Аутор: Милован Балабан, историчар
Главни стратешки циљ спровођен у последње две године владавине намесника Кнеза Павла Карађорђевића може се дефинисати као покушај очувања неутралности Југославије и настојање да се држава изолује од сукоба који је беснео Европом. Или то исто речено на други начин може да се формулише као покушај југословенског владара да државу сачува неутралном у сукобу острвске империје са Трећим рајхом. Но, иако је први намесник био и срцем и душом на страни Британије, чињенице говоре да је од стране гордог Албион био остављен, те да је постепено опкољен, од стране рајха и његових сателита, имао све мање избора у одлучивању, што је условило његову крајњу одлуку да приступи Тројном пакту, али на неки начин и сачува неутралност под диригентском палицом Хитлера. Исто тако, да би разумели кнеза, морамо нагласити да су спољни фактори детерминисали и унутрашњу политику, односно да су у многоме одређивали став намесника према економским проблемима, али и унутрашњем устројству државе, највише према хрватском питању.
Основна дилема кнеза Павла, пред коју га је поставила Британија, у кључном тренутку када се ломила судбина Југославије, може се посматрати као раскрсница на којој је одлучивао да ли ће бити лојалнији Британији или својој држави и народу. Да ли ће прекршити неутралност и опкољен силама осовине, без имало наде на успех, ући у рат против Немачке на шта га је приморавала Британија, или ће принуђен ситуацијом у којој је Хитлер контролисао Балкан, пристати на минималне уступке немачком фиреру приступањем Трoјном пакту и сачувати народ од страдања, које би уследило после конфронтације са силама осовине.
Формирање политике неутралности
Неутралност и политика југословенске неутралности је дефинисана у другој половини тридесетих година XX века. Јачањем Немачке после доласка Хитлера на власт, којем се није опирала Британија, дошло је до рекомпоновања Версајског мировног система у Европи, успостављеног после Првог светског рата. Престанак плаћања репарација, улазак немачке војске у Рајнску област су догађаји који још увек нису узбудили Европу, самим тим ни Југославију. Али аншлус 1938, односно припајање Аустрије је донело опрезност, касо и видне промене у положају Југославије.
Немачка је постала сусед држави, а преко аустријских банака, кредитора многих пројеката у земљи, стекла је услов да утиче снажније на друштвена кретања. Уз утицај Британије сада се појавио нови центар који је на различите начине детерминисао Југославију, што су њени челници морали да уважавају. У то време Југославија преко Милана Стојадиновића поправља односе са Италијом (иначе затегнуте од Првог светског рата) и продубљује своје економске контакте са Немачком. Постојање снажне Немачке и блока који се формира око Трећег рајха, доводи до формирања политике неутралности, где држава покушава да остане по страни надметања које се одвија између сила победница у рату и сила које су за ревизију Версајског система.
Но, није било једноставно спровести такву политику јер су у замршеним међународним односима, где је један систем нестајао а други настајао, тешко могла тачно разазнати стратегија великих сила, како победница у Великом рату тако и оних које су биле за ревизију политичког стања у Eвропи. Тако је Британија донекле подржавала повратак Немачке на европску политичку сцену, али се ограничила на попуштања рајху на истоку, док је запад сматрала недодирљивим, а сваки покушај евентуалне дестабилизације Француске угрожавањем британских интереса. Са друге стране, Балкан је донекле препуштен Немачком утицају са тим да кровну контролу задржи острвска империја.
Јачање Немачке
Константно јачање Немачке условило је све дефанзивнију политику Британије на Балкану, а положај између две силе, Немачке у надирању и традиционално њему лично али и српској елити прихватљиве Британије, одредило је кретање и покушај формирања све строже неутралности. Ово је довело и до убрзања унутрашњих промена. Са једне стране све дубља сарадње са Немачком на економском плану, али са друге и притисак Британије, условило је решавања хрватског питања како би се тензије у земљи смириле, а држава била јединствена у спровођењу политике строге неутралности. Испоставиће се да све то није било довољно да се држава сачува, мада су решења ишла на штету српског националног интереса и народне хомогености.
Версајски мировни систем практично је срушен после Минхенског споразума септембра 1938. године. Сада су гаранти мира у Европи били, са једне стране Западне демократије Британија и Француска и са друге диктатуре – фашистичка Италија и нацистичка Немачка. Видљиво је да у том тренутку Британија у Источној Европи даје донекле одрешене руке Хитлеру сматрајући да ће Запад бити поштеђен евентуалног будућег сукоба. Балкан је требало да буде неутралан и то је визија острвске империје за овај простор, јер је требало онемогућити потпуну доминацију рајха како би се спречио даљи продор Немачке према блиском истоку и Северној Африци.
Улазак Хитлера у Чехословачку марта 1939. не сaмо да је Енглеску приморао на одређену уздржаност према немачком диктатору, него је забринуо и остатак Европе, па самим тим и кнеза Павла. Тада југословенски намесник, схватајући да Хитлерови потези одају све већу агресивност, што ће у будућности отежавати одржање неутралности, предлаже Британији и Француској повећање војних капацитета Југославија, као и стварање савеза у циљу одбране од надирућег нацизма. Дакле, схватајући да Немачка може временом (уколико се ништа не буде чинило) да окружи Југославију, те да тада неутралност неће бити могућа, кнез покушава да сарадњом са западним демократијама спречи евентуално затварање обруча, чиме практично заговара и латентни излазак Југославије из неутралног статуса.
Иницијативе кнеза Павла према Британији
Пошто од Британије није добио жељени одговор, пошто се није наишло на разумевање за његово положај, а Британија и даље сматрала да Југославија треба да задржи неутралност, кнез Павле се нашао у тешком положају. Пасивност Британије могла је изазвати све јачи притисак Немачке, што је кнез видео после посета, Италији у мају а Немачкој у јуну 1939. Оно што је њему као британском човеку, а несумњиво присталици Западних демократија, остало после одбијања острвске империје и Француске да се значајније ангажују на Балкану, јесте заговарање стриктне неутралности, пошто није желео да улази у било какве савезничке аранжмане са нацистичком Немачком.
После напада на Пољску кнез опет заговара, мимо званичног неутралног става, код Британаца искрцавање на Балкан и стварање неке врсте новог Солунског фронта, што би, како је он мислио, било донекле фактор одвраћања Хитлера од евентуалног напада на Балкан, али и фактор који би утицао на будуће опредељивање балканских држава између Лондона и Берлина. Пошто Британија није позитивно одговорила на ове предлоге сведоци смо да су државе попут Мађарске, Румуније и Бугарске, па на крају и Југославије, имале мало маневарског простора када је дошло до јачих притисака Немачке.
Како би раслабио све јачи утицај Немачке на Балкану кнез Павле успоставља дипломатске односе са СССР-ом, пошто Британија неповољно одговара на све могуће предлоге. Страх кнеза Павла се може дефинисати као бојазан да ће све државе Балкана (осим највероватније Грчке) приступити Тројном пакту, што би без присуства савезничке војске на Балкану, довело после евентуалног напада и освајања Грчке, до одсечености јединог излаза Југославије преко Солуна. Тиме би држава практично била одсечена од света што би је неминовно гурнуло у наручје Хитлера и обесмислило сваки отпор. Испоставило се нешто касније да су Британци Југославију баш довело у такву ситуацију, а онда тражили да се конфронтира са Немачком, када је ова била у највећој снази.
Кулминација ситуације на Балкану
Оно што ће убрзано почети да разрешава ситуацију на Балкану, а самим тим и онемогућити даљи неутрални статус Југославије, био је напад Италије на Грчку 26. новембра 1940. Иако је Италија претрпела неуспех овај рат је натерао Хитлера, који је спремао напад на СССР, да усмери своју пажњу на Балкан. Та пажња била је још израженија када се видело да су Британци инсталирали своје трупе на Криту направивши аеродром, што је био случај и са неким другим мањим грчким острвима. Ово је навело Хитлера да нападом на Грчку истера Британце са европског тла како би могао да отпочне операцију Барбароса, испланирану 21. децембра 1940. Све ово је условило да се притисак на балканске државе појача, те да се оне определе у смеру Мађарске и Румуније, које су у новембру 1940. приступиле Тројном пакту. Дакле, Хитлер је почео да игра активну улогу на Балкану коју му је препустила пасивна Британија, можда због стратешки лоших процена, али највероватније и из немогућности да се више ангажује на полуострву.
У том духу можемо гледати на све већи притисак који су трпели српски званичници, све чешће позивани на дијалог са Хитлером. Код Хитлера је био министар Цинцар-Марковић, а у марту и сам кнез Павле. На Југославију је вршен притисак, а кнезу Павлу је кључни проблем био, не толико услови које је Хитлер нудио, већ што је политика неутралности коју је он спроводио, сада била под контролом Немачке. Маневарски простор био је ограничен, чак се може рећи да практично није ни постојао јер је Немачка била доминантна на полуострву. Ово је југословенског владара стављало у незгодну ситуацију. Највише што је могао било је одржавање неутралности под неком врстом патроната Немачке, при чему је сваки војни отпор Хитлеру био осуђен на неуспех, штавише сматрао се самоубиственим. Истовремено са приближавањем Хитлерове капмање за Грчку растао је притисак од стране Британије. Тражило се од Југославије да се војно супротстави Хитлеру. Дакле, истовремено су се појачали притисци Хитлера да држава приступи Тројним пакту, пре чему би задржала неки облик неутралности, као и притисци Британије да се под немогућим условима супротстави немачком фиреру и загази у рат са Трећим рајхом.
Британци, ојачани америчком мисијом, током јануара и фебруара врше притисак на кнеза да направи савез са Грчком и Турском како би се војно супротставили Немачкој. Овај план кнез Павле је сматрао сулудим и немогућим, без обзира што је и сам Идн писмом из Каира инсистирао на његовом спровођењу. Кнез Павле је био свестан неминовности покоравања Грчке чим буде нападнута, као и да ће Југославија, освајањем луке Солун, доћи у ситуацију потпуне затворености опкољена силама осовине. Отуда је Хитлер давао уверења кнезу да ће оставити излаз Југославији преко Солуна, а услови приступања Трјном пакту били су повољни, практично одражавали су неутралност Југославије, али наравно у интересној сфери Немачке, пошто је Британија потиснута са тог простора.
И даље кнез није могао да напусти своје традиционалне савезнике, али није видео ни други излаз. Отуд је повећавао својим захтевима улог Хитлеров, што је овај прихватао, како би решио муњевито сукоб са Грчком и обезбедио услове да нападне Совјетски Савез. Са друге стране Британија је, претходно препустивши утицај на Балкану (да ли стратешком грешком или због немогућности да се значајније ангажује) Хитлеру тражила да се тако окружена Југославија супротстави силама осовине, без икакве наде у успех и са сигурним катастрофалним последицама по народ и државу. У таквој дилеми се нашао југословенски владар. Дилема је била да ли остати веран савезнику и жртвовати народ, или спасити народ и жртвовати другу своју отаџбину, која није имала никакво разумевање за народ кнеза Павла и која је тражила апсолутну покорност њеној вољи.
Завршни преговори су вођени у марту. А тада је Хитлер, суочен са југословенским одбијањем, понудио краљевини оно што практично ни једна држава није добила. Понудио је неутралност, није тражио пролазак трупа при походу на Грчку, као што је и предвидео да Југославија не мора сировинама снабдевати немачку оружану силу. Дакле статус који је имала до тада Југославија Хитлер је потврдио (да ли би он то испунио или не друго је питање). Ипак Југославија је ово морала да озваничи приступом Тројном пакту, што је ипак значило сврставање уз Немачку. После вишедневног заседања владе и крунског савета Југославија се одлучила за прихватање Хитлерових услова 25. марта 1941, што је резултирало познатим догађајима два дана након потписивања приступа пакту 27. марта 1941, као и Априлским ратом који је имао катастрофалне последице за Југославију.
Закључак
Треба на крају истаћи да је кнез Павле урадио све што је сматрао за потребно да Југославију сачува од сукоба са Трећим рајхом. У тој намери морао је да се суочи са неискреном политиком Британије. Британија је простор Балкана својом пасивношћу (која можда јесте резултат немогућности да се води активнија политика) постепено препуштала Немачкој, сматрајући у једном тренутку да ће Италију привући на своју страну и ангажовати као гаранта мира и неутралности Балкана, што би обезбедило несврставање већине држава Југоисточне Европе на страну Трећег рајха. Стратегија је била погрешна. Италија је чврсто била уз Хитлера, који је све више заокруживао Југославију. На крају, када се видело да ће немачки фирер покорити, што милом што силом, балканске државе, Британија је тражила од југословенског кнеза да се војно супротстави најјачој оружаној сили у Европи. Без икакве подршке, без савезничке војске на Балкану, са унутрашњим размирицама у земљи, овакав потез би био самоубиствен, што је показао и Априлски рат.
Кнез Павле је сматрао да је оружани сукоб катастрофа коју не сме да дозволи крхкој држави, а повољни услови које му је Хитлер понудио само су га учврстили у ставу да против својих убеђења склопи споразум са немачким фирером и приступи Тројном пакту. Може се расправљати да ли је то био добар или погрешан потез, али часност и добре намере се не могу оспорити југословенском владару. Бирајући између послушности својој другој отаџбини Британији и службе свом народу кнез се одлучио за ово друго, што му није опроштено и што га је коштало стигматизације убританским елитним круговима, као и у вишедеценијској историографији и јавном дискурсу у његовој земљи.
Остави коментар