КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ – ПРВИ ИЛИ ДРУГИ „ОТАЦ“ МОДЕРНЕ СРБИЈЕ?
Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар
Титула „оца модерне Србије“ настале у тој револуцији, свакако припада Ђорђу Петровићу Карађорђу, који је на Сретење Господње 1804. године понео барјак слободе као вођа Првог српског устанка и све до краја истог био кључна личност у доношењу готово свих одлука важних за судбину устанка. На самом почетку, Српска револуција је имала пре свега социјални карактер, јер је побуна била усмерена против терора јаничара који су били завели своју страховладу и укинули дотадашње повластице које је уживао српски народ у Београдском пашалуку. Временом, како је устанак добијао на замаху, а под утицајем просветитељско-класицистичких идеја о духовном препороду, у водећим круговима српског етноса, нарочито код оног дела који је живео у Хазбуршкој монархији, обликовали су се планови о потреби обнове српске државности по угледу на средњовековну Србију Немањића. Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, рођен је 1783. године у селу Средња Добриња у Ужичкој нахији од мајке Вишње и оца Теодора. Брак у коме је рођен потоњи српски књаз, његовим родитељима, Вишњи и Теодору био је други по реду. Пошто је детињство провео у сиромаштву морао је да зарађује за живот као слуга Аксентија Јечменице, угледног трговца стоком са Златибора. После смрти оца одлази да ради код свог полубрата Милана који је у то време већ стекао углед богатог трговца стоком. Иначе, 1805. године оженио се Љубицом Вукомановић са којом је имао седморо деце. На самом почетку Првог српског устанка Милош, заједно са Миланом, који је био командант и војвода, учествује у ослобођењу Београда 1806. године и Ужица 1807. године. Приликом борби код Ужица Милош је био теже рањен, али је успео да се опорави. После смрти Милана 1810. године у Букурешту, где је боравио као народни депутат, његов брат Милош је постављен за војводу Ужичке и Рудничке нахије. Избор Милоша Обреновића за вођу Другог српског устанка био је логичан потез, поготово ако се узме у обзир његов утицај међу српским старешинама који пред османском опасношћу нису напустили Србију, као и могућност да је, управо потоњи српски књаз био једини војвода из Првог српског устанка, без у историографији познатог дана „прогнаничке биографије“. У тим драматичним моментима слома Првог српског устанка одлучио је да поверује у амнестију коју су Турци обећали и практично је султану тада поверио и свој живот. Турске власти су процениле да им Милош као најугледнији међу старешинама који је остао у земљи може више користити жив него мртав, односно да је исти снагом свог ауторитета способан да спроведе преко потребну пацификацију раје. Код доношења такве одлуке сигурно је у том тренутку важну улогу имала и информација коју су Турци добили, а која је говорила о томе да је Милош за време устанка припадао групи Карађорђевих противника. Данас, често постављамо питање чија је улога важнија од ове две неспорно најзнаменитије личности Српске револуције. Одговор је јасан, да није било покретачке снаге Карађорђа, не би било ни Милоша који је своју политичку личност изградио већ у току Првог српског устанка, где је стекао драгоцено искуство и имао прилике да сагледа све грешке које је велики вожд направио, па је из истих извукао важне поуке за будућност. Међутим, да није било Милоша, његове мудрости и стрпљења, можда би све што је покренуо Карађорђе остало само у домену бројних пропуштених шанси за које српски народ није поседовао довољне мудрости како би исте искористио у сврху рада на васкрснућу своје давно угасле државности. Из поменутих разлога, данашњи савремени човек не би смео да ове две грандиозне личности српске прошлости посматра из различитих, а поготово не, одвојених углова посматрања номенклатуре идејних и идеолошких поставки Српске револуције, јер су Милош и Карађорђе делови једне заједничке фундаменталне мисли, заправо сна о слободи и правди, о држави која ће бити дом за њих и њихову децу, а самим тим и за нас и оне који ће доћи после нас.
Милош Обреновић (18. март 1780. године или 1783. године — 26. септембар 1860. године) био је вођа Другог српског устанка и врховни кнез Србије од 1815. године. Године 1830. добио је достојанство наследног Кнеза. Владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. 19 година је провео у изгнанству, од 1839. до 1858. године, прво у Бечу, а потом на својим имањима у Влашкој, одакле је давао политичку подршку својим присталицама у Србији. За време његове прве владавине, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам након чега је настао нови друштвени слој слободно сељаштво. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Најзначајнија је била Милетина буна која је за последицу имала доношење краткотрајног либералног Сретењског устава који је поставио темеље правног поретка у земљи. Током своје прве владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од најимућнијих на Балкану, а током изгнанства пословно га претекао велетрговац Миша Анастасијевић. Милош Обреновић је био син Вишње Урошевић и њеног другог супруга Теодора Михаиловића, сиромашног сељака из Црногорског среза Ужичке нахије. Рођен је у селу Горња Добриња код Пожеге. Милош је био најстарији од тројице синова које је овај пар имао. Имао је рођену браћу Јеврема и Јована. Његова мајка је била удата за Обрена Мартиновића из Бруснице, па је Милош имао и полусестру Стану и двојицу полубраће, Јакова и Милана. У својој младости, Милош је био слуга у породици Аксентија Јечменице, богатог трговца стоком са Златибора. Године 1805. оженио се Љубицом Вукомановић. Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је по свом полубрату Милану, истакнутом војводи, који је имао велики углед у народу. Међутим, није јасно када је Милош почео да користи презиме Обреновић. Уобичајено мишљење је да је то урадио после Миланове смрти 1810. године, мада новија открића показују да је још 1808. почео да се потписује као Милош Обреновић. Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану. После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.
Након слома устанка и уласка турских снага у Србију у јесен 1813. године, војвода Милош, је одлучио да не напушта земљу, већ се окренуо на задатак да спашава народ од терора турских јединица које су имале дозволу да 21 дан спроводе зулум у знак освете. И самим турским заповедницима је користило да имају, и поред свега, виђеније људе из народа уз себе како би контролисали стање у Србији. Поред тога, Милош је већ био означен од Турака да је био у групи противника, Карађорђу, за време устанка. Недуго потом, новопостављени београдски везир Сулејман-паша Скопљак поставио га је за кнеза Рудничке нахије у Такову, а сам Милош није жалио новаца за такво поверење. Кад је почетком септембра 1814. године на путу за Русију прошао кроз Срем, Карађорђе је био предмет опште пажње, а поготово о томе је доспео глас до његових људи у Србији. Тако су у околини Чачка људи војводе Хаџи Продана Глигоријевића дигли буну, већ средином септембра, у незгодно време, почетком јесени. Хаџи Проданова буна је кренула без ранијег договора и припрема. С тога Милош Обреновић, да не би дошло до тежих заплета, пристаде одмах да ту буну угуши заједно с Турцима. Хаџи Продан је, видећи да устанак није нашао жељеног одзива, пребегао у Аустрију, а Милош је брзо умирио његов крај и околину Крагујевца, где се, исто тако, било дигло више стотина људи. Ту буну искористио је Сулејман-паша да у земљи уведе страховит терор. Почетком 1815. године, Русија, која је после победоносног завршетка рата са Наполеоном војно и дипломатски ојачала, почела је енергично инсистирати на Порти да се промени понашање Турака према Србима. Истовремено, у земљи је незадовољство због турског зулума и хаоса достигло поново тачку кључања, поготово након успеха Турака да убију одбеглог Станоја Главаша. Управо у том тренутку Милош се налазио у Београду и са запрепашћењем угледао главу Станоја Главаша набијену на колац, испред Сулејман-пашиног сараја, након чега се један од убица обратио Милошу: Е, бива, сада је на твоју ред! Ово ће Милошу бити личан мотив за догађаје који ће убрзо уследити. У међувремену, Сулејман паша, позвао је све српске кнезове код себе, али након већања није хтео да пусти Милоша да се врати у своју нахију. Тада је Милош предложио паши, за кога је знао да је грабљив на новац, да откупи сто Срба, који су се код паше налазили као робови. Након исплате капаре од 150 дуката, Милош, се са откупљеним робљем упутио у своју нахију како би од народа прикупио новац од 50.000 гроша да би договорену цену за своју слободу и слободу сужњева потпуно исплатио паши. Стигавши у село Црнуће, где му се налазио конак, Милош је почео да окупља виђеније људе око себе, међу њима Арсенија Лому, Лазара Мутапа, Јована Добрачу, Милића Дринчића и друге и да врши припрему устанка за народну слободу. За празник Цвети, 11. априла по старом, односно 23. априла по новом календару 1815. године, у дубине густе и мрачне храстове шуме са столетним стаблима пред скривеном црквом брвнаром у Такову обратио се изабрани вођа Милош окупљеном народу попевши се са заставом на камен стожер са захтевом да се узме оружје у руке узвиком: „Ево мене – ето Вас рат Турцима!“ Предајући заставу Сими Паштрмцу чиме је отпочео Други српски устанак. Недуго потом, Турци су послали значајне снаге из Београда да угуше буне, а устаничка војска им је кренула у сусрет. Две војске су се сукобиле код Палежа (данашњег Обреновца) и након борбе устаници су однели прву победу. Тада су скелом из Срема прешли Стојан Чупић, Петар Молер, Павле Цукић и др. Охрабрен победом, Милош се са војском, која је добила велики морални подстицај, упутио преко Ваљева, који су претходно ослободили, на фронт код Љубића. Срби су били уверени да имају довољно снаге да освоје Чачак. Спустили су се са брда Љубић у долину и ту доживели тежак пораз. Велику пометњу у устаничким редовима изазвала је и вест о погибији Танаска Рајића, и то поред оних топова које су Срби заробили на Палежу. Милош је наредио да се устаници поново повуку на Љубић и ту извршио прегруписавање и попуњавање својих снага. У том одлучујућем тренутку, средивши своје редове, поново кренули на Турке, да би у борбама на Западној Морави погинуо главни турски заповедник Имшир-паша. Пашина смрт је унела велику панику у турске редове. Турци почеше брзо да напуштају борбу и да се предају, након чега су напустили, 29. маја, Чачак. Месец дана потом освојен је, после борбе, и Пожаревац.
Милош је био свестан да неће моћи да победи надмоћног непријатеља само војним средствима, већ је за то била и потребна и упорна дипломатска борба. У том циљу, одазвао се позиву босанског везира Куршид-паше да дође у његов логор на Орловом пољу, поред Дрине, како би „разговарали о миру“. Милош није успео у преговорима са Куршид-пашом, јер је овај тражио безусловну предају оружја. Након овог, Милош се упути на Велику Мораву, код Ћуприје, где га је чекао други турски великодостојник – Марашли Али-паша, такође са предлогом за склапање мира. Марашлијини услови су били блажи, па је са њим склопио усмени споразум уз два главна услова: да Марашлија изда препоруку за српске делегате који ће отићи у Цариград да султану поднесу жалбу на Сулејман-пашу Скопљака и умоле Порту да постави Марашлију за новог београдског везира, као и да издејствују ферман којим султан даје опроштај Србима због дизања устанака. Претходно је Милош дозволио да се пропусти, да један део пашине војске прође безбедно за Београд, па су ту војску чак и снабдевали са храном, и упутили су једну своју депутацију на преговоре у Цариград. Порта и султан Махмуд II су у септембру 1815. године прихватили услове и то се сматра за прву дипломатску победу кнеза Милоша. У суштини усмени споразум кнеза Милоша и Марашли Али паше подразумева двовлашће, односно да паша има власт над Турцима и њиховим посадама по градовима где су њихови заповедници муселими, док Милош добија власт над становништвом и кнезовима, који ће убирати народни порез и давати га Народној канцеларији, а она исплаћивати Порти. Половином фебруара 1816. године, Михаило Герман, кренуо је у прву дипломатску мисију у Петровград да руском цару Александру I однесе поверљиво писмо кнеза Милоша. Цар је у писму у ствари обавештен да Порта не извршава своје обавезе према Србији пошто не постоје међународне гаранције. Германова мисија је успела, јер је после овога писма цар наложио руској дипломатији да Порти поставе питање неодложног спровођења Букурешког уговора из 1812., који се у VIII тачки односио и на положај Срба. Међутим, Милош већ 1816. добија прве противнике који желе поделу власти, чиме би се увела тетрархија. Под том претњом Милош је оптужио Молера код Марашлији као бунтовника који хоће нови рат. Везир је потом наредио да се Молер удави, а Мелентија Никшића, који је крајем 1815. године постао владика, убили су Милошеви људи у самом владичанском конаку јуна 1816., у Шапцу. У пролеће 1817. дигли су буну против Милоша Павле Цукића и кнеза Сима Марковића, који су хтели да се врати Карађорђе. Буна је била брзо угушена, а бунтовници су свој подвиг платили главама. Када се Вожд Карађорђе у лето 1817. године тајно вратио у Србију, прво се састао са Вујицом Вулићевићем који је о свему обавештавао кнеза Милоша Обреновића. У договору са Вујицом, вожд се пребацио са својим момком Наумом скелом из Паланке у Рам, а потом у Радовањски луг код Велике Плане на имање Драгића Вујкића. Али, Вујицу је кнез Милош одабрао да организује Карађорђево убиство, које је морао да изврши. Пред саму зору, у освит 13. јула по старом, односно 26. јула по новом календару 1817. године, Никола Новаковић је вожда усмртио секиром. Учврстивши (што милом, што силом) након Другог српског устанка власт изнутра, Милош је стално настојао да добије и спољно признање, без чега није могло бити дугорочног решења за Србију.
Без обзира на руска настојања, Порта је годинама, и након слања више депутација, отезала с одговором. Крајем 1820. године, кнез Милош је послао пету по реду депутацију у Цариград како би као и претходне поновила своје захтеве. Међутим, у пролеће 1821. године у Влашкој и Пелепонезу избијају устанци које је припремила хетерија. Порта тада је ставила осам српских посланика у Цариграду у притвор, где ће они остати скоро пет наредних година, међу њима је био и архимандрит Самуило Јаковљевић. Хетеристи су од кнеза Милоша тражили да зарати са Турцима. План хетериста за ослобађање хришћанских народа од Турака под вођством грчке Хетерије учинио се Милошу нереалним и одбија њихову понуду из личне опрезности и по руским саветима. Милош није желео да предузима ништа све док не види потезе великих сила, а пре свега Русије. Крајем фебруара 1821. године, кнез Милош је позвао нахијске кнезове у Крагујевац, на саветовање, због избијања буне у Влашкој, која је претила да се пренесе у Србију, а писмом од 26. марта 1821. године Милош се обраћа Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу у Влашкој, који су се прикључили хетеристима, да се не шале главом и да не покушавају буну из Влашке да пренесу у Србију. У исто време, крајем марта, буна избија у околини Пожаревца предвођена кнезом Стеваном Добрњцем (брат Петра Добрњца) и нахијским кнезом Марком Тодоровићем Абдулом. Буну је Милош угушио у самом зачетку, а коловође су побегле из Србије. Августа 1821. умире београдски везир Марашлија, а на његово место долази Абдурахман-паша. Године 1825. на руски престо долази нови руски цар жустри Николај I, који је марта 1826. упутио ултиматум у Цариград да се покрену реформе. Султан Махмуд II, 26. маја, укида јаничарски ред, који изазива буну у Цариграду и Босни. А у лето 1826. године, у Акерману започињу преговори, измеђи Русије и Турске, који ће се окончати потписивањем конвенције, којом се решавало питање самоуправе Молдавије, Влашке и Србије. Међутим, у Цариграду ће се јавити тежња за отпором јер су се око грчког питања удружиле Русије, Енглеска и Француска, које су својим флотама онемогућавала турску флоту да пребаци трупе против Грка. У октобру 1827. удружене флоте ових сила ће поразити код Наварина турску флоту. То је довело до прекида дипломатских односа, а потом и до рата између Турске и Русије. Кнез Милош ће током овог рата остати неутралан.
Након руско-турског сукоба и склапањем Једренског мира, септембра 1829. године, Порта се обавезала да изврши Акерманску конвенцију. Султан Махмуд II је већ 18. септембра 1829. године издао претходни акт о самоуправи, који је 2. децембра 1829. регистрован службено у Београду и саопштен у Крагујевцу Народној скупштини. Порта је 30. новембра 1830. издали хатишериф о самоуправи Србије. Хатишериф из 1830. означио је велики преокрет у развоју Србије. Данак Турској је тачно утврђен. Хатишерифом се гарантује слобода трговања, подизања школа, цркава и манастира, организовања сопствених судова и административних органа. Предвиђено је да турско становништво може да станује само у градовима или да напусти земљу. Поред тога, Порта се обавезала да ће вратити и шест округа, које је Србија изгубила 1813. године. У исто време, 1830., издат је и берат којим је кнезу Милошу Обреновићу признато наследно кнежевско достојанство у његовој породици. Како је Турска одуговлачила са предајом округа, Милош је 1833. године у тим окрузима подстакао побуну против Турака и одмах их запосео војском. Хатишерифом из 1833. године Порта је признала и ову промену. Спахијски (феудални) систем у Србији је укинут, сељаци су постали власници земље. Како је кнез Милош хатишерифом из 1830. и 1833. уредио односе према Порти, требало је да уреди и свој положај према народу. Али Милош је избегавао да ограничи своју власти. Он је хтео да остане неограничени господар у земљи, као што је био и дотле. Та његова жеља је међутим, наилазила на отпор и код народних старешина, који су хтели да дођу до утицаја на државне послове, и у народу, који се опирао тиранији. Одсуство државног уређења и суда у Србији се веома осећало, повећавао се број понижених чиновника, који су бивали и батињани, обесправљених трговаца и старешина, који више нису били спремни да трпе понашање кнеза Милоша и његових најближих сарадника. Поред тога, Милош је и даље избегавао да организује Савет што је по хатишерифу из 1830. био обавезан да учини. Осећајући узнемиреност старешина и народних маса, кнез је на заседању Скупштине 1. фебруара 1834. обећао значајне законодавне и административне реформе. Дао је и један нацрт устава, а пре његове израде је поставио пет министара. За министра правде и просвете поставио је Лазара Теодоровића, за министра унутрашњих дела Ђорђа Протића, за министра финансија Коцу Марковић, за министра војске Тому Вучића Перишића и за министра иностраних дела Димитрија Давидовића. Међутим, никаквом уредбом им није одредио њихове дужности. Како је Милош и даље наставио да се понаша као и раније, његови противници су сматрали да се он једино може уразумити ако се јасно покаже народни бунт. Тако је почела да се против кнеза спрема завера, у његовој ужој и широј околини. Почетком јануара 1835. године, у Крушевцу, у кући Стојана Симића је скована завера од стране Милосава Здравковића Ресавца, Милета Радојковића, Ђорђа Протића, Милутина Петровића Ере (брата Хајдук Вељка) и Аврама Петронијевића. Тајни договор, који су завереници постигли подразумевао је постављање захтева кнезу Милошу кад се састане Скупштина, као и насилна средства у случају ако одбије њихове захтеве. Једни су на састанку предлагали да се убије, други да се збаци и протера, међутим, превладао је став Милета Радојковића, по коме је и буна добила име – Милетина буна, да се власт кнеза Милоша ограничи уставом, укине кулук, омогући народу право на употребу шуме и оно најважније, укине монопол на унутрашњу и спољну трговину.
Када је дошло време за акцију, Симић је повео мало људи из Крушевца, док остали нису успели да окупе никог иза себе. Једино је Милета Радојковић повео велики број људи из Јагодине за Крагујевац. Када су револуционари стигли надомак Крагујевца, сачекао их је окупљен народ коме је Петронијевић одржао запаљив говор оптужујући кнеза Милоша да се понаша као паша који повећава порез и намете народу као да је држава његова баштина. У сусрет револуцинарима кренуо је Тома Вучић Перишић, који је стао у одбрану кнеза Милоша, али је војску од 150 коњаника оставио на старање капетану Туцаковићу, избегавајући сукоб док не сазна разлоге за побуну. У међувремену, побуњеници су у Крагујевцу предлагали да се нападне Пожаревац где се кнез Милош налазио, али Милета је и даље остао при томе да се кнежева власт ограничи. Вучић је пристао да буде посредник и пренео вести кнезу, који је чак помишљао и на бекство. Милош се одлучио, а највероватније по Вучићевом наговору, да крене за Крагујевац и да постигне коначан договор са вођама народне побуне. Заплашен овом буном, кнез Милош, је након састанка одлучио да изда устав и да установи Државни савет. Израду устава је поверио Димитрију Давидовићу, а Скупштину је сазвао за 2. фебруар/15. фебруар 1835. године. Устав је израдио Давидовић по угледу на уставе Швајцарске и Белгије. Давидовић је у полунезависној кнежевини на врло слободоуман начин саставио највиши правни акт на либералном устројству. Устав је био подељен на 14 глава и 142 члана. У другој глави, 3. и 4. чланом био одређен грб и застава Србије, што једна вазална земља не би смела да има. Застава је била „отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита“. Уставом је подељена власт на законодавну, извршну и судску. Законодавна и извршна власт су припадале кнезу и Државном савету, а судска независним судовима. Извршна власт је чинило шест министара, а председник Савета је председавао и министарским седницама. Кнез је имао право да по чл. 14. двапут одбије предлог неког закона, али ако би и трећи пут био изгласан, он је морао да га прихвати (под условом „да не иде на погубу народа, или противу Устава државнога“. Члан 14. представља модификацију сличног члана из француског револуционарног устава из 1791. У VIII глави Устав је предвидео да судство буде подељено на три институције: окружне судове, Велики суд и једно одељење Државног савета, као суд трећег и највишег степена. У глави VIII Народној скупштини су дата права да одређује годишњи данак, да бира са Саветом новог кнеза и без њеног одобрења не може се мењати кнежева годишња плата. Скупштина је имала буџетско право, које је предвиђало да никакви порези, намети и задужења државе се не могу остварити без њеног одобрења. У каснијем периоду из овог ће се развити представнички систем и парламентарна владавина у Европи. Чланом 85. било је предвиђено да се заседање Скупштине обави 6. маја, на кнежев позив, а зависно од потребе могла је бити сазивана и више пута годишње. Овим уставом је предвиђено да Скупштина броји 100 чланова, а народни посланик није смео да буде млађи од 30 година. Одредбе у глави XI о општенародним правима су донешене ради заштите појединца од тиранске власти. Члан 111. предвиђао једнакост свих пред законом, а у чл. 112. установљено је да се нико не сме гонити, ни затварати, ни бити осуђен без надлежног суда и мимо закона. Поред тога, члан 113. је прописао да се сваком затворенику најдаље након три дана морало бити саопштено зашто је затворен и он је морао бити испитан, а члан 115. је предвиђа да је могао судити само надлежни суд, док је члан 114. гарантовао да ником не може бити двапут суђено за исту кривицу. Члан 119. гарантовао је да је приватна имовина неприкосновена и … „Ко се покуси својевољно дирнути у туђе добро и имање, и или присвоити га, или окрњити, онај ће се сматрати са нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и од куд му драго“. Међутим, један од најважнијих одредби и за светску правну историју прописао је члан 118. којим је укинуто ропство, наводећи да роб без обзира да ли је дошао сам или са неким, ступањем на тле Србије постаје слободан човек. Овим уставом је била успостављена и слобода вероисповести, где је чл. 97. осигуравао безбедност и заштиту државе свим својим грађанима, без обзира које вере они били.
На Сретење, 2. фебруара 1835. године, по новом календару 15. фебруара, на кнежевим ливадама у Крагујевцу и уз присуство 2,5 хиљада учесника и 15 хиљада знатижељног света донешен је свечано Устав, након чега је кнез понет од масе света на рукама, а док је гласање претходно вршено по окрузима без главног претреса. Сутрадан, Устав је прочитан и објављен на свечан начин, уз заставе и свечану музику, кнежеву коњичку и пешачку гарду и у присуство државног врха и посланика, а увече је приређен ватромет и одржана позоришна представа. Тада је у пренамењеним просторијама крагујевачке Типографије, приказао Јоаким Вујић свој позоришни комад Фернандо и Јарика, према делу Карла Екартсхаузена. На основу новог Устава постављена су и петорица министара: за министра правде Лазар Теодоровић, за министра унутрашњих дела и за министра просвете Димитрије Давидовић, за министра иностраних послова Аврам Петронијевић, за министра финансија Алекса Симић и за министра војног Милета Радојковић. У Државни савет су ушли: Коца Марковић (председник Савета), Јосиф Милосављевић, Тома Вучић Перишић, Милосав Здравковић Ресавац, Михаило Герман, Ђорђе Протић и Ранко Мајсторовић. У народу је овај устав изузетно добро примљен, а „Новине Србске“ су писале да је кнез потписао „срећу Србије“. Међутим, овај либералан устав је убрзо изазвао протесте у Русији и Турској царевини, које нису ни имале своје уставе. У аустријском царству је убрзо завладао страх да и њени поданици не затраже устав по угледу на њене суседе. Један од главних проблема је представљала и застава која је имала исте боје као и француска. Руски посланик у Цариграду Бутењев је изјавио да је „Србија у бездан пропала због француско-швајцарске конституције“, а турски министар иностраних дела назвао га „заразителном конституцијом“. Аустријски посланик на Порти га у једном писму кнезу Метерниху означава као једну од највећих заблуда овога века, међутим, ипак најбоље став бечких дворских кругова илуструје о овом уставу текст објављен, 20. септембра 1835. године, у аугзбуршким Општим новинама где се наводи „…за Србију нису слободоумне уредбе, попут оних у француском уставу, већ је само требало обезбедити личност, имање и част… и то што је кнезу ограничено право вета за поједине законе, те да му је требало бити дозвољено да може да одбије који год хоће закон и да по свом нахођењу уклања државне чиновнике“. Све ове три силе су се сложиле да је устав републикански и револуционаран и против њиховог феудалног поретка. Ове критике и притисци на Србију су отпочеле истог тренутка од настанка устава. Међутим, кнез Милош се и није много супротстављао страним притисцима, који су му ишли на руку. Уз изговор да се мора удовољити страним силама, Милош, у кратком року разрешио је све министре. Први су смењени, Милета Радојковић и Димитрије Давидовић, 16. марта 1835., а до краја месеца и сви остали, чиме је први и слободарски устав неславно завршио и стављен ван снаге. Давидовић је после тврдио да је дете, мислећи на устав, уморено још док је било у колевци. Али, средином априла 1835. године састављена је комисија за израду устава, у коју су били: Аврам Петронијевић, Јокса Милосављевић, Алекса Симић, Ђорђе Протић, Јаков Живановић и Стеван Радичевић. Комисија чим је израдила нацрт устава, послала је текст у Цариград на одобрење. Тај нацрт је послужио за основу устава који ће у виду султановог хатишерифа бити издат 10. децембра 1838. познат и као Турски устав. Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом (Влада), састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти. Уставобранитељи су спречили покушај кнеза Милоша да помоћу војске обори Совјет, након чега је под принудом, 1. јуна 1839., абдицирао и отишао у Влашку.
Још док се нису смириле страсти око доношења Устава, у лето 1835. године, кнез Милош је добио званичан позив да посети султана у Цариград. Да би његов пут у Цариград, осим протоколарног имао и политички значај, кнез Милош је сазвао Скупштину у Крагујевцу, која је, између осталог закључила да ће овом посетом Србија „створити углед у свету“. Након обимних припрема кнез Милош је 31. јула 1835. године са делегацијом испловио из Пожаревца. У пратњи од око 60 људи и комесара, барона Рикмана и Ибрахим Наби-ефендије. Заједно са кнезом у Цариград су отпутовали: Аврам Петронијевић, Михаило Герман, Алекса Симић, Вуле Глигоријевић, Јованча Спасић, Аврам Стојковић, Јаков Живановић и друге личности. После ручка у Голупцу и конака у Милановцу најзначајније станиште кнеза Милоша на путу за Цариград био је Видин. Ту је Хусеин-паша, приредио кнезу Милошу велелепан дочек. Након Видина, кнез је са свитом наставио пут преко Лома, Раховаи и Свиштова до Рушчука где га је дочекао Саид-паша. А онда је у Варни на Црном мору одсео у султановој палати одакле је паробродом упловио у Цариград 17. августа. Првих дана боравка у турској престоници Милош је посетио највише портине званичнике, као и стране посланике а онда је уследила званична аудијенција код султана Махмуда II. Српски кнез, у младости сиромашан чобанин, се пред султаном појавио у генералској униформи, са турским и руским одликовањима на грудима, међу којима се истицао највиши руски Орден Свете Ане. Цариградски лист „Ле Монитор Отоман“ пише да је султан казао Милошу кад је изведен пред њега „Милош-бег, добро дошли. Надам се да су вас управници области куда сте прошли, примили с почастима и указали гостопримство по мојој заповести и сходно вашем чину.“ Милош се захвалио Султану на пријему, као и издатом хатишерифу, а његов говор је преводио Аврам Петронијевић. После те беседе, султан заповеди да се донесу дарови, орден са сликом царевом, искићен богато брилијантима и сабљу, искићену драгим камењем. Пошто је кнез Милош примио дарове на заповест султанову царски ађутанти су затим и огрнули Милоша златном харванијом (свечаном одором). Након ове иницијације, незванично је отпочео Танзимат, процес реформи у Османском царству, који ће довести до првог Устава и формирање парламента у Османском царству 1876. године. Сутрадан после аудијенције код султана, српска делегација на челу са Милошем кренула је у обилазак знаменитости Цариграда. Опроштајна аудијенција код султана одржана је 18. октобра 1835. године. Кнез Милош је тада царски дариван једним арапским пастувом и цветом у брилијантима за кнегињу Љубицу. Трошкови боравка српске делегације у Цариграду били су огромни и износили су 2.498.017 пореских гроша или 104.084 дуката у злату, али ово путовање је претходно одобрила Скупштина у Крагујевцу.
Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу. Своја имања у Влашкој кнез Милош је стекао монополом на трговину, а и закупом рудника соли у Влашкој. Међутим, одлуком Свете алијансе, кнез Милош није дуго остао на свом имању. Отоманска царевина и руска царевина, у споразуму с аустријским двором, одредили су му за место Беч, којим је владао кнез Метерних, а са којим ће кнез Милош брзо ући у нетрпељивост и политички сукоб. У Бечу, где му је кретање било ограничено, смео је ићи на север или према Чешкој или Моравској, али никако на југ. Кнез Милош је у Бечу купио кућу у Мараконер-гасе, у близини дворова, али изван градске тврђаве, садашњег Ринга. На један спрат куће је дозволио да се усели са породицом књижевник Вук Стефановић Караџић, који му је био на услузи. По дозволи Бечког двора, Милош је у Бечу купио у Хицингу имање на којима су данас чувене пивнице. Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Крајем августа 1841. године у Србији је дошло до Вучићеве буне, која је имала подршку Порте. Кнез Михаило после два боја са Вучићем и његовим људима морао да напусти Србију. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра. Ту смену је признала Света алијанса, одредивши емиграцију за кнеза Михаила. У емиграцији, кнез Михаило се придружио оцу у Бечу, који му је одредио за гувернадура Вука Караџића. Кретање кнеза Милоша и Михаила је пратила тајна полиција по налогу Бечког двора, али у исто време били су ухођени и од стране агената кнежевске владе из Београда. Кључан догађај за Милоша у то доба представља смрт његове супруге Љубице у Новом Саду, 1843. године, и тренутак када од Метерниха не добија сагласност да путује на југ, односно на сахрану своје супруге. Кнез Милош је из Беча непрекидно радио на свом повратку у Србију. Под његовим утицајем избила је 1844. године Катанска буна, названа по униформама организатора ове буне, који су пребацили преко реке Саве и покушали да побуне Западну Србију под вођством Стојана Јовановића Цукића. Буну је угушио Матеја Ненадовић са Ваљевцима у њеном зачетку. Кнез Милош и Михаило су окупљали поверљиве људе око себе и правили планове за повратак у Србију, међутим, они нису били за српске сукобе са Мађарима за разлику од присталица илирског покрета, који ће се претворити у ратни сукоб за рачун рестаурације Бечког двора, у коме ће „илирци“, Људевита Гаја, Јосифа Јелачића и војну интервенцију кнеза Србије Александра Карађорђевића борити против мађарских револуционара на челу са Лајошем Кошутом. У марту 1848. године отпочели су студентски немири у Бечу који ће покренути оружане сукобе у целом царству. Метерних априла 1848. у великом страху бежи из Беча и одлази у изгнанство. Крајем априла, кнез Милош, шаље Вука Караџића на „Велики словенски конгрес“ у Праг, сина, кнеза Михајла, упућује у Нови Сад како би спречио сукоб између Мађара и Срба, а док сам одлази на југ у Загреб на заказан Хрватско-српски сабор, где га присталице „илирског покрета“ и рестаурације Хазбурга због својих веза са Кошутом убрзо стављају у кућни притвор. Након деветнаест година изгнанства, одлуком Светоандрејске скупштине 1858. године, Милош се вратио у Србију и започео своју другу, краткотрајну владавину, која је трајала до 1860. Кнез Милош је преминуо 14. септембра по старом, односно 26. септембра по новом календару 1860. године, у својој 81 години, у Двору у Топчидерском парку. Сахрањен је у крипти Саборне цркве Светог Арханђела Михаила у Београду. Кнез Милош је имао осморо деце у браку са кнегињом Љубицом, и још осморо ванбрачне деце. Неколико година његов берберин је био Нићифор Нинковић који је о томе оставио мемоаре.
Коментари
Историју може се кројити како коме одговара,ја је познам само из читања па,стога немам право да дајем свој коментар.Али имам утисак,да је већ у то доба настала узречица"Србин Србина сикиром сјеће.У другом свјетском рату,Срби су се међусобно убијали.Након рата слали су Србе на Голи оток.Послуга на Голом су били Срби.Након задњег рата,Срби су испоручивали своје хероје у палату "правде", Хааг.
Остави коментар