Кључни аспекти веза Срба и Руса

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Дубока и вишеслојна повезаност између Срба и Руса представља један од најпостојанијих феномена словенске цивилизације, одупирући се свим историјским променама, политичким раскидима, геополитичким потресима и идеолошким померањима која су обележила последњих хиљаду година европске историје. За разлику од савремених међународних односа, који су често условљени динамиком моћи, привремених интереса и геополитичких компромиса, веза Срба и Руса није просто дипломатска категорија, већ дубински укорењена културна и духовна структура која је надживела империје, савезе, идеологије и системе. Та веза, изграђена на заједничком словенском пореклу, православној духовности и културној матрици која се обликовала вековима, представља специфичну цивилизацијску целину чија је снага данас видљивија него икада, управо у временима у којима глобални притисци настоје да релативизују, умање или преобликују идентитете народа који се налазе на периферији великих геополитичких промена.

Корени те повезаности леже у дубоком духовном словенском наслеђу. Иако словенске миграције VI века обухватају широк простор источне, западне и јужне Европе, етногенеза Срба и Руса одвијала се унутар заједничке културно-језичке матрице, која је задржала изванредан степен континуитета упркос географским а каснијим и политичким раздвајањима и историјским турбуленцијама. Протословенски културни обрасци – митолошки пантеон, култ предака, епска традиција, начин друштвене организације – представљају темељне вредности које су се касније органски прелиле у хришћанску епоху. Мит о Дажбогу, богосину, који се јавља и у српским и у руским народним предањима, сведочи о заједничкој предхришћанској духовности која је очувана у усменом предању вековима након што је хришћанство доминирало српским и руским културним простором. Иако географски раздвојени, Срби на Балкану и Руси у Источној Европи задржали су континуитет у развоју фолклора: српске епске гусларске песме о јунацима под турским ропством и руске песме биљине о богатирима не само да деле мотивску структуру, већ и дубоко утемељено поимање херојства као духовне категорије, као одбране части, вере и народа. У савременом руском језику богатир је синоним за спортисту, снажног човека и хероја, слично као код Срба «делија».

Савремена генетска истраживања, која показују присуство заједничких хаплогрупа попут R1a у високом проценту код оба народа, потврђују да тај заједнички корен није само идеолошки или митолошки конструисан, већ да има дубоку биолошку подлогу. Но, важније од генетике јесте културно-митолошки континуитет: етничка традиција која је преживела код милиона људи не може се објаснити само биологијом, већ духовним заједништвом које два народа чини деловима исте културне целине.

Хришћанство, а нарочито православље, извршило је пресудну улогу у очувању и продубљивању ове везе. Мисија Свете браће Кирила и Методија, која је донела словенски превод литургијских књига, није представљала само верски догађај, већ и најзначајнији цивилизацијски моменат словенског света. Њихово дело је значајно и по томе што су створили културни мост који је повезао првобитно повезивао све словенске народе, а након великог раскола створио основ за духовно јединство за просторе од Балкана до источне Европе, укључујући управо оне области у којима ће се формирати српска и руска државност. На тај начин, православље је постало идентитетска матрица, основа цивилизације која је истовремено византијска по форми, али словенска по духу и управо је православље најверније очувало словенски дух и не само да га је очувало него га је и надоградило и дало му нову димензију, способну да формира сопствени аутентични цивилизацијски оквир.

Када је Свети Сава почетком XIII века основао Српску цркву, то није било само институционално одвајање од Цариграда, већ артикулација самосвојне словенске духовности. Младог принца Растка Немањића управо руски монаси одводе на Свету Гору. Он се монаши у руском манастиру. Касније са оцем помаже руске манастире. У доба монголских освајања, руски монаси и летописци налазили су уточиште у српским манастирима; у доба турске најезде, српски монаси тражили су спас у руским лаврама. Ова размена није била случајна ни ретка: она је указивала на дубоко међусобно поверење два народа.

Током касног средњег века, српска и руска држава развијале су се под значајно различитим историјским околностима. Србија је била изложена притиску римокатоличког Запада и исламског Истока, док је Русија делила простор са прибалтичким крсташима, монголско-татарским канатима и касније великим азијским империјама. Ипак, упркос тим различитим геополитичким условима, обе државе развијале су специфични модел симфоније државе и цркве који их је истицао као јединствене православне цивилизације у односу на Запад. Хиландар, студенички круг, Пећка патријаршија, руска Тројице-Сергијева лавра и Новгородска духовна школа представљале су паралелне духовне центре који су делили јединствену православну метафизику: човек као икону Божију, друштво као заветницу заједницу – цркву, државу као слугу духовног поретка, а културу као простор спасења.

У раном модерном добу, руска подршка српском народу постала је одлучујућа за опстанак српске државности и идентитета. Од времена Петра Великог па све до Николаја II, Русија је себе видела као заштитника православних народа Балкана. Није реч о геополитичком сентиментализму, већ о конкретним историјским актима: руска помоћ српском устаничком покрету почетком XIX века, дипломатска подршка на Берлинском конгресу, као и војно-политичка солидарност током руско-турских ратова. Србија је, у тренутку када је борба за сопствену слободу било једино што је дефинисало њену државност, имала у Русији не само савезника, већ и ослонца у заједничкој цивилизацијској вертикали.

Први светски рат био је врхунац те историјске повезаности. Русија је, под царем Николајем II, ушла у рат у значајној мери због одбијања да Србију остави саму у сукобу са Аустро-Угарском. Мобилизација руске војске, упркос свим унутрашњим проблемима које је царство имало уочи револуције, представљала је један од последњих великих чинова словенског јединства. Иако су политички исходи били трагични и за Србију и за Русију, симболика братске солидарности остала је записана у европској историји као пример дубоког цивилизацијског прожимања.

Други светски рат и период хладног рата унели су, на политичком плану, највеће раздоре у историји српско-руских односа. Југословенска комунистичка држава под Титом није делила идеолошку блискост са Стаљиновим Совјетским Савезом, а раскол 1948. године означио је први пут у модерној историји да су Срби (у оквиру Југославије) политички дистанцирани од Руса. Ипак, оно што је значајно јесте да тај политички раскид није пореметио дубоку културну и духовну повезаност народа: руска литература наставила је да доминира српским школама; руске балетске трупе биле су стални гости Београда; руска емиграција у Београду чувала је традицију коју комунистичка власт није могла да избрише; СПЦ и РПЦ одржавале су, и у најтежим временима, живе духовне контакте. Чак и у време Информбироа, када је званична политика била радикално антируска, када су главе падале због русофилства, народни, културни и црквени слојеви задржали су солидарност која је надишла идеолошке поделе.

У савремено доба, после распада Југославије и после пада Берлинског зида, веза Срба и Руса поново се консолидовала. Деведесете године XX века биле су време у коме је Србија, под притиском НАТО-а и западних сила, природно тражила ослонац у Русији која се дуго бори са својим постсовјетским слабостима али није заборавила улогу заштитника православних народа. Иако Русија тог времена није пружила снажну геополитичку подршку, па је чак и заједно са осталим западним земљама уводила санкције Србији, а њихова војна индустрија продавала оружје Хрватима у моменту када су се Срби борили за опстанак у Хрватској, духовна и културна солидарност поново је оживела као фактор отпора. Повећање присуства РПЦ у Србији, повратак руских интелектуалаца у културни живот Београда, заједнички симболи, заједничке молитве током бомбардовања 1999, све су то били знаци повратка православног словенског јединства које је деценијама било политички замагљено.

У XXI веку, ова веза добија нове димензије. Глобализација, геополитички притисци, технолошке трансформације и идеолошки сукоби довели су до радикалног преиспитивања идентитета у многим европским народима. Србија и Русија налазе се у специфичном положају: обе државе су под значајним притисцима западних структура моћи, обе одбијају да напусте своју цивилизацијску вертикалу и обе се налазе у процесу изналажења стратегије опстанка у свету који настоји да релативизује традиционалне културе. У том контексту, енергетска криза око НИС-а постаје више од економског питања: она је показатељ да се цивилизацијска веза не може прекинути административним мерама, санкцијама, блокадама или притисцима. Руски капитал у Србији није само удео у компанијама, већ симбол дубоког поверења и заједничког дугорочног интереса. Сваки покушај да се тај однос наруши, као што су западне санкције, ствара само јачи осећај солидарности у српској јавности, где се Русија не доживљава као партнер по нужди, већ као део заједничког цивилизацијског кода.

Посета Патријарха Порфирија и митрополита др Иринеја Буловића Москви 2025. године представља савремени пример парадипломатске моћи цркве, која се показује као фактор стабилности у свету где политичке структуре често делују као променљиви агенси. СПЦ и РПЦ одржавају непрекидан низ духовних и академских контаката који, упркос геополитичким блокадама, представљају својеврсни цивилизацијски штит. За Русију, Србија није периферни партнер; за Србију, Русија није само политички савезник, већ део дубље духовне целине. Тај однос није грађен на дневној политици, већ на вековном искуству траума, борби, културног стваралаштва и духовног преплитања.

Савремена социолошка истраживања указују да више од 80% грађана Србије Русију доживљава као „братску земљу“. Тај податак није резултат пропаганде, већ дубоког културног памћења. Идеја братства није политички конструкт; она се јавља у народним песмама, у школским уџбеницима, у националним митовима, у српској уметности, у руским православним календарима у домовима српских породица, у именима, у славама, у фолклорним мотивима.

Законо­правило Светог Саве је писано у време стицања аутокефалности Српске Цркве. Истраживачи сматрају да у Савином Законо­правилу (Номоканону) има русизама, што јасно сведочи да су му руски монаси помагали у састављању тог значајног правног зборника, којим је утемељена правна свест средњовековне српске државе. Руски научници Јелена Белјакова и Јарослав Шчапов у својој студији „Традиција Светог Саве Српског у Русији“ наводе: ‘За источне Словене деловање Светог Саве Српског било је од изузетне важности. Редакција Крмчије која је настала уз његово учешће у 13. веку стигла је у Русију преко Бугарске. Од 15. до 17. века српска редакција се проширила у Украјини и Белорусији, а 1649. године постала је темељ штампаног издања Крмчије у Москви.’ То дело је у Русији добило назив Крмчија, изведен од глагола крмити и кормити, у значењу хранити и управљати. Тако је Свети Сава помогao Светој Русији да постави државне темеље и законодавство.

Такође, у Архангелском саборном храму Кремља, по наредби цара Ивана Грозног осликани су његови владарски преци. Поред ромејског цара Михаила Осмог, оснивача династије Палеолога, и руских владара, осликани су и ликови српских светитеља Симеона Немање, Светог Саве и Св. кнеза Лазара. То су једини неруси осликани на месту које симболише континуитет руске државности и духовности.

У свету у коме се национални и верски идентитети разарају у име идеологије глобализма, веза Срба и Руса представља пример духовне отпорности и историјске виталности. Та веза није просто сентиментална; она је функционална и жива. Она се огледа у заједничкој борби против секуларизма који прети да релативизује традиционалне заједнице; у заједничкој културној размени; у чињеници да руски језик и култура и даље имају снажан утицај у српским академским круговима; у све већем присуству руских породица у Србији после 2022; у томе да и Србија и Русија виде себе као браниоце једне друге цивилизације од тенденција које настоје да редефинишу светски поредак по мери најмоћнијих актера.

Због тога се може закључити да је цивилизацијски разлаз Срба и Руса практично немогућ. Нису га успели изазвати ни ратови, ни идеолошки расколи, ни империје, ни геополитички притисци. Неће га изазвати ни савремене кризе, јер дубина духовне, етничке, културне и историјске повезаности превазилази домен политичке променљивости. Србија може тактички маневрисати између Истока и Запада, али њена цивилизацијска осовина остаје у словенско-православном простору.

У епохи када се многи народи Европе суочавају са губитком идентитета, Срби и Руси представљају пример народа који имају довољно дубоко културно памћење да знају да су их векови научили једном основном принципу: политички односи могу бити променљиви, али духовне, културне и цивилизацијске везе остају трајне. И то је управо оно што, упркос свим савременим притисцима, чини разлаз Срба и Руса немогућим – не зато што би то било непожељно, већ зато што би то било противприродно у односу на саме основе њиховог историјског бића.

Однос између Срба и Руса представља један од најупорнијих и најдубљих образаца унутар ширег словенског и православног света, образац који се не да свести на пуку политику, тренутне савезе или смене спољнополитичких приоритета. Упркос томе што се у историји више пута мењала геополитичка конфигурација – од симфоније династичких и царских савеза у XIX веку, преко идеолошких ломова XX века, па до данашњих притисака глобализованог капитализма и новог хладног рата – културно и духовно ткиво везе Срба и Руса показује изузетну отпорност. Отуда је материја српско–руских односа данас немогућа за разумевање ако се посматра искључиво кроз призму савремене геополитике, било да је реч о енергетској кризи око НИС-а, санкцијама против руског капитала, или о појачаном америчком ангажману под новом администрацијом Доналда Трампа. Оно што одржава ову везу није ни јефтини романтизам, ни искључиво рационални интерес, већ дубоки, слојевити осећај за заједничко словенско порекло и православну цивилизацијску вертикалу која, без обзира на варијације у политици, остаје константа.

Словенско порекло Срба и Руса није тек фуснота у етногенетским студијама, него основа која обликује читаву њихову историјску самосвест.

Христијанизација Словена образује други, можда још дубљи темељ српско–руског сродства. Мисија Кирила и Методија и увођење словенског богослужења није значила обично „превођење“ византијске литургије на народни језик, већ стварање посебне цивилизацијске осовине у којој се богословље, писменост, државност и култура граде изнутра, на словенском. Православље у српском и руском искуству од почетка је повезано са идејом да је вера органски део народног постојања. Српска и руска црква на различите начине, али са истом суштинском интуицијом, граде модел симфоније између духовне власти и државе: у српском случају од Немањића и Светог Саве, у руском од кијевске Русије, преко Москве као „Трећег Рима“, до царске епохе. Та симфонија је често одступала од идеалног обрасца, повремено злоупотребљавана и потискивана, али није ишчезла; она је уписана у дугу историјску меморију оба народа као идеално стање у коме политичка власт треба да служи, а не пориче духовни поредак.

Православна црква, иако прогоњена и у СССР-у и у СФРЈ, чува унутрашњу солидарност: моли се за страдалнике, размењује посланице, тихо одржава свест о заједничкој судбини верника у две формално „атеистичке“ државе. Тиме се показује да политичке поделе, макар и драматичне као Титов раскид са Москвом, могу да прекину државничке или партијске односе, али не и цивилизацијску линију.

Почетак XXI века доноси нову конфигурацију у којој су Србија и Русија формално суверене државе, али у потпуно различитој позицији у односу на глобални систем моћи. Србија се креће ка Европској унији, али уз истовремено трагање за очувањем специјалних односа са Русијом; Русија не успева да избегне отворен сукоб са Западом, све више наглашава сопствени идентитет као не-западне, православне, евроазијске цивилизације. Управо у том тренутку на сцену ступају два озбиљна притиска: споља – западни економски, политички и безбедносни механизми, и изнутра – потреба Србије да остане верна сопственом историјском бићу. Енергетска криза око НИС-а, настала као последица санкционе политике према руском капиталу, постаје симбол тог судара. НИС није тек компанија; он је материјални траг једне фазе српско–руске сарадње у којој су енергија и инфраструктура постале продужена рука вековне духовне и политичке блискости – симбол братских односа, попут Храма Светог Саве у Београду у који је Русија уложила значајна средства да се заврши. Захтев да се руски удео елиминише из НИС-а, да би се испоштовали захтеви запада, није доживљен само као економско питање, већ као цивилизацијски удар али и као идентитетско питање.

У том контексту се појављује нови фактор: друга администрација Доналда Трампа у Вашингтону и њен „deal-making“ приступ глобалној политици. Формално, Трампова Америка нуди Србији нешто што је дуго недостајало – директни билатерални канал, спремност да се разговара о „пакету“ који обухвата безбедност, енергију, економију, па чак и дијалог око Косова. Посета високих званичника попут Ричарда Верме, оживљавање идеје стратешког дијалога и најаве повратка Ричарда Гренела у улогу специјалног изасланика за дијалог Београд–Приштина стварају утисак да се Србији нуди „четврти стуб“ спољне политике – поред ЕУ, Русије и Кине. Међутим, управо из угла српско-руских веза постаје јасно да тај „четврти стуб“ није неутралан: он је осмишљен да постепено потисне руски утицај, пре свега у енергетици и безбедности, и да Србију увуче у модел у коме би геополитички избор био направљен по мерилима политичког запада. Да ли и по цену цивилизацијског отклона од Русије? Одговор на то питање зависи пре свега од самих Срба.

Трампова политика „реципрочних“ царина и економског притиска делује као мач са две оштрице. Са једне стране, високе царине на српски извоз, које достижу и до 37%, прете да погоде кључне секторе српске привреде – пољопривреду, текстил, ауто-индустрију – и да успоре раст БДП-а. Са друге стране, крупне инвестиције попут пројекта Џареда Кушнера на месту бомбардованог Генералштаба нуде врсту симболичке и материјалне компензације: улазак америчког капитала у само срце Београда, на месту које је постало симбол НАТО агресије, представља декодирање колективног сећања у складу са новим геополитичким поретком. Србија, добијајући мањински удео у профиту и дугорочни закупни однос, на први поглед стиче материјалну корист и евентуално боље дипломатске односе са Америком. Али истовремено прихвата оквир у којем се њена историјска траума претвара у тржишну прилику, а простор који је до јуче сведочио о страдању постаје арена глобалног капитала.

Енергетска димензија Трамповог приступа још је директније усмерена на српско-руску везу. Санкције на руске компаније попут „Росњефта“ и „Лукоила“, притисак да се до одређеног датума „избаце Руси“ из власништва НИС-а, и сугестије да ће амерички енергетски гиганти попут „ЕксонМобила“ ући као замена, представљају покушај да се Србија структурно одвоји од руске енергетске матрице. Но, овде долази до судара економске рационалности и цивилизацијске самосвести. Чак и у условима високих санкционих ризика, српска јавност у већини наставља да перципира Русију као „браћу“, а америчке притиске као спољно наметање изборa који није у складу са историјским идентитетом. Уместо да ослаби везу са Русијом, ова врста политике често продубљује отпор и јача уверење да је „развод“ са Русијом немогућ, јер би значио одрицање од сопственог бића.

Регионална димензија додатно компликује ситуацију. Укидање санкција Милораду Додику и потенцијално ново позиционирање Републике Српске у односу на Москву, уз паралелно слабљење утицаја Београда, показују да америчко-руско надметање на Балкану може довести до сценарија у којима се Србија истовремено охрабрује да се удаљи од Русије и истовремено кажњава када се тај процес не одвија довољно брзо. С друге стране, Додиков маневар у том светлу може бити схваћен не само као лични политички маневар, већ као симптом ширег процеса у коме се „руски свет“ нуди као алтернатива „српском свету“. Ипак, управо у оваквим ситуацијама, у којима се политички интереси могу разићи, духовно и културно јединство остаје константа: за већину Срба у Републици Српској, Русија није замена за Србију, већ заједничка заштитница; за већину Срба у матици, Република Српска није „руски протекторат“, већ део истог националног организма. Унутар тог троугла Београд–Москва–Бања Лука, све комбинације политичких притисака налећу на чврст осећај да су у питању различите манифестације исте цивилизацијске заједнице.

Унутрашњи политички ефекти Трампове политике у Србији имају двоструку природу. Са једне стране, висока популарност Доналда Трампа у српској јавности – која се у анкетама мери од неколико десетина процената па навише – користи се за легитимисање власти која настоји да се представи као мост између Вашингтона и Москве. Подршке попут смањења финансирања невладиних организација или благонаклонијег става према „јаким лидерима“ олакшавају влади да контролише протесте и смањи притисак Брисела који протесте представља као нужну демократизацију друштва. Са друге стране, тај исти фактор отвара простор за повећани утицај америчке политике унутар српског друштва, али увек уз услов да се не дира у кључну табу-тему: духовну и историјску везу са Русијом. Када се у јавном дискурсу помене могућност НАТО интеграције или радикалног заокрета од Москве, одговор већине остаје негативан, без обзира на симпатије према појединачним политичким фигурама у САД.

У том смислу, Трампов „deal-maker“ приступ отвара за Србију и једну специфичну врсту „слободног простора“. Управо зато што Вашингтон под тим руководством преферира билатералне аранжмане уместо сложених мултилатералних механизама, Србија може покушати да издејствује конкретне уступке у вези са Косовом, економијом или безбедношћу, а да при том не мора формално да се одрекне Русије. Но, та врста хода по танкој жици има своје границе: сваки договор који би у суштини подразумевао прихватање геополитичког оквира супротног руским интересима, био би доживљен као лом цивилизацијске основе. Зато је, упркос свим привлачностима „брзих дилова“, видљива извесна инерција српске политике – неспремност да се донесе коначан избор, управо зато што би коначност значила раскид са вековним духовним и историјским упориштем.

У исто време, Срби и Руси на непосредном, „народном“ нивоу настављају да живе своје традиционално братство: кроз заједничку духовну основу, школске програме у којима руска књижевност има и даље значајно присуство упркос покушајима истискивања из образовног система, културне фестивале, бракове и миграције. Пораст броја руских породица које последњих година досељавају у Србију, било због рата, санкција или трагања за духовно ближим окружењем, само додатно материјализује ту блискост. У тим микро-срединама видљиво је оно што геополитика покушава да игнорише: чињеницу да Србија и Русија деле не само интересе, већ и један те исти културни код.

Из перспективе верског и политичког становишта, све наведено води ка закључку да је немогућност цивилизацијског разлаза Срба и Руса не само емотивна, већ структурална категорија. Политике се мењају, администрације долазе и одлазе, царине расту и падају, инвестиције циркулишу, али оно што се не мења јесте дубоко укорењено уверење да је судбина ова два народа чврсто испреплетена. Док се Западни Балкан посматра као „позорница надметања“ између великих сила, Србија, у својој историјској унутрашњој логици, Русију не види као једног од актера у тој игри, него као део сопственог цивилизацијског бића. Због тога, сваки покушај да се српско-руска повезаност редукује на неку врсту „геополитичког избора“ – или Русија или Запад – промашује основну чињеницу: да је за значајан део српског друштва Русија мање опција, а више огледало у коме народ препознаје сопствено историјско и духовно лице.

У том кључу се и појачани утицај нове Трампове администрације мора читати са извесном дозом резерве. Њен „договорни“ стил, склоност да фаворизује јаке лидере и да проблеме решава кроз брзе, често ad hoc пакете, несумњиво нуди Србији краткорочне тактичке добитке, али не може да промени дугорочну чињеницу да је српска цивилизацијска вертикала вековима уперена ка Истоку – ка Јерусалиму и ка Москви као наследнику византијског наслеђа. У мери у којој Србија успе да искористи понуђене прилике без одрицања од те вертикале, она ће, парадоксално, само додатно потврдити немогућност разлаза са Русијом. У мери у којој би тај „дил“ подразумевао цивилизацијски заокрет, отпор неће доћи само из политичких, већ пре свега из духовних и културних дубина народа.

Зато се, упркос свим драматичним политичким померањима, историјским кризама и економским шоковима, показује да је најпоузданија константа на простору између Балкана и Источне Европе управо трајно српско-руско духовно и културно сродство. Оно не анулира реалност Трампових царина, америчких инвестиција, притисака на НИС или наслеђе Вашингтонског споразума, али их поставља у шири оквир у којем су сви ти феномени – ма колико били важни – ипак пролазне епизоде у дугој причи једног братства које се не да раскинути политичким декретом.