опоравити на сибирском свежем ваздуху, у присуству чудотворног исцелитеља. Сама Олга Лохтина, Распућинова фанатична следбеница, о том путу каже следеће: „На његов позив, посетила сам га у Покровском, где сам остала од 15. новембра до 8. децембра 1905. године. Путовати са Распућином било је велико задовољство, зато што је он имао духа. Током пута он је предвиђао штрајкове и застоје, стално говорећи: ’Само да стигнемо пре тога’. Тек што смо стигли, штрајкови су почели“. Тих дана у Русији није било тешко предвидети неки штрајк, али за нервно лабилну Распућинову пријатељицу, све што он учини изгледало је као невероватно чудо. Помодна петербуршка дама проводила је недеље у сељачкој кући, где је живела једноставним сељачким животом и слушала Распућинове духовне поуке. Лохтинина сведочења пред Специјалном комисијом, међутим, бацају сенку на побожну невиност њеног и Распућиновог односа. „Да, имали смо обичај да се пољубимо кад бисмо се срели, чак и да се загрлимо, али то је саблажњиво само људима са прљавим мислима… Исто тако је тачно да сам се, током једне од мојих посета Покровском, купала са Распућином и његовом породицом, односно са његовом женом и његовим ћеркама, али то ником од нас није деловало ни чудно, ни непристојно. Због тога што ме је излечио, као и због његових предвиђања, која су се обистинила, била сам уверена да је он старац.“ Однос између Распућина и Лохтине занимљив је због још једног детаља. Када је 1911. године Распућинов издавач и пријатељ Филипов дошао у његов стан, затекао је болну сцену. Распућин је огорчено тукао Олгу Лохтину, сада потпуно пропалу и неугледно обучену жену. Док ју је ударао, Лохтина је говорила Распућину: „Ти си Бог… Ја сам твоја Ева, а ти си мој Христ.“ Иако се Распућин још више жестио после ових речи, из њих су упадљиво провејавале идеје хлиста, секте због које је Распућин више пута био предмет црквене истраге.
Специјална државна комисија је 1917. године испитала и пуковника Димитрија Ломана, некадашњег гардијског официра, који је захваљујући Распућину направио брилијантну каријеру. Њему је поверено зидања Фјодоровске цркве, омиљеног царичиног храма. Он је комисији пренео причу, која је тих дана кружила међу дворанима и која каже да је Распућин једнога дана написао писмо цару у коме га је молио за аудијенцију, као и за дозволу да цару покаже неку веома посебну икону. Религиозни цар је био заинтригиран. Тај телеграм, који је цар примио 1906. године, сачуван је и у њему пише: „Оче царе, у овај град сам дошао чак из Сибира и желим да ти донесем икону праведног Светог Симеона, чудотворца из Веркотурја… у вери да ће те светац чувати у свим данима твог живота, као и да ће ти помоћи у твоме служењу за добро и напредак твојих оданих синова.“ Николај је примио Распућина. О утиску који је Распућин на њега оставио најбоље говори сам цар, у своме писму Столипину, председнику Министарског савета: „16. октобар 1906. Пре неколико дана примио сам сељака из Тоболске губерније… донео ми је икону Светог Симеона из Веркотурја… Он је оставио изванредно снажан утисак на Њено величанство и мене. Уместо предвиђених пет минута, наш разговор је трајао више од сат времена. Ускоро ће се вратити у свој родни крај. Он има велику жељу да Вас упозна и да иконом благослови Вашу повређену ћерку. (Столипинова ћерка је повређена у једном терористичком нападу, када су револуционари дигли његову кућу у ваздух.) Веома се надам да ћете, ове недеље, наћи времена да га бар накратко примите.“
Распућинова права моћ над царем је заблистала тек пошто је почео да лечи болесног царевића Алексеја. У кући Лохтиних, он је већ чуо за јавну тајну о престолонаследниковој хемофилији. Током све чешћих сусрета са Николајем и Александром, за време којих су причали о духовним темама, он је на њих вршио суптилан притисак да му дозволе да види најмлађи изданак куће Романових. Царици је објаснио да му је на мистичан начин познато да са Алексејем нешто није у реду и понудио се да молитвом олакша његове патње. Управо зато је и донео икону сибирског чудотворца. Ушао је у дечакову собу и надвио се над његов кревет. Гаоворио је дечаку умирујуће речи, благословио га и, заиста, дечакова патња је моментално била олакшана и он је утонуо у дубок сан. Дворска дама Ана Вирубова сведочи да се Алексеј следећег јутра пробудио потпуно опорављен. Велика моћ сугестије овог чудног човека је невероватна. За царицу није било сумње, небо је услишило њене молитве и послало јој „Божјег човека“ из народа, живог свеца који ће бранити њену породицу и исцелити њеног сина. Од тада је Распућин био чест гост у царској палати. Због предострожности, он је увек позиван заједно са Теофаном, тада ректором Петербуршког теолошког семинара.
Интригантска позадина Распућиновог односа са царем открива се у сведочењима епископа Теофана. „Распућин ми је рекао да своје познанство са царском породицом крије од Милице Николајевне.“ Црногорке нису ништа слутиле о Распућиновој издаји. Цар је у свој дневник записао да су принцезе Милица и Анастасија, приликом неке вечере са царском породицом, читаво вече причале о Распућину. Распућинова звезда је била близу свог зенита. Два месеца после њиховог првог сусрета, цар Николај је ангажовао грофа Бекендорфа, који је стајао на челу дворске архиве, са циљем да промени Распућиново презиме. Александри је сметало то непријатно презиме, потпуно непримерено једном светитељу. Распућин је поднео захтев за промену презимена. Захтев је, на ватрено заузимање саме царице, усвојен 22. децембра 1906. године и он се сада звао Григорије Јефимович Нови. Распућин је свом пријатељу Илиодору испричао да је име добио по речима које је царевић изговорио када га је први пут видео. Када је Распућин ушао у његову собу, болесни дечак је почео да виче: „Нови, нови.“
Цар и царица су свој однос са новим чудотворцем држали у тајности. Спољни свет, отрован скепсом, није имао разумевања за њихове духовне потребе. Тек када је прошла година од Распућиновог првог доласка на двор, Николај и Александра су својој најближој околини почели стидљиво да откривају своје ново пријатељство. Николај је у јесен 1907. године питао своју сестру Олгу да ли би желела да упозна правог руског сељака. Велика кнегиња је ушла у мрачну, само кандилима осветљену царевићеву собу и тамо видела Распућина и Алексеја како се заједно моле. Александрина блиска пријатељица, дворска дама Ана Вирубова, сведочи: „Распућин је прорекао да ће се дечак, временом, у потпуности опоравити, он ће прерасти своју болест.“ После таквог пророчанства, Распућинов високи положај постао је неповредив и сада га цар и царица, у својим писмима, зову „наш нови пријатељ“. Његов нови положај није могао задуго остати скривен од искусне дворкиње, каква је била велика кнегиња Милица Николајевна. До њених ушију су долазиле гласине из Царског Села и када је питала Теофана о чему се ради, аскета јој је рекао истину. Теофан је о фуриозном гневу велике кнегиње причао члановима ванредне комисије: „Распућин ми је испричао како му је Милица отворено рекла: ’Григорије, ви сте подмукли сељак.’ Сама Милица Николајевна ми је изразила своје велико незадовољство тиме што је Распућин, на своју руку, ушао у царску породицу и поменула је своје упозорење о Распућиновом крају…“. Велика кнегиња се, ипак, уздржала од отвореног сукоба са овим мистериозним човеком и тако је Распућин наставио да је посећује, током прве половине 1907. године. Преко црногорске принцезе, Распућин је ступио у контакт са дворском дамом и најинтимнијом царичином пријатељицом Аном Тањевом. Ана Тањева је била ватрени учесник у разговорима о мистичним и натприродним појавама, које је царица водила са Милицом Николајевном. Распућин је приликом упознавања са Тањевом прорекао да ће њен брак са морнаричким официром Вирубовим бити веома несретан, а младу царичину пријатељицу су одмах привукле његове „дубоке и продорне очи“. После познанства са Вирубовом, Распућин је потпуно престао да долази код црногорских принцеза. Вирубова је имала много већи утицај на царицу, а односи између царице и две Црногорке су почели нагло да се хладе после Анастасијиног брака са великим кнезом Николајем Николајевичем. Милица је касније чула да је управо Распућин био тај који је инспирисао царичину хладноћу према њима. На двор га је довела да би га искористила за своје властољубиве циљеве, али се испоставило да је Милица била само оруђе у грубим сељачким рукама.
Оптужбе на рачун Распућина су поново покренуте и поткрепљене његовим непримереним понашањем према његовим следбеницама, са којима је био у недопустиво интимним односима, затим чињеницом да је организовао „посебне молитвене скупове, који су се одигравали ноћу, за време којих је носио монашку мантију и златни напрсни крст“ и гласинама да са својим следбеницама одлази у јавно купатило, близу његове куће. Изјаве Распућинових следбеница су само потврдиле наводе оптужбе. Рудњев, из ванредне државне комисије, изјавио је да је утврђено да је Распућин рекао цару Николају: „Док сам ја жив, и династија ће живети, а моја смрт ће бити и твоја!“ Лукави сибирски сељак је знао какав ефекат ће постићи такво пророчанство на апсолутно верујући царски пар. Пошто се судбински повезао са царским домом, сам цар Николај је наредио Столипину да Распућин мора да буде под сталном полицијском заштитом. Извештаји полиције, која га је чувала и свакодневно надзирала, представљају драгоцени материјал за реконструисање Распућиновог живота. Петербуршки грађани су слушали приче о необичном ритуалу, који се редовно одигравао на царском двору. Распућин љуби руке цару и царици, а затим они љубе његову чворновату, сељачку руку. У исто време, престоницом су одзвањале приче о његовим скандалозним испадима и развратним пијанкама по најелегантнијим ресторанима. У извештајима полицајаца, који су га чували, све чешће је било забележено да је код Распућина преноћила нека дама из високог друштва, или да се старац, у касне сате, мртав пијан вратио у друштву петербуршких проститутки. Скандали у којима је Распућин био централни актер низали су се један за другим. Један од његових најгрубљих испада догодио се 1915. године. Допутовао је у Москву, да се поклони гробу патријарха Хермогена. Његово ходочашће се завршило дивљом пијанком. Упркос свим очекивањима, после оваквих испада, Распућин је увек бивао само још утицајнији. Његови непријатељи су са полицијским извештајима трчали у двор, али су се све оптужбе разбијале о царичину, као стена тврду, веру у Распућина. Свемоћни премијер Столипин је саставио извештај о Распућиновим испадима и предао га цару, али он га је, без речи, прочитао и замолио Столипина да пређу на текући посао.
Главни свештеник царске војске и морнарице Георгиј Шавељски је изјавио да је царица имала књигу „Јуродиви свете руске цркве“, са белешкама на оним местима где се говори о појави јуродивих у облику сексуалне распусности. Распућинови непријатељи нису знали да је Пријатељ царици објаснио тајни узрок свог понашања. Он на себе узима грехе света и излаже се друштвеном бичевању. Због тога је Распућин имао толико смелости да пред новинарима о царици каже: „Радим са њом шта хоћу!“ Цар је владао Русијом, а Распућин царем. Око свемоћног старца сада се скупљало сумњиво друштво разних финансијера, страних агената и будућих министара. Финансирали су га богати банкари Филипов и Рубинштајн, а он је заузврат чинио да држава води рачуна о њиховим интересима. Свака Распућинова жеља је била одмах извршавана и мишљење полуписменог старца је било пресудно у неком спољнополитичком питању. Када је премијер Столипин дошао у двор, после анексије Босне и Херцеговине, да би са царем одредио руски став према овом чину Аустроугарске монархије, морао је да чека док је цар о истом питању разговарао са Распућином. Русија тада није ушла у рат, али не због Столипинове анализе у којој предвиђа да би такав сукоб могао бити погубан по, већ увелико пољуљани, социјални мир, већ због Распућинове процене да „Балкан није тога вредан“. Временом је старац почео да поставља министре, своје другове у развратним пијанкама.
Распућиново спектакуларно убиство је можда најважнији део мита о Распућину. Старац је већ преживео један атентат, од руке своје некадашње фанатичне обожаватељке, преживео је све своје изгреде и интриге најискуснијих дворана, који су му радили о глави. Чинило се да ништа не може да ослободи Русију ове пошасти. Заверу су склопили гроф Феликс Јусупов, потомак монголског кана Јусуфа и најбогатији човек у Русији, ожењен Ирином, нећаком цара Николаја, велики кнез Димитрије Романов, царев рођак, и Владимир Митрофанович Пуришкевич, члан Думе. Гроф Феликс је, преко своје познанице и одане старчеве следбенице, Марије Головине, уговорио састанак са Распућином. Јусупов је наговарао Распућина да пристане да лечи велику кнегињу Ирину. Обећао му је вино и игру, које је Распућин страсно волео, и он је пристао. По њега је, 16. децембра 1916. године, дошао војни ауто и одвезао га у палату Јусупових. Одвели су га у полуподрумску просторију, која је због дебелих зидова имала одличну звучну изолацију и која је, за ову прилику, била опремљена као најотменији салон. Легенда каже да су Распућину послужени вино и колачи, у којима се налазио калијум цијанид. Распућин је појео отров, али он на њега није деловао. Највероватније је да човек, који је набавио отров, није хтео да „узме грех на душу“ и да је Јусупову, уместо отрова, дао неки нешкодљиви прашак. Схвативши да отров не делује, гроф Јусупов је пуцао и Распућин је пао на кожу белог медведа, погођен револверским хицем. Када се Јусупов нагнуо над Распућинов леш, старац га је ухватио за врат и почео да га гуши. Феликс Јусупов није био добар стрелац, притом, био је веома нервозан, тако да је Распућина само ранио. Ужаснути Јусупов је пустио рањеног Распућина да истрчи у двориште. Код саме капије, оборили су га револверским хицима, али када су га умотавали у завесу, да га утоваре у аутомобил, Распућин је још увек био жив. Бацили су смртно рањеног Распућина у реку. Леш Григорија Јефимовича Распућина испливао је код Крестовског моста, 18. децембра. Тајно је сахрањен, у присуству царске породице, у капели царског двора. Годину дана касније, револуционари су из крипте испод олтара капеле извадили поцинковани сандук са Распућиновим телом, поред њега одржали митинг, потом га полили бензином и спалили. Царица је тражила смртну казну за убице, али Николај је није послушао и казнио их је прогонством. За разлику од чланова породице Романових, који су побијени 1918. године, Феликс Јусупов је у Паризу написао мемоаре и дочекао дубоку старост. Распућиново пророчанство се испунило и царска породица је немилосрдно убијена у подруму Ипатијевске куће, 16. јула 1918. године.
Распућин је био само један од симптома тешке болести руског друштва, али то не умањује његову одговорност пред историјом, за сву штету коју му је нанео.
ЛИТЕРАТУРА
Radzinski, Edvard, Raspućin, život i smrt, Hesperia edu, Beograd, 2008.
Остави коментар