Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, универзитетски професор
Конвенција Уједињених нација за борбу против дезертификације у земљама које доживљавају озбиљну сушу и/или дезертификацију (посебно у Африци) (усвојена у Паризу 1994. и ступила на снагу 1996.) је једини правно обавезујући споразум који директно повезује управљање земљишним ресурсима са одрживим развојем, сиромаштвом и еколошком сигурношћу. Произашла је са Самита Земље одржаног у Рио де Жанеиру 1992. и део је такозване „Рио триаде” заједно са Оквирном конвенцијом о климатским променама и Конвенцијом о биолошкој разноврсности. За разлику од друге две конвенције које су углавном резултат међународних програма и научно-политичких агенди развијеног света, ова је била резултат снажног политичког притиска земаља у развоју (углавном Африке) које су биле тешко погођене сушама у Сахелу 1970-их и 1980-их. Кључ овог документа је да биолошки процеси деградације земљишта нису само повезани са социо-економском ситуацијом најугроженијих људи већ и са будућношћу региона.
Мандат конвенције је дуго био замагљен конфузијом семантике и концепата дезертификације и често је описиван као механичко напредовање пешчаних пустињских дина. Научни оквир конвенције дефинише дезертификацију као деградацију земљишта у аридним, полуаридним и сувим субхумидним подручјима услед климатских промена и неодрживих људских активности. Ове суве регије, које чине преко 40% копнене површине Земље и обезбеђују милијарде људи, окружене су изузетно крхким слојем земљишта где органска материја, еолска и плувијална ерозија, салинизација и губитак биолошке продуктивности доводе до системског колапса екосистемских услуга. У наше време, конвенција је морала да се трансформише из локалне иницијативе за помоћ погођеним подручјима у глобалну која земљиште посматра као ограничен, незаменљив и стратешки глобални природни капитал.
Преломна тачка у концептуалном и методолошком дизајну споразума била је успостављање неутралности деградације земљишта, како је артикулисано у Циљевима одрживог развоја Уједињених нација (15.3). Ова промена са пасивног бележења губитака ка активној хијерархији одговора како би се избегла нова деградација, смањили постојећи притисци кроз одрживо управљање и обновили деградирани пејзажи кроз рестаурацију и рехабилитацију екосистема. Неутралност деградације земљишта значи да су количина и квалитет земљишних ресурса потребних за подршку функцији екосистема и сигурности хране исти и расту унутар одређених просторних и временских услова. Као таква, институционална структура конвенције произвела је прве биофизичке индикаторе који се могу мерити праћењем промене покривености земљишта, продуктивности земљишта и залиха органског угљеника, тако да државе потписнице могу развити специфичне националне циљеве и стратегије.
Конвенција има институционалну посвећеност „одоздо према горе” доношењу одлука, одступајући од технократске и традиционалне светске праксе. Овај приступ се заснива на препознавању да локални људи, номадски сточари, мали пољопривредни произвођачи и аутохтони народи нису само прве жртве деградације земљишта (и стога највреднији и најинформисанији људи) већ такође пружају најкорисније традиционално знање за очување земљишта. У том смислу, конвенција је признала да су права власништва над земљиштем и родна равноправност суштински услови за одрживо управљање природним ресурсима. Несигурност власништва над земљиштем спречава пољопривреднике да улажу у дугорочну заштиту земљишта или чак да их добро користе, а жене, које су у пољопривреди и у сувим подручјима света део радне снаге и које су историјски биле ускраћене за права власништва и доношења одлука у пољопривреди, нису само недовољно заступљене у пољопривреди већ и у целокупном вођству земље. Промовишући интеграцију социјалне правде у еколошке политике, међународни оквир није само техничко питање деградације земљишта већ и дубоко етичко, социјално и безбедносно питање које је дубоко укорењено у присилним миграцијама и локалним оружаним сукобима око воде и пашњака.
Међутим, упркос својој централној важности за опстанак биосфере, ова конвенција се суочила са значајном политичком и финансијском маргинализацијом у поређењу са конвенцијама о клими и биодиверзитету у својој историји. Ова финансијска разлика је одраз нашег схватања да суша и дезертификација су локални проблеми. Конвенција је такође јединствена јер представља институционалну посвећеност принципу доношења одлука „одоздо према горе”, који је далеко од технократског света међународног права. Овај приступ заснован је на разумевању да су локалне заједнице, номадски сточари, мали пољопривредници и аутохтони народи први жртве деградације земљишта и поседују најефикасније знање у очувању земљишта. У том контексту, конвенција је такође изнела аргументе за права власништва над земљиштем и родну равноправност као структурне детерминанте управљања природним ресурсима. Несигурност власништва над земљиштем директно спречава пољопривреднике да улажу у дугорочне мере очувања земљишта, а жене чине већину пољопривредног становништва у сушним подручјима, али су им историјски ускраћена права власништва и одлучивања. Позивајући на укључивање социјалне правде у еколошке политике, овај мултилатерални оквир чини деградацију земљишта не само техничким проблемом, већ и дубоко етичким, социјалним и безбедносним питањем које је у великој мери у средишту присилних миграција и локалних оружаних сукоба око воде и пашњака.
Упркос својој фундаменталној важности за опстанак биосфере, ова конвенција је дуго била политички и финансијски маргинализована у поређењу са конвенцијама о клими и биодиверзитету. Ова финансијска асиметрија је манифестација погледа глобалне заједнице да су суша и дезертификација глобални проблеми локалног Југа, док су емисије угљеника и очување тропских кишних шума универзални приоритети. У ствари, институционални механизам финансирања Конвенције, Глобални фонд за животну средину, и специјализовани Глобални механизам Конвенције нису били у стању да се носе са размерама деградације земљишта у прошлости. Још један изазов је што не постоји званичан протокол о сушама који обавезује свет да управља утицајем суша, па се након кризе најчешће не управља системима раног упозоравања и финансијске отпорности.
Али ми смо у данашњој ери еволуције ове хијерархије и на начине који су сада нераскидиво повезани са циљевима свих Рио споразума, а педосфера је постала центар сукоба за глобалне еколошке проблеме. Земљиште је највеће светско складиште органског угљеника, а његова деградација је извор гасова са ефектом стаклене баште, а обнова деградираних земљишта је једно од најисплативијих природних решења за климатске промене и губитак биодиверзитета. Све већа учесталост разарајућих пешчаних олуја, хронични поремећаји у ланцима снабдевања храном и климатске миграције из деградираних подручја вратили су Конвенцију Уједињених нација за борбу против дезертификације у средиште глобалне дипломатије, и с тим у вези, видимо да је заштита здравља земљишта основни материјални темељ на којем зависи цела људска цивилизација.
Седамнаеста седница Конференције страна Конвенције Уједињених нација за борбу против дезертификације (СОР 17) представља прекретницу у мултилатералној дипломатији за заштиту земљишта и опстанак сушних екосистема. Глобални састанак Конвенције у срцу централноазијске степе симболично и суштински је прешао из апстрактних формата конференција у географски простор који представља саму стварност проблема којим се бави. Самит у Улан Батору није био само рутински административни састанак држава потписница, већ тренутак дубоке парадигматске промене у којем су пашњаци, пастирски народи и хладне сушне регије глобалног севера и истока коначно дошли до граница традиционалних тропских и суптропских модела дезертификације.
Овај састанак је организован под заставом Међународне године пашњака и пастира, иницијативе коју је покренула Монголија пред Генералном скупштином Уједињених нација и која је била централна за тематски фокус целог догађаја. Деценијама је глобална политика управљања земљиштем била фокусирана на обрадиво земљиште и пољопривредне области, док су екосистеми травњака, саване и пашњаци – који чине више од половине укупне површине земљишта на свету – били маргинализовани међународним развојним финансирањем. Конференција у Улан Батору направила је велики концептуални помак и учинила пастирске пејзаже кључним за оквир неутралности деградације земљишта. Делегати су званично потврдили да традиционално мобилно пастирство није заборављена традиција прошлости, већ еколошка пракса у смислу одржавања танког педолошког слоја и секвестрације угљеника у контексту екстремних климатских промена.
Једна од најкомплекснијих дипломатских дискусија на самиту била је око институционалне архитектуре управљања сушом и хроничног недостатка обавезујућих финансијских механизама. Иако су Рио конвенције о климатским променама и биодиверзитету годинама производиле велике фондове у десетинама милијарди долара, финансирање отпорности на сушу под овим конвенцијама је и даље фрагментирано и засновано на реактивним хуманитарним апелима деценијама. Разговори у Улан Батору истакли су оштру геополитичку поделу између земаља глобалног југа које су желеле правно обавезујући глобални протокол о сушама и традиционалних донатора из развијеног света који су преферирали добровољне смернице и постојеће канале помоћи. Ово је био компромис постигнут кроз Глобални механизам и успостављање циљаних финансијских партнерстава за отпорност заједница, али конференција је такође открила колико далеко се новац за климатску адаптацију глобално дистрибуира.
Посебан регионални и геополитички значај самита одражавао се у питању олуја песка и прашине које повезују деградацију монголских степа са квалитетом ваздуха и јавним здрављем у градовима као што су Пекинг, Сеул и Токио. Преговори у Улан Батору претворили су ово питање из еколошког у приоритет регионалне безбедности. Усвајањем резолуција о прекограничном надзору и системима раног упозоравања за олује прашине у североисточној Азији, СОР 17 је показао да деградација земљишта руши политичке баријере и приморава суседне државе да деле сателитске податке, синхронизују метеоролошке службе и заједнички улажу у зелене баријере и стабилизацију песковитих подручја у јужној Монголији и региону Гоби.
Конференција је била од велике националне и глобалне важности за земљу домаћина. Монголско руководство је искористило самит да истакне велике националне пројекте земље међународној научној заједници, наиме амбициозну кампању садње дрвећа под називом Милијарда стабала. Поред агрошумарства у сушним регионима, дискусије у Улан Батору дотакле су се локалног климатског феномена зуд, повезујући масовни губитак стоке током оштрих зима са неконтролисаном миграцијом у гер дистрикте главног града. Ово показује како неодрживо управљање пашњацима и климатски екстреми јасно подривају урбане структуре и имају озбиљне социјалне и урбанистичке импликације. На пољу спољне политике, Монголија је успела да на овом самиту изнесе чврст и солидан случај за свој модел „трећег суседа” и да се успостави као кредибилан, неутралан посредник и дипломатски мост у срцу Евроазије.
Наслеђе конференције СОР 17 у Улан Батору присутно је у начину на који се ресурси земљишта сада виде и разумеју у глобалном контексту заштите животне средине. Одласком од уско фокусираног агрономског приступа управљању пашњацима, као и признавањем аутохтоног пастирског знања и изградњом регионалних коалиција за борбу против атмосферских ефеката ерозије, самит је показао да је здрава педосфера не само неопходна већ и веома битна за будућу климатску стабилност и прехрамбену сигурност људи на планети. Састанак у хладном монголском басену јасно је ставио до знања свету да без земљишта у најосетљивијим и најоскуднијим регионима планете, све друге међународне акције за решавање еколошке кризе не би биле на својој стварној физичкој основи.
Остави коментар