Knez Pavle između Londona i Berlina

30/10/2020

Autor: Milovan Balaban, istoričar

 

Glavni strateški cilj sprovođen u poslednje dve godine vladavine namesnika Kneza Pavla Karađorđevića može se definisati kao pokušaj očuvanja neutralnosti Jugoslavije i nastojanje da se država izoluje od sukoba koji je besneo Evropom. Ili to isto rečeno na drugi način može da se formuliše kao pokušaj jugoslovenskog vladara da državu sačuva neutralnom u sukobu ostrvske imperije sa Trećim rajhom. No, iako je prvi namesnik bio i srcem i dušom na strani Britanije, činjenice govore da je od strane gordog Albion bio ostavljen, te da je postepeno opkoljen, od strane rajha i njegovih satelita, imao sve manje izbora u odlučivanju, što je uslovilo njegovu krajnju odluku da pristupi Trojnom paktu, ali na neki način i sačuva neutralnost pod diregentskom palicom Hitlera. Isto tako, da bi razumeli kneza, moramo naglasiti da su spoljni faktori determinisali i unutrašnju politiku, odnosno da su u mnogome određivali stav nemesnika prema ekonomskim problemima, ali i unutrašnjem ustrojstvu države, najviše prema hrvatskom pitanju.

Osnovna dilema kneza Pavla, pred koju ga je postavila Britanija, u ključnom trenutku kada se lomila sudbina Jugoslavije, može se posmatrati kao raskrsnica na kojoj je odlučivao da li će biti lojalniji Britaniji ili svojoj državi i narodu. Da li će prekršiti neutralnost i opkoljen slilama osovine, bez imalo nade na uspeh, ući u rat protiv Nemačke na šta ga je primoravala Britanija, ili će prinuđen situacijom u kojoj je Hitler kontrolisao Balkan, pristati na minimalne ustupke namačkom fireru pristupanjem Trojnom paktu i sačuvati narod od stradanja, koje bi usledilo posle konfrontacije sa silama osovine.

Formiranje politike neutralnosti

Neutralnost i politika jugoslovenske neutralnosti je definisana u drugoj polovini tridesetih godina XX veka. Jačanjem Nemačke posle dolaska Hitlera na vlast, kojem se nije opirala Britanija, došlo je do rekomponovanja Versajskog mirovnog sistema u Evropi, uspostavljenog posle Prvog svetskog rata. Prestanak plaćanja reparacija, ulazak nemačke vojske u Rajnsku oblast su događaji koji još uvek nisu uzbudili Evropu, samim tim ni Jugoslaviju. Ali anšlus 1938, odnosno pripajanje Austrije je donelo opreznost, kaso i vidne promene u položaju Jugoslavije.

Nemačka je postala sused državi, a preko austrijskih banaka, kreditora mnogih projekata u zemlji, stekla je uslov da utiče snažnije na društvena kretanja. Uz uticaj Britanije sada se pojavio novi centar koji je na različite načine determinisao Jugoslaviju, što su njeni čelnici morali da uvažavaju. U to vreme Jugoslavija preko Milana Stojadinovića popravlja odnose sa Italijom (inače zategnute od Prvog svetskog rata) i produbljuje svoje ekonomske kontakte sa Nemačkom. Postojanje snažne Nemačke i bloka koji se formira oko Trećeg rajha, dovodi do formiranja politike neutralnosti, gde država pokušava da ostane po strani nadmetanja koje se odvija između sila pobednica u ratu i sila koje su za reviziju Versajskog sistema.

No, nije bilo jednostavno sprovesti takvu politiku jer su u zamršenim međunarodnim odnosima, gde je jedan sistem nestajao a drugi nastajao, teško mogla tačno razaznati strategija velikih sila, kako pobednica u Velikom ratu tako i onih koje su bile za reviziju političkog stanja u Evropi. Tako je Britanija donekle podržavala povratak Nemačke na evropsku političku scenu, ali se ograničila na popuštanja rajhu na istoku, dok je zapad smatrala nedodirljivim, a svaki pokušaj eventualne destabilizacije Francuske ugrožavanjem britanskih interesa. Sa druge strane, Balkan je donekle prepušten Nemačkom uticaju sa tim da krovnu kontrolu zadrži ostrvska imperija.

Jačanje Nemačke

Konstantno jačanje Nemačke uslovilo je sve defanzivniju politiku Britanije na Balkanu, a položaj između dve sile, Nemačke u nadiranju i tradicionalno njemu lično ali i srpskoj eliti prihvatljive Britanije, odredilo je kretanje i pokušaj formiranja sve strože neutralnosti. Ovo je dovelo i do ubrzanja unutrašnjih promena. Sa jedne strane sve dublja saradnje sa Nemačkom na ekonomskom planu, ali sa druge i pritisak Britanije, uslovilo je rešavanja hrvatskog pitanja kako bi se tenzije u zemlji smirile, a država bila jedinstvena u sprovođenju politike stroge neutralnosti. Ispostaviće se da sve to nije bilo dovoljno da se država sačuva, mada su rešenja išla na štetu srpskog nacionalnog interesa i narodne homogenosti.

Versajski mirovni sistem praktično je srušen posle Minhenskog sporazuma septembra 1938. godine. Sada su garanti mira u Evropi bili, sa jedne strane Zapadne demokratije Britanija i Francuska i sa druge diktature – fašistička Italija i nacistička Nemačka. Vidljivo je da u tom trenutku Britanija u Istočnoj Evropi daje donekle odrešene ruke Hitleru smatrajući da će Zapad biti pošteđen eventualnog budućeg sukoba. Balkan je trebalo da bude neutralan i to je vizija ostrvske imperije za ovaj prostor, jer je trebalo onemogućiti potpunu dominaciju rajha kako bi se sprečio dalji prodor Nemačke prema bliskom istoku i Severnoj Africi.

Ulazak Hitlera u Čehoslovačku marta 1939. ne samo da je Englesku primorao na određenu uzdržanost prema nemačkom diktatoru, nego je zabrinuo i ostatak Evrope, pa samim tim i kneza Pavla. Tada jugoslovenski namesnik, shvatajući da Hitlerovi potezi odaju sve veću agresivnost, što će u budućnosti otežavati održanje neutralnosti, predlaže Britaniji i Francuskoj povećenje vojnih kapaciteta Jugoslavija, kao i stvaranje saveza u cilju idbrane od nadirućeg nacizma. Dakle, shvatajući da Nemačka može vremenom (ukoliko se ništa ne bude činilo) da okruži Jugoslaviju, te da tada neutralnost neće biti moguća, knez pokušava da saradnjom sa zapadnim demokratijama spreči eventualno zatvaranje obruča, čime praktično zagovara i latentni izlazak Jgoslavije iz neutralnog statusa.

Inicijative kneza Pavla prema Britaniji

Pošto od Britanije nije dobio željeni odgovor, pošto se nije naišlo na razumevanje za njegovo položaj, a Britanija i dalje smatrala da Jugoslavija treba da zadrži neutralnost, knez Pavle se našao u teškom položaju. Pasivnost Britanije mogla je izazvati sve jači pritisak Nemačke, što je knez video posle poseta, Italiji u maju a Nemačkoj u junu 1939. Ono što je njemu kao britanskom čoveku, a nesumnjivo pristalici Zapadnih dmokratija, ostalo posle odbijanja ostrvske imperije i Francuske da se značajnije angažuju na Balaknu, jeste zagovaranje striktne neutralnosti, pošto nije želeo da ulazi u bilo kakve savezničke aranžmane sa nacističkom Nemačkom.

Posle napada na Poljsku knez opet zagovara, mimo zvaničnog neutralnog stava, kod Britanaca iskrcavanje na Balakan i stvaranje neke vrste novog Solunskog fronta, što bi, kako je on mislio, bilo donekle faktor odvraćanja Hitlera od eventualanog napada na Balkan, ali i faktor koji bi uticao na buduće opredeljivanje balkanskih država između Londona i Berlina. Pošto Britanija nije pozitivno odgovorila na ove predloge svedoci smo da su države poput Mađarske, Rumunije i Bugarske, pa na kraju i Jugoslavije, imale malo manevarskog prostora kada je došlo do jačih pritisaka Nemačke.

Kako bi raslabio sve jači uticaj Nemačke na Balkanu knez Pavle uspostavlja diplomatske odnose sa SSSR-om, pošto Britanija nepovoljno odgovara na sve moguće predloge. Strah kneza Pavla se može definisati kao bojazan da će sve države Balkana (osim najverovatnije Grčke) pristupiti Trojnom paktu, što bi bez prisustva savezničke vojske na Balkanu, dovelo posle eventualnog napada i osvajanja Grčke, do odsečenosti jedinog izlaza Jugoslavije preko Soluna. Time bi država praktično bila odsečena od sveta što bi je neminovno gurnulo u naručje Hitlera i obesmislilo svaki otpor. Ispostavilo se nešto kasnije da su Britanci Jugoslaviju baš dovelu u takvu sistuaciju, a onda tražili da se konfrontira sa Nemačkom, kada je ova bila u najvećoj snazi.

Kulminacija situacije na Balkanu

Ono što će ubrzano početi da razrešava situaciju na Balkanu, a samim tim i onemogućiti dalji neutralni status Jugoslavije, bio je napad Italije na Grčku 26. novembra 1940. Iako je Italija pretrpela neuspeh ovaj rat je naterao Hitlera, koji je spremao napad na SSSR, da usmeri svoju pažnju na Balkan. Ta pažnja bila je još izraženija kada se videlo da su Britanci instalirali svoje trupe na Kritu napravivši aerodrom, što je bio slučaj i sa nekim drugim manjim grčkim ostravima. Ovo je navelo Hitlera da napadom na Grčku istera Britance sa evropskog tla kako bi mogao da otpočne operaciju Barbarosa, isplaniranu 21. decembra 1940. Sve ovo je uslovilo da se pritisak na balkanske države pojača, te da se one opredele u smeru Mađarske i Rumunije, koje su u novembru 1940. pristupile Trojnom paktu. Dakle, Hitler je počeo da igra aktivnu ulogu na Balkanu koju mu je prepustila pasivna Britanija, možda zbog strateški loših procena, ali najverovatnije i iz nemogućnosti da se više angažuje na poluostrvu.

U tom duhu možemo gledati na sve veći pritisak koji su trpeli spski zvaničnici, sve češće pozivani na dijalog sa Hitlerom. Kod Hitlera je bio ministar Cincar-Marković, a u martu i sam knez Pavle. Na Jugoslaviju je vršen pritisak, a knezu Pavlu je ključni problem bio, ne toliko uslovi koje je Hitler nudio, već što je politika neutralnosti koju je on sprovodio, sada bila pod kontrolom Nemačke. Manevarski prostor bio je ograničen, čak se može reći da praktično nije ni postojao jer je Nemačka bila dominantna na poluostrvu. Ovo je jugoslovenskog vladara stavljalo u nezgodnu situaciju. Najviše što je mogao bilo je održavanje neutralnosti pod nekom vrstom patronata Nemačke, pri čemu je svaki vojni otpor Hitleru bio osuđen na neuspeh, štaviše smatrao se samoubistvenim. Istovremeno sa približavanjem Hitlerove kapmanje za Grčku rastao je pritisak od strane Britanije. Tražilo se od Jugoslavije da se vojno suprotstavi Hitleru. Dakle, istovremeno su se pojačali pritisci Hitlera da država pristupi Trojnim paktu, pre čemu bi zadržala neki oblik neutralnosti, kao i pritisci Britanije da se pod nemogućim uslovima suprotstavi nemačkom fireru i zagazi u rat sa Trećim rajhom.

Britanci, ojačani američkom misijom, tokom januara i februara vrše pritisak na kneza da napravi savez sa Grčkom i Turskom kako bi se vojno suprotstavili Nemačkoj. Ovaj plan knez Pavle je smatrao suludim i nemogućim, bez obzira što je i sam Idn pismom iz Kaira insistirao na njegovom sprovođenju. Knez Pavle je bio svestan neminovnosti pokoravanja Grčke čim bude napadnuta, kao i da će Jugoslavija, osvajanjem luke Solun, doći u situaciju potpune zatvorenosti opkoljena silama osovine. Otuda je Hitler davao uverenja knezu da će ostaviti izlaz Jugoslaviji preko Soluna, a uslovi pristupanja Trjnom paktu bili su povoljni, praktično odražavali su neutralnost Jugoslavije, ali naravno u interesnoj sferi Nemačke, pošto je Britanija potisnuta sa tog prostora.

I dalje knez nije mogao da napusti svoje tradicionalne saveznike, ali nije video ni drugi izlaz. Otud je povećavao svojim zahtevima ulog Hitlerov, što je ovaj prihvatao, kako bi rešio munjevito sukob sa Grčkom i obezbedio uslove da napadne Sovjetski Savez.  Sa druge strane Britanija je, predhodno prepustivši uticaj na Balkanu (da li strateškom greškom ili zbog nemogućnosti da se značajnije angažuje) Hitleru tražila da se tako okružena Jugoslavija suprotstavi silama osovine, bez ikave nade u uspeh i sa sigurnim katastrofalnim posledicam po narod i državu. U takvoj dilemi se našao jugoslovenski vladar. Dilema je bila da li ostati veran savezniku i žrtvovati narod, ili spasiti narod i žrtvovati drugu svoju otadžbinu, koja nije imala nikakvo razumevanje za narod kneza Pavla i koja je tražila apsolutnu pokornost njenoj volji.

Završni pregovori su vođeni u martu. A tada je Hitler, suočen sa jugoslovenskim odbijanjem, ponudio kraljevini ono što praktično ni jedna država nije dobila. Ponudio je neutralnost, nije tražio prolazak trupa pri pohodu na Grčku, kao što je i predvideo da Jugoslavija ne mora sirovinama snabdevati nemačku oružanu silu. Dakle status koji je imala do tada Jugoslavija Hitler je potvrdio (da li bi on to ispunio ili ne drugo je pitanje). Ipak Jugoslavija je ovo morala da ozvaniči pristupom Trojnom paktu, što je ipak značilo svrstavanje uz Nemačku. Posle višednevnog zasedanja vlade i krunskog saveta Jugoslavija se odlučila za prihvatanje Hitlerovih uslova 25. marta 1941, što je rezultiralo poznatim događajima dva dana nakon potpisivanja pristupa paktu 27. marta 1941, kao i Aprilskim ratom koji je imao katastrofalne posledice za Jugoslaviju.

Zaključak

Treba na kraju istaći da je knez Pavle uradio sve što je smatrao za potrebno da Jugoslaviju sačuva od sukoba sa Trećim rajhom. U toj nameri morao je da se suoči sa neiskrenom politikom Britanije. Britanija je prostor Balkana svojom pasivnošću (koja možda jeste rezultat nemogućnosti da se vodi aktivnija politika) postepeno prepuštala Nemačkoj, smatrajući u jednom trenutku da će Italiju privući na svoju stranu i angažovati kao garanta mira i neutralnosti Balkana, što bi obezbedilo nesvrstavanje većine država Jugoistočne Evrope na stranu Trećeg rajha. Strategija je bila pogrešna. Italija je čvrsto bila uz Hitlera, koji je sve više zaokruživao Jugoslaviju. Na kraju, kada se videlo da će nemački firer pokoriti, što milom što silom, balkanske države, Britanija je tražila od jugoslovenskog kneza da se vojno suprotstavi najjačoj oružanoj sili u Evropi. Bez ikakve podrške, bez savezničke vojske na Balkanu, sa unutrašnjim razmiricam u zemlji, ovakav potez bi bio samoubistven, što je pokazao i Aprilski rat.

Knaz Pavle je smatrao da je oružani sukob katastrofa koju ne sme da dozvoli krhoj državi, a povoljni uslovi koje mu je Hitler ponudio samo su ga učvrstili u stavu da protiv svojih ubeđenja sklopi sporazum sa nemačkim firerom i pristupi Trojnom paktu. Može se raspravljati da li je to bio dobar ili pogrešan potez, ali časnost i dobre namere se ne mogu osporiti jugoslovenskom vladaru. Birajući između poslušnosti svojoj drugoj otadžbini Britaniji i službe svom narodu knez se odlučio za ovo drugo, što mu nije oprošteno i što ga je koštalo stigmatizacije u britanskim elitnim krugovima, kao i u višedecenijskoj istoriografiji i javnom diskursu u njegovoj zemlji.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja