КЛИВЛЕНД У ДОЛИНИ РЕКЕ КАЈАХОГА

Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић

У североисточном делу америчке савезне државе Охајо налази се национални парк у долини реке Кајахога. Ова река пролази кроз град Кливленд. Интересантно је да је ово заштићено природно подручје једини такав објекат у историји САД који је директно добио највећи степен заштите, а није се постепено пењао на лествици. Иако је национални парк, ово је стамбено подручје јужног предграђа Кливленда са бројним насељима.

Ова река, иако релативно кратка и скромна по величини, стекла је светску репутацију због свог трагичног загађења и пожара 1969. године, али и као симбол еколошке обнове и одговорнијег односа човека према природи.

Кајахога, чије име потиче из језика староседелачких народа и значи „кривудава река“, дуга је око 160 километара. Она тече североисточним делом државе Охајо, правећи широк лук и уливајући се у језеро Ери код града Кливленда. Њен извијен ток омогућавао је лакше повезивање насеља и коришћење реке за трговину и превоз. За аутохтоне народе, Кајахога је имала духовни и практични значај: служила је као извор воде и рибе, али и као оријентир и граница. Европски досељеници су у 18. и 19. веку увидели њен потенцијал као транспортног пута и основе за индустријски развој. Оснивање Кливленда крајем 18. века убрзо је претворило реку у кључни фактор регионалног напретка. Са растом трговине и индустрије, њене обале постале су густо насељене фабрикама, складиштима и лукама.

Током 19. и почетком 20. века, Кливленд се развијао као један од најважнијих индустријских центара Средњег запада. Челичане, рафинерије нафте, хемијска постројења и фабрике машинске индустрије ослањале су се на Кајахогу за воду, транспорт и, нажалост, одлагање отпада.

До педесетих и шездесетих година 20. века, река је била у толикој мери загађена да је често описивана као „отворена канализација“. Хиљаде тона индустријског и комуналног отпада завршавало је у води. Наслаге уља и хемикалија стварале су густ филм на површини реке. Биљни и животињски свет у великој мери је нестао, а непријатан мирис и обојена, мутна вода били су свакодневица.

Најпознатији и најдраматичнији догађај у историји Кајахоге догодио се 22. јуна 1969. године. Варница са једног индустријског постројења запалила је уљане наслаге на површини реке, што је довело до пожара. Иако то није био први пожар на овој реци – забележено их је више од десетак у претходним деценијама – медијска пажња 1969. године била је пресудна.

Фотографије и извештаји о „реци која гори“ обишли су Сједињене Државе и свет. Кајахога је постала метафора за еколошку катастрофу и неодговорни индустријализам. Тај догађај, у контексту растућег еколошког покрета крајем шездесетих, снажно је утицао на јавно мњење и на политичке одлуке.

Пожар на Кајахоги убрзао је доношење важних закона и институционалних промена у Сједињеним Државама. Године 1970. основана је Агенција за заштиту животне средине (EPA), која је постала водећа институција у борби против загађења. Убрзо је усвојен и Закон о чистом ваздуху (Clean Air Act), као и Закон о чистој води (Clean Water Act) 1972. године, који је драстично ограничио испуштање индустријског отпада у реке.

Кајахога је тако постала „позитивна жртва“ или трагичан пример који је омогућио системске промене и усмеравање пажње на питање животне средине. Многи историчари сматрају да без пожара на овој реци еколошки покрет у Америци не би добио такав замах.

Од седамдесетих година па до данас, Кајахога је прошла кроз дуготрајан процес обнове. Ограничено је испуштање индустријског отпада, побољшани су системи канализације, а кроз државне и локалне програме спровођене су бројне акције чишћења.

На обалама реке створене су зелене зоне и пешачке стазе. Основан је Национални парк „Долина Кајахоге“ (Cuyahoga Valley National Park), који штити природну средину и нуди простор за рекреацију становницима и туристима. Данас се у реци поново могу наћи различите врсте риба, а птице се враћају у приобаље. Кајак и рекреативна пловидба постали су уобичајени, што би било незамисливо пре педесет година.

Иако проблеми нису у потпуности нестали јер индустријске активности и даље постоје у околини Кливленда. Река је у значајној мери опорављена. Она је постала пример да је могуће обновити деградиране екосистеме ако постоји довољна друштвена воља и политичка подршка.

Јужно предграђе Кливленда чине заједнице као што су Пармa, Бруклин Хајтс, Индипенденс, Бриксвил и други мањи градови. Овај део метрополитенског подручја повезан је са центром Кливленда модерним путевима и железницом, што га чини погодним местом за становање људи који раде у граду, али желе мирније окружење за породицу.

Иако је урбано језгро Кливленда одувек било средиште политичког, економског и културног живота, права слика града не може се разумети без његових предграђа. Посебно место заузимају јужна предграђа, која су током 20. века постала простор интензивног урбаног ширења и социјалне трансформације. Она данас представљају зону у којој се сусрећу индустријско наслеђе, предграђански начин живота и близина заштићене природе.

Ова подручја смештена су дуж главних саобраћајница које повезују Кливленд са унутрашњошћу Охаја. Због те позиције, јужна предграђа су током 20. века постала идеалан простор за насељавање људи који су радили у индустријским зонама Кливленда, али су желели живот ван ужег градског центра.

До краја 19. века, подручја јужно од Кливленда углавном су имала рурални карактер. Пољопривреда је била главна привредна грана, а мала села и фарме чинила су основу локалног живота. Међутим, са индустријским процватом Кливленда почетком 20. века, јавила се потреба за стамбеним просторима ван самог града.

Након Другог светског рата, процес урбанизације убрзао се захваљујући економском расту и повећању броја аутомобила. Изградња нових ауто-путева омогућила је лакше путовање до центра Кливленда, па су многе породице средње класе почеле да се селе у предграђа. Парма је у том периоду доживела експлозиван раст становништва и постала један од највећих градова Охаја.

Јужно предграђе задржало је делимично индустријски карактер, са мањим фабрикама и складиштима, али је економија постепено прешла у услужни сектор. Данас доминирају трговина, образовање, здравство и мала предузећа. Због квалитета школа, бројних паркова и спортских садржаја, овај део Кливлендског метрополитенског подручја нарочито је привлачан за породице.

Социјална структура становништва разноврсна је, али значајан утицај имале су имигрантске заједнице, посебно српска, пољска, словачка, чешка и италијанска, које су се током 20. века насељавале у овим крајевима. Њихов културни утицај и данас се огледа у локалним фестивалима, кухињи и црквеним заједницама.

Једна од најпознатијих институција српске заједнице у предграђу је Српска православна катедрала „Свети Сава“ која се налази у Парми, предграђу Кливленда. Та црква служи као центар за верске, културне и заједничке активности Срба и потомака Срба у региону. Истоимена српска црквена општина налази се у Бродвју Хајтсу десетак километара на југ.

Српски имигранти стигли су у Кливленд у више таласа, први значајнији током краја 19. и почетка 20. века, и након Другог светског рата, као део четничке емиграције.

У оквиру српске заједнице у Кливленду постојали су добротворни клубови, друштва, певачки хорови, омладински клубови и школе српског језика — сви ови елементи указују на присуство живе заједнице која жели да очува своје културне корене. Данас постоји Фудбалски клуб „Карађорђе“.

Највеће и најзначајније јужно предграђе јесте Парма, која је после Другог светског рата постала симбол стамбеног ширења Кливленда. Њен привредни развој одликује се разноврсношћу. Данас је највећи сектор запослености здравство и социјалне услуге. Болнице, клинике, установе за негу старих лица и бројни медицински центри представљају највеће послодавце. Овај раст здравственог сектора одговара ширим трендовима у америчкој економији, где здравство постаје један од кључних стубова запослености.

Други важан сектор јесте трговина на мало. Предграђа попут Парме, Индипенденса и Севен Хилса имају бројне тржне центре, ресторане и локалне радње које снабдевају становнике свакодневним потребама. Ова делатност није само економска, већ и друштвена – продавнице и услужне радње чине центар локалног живота и окупљања.

Иако је индустрија у великој мери опала у односу на златно доба Кливленда као индустријске силе Средњег запада, производња ипак остаје присутна у мањем обиму. То су углавном прерађивачки погони, складишта и логистички центри. У суседним општинама јављају се и индустријске зоне које локалне власти подржавају пореским подстицајима и субвенцијама, у настојању да привуку нове инвеститоре.

Осим тога, образовање, јавне службе и комуналне делатности запошљавају велики број људи. Школе, локалне управе, библиотеке и инфраструктурни системи не само да обезбеђују стабилност заједнице, већ и чине значајан део локалне економије. Све ово показује да је привреда јужних предграђа у великој мери диверсификована и оријентисана ка потребама становништва.

Међу савременим изазовима налазе се конкуренција са другим деловима региона, одлив становништва у нека мања места и потреба за модернизацијом инфраструктуре. Ипак, чињеница да се јужна предграђа налазе у близини Националног парка „Кајахога Вали“ чини их посебно привлачним за становање, што опет позитивно утиче на локалну економију.

Традиционално, привреда јужних предграђа, посебно Парме, била је ослоњена на индустрију и производњу. General Motors је у компанији „Parma Metal Center“ деценијама запошљавао велики број радника, док су мањи погони и складишта употпуњавали индустријски профил. Иако производња и даље постоји, број запослених у том сектору значајно је смањен. Према новијим подацима, запосленост у Парми је између 2022. и 2023. године опала за више од један проценат, што је показатељ стагнације и постепеног слабљења класичне индустрије.

Истовремено, јавља се диверзификација привреде. Највећи раст бележе здравство и социјалне услуге, које данас представљају водећи сектор запослености. Болнице, клинике и установе за негу старих лица постале су кључни послодавци. Значајно место има и трговина на мало, која прати свакодневне потребе локалног становништва. Локалне власти покушавају да привуку нове компаније путем пореских олакшица и инфраструктурних пројеката, што указује на настојање да се успори економски пад и покрене процес обнове.

Паралелно са привредним изазовима, у јужним предграђима долази до демографских промена. Парма, која је у послератном периоду бележила експлозиван раст и достигла статус највећег предграђа Кливленда, данас се суочава са континуираним падом броја становника. Процењује се да је у последњој деценији број становника опадао по стопи од приближно један проценат годишње.

Смањење популације резултат је више фактора: старије становништво, одлазак младих у потрази за бољим могућностима, као и општи тренд миграције ка јужнијим деловима САД. Поред тога, демографска структура се мења – етничке заједнице које су некада биле доминантне (попут источноевропских имиграната) постепено се мешају са новим групама, што доводи до културне разноликости, али и до промене идентитета локалних заједница.

Ако погледамо политичке прилике, ови делови Кливленда у долини реке Кајахоге су републикански гласачи, са јаким осећајем за породичне и патријархалне вредности. Више мањих насеља, правилно распоређених утиче да млади људи имају све што им је потребно и да развојем саобраћаја и информационих технологија немају разлога за селидбу у већа места. Тиме ће овај крај очувати своје становништво и још више се развити.