КНЕЗ АРСЕН КАРАЂОРЂЕВИЋ

query_builder

КНЕЗ АРСЕН КАРАЂОРЂЕВИЋ

 

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

 

У октобру ове године навршава се тачно 80 година од смрти једног од најодликованијих српских официра у историји српског народа, док ћемо у априлу наредне године сведочити стошездесетогодишњици рођења најмлађег детета и сина кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде, рођене Ненадовић, тј. прослављеног и у историографији, али и у историјској свести српског етноса, помало запостављеног, Карађорђевог унука – кнеза Арсена Карађорђевића. Кнез Арсен Карађорђевић, најмлађи брат Краља Петра I, био је најодликованији српски официр и омиљен међу својим војницима. Овај српски и руски генерал и француски легионар, на бројним фронтовима, од Вијетнама до Балкана и од Варшаве до Африке, увек се одликовао неизмерном храброшћу и вештим командовањем. Време између ратова проводио је на салонским забавама и двобојима. Ово је прича о племићу и ратнику који је читав живот пркосио смрти. Можда би најпозваније речи о кнезу Арсену могли да пронађемо, управо у његовим мислима. У заоставштини кнеза Арсена Карађорђeвића сачуван је текст једног његовог говора, који је намеравао да одржи својим ратним друговима из Коњичке дивизије Српске војске, на растанку, после Балканских ратова. Кнез је, услед неразјашњених околности отпутовао на пречац за Русију и овај говор никада није одржао. У тексту говора се између осталог каже: „Јунаци, кад је Србија огласила рат Турској, и ја сам, као и ви, одмах похитао да се као Србин ставим на расположење наше миле Отаџбине, и веома сам срећан био што ми је у део пало да командујем вама – дичним србским соколовима, и да са вама учествујем у стварању Велике Србије, и да са вама, у минула два рата делим свако добро и зло… Да јунаци, ви и ваши другови сте осветници Косова и Сливнице, ви сте творци велике Србије, заиста будите поносни и благо оној Отаџбини која је такве соколове одгојила… Пошто је рат завршен, то на растанку са вама јунаци, молим вас да и даље истрајете у вашем позиву, са пуно љубави и пожртвовања, и позивам вас да за срећу и напредак наше миле Србије узвикнемо: Да живи наш Врховни командант, Његово Величанство Краљ Петар I!“. Његов карактер откривамо и у некрологу који је кнезу Арсену објавио Коњички гласник, у броју IV/1938., у октобру 1938. године. О Карађорђевићу за кога се говорило да је највише био налик родоначелнику Династије, остале су записане следеће речи: „За личност Блаженоупокојеног Кнеза Арсена послужићемо се речима једног великог философа: Да се као кап издигла из океана вечности, блистала на сунцу за једну секунду, па је опет нестала. Али та секунда, за коју је србском народу заблистао Кнез Арсен на челу његове коњице у најсудбоноснијим данима, унела је толико светлости његовим победама и слави, да ће сва потоња југословенска поколења, када год се помене та секунда, захвално рећи: СЛАВА КНЕЗУ АРСЕНУ КАРАЂОРЂЕВИЋУ!“.

Као што смо наговестили на почетку излагања, кнез Арсен Карађорђевић рођен је 4/16. априла 1859. године у Темишвару (према појединим историчарима, место рођења кнеза Арсена налази се у Букурешту – примедба аутора), у породици кнеза Александра и кнегиње Персиде, рођене Ненадовић. Наиме, Арсен је био најмлађе, десето дете кнеза Александра, петог владара тек ослобођене Србије од 1804. године, иначе сина вожда Карађорђа, са једне стране и кнегиње Персиде, унуке Јакова Ненадовића, револуционарног старешине у Првом српском устанку, док је са мајчине стране била унука војводе Младена Миловановића, председника и члана Правитељствујушчег совјета сербског, такође из година „Карађорђеве буне“. Истовремено, био је најмлађи брат будућег српског краља Петра I Ослободиоца. Према појединим изворима, на крштењу, Арсен је добио име Арсеније. У време рођења кнеза Арсена, његова породица налазила се у емиграцији, пошто је на Светоандрејској скупштини у Србији 1858. године, Арсенов отац, кнез Александар збачен са престола и протеран из отаџбине, док је на упражњени српски трон поново постављен кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и српски владар од 1815. до 1839. године, чиме је династија Обреновић по други пут (показаће се и последњи) „враћена“ на власт у младој српкој Кнежевини. Основно и средње образовање син српског кнеза у емиграцији добио је у престижном париском лицеју Луј де Гран, где је са њим студирао и Божидар Карађорђевић (1861-1908), син Арсеновог брата од стрица Ђорђа. Високо војничко образовање, Арсен је стекао у Другој константинској војној академији у Санкт Петербургу, када је добио и свој први официрски чин, тј. звање руског корнета, односно коњичког потпоручника 1877. године. Као официр у француској војној експедицији, учествовао је у тешким борбама у Тонкину од 1883. до 1885. године, где је више пута био рањаван, а о његовом јунаштву писала је и француска штампа. Постоје подаци о његовом учешћу у бројним биткама против кинеске војске, као и у борбама у француској Индокини против чувених нерегуларних трупа под називом „Црни барјаци“. Након повратка у Санкт Петербург био је распоређен у тамошњем гарнизону (1885-1889), да би у Алжиру приступио Легији странаца, где се поново истакао у борбама против многих побуна локалног становништва против колонијалне управе 1889. године. После поменутих подвига, вратио се у Русију, где је у Кијеву 1. маја 1892. године склопио брак са Аурором Павловном Демидовом, кнегињом Сан Донато (1873-1904), ћерком кијевског гувернера Павла Павловича Демидова и Јелене Петровне, принцезе Трубецкој. Стасити и наочити српски кнез, припадник Кавалиргардијског пука царице Марије Фјодоровне, био је веома популаран у највишим аристократским и уопште елитним круговима руске престонице. Посебно је био омиљен у друштву престоничких дама, па није потребно наводити много разлога због чега је дошло до емотивног, а онда и брачно-породичног зближавања између Арсена и Ауроре, даме из угледне аристократске породице, чије порекло датујемо још у период средњовековне епохе, а која је у поменутом времену важила за једну од најлепших жена ондашње Русије. У њиховом браку рођен је син-јединац, кнез Павле Карађорђевић, потоњи југословенски кнез-намесник после убиства краља Александра Ујединитеља у Марсеју 1934. године. Складан породични и брачни живот Арсена и Ауроре није био дугог века. Већ 1896. године супружници су се развели, а њихов син Павле на старање и васпитање поверен је кнезу Петру Карађорђевићу, Арсеновом брату и будућем краљу, коме је за издржавање потреба и школских обавеза синовца Арсен исплаћивао новчане износе. Годину дана касније Аурора се преудала за Николу Ђованија Марију, грофа од Ногере.

У међувремену, кнез Арсен се посветио напредовању своје војничке каријере, а у „слободно време“, дане је проводио у санктпетербуршким салонима. Према појединим тврдњама, често је учествовао у двобојима из којих је излазио као победник, а повод за поменуте сукобе, наводно је проналазио у својим емотивним наклоностима према санктпетербуршким дамама. Чак су о тим сукобима испеване и поеме, а постојале су извесне индиције да је због наведених разлога учествовао у мегдану и са Карлом Густавом Манерхајмом, будућим руским царским генералом, али и председником Републике Финске, који је истовремено био и Арсенов најбољи пријатељ. Додуше, Манерхајм у својим мемоарима ниједном речју није поменуо тај наводни сукоб и мегдан. Након Мајског преврата, а на молбу краља Петра I Карађорђевића упућену цару Николају II, руским царским указом Арсен и Павле отпуштени су из руског поданства да би указом српског краља 26. априла 1904. године били примљени у држављанство Краљевине Србије. Као пуковник у руско-јапанском рату 1904/1905. године командовао је коњичким козачким пуком. За храброст показану у боју код Мукдена одликован је златном Георгијевском сабљом, највишим руским царским одликовањем и унапређен је у чин пуковника царске војске, а потом постављен на положај начелника Кавалеријске дивизије. Иначе, кнез Арсен Карађорђевић је најодликованији српски официр свих времена. После Арсенове смрти 1938. године, кнез Павле предао је сва очева одликовања на заштиту и чување Војном музеју у Београду. У току Другог светског рата збирку одликовања опљачкао је окупатор, па је од свих Арсенових признања сачувано свега пет одликовања: „Медаља за Руско-јапански рат 1904-1905. године“, „Споменица Цара Александра III“, „Златно Георгијевско оружје“, српска „Златна медаља за храброст Милош Обилић“, „Орден Карађорђеве звезде IV степена“. Са Аргунским козацима учествује у гушењу оружане побуне у сибирској Чити 1906. године, после чега први пут долази у своју отаџбину. Краљ Петар I Арсена и Павла уврстио је у „Породични Правилник српског краљевског Дома“ 1909. године који је постао пуноважан 1911. године након што је исти потписао председник Министарског савета Никола Пашић.

Постоје извесне тврдње да је у мају 1911. године приступио организацији „Уједињење или смрт“, односно „Црна рука“, као и да је тада, опет наводно, изјавио да то чини „…ради одбране и уједињења угроженог српства…“. Међутим, ове тврдње историчара Дејвида Мекензија у историографији углавном су остале усамљене и за исте не постоје доступни веродостојни и аутентични историјски извори. Такође, наводи да је у наредном периоду, управо из поменутих разлога, дошао у сукоб са краљем Петром и његовим сином, престолонаследником, а потом и регентом Александром, због чега је поново напустио Србију и отишао у емиграцију у Русију, не проналазе своје чврсте фундаменте у научно-методолошки провереним и поузданим историјским изворима. У Првом и Другом балканском рату учествовао је као командант Коњичке дивизије, где се борио у биткама код Куманова и Битоља, а посебно се истакао у току тактичког гоњења разбијених одреда Џавид-паше кроз Албанију, када је својим силовитим продором успоставио непосредну везу са грчким савезничким снагама, чиме је турски отпор био сасвим уништен. У Брегалничкој бици, изненадним и силовитим налетом коњице под Арсеновом командом, допринео је да рат буде добијен. У току борби и своје богате ратничке и официрске каријере, кнез Арсен никада није напуштао прву линију фронта, због чега је стекао велико поштовање, па и дивљење код својих подређених војника, као и велику популарност у Србији. На самом почетку Првог светског рата кнез Арсен је напустио Србију и отишао у Русију. Као што смо напоменули, већ тада овај чин је био праћен гласинама да се узрок поменутој промени места боравка кнеза Арсена налази у никада доказаним „трзавицама“ у односима између чланова краљевског дома. Међутим, можда бисмо разлоге за одлазак кнеза Арсена у Русију, чак и у тако одсудним моментима по судбину Србије и српског народа, могли да пронађемо у неспорној чињеници да су мудре државничке одлуке регента Александра навеле српског владара да, као поверљивог и свакако неопходног неформалног дипломатског представника код власти најзначајније савезничке велике силе, постави управо свог стрица, дакле члана краљевског дома и једног од најближих рођака српске династије. Уосталом, познато је да је Арсен имао веома блиске и разноврсне личне релације са изузетно утицајним припадницима руске политичке и војне елите, а свакако уживао је и неподељену наклоност петроградског двора. Крајем 1914. године, кнез Арсен унапређен је у чин руског генерал-мајора, а наредне године, у Царском селу, био је лично примљен у аудијенцију код цара Николаја II Романова, када му је руски владар поверио команду над Другом коњичком бригадом. На челу бригаде, а потом и као генерал Царске гарде учествовао је у борбама које су водиле руске снаге у Првом светском рату, где се посебно истакао у биткама код Риге и Варшаве.

Због личног сукоба са прослављеним пилотом руског ваздухопловства, пуковником Гатовским, због наводног незадовољства поменутог пилота Арсеновим командовањем, 1916. године кнез Арсен је повучен у резервни састав Петроградског војног округа. На том положају дочекао је и избијање руских револуција. После Октобарске револуције у новембру 1917. године, био је ухапшен од стране бољшевичких власти и изведен пред тзв. Совјетски суд грађана и војника, који га је због „злочина против народа и контрареволуционарних делатности“ осудио на смрт стрељањем. На суду, кнез Арсен се држао достојанствено и пркосно, али ниједан његов колега или пријатељ из високих официрских кругова, од којих су многи већ тада прешли на страну бољшевичких револуционара, није уложио протест против такве нелегалне, политички и идеолошки мотивисане и инструисане, а свакако неправедне одлуке суда. На интервенцију страних дипломата, али и Карла Густава Манерхајма, као и залагањем српског посланика Мирослава Спалајковића, кнез Арсен је пуштен на слободу, потом заувек протеран из Русије, државе коју је сигурно сматрао својим „правим домом“. Остатак живота кнез Арсен је провео у Паризу, а након 37 година официрске каријере повукао се из војничког позива. У своју српску и југословенску отаџбину долазио је два пута. Први пут након Великог рата у Србији је боравио приликом склапања брака између краља Александра I Карађорђевића и принцезе Марије Хоенцолерн-Сигмаринген од Румуније 1922. године, где је уз принца Алберта, изасланика краља Џорџа V, владара Уједињеног краљевства, а потоњег краља Џорџа VI, био кум на венчању свог синовца. Други пут је боравио у отаџбини приликом сахране убијеног краља Александра Ујединитеља 1934. године. Након дуже болести преминуо је у Паризу, у 79. години живота, 19. октобра 1938. године у 13 и 30 часова. Уз највише државне и војне почасти сахрањен је у Маузолеју Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, односно у задужбини свог брата Краља Петра I Ослободиоца. После смрти кнеза Арсена, у његову част Шести коњички пук Југословенске краљевске војске носио је назив „Пук Кнеза Арсенија“.

 

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language